Архиве блога

Samo malo…

Deca sve znaju i osećaju, ali nekako njih lako mogu da zavaram da sve dobro držim pod kontrolom. Pustimo muziku, pa pevamo, igramo, sređujemo kuću, ali Edija ne mogu da zavaram ni na koji način. Oseća me, pa cvilne tužno, pogledamo se, a oči nam zasuze. Jebem ti život, da ti jebem život baš.

 

Sredićemo se za par dana, samo nam malo treba, pa zar moram da molim za malo mira i samo našeg vremena?

 

 

 

 

Advertisements

Neka sećanja

Rođena sam u, za mene najlepšem gradu na svetu, u Kraljevu. Svaki grad u kom se bilo ko rodi je za njega najlepši na svetu, ali o Kraljevu reči hvale imaju i oni koji samo zastanu u njemu. Kraljevo je za mene centar sveta.

Dakle rođena sam u centru sveta, 17. juna, 1974. godine. Bio je ponedeljak, tačno podne. Kada je sunce tog dana dostiglo najvišu tačku na nebu, rodila se devojčica dugačka 52 cm i teška 2700 g. Kažu da mi se tata najviše obradovao, drugo dete i opet devojčica. Babica se prosto začudila, tolikoj njegovoj radosti, jer ipak ovo je ovde Balkan i sve tate više vole mušku decu. Kad ono jok. Čovek pošandrcao.

Moja starija sestra je bila razočarana. Malu četvorogodišnju devojčicu su babe, tetke, strine ubedile da će da dobije brata. Nije tada mogla da zna koliko treba da bude srećna što je dobila mene za sestru. Sada posle toliko godina se iskreno radujemo, što imamo jedna  drugu.

Majka kao i svaka druga dobra majka, bila je presrećna što je rodila živo, pravo, zdravo dete. Rodila ga majka.

Svojih prvih 10 godina života, živela sam sa roditeljima i sestrom u podstanarskoj kući koja se nalazila skoro u centru grada. Imali smo, za mene tada, najveće prostrano dvorište u celom gradu, koje je meni zaista bilo centar sveta.

Tu sam naučila sve što dete u svojoj prvoj deceniji života treba da nauči i zna. Bila sam i mirno i živahno dete, odjednom. Kažu da je bilo dovoljno da budem suva i sita i da se ne čujem. Mislim da su u suštini svima nama malo zbrkana sećanja iz ranog detinjstva.

Najdraža uspomena mi je sećanje na mog Komšiju Ljubinka. On je bio deda koji je živeo sa svojom ženom u kući koja je zidom bila spojena sa našom kućom. Pošto su i mama i tata radili, a ja nisam išla u obdanište, čuvala sam se sama.

Ne mogu da kažem tačno sa koliko sam godina počela da ostajem sama kod kuće. Recimo da je to sa 4 godine, da ne kažem i manje, da ne preteram. Pokušavale su da me čuvaju mamina maćeha, tetka i tatina tetka, tj. neka baba, ali to nije išlo.

Volela sam da ostajem sama kod kuće. Maminu maćehu baš nisam volela, ne znam zašto? Tada i nisam znala da ona nije prava majka mojoj mami, jednostavno kao i svako dete osećala sam da tu nema baš neke ljubavi.

Kod tatine tetke tj. kod te moje babe sam isto imala veliko dvorište, blizu su živeli i bilo je puno dece, ali ni tu mi nije bilo lepo. Mislim da samo ta baba i ta tetka, njena ćerka znaju zašto nisam volela da ostajem kod njih. Deca su čudo.

Ujutru mama i tata odlaze na posao, sestra u školu. Mama mi spremi doručak i ostavi na stolu. Stvarno mi se čini da sam ustajala čim bi oni izašli na vrata. Volela sam da onako u pidžami gledam televiziju.

Gledala sam apsolutno sve emisije. Tada su postojala samo dva programa tako da to i nije bilo tako teško. Nisam volela da jedem sama, pa sam mnogo puta bacala doručak. Kada nisam gledala televiziju, volela sam da igram i da se ogledam u velikoj staklenoj vitrini. To sam stvarno mnogo volela. Pravila sam priredbe, pričala, smejala se, glumatala, plesala.

