Januare, laku noć

Nekako se maksimalno trudim da svaki dan živim, ali sve mi teže pada. Kad pomislim na neke bivše januare ovaj sam bukvalno samo preživela. Eto samo da ostanem na broju. Greota živa. Živiš život, da bi bio na broju, jer te ubija vreme koje vlada napolju.

Sve se jadna nadam da je u stvari to samo nešto što sam umislila da bi mi bilo lakše da preteknem. Leti je sve lakše, barem meni, a kao što rekoh možda sam umislila.

Ove zime, noć, izašla napolje da prošetam Edija i shvatim. Lepo jeste. Padao je sneg. Neobično izgleda i za nas koji ga viđamo s vremena na vreme, a onima koji ga viđaju na svakih 5-6 godina je prosto čudo nad čudima, ali nije to moj život. To je moj period kada prosto moram samo da preživim.

Da spavam, a ne spava mi se, ali moram. Što više, što duže, što učestalije. Brže prođe život dok spavaš, a zimski život, nije moj. Ne volim da šetam i zebem. Ne volim da se trontam, a moram, ne volim što me zima tera da mislim, jer imam toliko vremena. Neiskorišćenog, uzalud utrošenog mog životnog vremena, svake zime samo eto tako prođe pored mene.

Koliko je to samo zima? Koliko je to samo uzaludno potrošenog vremena? Baš ni za šta. Ne može se u mom životu baš ni najobičniji sunčan letnji dan meriti sa  zimskim, tmurnim, šljiskavim, ledenim, jednostavno hladnim danom, koji baš ništa ne donese. Meni NE.

I kakva je to pravda? Leto prođe o čas posla, sekund, dva, a zima traje, traje, traje…nije još ni počela.  Leti živim, zimi preživljavam. Hoće li se nekad sutra to računati? Hoće li neka viša sila reći, „…neka proživi koju godinu duže, za one koje je preživljavala.“

Neće. Znači grešim, ne umem, ne mogu da nađem lepotu u onome što ne volim i tako samo gubim na dragocenom vremenu predodređenom mi za život.

Nisam negativna, ne dozvoljavam da moje zimsko raspoloženje utiče na ukućane, na decu, ali…geni su čudo. Moja Ana svako jutro kada ustane, pogleda kroz prozor i kaže: „Uh…još nije doslo leto.“

Želim sunce, želim reku, more, vodu…želim toplinu na svom telu, želim da se naježim od vreline, želim da plivam, da se sunčam, da se radujem, da se smejem, da umem, da znam, da se igram, da želim…a zimi ništa od toga ne umem.

Preživeću i sva srećna ispratiću januar. Laku noć januare, ostavljaš me u mraku, jer još se i ne nazire neko bolje vreme. Tuga jedna u svakom smislu i pogledu. Bar meni, bar u mom životu. Uzalud izgubljeno vreme se nikada neće vratiti. Kako da ga ispunim, kada samo preživljavam? Laku noć druže, odoh ja na more. Muka mi je više, svega mi.

Advertisements

Posted on 31/01/2011, in ISTORIJA JEDNOG ŽIVOTA, Snovi, SVAŠTA NEŠTO and tagged , , , , . Bookmark the permalink. 6 коментара.

  1. Kako smo mi ljudi različiti…ja uživam u zimi, ne volim leto….a proleće, razvali me depresija. Jesen…milina jedna od boja…Proći će…februar, mart…sad će i tvoje vreme, daj malo i nama zimskima da uživamo 🙂

  2. Izeš ga Char! Dokle god ti vičeš kako ne voliš zimu i da ti je to protraćeno vreme, dotle će ti i biti grozno. Počni da pronalaziš lepotu u njoj. Igranje sa decom u toploj sobi, sneg koji pada, deca koja mu se raduju, Edi koji mu se raduje, jedino si ti tako jako ANTIPROTIVNA. I ja sam letnji tip, medjutim, ova zima mi je jedna od najlepših. Zašto? Zato što imam jako toplu jaknu i dobre čizme. E, to je jedan od vrlo bitnih elemenata.Trebalo mije 57,5 godina da to shvatim i zavolim sneg! Budi malo pametnija od mene i shvati to malo ranije, pa uživaj u zimi! 😆

  3. Nema šanse Dudo. Nije da je samo ja ne volim i deca je ne vole. Izađemo napolje i posle 15 minuta jurcanja, kukaju. :mrgreen: , a Ana stvarno svako jutro gleda kroz prozor i pita „je l’ došlo leto?“ 😀

  4. Januar prošao, februar je već kraći, stiže leto, samo što nije. 🙂

  5. Zima, koja je ovde kod nas u gradu, nije ni blizu onoj koja je negde u planini, naravno. Tamo deca zaista uživaju u sankanju i mogli bi satima da ostanu.
    U gradovima je zaista dosadno deci, a i – 9 napolju, nije nikako vreme za igranje. I Nana izdrži, onako natrontana pola sata, pa kuka da bi unutra. Sada će proleće, odjednom, videćeš! 😀

  6. E kad sam ja bio mladac. ja sam izlazio ujutro polsije doručka na sankanje pa sve do mraka nisam htio u kuću ni na ručak. jer znao sam da me više ne bi puštali vanka, Volim ja i ljeto, al nešto mnogo manje.
    pozdrav

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: