Monthly Archives: мај 2008

Vi koji volite pivo

Glupo pitanje za nekog ko voli pivo, bilo bi, ‚‚umete li da uživate u ispijanju piva?‚‚ Ljudi koji umeju da uživaju u pivu, umeju i da se razumeju po pitanju mnogih drugih stvari. Recimo kao što se obožavaoci šampita razumeju. U obožavaoce piva ne računam notorne alkoholičare kojima je u stvari svejedno šta piju. Važno im je da budu pijani i baš ih briga da li je to pivo, vino, rakija, vinjak, viski ili nešto dvanaesto! Obožavaoci piva bi bili oni koji vole pivo, onako znate, baš vole! Oni koji vole pivo razumeju sigurno, šta pričam.

Zanima me koje su to situacije u kojima vam pivo najviše prija? Nemojte samo reći da je to posle ručka, jer retko kome ne prija čaša piva posle ručka.

Za jednog od svih vas sam jedino sigurna da voli da pije pivo, javiće se on već! Za ostale ne znam, ne mogu ni da naslutim. Pa da vidimo… pivo, da ili ne?

Advertisements

Ma nebitno

Uvek su moju pažnju privlačile istinite priče. Knjige pisane i filmovi snimani po istinitom događaju. Može mi neko i zameriti, ali ništa lakše nego izmisliti nešto. Ne znači da ja umanjujem vrednost onoga što je izmišljeno, ali jednostavno to se nije stvarno dogodilo. To je plod nečije mašte, a mašta nema granica. Treba biti baš spretan, sve to izmišljeno uklopiti i napraviti celinu. Verovatno su najveća svetska dela, priče, knjige, filmovi, izmišljeni. Ja ne umem da izmišljam, verovatno zato i pišem samo istinu, a možda i pomalo zavidim onima koji umeju da izmisle priču.

Umem brate da slažem, a da ne trepnem. Nije to baš pozitivna i dobra osobina, ali tako je i šta ću. Treba i to neko da zna. Lažem obično samo onda kada smatram da bi istina mnogo zabolela nekoga, pa ma o čemu da se radi. U startu znam da li ću oko nečega da lažem ili da govorim istinu. U većini slučajeva to nema nikakve veze sa mnom lično i kako odrastam laži je sve manje. Sigurno zato što više i nemam nekog razloga za laž.

Moje laži su se pretvorile u prećutkivanje. Prećutim drugim ljudima, koji mi i nisu toliko važni u životu, ono što znam da je istina. To bi se možda moglo nazvati i stečeno iskustvo. Ljude koje iskreno volim ne lažem, jer smatram da ako bih ih slagala, prestala bih i da ih volim. I to nije baš dobro. Šta imam na umu kažem, pa šta bude. Ne bude uvek prijatno, dođe ponekad i do zamerki i svađe, ali sa ljudima koji me vole i koje volim mogu i da se svađam. Jebeš ti ljubav, ako moramo da tolerišemo i da ćutimo jedni drugima ono što mislimo i osećamo.

Pričam i o prijateljima. Prijateljima koje imam, a imam ih malo ili dovoljno kako god hoćete, govorim baš ono što mislim i svađam se sa njima. To su lepe slatke svađe. Znači da mi je stalo do tih ljudi čim se svađam sa njima. Ako se neko sa mnom nije ni jednom posvađao, znači i da mi ne znači ništa. U tim situacijama se smeškam, kažem jeste, nije, i tako. Prosto kroz moj razgovor sa njima čovek može da vidi da li mi je stalo do njih ili ne.

I sve sam vam ovo ispričala ko zna zbog čega. Sedim na stolici, sa jedne strane pegla, daska, pelene, bodići, zeke, ispeglani i oni drugi, a sa druge strane pogledam, kad ono sto, kompijuter, tastarura. I tako okrenem se, pa malo peglam i razmišljam, pa se opet okrenem i pišem. Ma ne bitno! Eto tako!