U suštini sve što sam tada radila pričinjavalo mi je veliko zadovoljstvo. Svojim lutkama sam bila učiteljica, ponekad doktorka, nekada sam ih mazila, a nekad se boksovala sa njima. Moj Komšija je znao da kaže, da kada prođe pored našeg prozora, izgleda kao da unutra ima bar petoro dece.

On je mene zvao Mile. Imao je i decu i unuke i praunuke, ali mene je najviše voleo, a i ja sam njega volela više nego bilo koga, a da to nisu mama, tata ili sestra. Njega deca u suštini nisu volela. Govorili su da je strog i da ne voli decu, da ne zna sa njima, ali to su bila neka druga deca, a ne njegov Mile.

On me je povremeno obilazio, pričao sa mnom, šetao me, vodio u park da berem cveće, naučio me kako se prelazi ona dupla ulica. Prva jagoda iz njegove bašte je uvek bila za mene, prva mušmula sa pijace, bila je moja.

Ja sam bila njegov lični frizer. Nije imao neku kosu. U stvari šišao se skroz na kratko, a ja sam volela da ga češljam. Možete da zamislite kada jedan star čovek, koji ne voli dečiju galamu  i koji je donekle bio prek čovek, sedi na krevetu, a bukvalno mu na glavi sedi dete koje ga češlja metalnom četkom.

To je bilo pravo uživanje i za mene i za njega. Možda mu nije uvek baš bilo prijatno, ali me je toliko voleo da sve ono što je meni činilo zadovoljstvo i njemu je. Dođe tako uveče sedne na krevet i pita. „Mile hoćemo li se frizirati večeras.“ U tom sam se ja već uspentrala sa svojim rekvizitima na njegova ramena.

Bila sam i bolešljivo dete, imala sam spasični bronhitis, koji sam dobila još kao mala beba. Moja mama se baš napatila sa mnom i tim mojim bolestima. Kao sasvim maloj bebi izašlo mi je nešto na levom oku, na gornjem kapku. Nešto crveno u obliku loptice.

Neki su govorili ovo, neki ono, doktori ovako, pa onako. To su mi na kraju „sredili“ u Beogradu na Klinici za majku i dete. Tako da za ceo život imam jedan divan ožiljak na levom oku. Stvarno mnogo volim taj ožiljak. Mali je i diskretan i nekako me obeležava.

Zbog mog bronhitisa išli smo u Lošinj svake godine na mesec dana. U stvari tri godine za redom, sa mojih 3, 4 i 5 godina. Ne morate da mi verujete, ali stvarno se sećam svega. Predivnih događaja sa tih letovanja. Kada sada pričam o tome moji roditelji, ne mogu da veruju da se sećam takvih sitnica, kao što su boje nekih igračaka, gde smo kupili crvenu ribicu, šta smo jeli u nekom hotelu, gde se nalazio sat koji jako kuca, gde smo pravili kolibicu, sa kim sam se i gde kupala i još mnogo toga.

Nisu to neke stvari o kojima sam mogla da čujem kasnije iz njihovih priča, to su žive slike u mojoj glavi koje i sada mogu da vidim. Koje me i sada čine srećnom.

Volela sam satima da pričam mom Komšiji gde sam bila, kako i sa kim sam se igrala, gde sam šta videla. Obožavala sam da mu posle letovanja sve ispričam, a on me je uvek pažljivo slušao i zapitkivao.

Ne mogu da ne napišem ništa o jorgovanu iz našeg dvorišta. Sasvim običan stari jorgovan koji je izrastao u pravo drvo. To je bio moj avion. Volela sam da se popnem na njega i da letim. Osećam miris tog predivnog  cveća, čini mi se i sada.

Iz moje dosadašnje priče čovek bi rekao da se uopšte i nisam igrala sa drugom decom. Jesam, ali nisu to neke preterano važne stvari u mom životu. Obično sam se sa decom igrala rata. Ja sam bila Prle iz Otpisanih. Bila sam brza i spretna. Pošto su to bile igre za dečake, ja sam morala da budem i bolja i spretnija i brža od većine da bih mogla da im budem komandant.

Volela sam da im budem komantant i da me sve slušaju. Jurišali smo na nevidljive Nemce i naravno uvek pobeđivali sa mnom na čelu. Bila sam sva važna i glavna. Lepo smo se igrali, voleli i poštovali jedni, druge i pravila igre. Sa njima sam igrala i klikere. Sve se to dešavalo u dvorištu one tatine tetke, kada sam raspoložena da odem tamo.

Moja starija sestra je više vremena tamo provodila. Imala je drugarice svog uzrasta i stvarno ne znam kako su se one igrale.

Jednog dana tata mi je doneo bicikl. Bila sam presrećna. Biciklica na dva točka sa narandžastim banana sedištem. Sutradan sam od ranog jutra, pa sve do uveče učila da je vozim. Na kraju sam naravno i uspela. Uveče mi je guza bila crvena i ožuljana. Nisam mogla ni da sedim ni da ležim na leđima, ali bila sam presrećna što sam uspela. Jedva sam čekala da svane, novi dan, pa da se jurnem mojim „poršeom“.

Vremenom sam stvarno postala pravi majstor. Kasnije sam dobila dozvolu od roditelja da se vozim i po trotoaru na našem delu ulice. To je tek bio doživljaj. Volela sam da se jurnem kroz baru i da podignem noge sa pedala. Bila sam srećna!

Zime su mi uvek bile čudno lepe. Oduvek sam više volela leto i more, ali zima je uvek imala neku svoju posebnu draž. Volela sam kada preko noći padne sneg i sve pobeli. Čist, beli, prelepi sneg prekrije sve. Tada smo moja sestra i ja izlazile napolje, pravile Sneška, grudvale se klizale. Bili su to neki posebni trenuci naše bliskosti.

Oduvek sam mnogo volela svoju sestru, ali nikada u detinjstvu i ranoj mladosti nismo bile bliske. Uvek smo volele jedna, drugu i nikada se nismo tužakale kod roditelja. Moja sestra u celoj ovoj priči zaslužuje poseban deo i ne mogu o njoj da pišem tek tako.

Priča o nestašlucima tek sledi, a svaki deo ovog ovakvog posta će jednog dana biti opisan do sitnih detalja. Eto samo tako.

ana-jarak-20.04.2009.

Ana ima i jorgovan i avion :)))

Da probam i ja da se predstavim

Svi mi koji imamo blog verovatno smo svesni činjenice da nas taj blog prikazuje baš onakvima kakvi jesmo. Vidi se ko je organizovan, ko je vredan, ko je pametan, sve se vidi. Tako je i ovaj moj blog isti kao i ja. Neorganizovan. Kao što i u životu ne mogu i prosto ne umem da se posvetim samo jednoj jedinoj stvari, tako i na blogu. Od ovog jednog bih po temama mogla da napravim bar tri, pa da ih onda popunjavam. E to bi tek bilo veselo. Kategorije koje normalnim ljudima služe da bi razvrstali svoje misli, meni su sve „svašta nešto“, a ove ostale služe da kad se setim nešto i tu dodam.

Pokušala sam malopre da se predstavim na jednom forumu i napišem par rečenica, a onda shvatim da će taj narod tamo pomisliti da ima posla sa totalnom budalom, pa sam obrisala svoje predstavljanje. Šta da radim kad sam takva? Sve me interesuje i sve mi je zanimljivo. Nisam se ovde na blogu čak ni dohvatila svih tema koje me zanimaju. Divim se onim ljudima koji mogu da pišu samo o jednoj temi, eventualno dve, tri. Kad bih pisala sve što mislim da mogu i imam da kažem, onda ništa drugo ne bih ni radila, već bih samo po ceo dan samo pisala i pisala.

Ne može da se kaže da ja uzalud naokolo trošim energiju na hiljadu stvari, a da ni u jednoj nisam dobra. Sve što radim trudim se da bude najbolje moguće urađeno i meni je glupo da kažem da nešto ne umem, jer sve mogu da naučim i da umem. Razmišljam sada šta bi to bilo izazov koji bih odbila? Glupo mi je da pišem o sebi, jer posle kada to pročitam ispada da sam neka hvalisava ženetina. Probaću, a na kraju neću ni da pročitam.

Dok sam bila dete, ne znam kojim sportom se nisam bavila i to uspešno. Džudo je moja velika ljubav, šest godina sam bila džudista i stigla sam do plavog pojasa i osvojila dosta medalja. Bila sam i prvak Srbije. Onda sam počela da pušim i zadnjih dvadeseset godina pričam da ću ponovo obući kimono kad prestanem da pušim. HAHAHAHAHAHAHA! Igrala sam i u folkloru, dosta dugo. Za školu se takmičila u svim ekipnim sportovima. Rukomet, odbojka, košarka, čak i fudbal sa dečacima u ekipi. Bila sam i kajakaš na brzim vodima. Skokove u vodu nisam imala gde da treniram, ali to je jedna od mojih velikih ljubavi.