Ma ne bitno

Uvek su moju pažnju privlačile istinite priče. Knjige pisane i filmovi snimani po istinitom događaju. Može mi neko i zameriti, ali ništa lakše nego izmisliti nešto. Ne znači da ja umanjujem vrednost onoga što je izmišljeno, ali jednostavno to se nije stvarno dogodilo. To je plod nečije mašte, a mašta nema granica. Treba biti baš spretan, sve to izmišljeno uklopiti i napraviti celinu. Verovatno su najveća svetska dela, priče, knjige, filmovi, izmišljeni. Ja ne umem da izmišljam, verovatno zato i pišem samo istinu, a možda i pomalo zavidim onima koji umeju da izmisle priču.

Umem brate da slažem, a da ne trepnem. Nije to baš pozitivna i dobra osobina, ali tako je i šta ću. Treba i to neko da zna. Lažem obično samo onda kada smatram da bi istina mnogo zabolela nekoga, pa ma o čemu da se radi. U startu znam da li ću oko nečega da lažem ili da govorim istinu. U većini slučajeva to nema nikakve veze sa mnom lično i kako odrastam laži je sve manje. Sigurno zato što više i nemam nekog razloga za laž.

Moje laži su se pretvorile u prećutkivanje. Prećutim drugim ljudima, koji mi i nisu toliko važni u životu, ono što znam da je istina. To bi se možda moglo nazvati i stečeno iskustvo. Ljude koje iskreno volim ne lažem, jer smatram da ako bih ih slagala, prestala bih i da ih volim. I to nije baš dobro. Šta imam na umu kažem, pa šta bude. Ne bude uvek prijatno, dođe ponekad i do zamerki i svađe, ali sa ljudima koji me vole i koje volim mogu i da se svađam. Jebeš ti ljubav, ako moramo da tolerišemo i da ćutimo jedni drugima ono što mislimo i osećamo.

Pričam i o prijateljima. Prijateljima koje imam, a imam ih malo ili dovoljno kako god hoćete, govorim baš ono što mislim i svađam se sa njima. To su lepe slatke svađe. Znači da mi je stalo do tih ljudi čim se svađam sa njima. Ako se neko sa mnom nije ni jednom posvađao, znači i da mi ne znači ništa. U tim situacijama se smeškam, kažem jeste, nije, i tako. Prosto kroz moj razgovor sa njima čovek može da vidi da li mi je stalo do njih ili ne.

I sve sam vam ovo ispričala ko zna zbog čega. Sedim na stolici, sa jedne strane pegla, daska, pelene, bodići, zeke, ispeglani i oni drugi, a sa druge strane pogledam, kad ono sto, kompijuter, tastarura. I tako okrenem se, pa malo peglam i razmišljam, pa se opet okrenem i pišem. Ma ne bitno! Eto tako!

E Srbijo, zemljo moja!

E baš ne mogu sve ovo više da podnesem! Opasno se nerviram! Čitam tako po novinama, blogovima, gledam i slušam sa svih strana, već duže vreme, priče o Evropi i o ulasku Srbije u istu!!!

‚‚Nebeski narod‚‚ hoće da postane ‚‚evropski narod‚‚!!! Gluposti, gluposti, gluposti i gluposti!!! Ne zanima me politika i neću ništa o tome reći. Ko se sa kim rastaje i sastaje me ne zanima, samo ću reći da bi ih sve do jednog, ali baš sve … Pošto se i kod nas zbog toga, što imam na umu, odgovara pred zakonom, onda bih ih sve u paketu poslala u svemir, bez prava povratka. Od najnižeg činovničića i njegove sekretarice, pa sve preko raznih stranaka, predsednika stranaka i njihovih članova, do samog vrha… a vrh je negde, ko zna gde…sve njih u raketu, pa u svemir. Ko u crtanom filmu! Samo da nikada više ne čujem ni za jednog od njih.