U nešto kasnijim godinama sam bila ribolovac, ali pravi ribolovac. Sa sve opremom i ustajanjem u zoru, čak i na -11. Smejem se. Nešto kasnije posle detinjstva, meni su 28-29. U to vreme sam dosta trave popušila. E dal` ima šta lepše nego se napušiti dobro i nadmudrivati se sa skobaljem. Ima naravno, ali to je tada tako prijalo. Ekstremna u svemu. Nikada ništa od težih droga nisam probala, jer da jesam sigurno bih preterala, pa me ne bi ni bilo sada da vas davim sobom.

Što se škole, fakulteta i tako toga tiče, mislim da ću ceo život nešto učiti. Srećom se sve više razvija ovaj svet u svakom pogledu tako da uvek imam šta da učim. Ekonomski fakultet nikada nisam završila iz razloga što ne vidim svrhu u ovakvoj Srbiji se baviti ekonomijom. Postoje stvari koje me mnogo više zanimaju, ali nikada se ne zna. Možda sednem i spremim taj poslednji ispit. Samo jedan, jedini ispit. Ne žalim za tim ni malo.

Što se poslova tiče, to je opet jedna od jako zanimljivih kategorija kod mene. Ne postoji ni jedan, jedini posao kojim sam se bavila duže od 3-4 meseca u proseku. Još je zanimljivije što bi svi ti poslovi do jednog, propadali kada bih ja počela da radim, a još zanimljivija je kategorija i što su u vreme kada sam ja počinjala da radim bilo koji posao, taj koji je glavni, otvarao nešto novo. Meni to smešno. Nisam ja bila uzrok propasti tih poslova, već eto tako, ko zna kakva sila upravlja sa tim. Radila sam iz dosade i iz zadovoljstva. Tako ja u stvari shvatam život. Da ti nije dosadno i da sebe učiniš srećnim i zadovoljnim.

Bila sam konobar 9 dana i za to vreme zaradila ko što neki konobari ne zarade za ceo mesec. To je bio samo izlet u Herceg Novi koji se završio boravkom od 23 dana. Nezaboravno. Radila sam kao knjigovođa kod ujaka u firmi celih dva dana. On me pita „šta ti je?“, ja kažem „ovo je i suviše glupo i dosadno“. E u prodavnici cipela sam se zadržala celih 6 meseci. Radila sam i u servisu bele tehnike, ne kao prodavac, već kao gazda i majstor. HAHAHAHAHA! Ozbiljno vam ja sve ovo pričam, a smejem se od srca. E setih se. Radila sam i u prodavnici ribolovačke opreme, mesec dana. Za jedne naše poznate novine sam bila fotoreporter, pa sam onda u toj istoj firmi prelamala strane i na kraju pisala. Uradila sam jedno 20-tak horoskopa i kada sam videla da je vrag odneo šalu prestala, shvatili su me i suviše ozbiljno. U jednoj drugoj firmi sam za vrlo kratko vreme došla u situaciju da držim govor pred hiljadu ljudi, da im pričam kako sam ja uspela u tom poslu. Imam snimak tog govora. HAHAHAHAHA! E setih se…da sam i čuvala devize četvorici najjačih dilera u mom gradu. Bili smo rod. To je bio najbolje plaćeni posao, a bila sam puna para ko omanja banka. Posao sa benzinom i „teranje benzina“ kroz celu našu malu zemlju je još jedan dobro plaćen posao koji sam radila. Napisala sam i jednu knjigu za jednog čoveka i to za DŽ. Sigurno sam nešto zaboravila, ali sve u svemu kada se sve ovo sabere, nema ni cela godina rada. Možda dve. Ma nema toliko, a u dupetu imam cele 34 godine života. Mnogo mi je dobro u životu.

Radno mesto koje sada imam, ne bih dala ni za kakve pare. Ja sam sada sekretarica padobranskog kluba Nebeski Dijamant, a po malo i gazdarica. Imam cele dve i po godine staža, a od toga sam na bolovanju već godinu i po, a imam pravo na još toliko bolovanja. Znate kako kažu, „ko zna zna, ko ne zna…“ , …ma ko ne zna nikada neće ni da nauči.