Zaludeli ovaj jadni, tupavi narod o nekom boljem životu tamo negde i kako će taj isti bolji život, u Evropi, doći i kod nas. ‚‚Neće vam trebati vize za putovanja, imaćete ovo i ono, bolje plate, viši standard.‚‚ Alo bre! Koji viši standard, kakva putovanja. Pa mi smo Srbi! Izopšteni od ostatka sveta, još mnogo pre svega ovoga. Mi smo bre, poljoprivredna, seljačka zemlja u kojoj je poljoprivreda propala.

Propala, zato što nismo hteli da budemo seljaci, nego građani. Da radimo u fabrikama, raznim preduzećima, da budemo ovo, a ne ono. Sela nam umrla, a svi smo sa sela potekli. Umrla sela, umrla Srbija! I tako pošto nam se više nije ni to sviđalo, da budemo radnici u svojim preduzećima, mi smo sve to lepo prodali, (lepše nam da radimo za druge), e sad nam ni to nije dosta, nego hoćemo i u Evropu!

Da, putovaćemo bez viza, ali samo do granice, jer na granici će da nam kažu, ‚‚nema problema, dobro nam došli, baš nam je drago što vas vidimo, ali imamo ‚‚mali‚‚ uslov za vas… da bi ste ušli u našu zemlju, treba kod sebe da imate hiljadu, dve, pet, dvanaest hiljada evra u kešu, (zavisi na kakvog ste graničara naišli), Jao nemate… baš nam je žao, moraćete da se vratite.‚‚

Viši standard! Da… podrazumevaće više plate, ali neproporcionalne cenama. Kvadratni metar stana je najmanje 4000 evra u Sloveniji, 700 evra je zakup garsonjere, imam još takvih podataka, ali ne mogu da se setim, jer sam iznervirana…

Super žive, kao i uvek lopovi i prevaranti, pošten svet preživljava. U Nemačkoj ako padnete u nesvest na ulici, niko neće pozvati hitnu pomoć, jer troškove plaća onaj ko je zvao.

Imam sliku znaka, kao saobraćajni znak obaveštenja, iz Ljubljane, na kojem je nacrtana kiša i ispod nje kišobran. Što bi značilo, ‚‚dragi sugrađani, ako pada kiša obavezni ste da imate kišobran‚‚!!! Ne smeš ni da pokisneš ako voliš!

U Italiji, ‚‚izvinite mogu li dobiti čašu vode‚‚ On lepo otvori česmu, uzme čašu, sipa vodu, da vam je i otkuca fiskalni račun, 1 evro. Izvoli pa pij, crko da bog da!

Ako hoćeš na pecanje, pa ti trebaju gliste, ne smeš da ih iskopaš, u roku od 15 minuta u najvećoj nedođiji se pojavljuje policija zadužena samo za gliste.

Prijaviš kuče koje laje i ne da ti da spavaš, (postoji mogućnost da ti probudi bebu ili ne daj bože raznese djubre po dvorištu). Pa dođe lepo policija i uhapsi i kuče i gazdu.

Misli li ovaj jadni srpski narod da sve to može da funkcioniše i kod nas!? Jadna zemljo, jadan ti zaluđeni narod.

Rekoh već, svi smo sa sela potekli. Srbija je seljačka zemlja! Ako si možda, baš ti, rođena beograđanka/beograđanin, užičanka/užičanin, novosađanka/novosađanin ili već koji god da je grad u pitanju, misliš li da su svi tvoji preci rođeni baš tu? Sigurno se neko od tih tvojih predaka setio da je lepše i bolje u gradu, pa sišao sa neke planine da postane gospodin čovek, pa tako i ti sada imaš ‚‚pedigre‚‚! Kad ono, vremenom postade sve gore i gore!

Budućnost ove naše zemlje je u selu! Treba da se vratimo korenima i temelju, a temelj su nam postavile naše dede, pradede, čukundede! Njiva, šljiva, krava, ovca, sir, kajmak, a pored toga i sve drugo što umemo i znamo, za šta smo se školovali i učili. Mnogo je napredovala tehnologija, mašinstvo, telekomunikacije, ma svašta nešto. Sve to može da doprinese lepšem i lakšem životu na selu, ali nema više ko da nam unapređuje sela. Nema više ko, ni gradove da nam unapređuje. Svi bi negde da odu odavde! Odavde, pravo u Evropu, da sopstvenim kerovima brišu dupe i da ih dresiraju da ne laju, ne daj bože da probude komšije! Eto tužbe odmah!

Treba da se razvijamo, treba da napredujemo, ali nećemo se nikada sa mesta pomeriti, jer smo zaboravili korene i ono što je važno… A važna je, mnogo je važna, ta njiva koju je neki naš čukundeda obradio i snašao se da prihod od nje uloži u putovanje, školovanje i snalaženje u gradu, u kom sad živite, u kom ste se rodili i kažete sa ponosom da ste rođeni baš tu.

Srbija će uspeti jedino onda kada svako od nas bude mogao da kaže, ‚‚e vidiš ovaj voćnjak, to je bio šljivik nekad davno, sada sam ja uradio ovo i ono, dodao, oduzeo i napravio, pa sada tu gajim ili sam napravio (već nešto)‚‚ zavisi od nas!

Moja želja koju imam nameru da ostvarim, koja ide u prilog ovome što govorim je, da u jednom takvom selu, koje polako umire, na jednoj planinskoj livadi napravim poletno sletnu stazu. To je baš to! Ono u čemu ste se našli, ono od čega sada preživljavate, svo znanje koje ste stekli, uložite u ono što je važno. Selo! Skočiš iz aviona, a onda se popneš na trešnju i uživaš u slasnim plodovima. Pogledaš levo, pogledaš desno, a ono Srbija se prostire na sve strane, razvija se i napreduje. Preko puta, na brdu gde su nekada pasle ovce, pasu konji, zajedno sa ovcama! Napravio čovek ergelu konja. Sa druge strane, mali ski centar. Vratio se čovek iz Austrije, uložio pare u žičaru i sređivanje staze. Onaj sa treće strane, povadio stare šljive, pa zasadio neke nove, uspele mu ove godine, pa cele zime ima posla i peče rakiju od njih.

I još nešto, vrlo važno! Groblje je sređeno! Tamo gde su grobovi onih koji nas neposredno preseliše u gradove, ograđeno, podiguti spomenici u znak zahvalnosti i ljubavi, počupan korov, posađeno cveće… Vidi se da su potomci zahvalni i da poštuju njihov trud i rad, koji sada pokušavaju da održe, unaprede i osavremene u svakom smislu, jer imaju nove mogućnosti.

E to je jedino rešenje da ova naša zemlja uspe i da napreduje! Pošto se većina nikada neće vratiti da unapredi selo, mi smo propali i ulazak u neku tamo, nazovi Evropu, samo će nam doneti još veću propast. Ako ne znamo da cenimo ono što imamo, nikada ništa drugo dobiti nećemo! Srbi su prodane, prevarene i izgubljene duše!

Eeee moja Srbijo, crno ti se piše!

Ljubav…definicija ili kombinovanje?

Postoje razne definicije ljubavi. Mnogi poznati, pametni, učeni, pismeni, iskusni ljudi rekli su šta misle o ljubavi. Baš me briga za njih! Šta je za vas ljubav? Imate li vi svoju definiciju?

Baš ružno rečeno!!! Mislim da je definicija za ljubav, ružno rečeno. Ja ne volim definicije, formule, jednačine, funkcije, nejednačine… Ne volim striktnost. Pogotovu ne za ljubav. Jedino što sam iz matematike volela, bila je kombinatorika. Kombinovanje, ovoga i onoga! Šta to sve treba da se iskombinuje, da biste na kraju dobili ljubav?

Tako prosto i glupo zvuči reč ljubav, kao i sve druge, kada se više puta ponove. Verujete li u tu istu reč ljubav… na prvi pogled? Verujete li u ljubav za ceo život? Da li verujete da se samo jednom iskreno voli? Zanima me šta vi mislite o tome, a ne tamo neki učeni, pismeni, iskusni, pametni i poznati ljudi! Ne mislim da vi to niste, ali eto… šta biste rekli da je ljubav za vas?