Muzika je još jedna od mojih velikih ljubavi. RNR mi je u srcu, ali tu ima mesta i za dobar pank, džez, bluz, čak i za našu srpsku trubu ili dobru tehno žurku ima mesta i za dobru staru narodnu pesmu, za kafanu i sve ono što ide uz nju. Ima mesta i za pijanstva i za lom i za Peperse i za Harisa Džinovića i Tomu Zdravkovića, za Hladno Pivo i Kurac od ovce ili Let3…ima mesta i za Neverne Bebe i Negativ. Kalti su posebna jedna priča. Imam dušu kao more. Muzika je veliki deo duše jednog čoveka.

Znam samo da ne želim više u životu ni sa kim da se bijem. Baš tako. HAHAHAHAHA! Izgubila sam želju da na takav način isterujem pravdu, a i to sam svojevremeno radila. Pobijem se ko od šale, sa sve svojom mini suknjom i cipelama na štiklu. Zuznem čoveka direkt u bradu pesnicom. Za to sam ipak odrasla. Umela sam i u supu da osvanem, jer sam nekom razbila nos ili zatvorila oko. HAHAHA! Ma pričaću vam.

To da imam muža i troje, četvoro dece već verovatno znate, a sve ovo što napisah možda niste znali. Sledeće što ću da uradim je da ću napokon da postanem pravi padobranac, a za jedno par godina možda i dobar padobranac. Nije me sramota mojih želja i ako sada izgledaju suludo. Prvo skok na slobodno, pa sa tri hiljade, pa kasnije skok na sunđer. Želim da ubodem rezultat, a kasnije i jednu nulu. Neizmernu želju imam da naučim sve u vezi padobranstva. Želim da izvedem jedan nebeski ples. Padobranstvo je ogromna oblast. Tako da imam puno želja. Padobranstvo je meni kao i život. Ima tako puno toga što bih ja htela, a sigurna sam da ću nešto od toga i ostvariti.

Pa kako ja bilo kome da se predstavim, a da ne pomisli da sam luda? Bolje da više ništa ne pričam. Neću ni da pročitam šta sam napisala. Ako hoćete vi pročitajte, ali ja stvarno ne umem da se predstavim. Nisam ni sada.

A sad malo ona

Znam mnogi će reći da je rano, da će opet pasti sneg, da zimi nije još kraj. E pa jeste! Zimi je kraj, onda kada ja hoću. Možda sam malo požurila, ali tako mi je lepo i tako se radujem ovom suncu i mirisu proleća da sam se kao medved probudila i ne vraćam se na spavanje. Jedva čekam da kupim novi kupaći, naočare  za sunce i papuče. Ne treba mi ništa više.

Opet sam se zaljubila. Svakog proleća se zaljubim ludo i brzo. Imam i leptiriće u stomaku i srce mi s vremena na vreme jako zalupa. To zavisi od onoga o čemu mislim. Pomislim na zagrljaj, na pogled pravo u oči, na trenutak kada se šćućurim uz to telo koje volim, a srce ludo…hoće da iskoči. Još nije počelo proleće, a ja se osećam tako. Šta će tek biti u maju? Zračiću na kilometar.

Blagoslovena sam tim umećem. Umem da se zaljubljujem iznova i iznova i iznova…Drugačije ne umem da živim. Ako bih prestala da se zaljubljujem u proleće, to bi značilo da sam nastavila da spavam zimski san i da mi više ništa nije važno.

Ne može da bude dosadno, ne može da pređe u naviku, ne može da prestane da bude važno voleti i biti voljen.  Čik neka mi odoli. Onog proleća kada mi bude odoleo, sledeću zimu nećemo dočekati zajedno. Ako mi odoli on, neće neko drugi. Ljubav mora da se neguje, obnavlja, održava. U ljubavi je sve važno. U ljubavi sa mnom je sve važno, kao i u životu sa mnom. Kako mogu da znam kako je u drugim životima? U mom životu je tako. To sam ja.

ivana1

Ja, sklopljena od delića mene, činim ono što jesam. Neponovljiva kao i svi mi. Najzanimljivije u tom upoznavanju sebe mi je što se nikada upoznati neću. Malo mi je tužno, što me u tom slučaju, ni drugi neće upoznati do kraja. Slika koju ljudi imaju o meni, zavisi od trenutka kada su me upoznali. Neko me upozna zimi, a neko u proleće. 🙂