Charolija kurva

Pišući ovaj blog http://www.charolija.com  prvo sam postala alkoholičar, a onda me je alkoholičarsko ludilo odvelo još dalje!!!! Prokurvala sam se, jebala sam se sa svim i svakim za pivo rakiju ili vino!!!! Sve što sam imala u životu sjebala sam i ceo sadržaj sajtea je ustvari laž u kojoj sam godinama živela!!!!

Ne sme nikad da se zaboravi!!!

Bombardovanje SRJ, divljačko, surovo i nehumano prouzrokovalo je velike patnje i pogibiju naroda, rušenje i uništavanje materijalnih i kulturnih dobara i proizvelo je jednu od najvećih ekoloških katastrofa XX veka na prostoru Evrope.

Tadašnji vrhovni komandant NATO-a general Vesli Klark je na američkoj televiziji CBS, izjavio: „Razlog napada nije bilo Kosovo, u osnovi, to nije imalo nikakve veze ni sa etničkim čišćenjem, to je bila bitka za budućnost NATO-a i za kredibilitet SAD kao sile na svetskom planu“. Cilj NATO agresije bio je okupacija Kosova i Metohije i njegovo pretvaranje u vojnu bazu za nove agresije i osvajanja, što je imperijalistima upkos herojskom otporu, pošlo za rukom Kumanovskim sporazumom.

U napadima koji su bez prekida trajali 78 dana teško su oštećeni infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture, crkve, manastiri… Poginulo je ili povredjeno više od 5000 ljudi (većinom civila) medju kojima i stotinu dece, a pričinjena je materijalna šteta od preko sto milijardi dolara. Tokom operacije, nazvane „Milosrdni anđeo“ gađani su civilni objekti: škole, bolnice, putnički voz, centar Niša, kineska ambasada…

Upotrebljeno je zabranjeno naoružanje (u vidu osiromašenog uranijuma) i izvršeni su stravični zločini za koje niko nije odgovarao.

Pozadina svega je u stvari put ka nezavisnosti Kosova, što potvrđuje priznavanje nezavisne republike Kosovo od 99% članica NATO-a u februaru 2008. godine kao i stvaranje najveće NATO vojne baze – Bonstil – van granica NATO saveza na prostoru južne srpske pokrajine. Herojska odbrana i borba naroda Srbije protiv ataka na njenu slobodu, suverenitet, integritet i nezavisnot ima univerzalnu vrednost. Ona predstavlja uzor za sve narode sveta kojima je stalo do slobode i mira.“

Prošlo je već 12 godina od početka, ali kao da je bilo juče i ne sme da se zaboravi nikada.

 

Ja ovaj komentar prosto moram da objavim!!!

E sada mi je baš sve jasno! Ja na svom blogu objavljujem sve i nikoga ne cenzurišem. Vi imate ekskluzivno pravo da vaš komentar bude javno objavljen kao post na http://www.charolija.com uz adekvatnu propratnu sliku. Odgovoriću vam vrlo rado u sledećem blog postu, samo da dovršim još ovu flašu piva, a do tada poljubite me u ovo što viri ispod crvenog ‘aljinčeta. I moram da vam se zahvalim, jer ste mi ovim komentarom dali za pravo da i ja progovorim. Pozdrav „miloj“ familiji. 😛

stvarno si u pravu,cudo su ovi blogovi na kojima mozemo da budemo ono sto jesmo,samo nazalost,uglavnom ispada da smo na njima ono sto sami zelimo da budemo a za to nismo sposobni. na blogu se lako hvaliti o tome kako se ima svoj stan

…ej jebo te,valja se danas nabrojati kriski hljeba dok se ne otplati stambeni kredit

….samo,ti nemas potrebe da odbrojavas ni kriske ni zalogaje………a ni piva koja lijes u sebe dok histericno gruvas u tastaturu.uvalis se lijepo u svekrvin…..izvinjavam se tvoj….stan,posaljes muza u avganistan da tamo gine,trpis bajagi svekrvu koja ti je uvaljena

……

zapravo,koju si primila pod svoj vlastiti krov iz sazaljenja!ne mogu da shvatim kao jedna majka koja ima cetvero djece ima vremena da pise ovolike blogove,majka treba da kuva,da pise zadace,cita slikovnice……

a ne da laze ko bijesna kobila dok joj djeca demoliraju svekrvin,izvinjavam se,njezin stan

……..e lako je popljuvavat nepravdu,samo tesko joj je pogledat u oci!zivis pod svekrvinim krovom,djeca su ti prepustena sama sebi,muz ti je bogu iza nogu i moze i da se nikad ne vrati…..

i ti si jedini krivac za to sve jer si ti ta koja je dopustila samoj sebi da se pretvori u parazita,koji ipak nemoze onako kako hoce

znas kako kazu,”saslusaj uvjek i drugu stranu price”

…i ja eto saslusah sta imaju o tebi da kazu tvoji bliznji koji ova sranja ovdje iscitavaju i ne mogu da se nacude tvojoj masti i tvojoj “hrabrosti” da sve ovdje napisano pretovaris preko ledja i opet se cude kako nemas dovoljno hrabrosti da im kazes u lice sta mislis,zapravo,nemas materijala za pricanje jer su tvoji zivotni problemi plod tvoje maste koji u realitetu i ne postoje

……i ono sto je meni tako ostavilo neki utisak,ne smatraju oni tebe ni bezobraznom,ni djubretom……smatraju te psihicki bolesnom jadnicom,koja nije u stanju jednog rucka da skuva i koja im se uvlaci u guzicu!

evo se misle da isprintaju sva ova sranje i serviraju ih svekrvi u nadi da ce te ona otarasiti zajednice s njom,samo,na jednu stranu,zao familiji tvoje djece koja bi u tom slucaju skupa s tobom i tvojih 7 prnja zanocila na cesti,a na drugu stranu

……ko ce pisat dalje ovakva sranja i o cemu ce familija da razglaba uz popodnevnu kaficu kad nema tebe da im se uvlacis u guzicu i smjeskas……………imas pozdrav od familije,pa ubudice,prije nego sto pritisnes na enter,sazovi i nas da pomognemo u kozmetickom sredjivanju i ispravljanju gramatickih gresaka!“

 

TweetUpSO – Tviteraši i blogeri u akciji

Još nekih 12 sati je ostalo do početka prvog TweetUpSo. Jedna divna žena, nekad ženica, sad ženetina 😆 se odlučila na ovaj poduhvat. Kažem poduhvat, jer je toliko rada i truda uložila da prosto ne možete ni zamisliti. Sigurna sam da će se svi koji budu bili sutra u Somboru ovim povodom, više nego odlično provesti.

Sve bliže informacije ste već mogli da pročitate na Verkinom blogu, tako da nema potrebe da vam bilo šta ponavljam. Sećate se njenog početka blogovanja, pa svih PratiPetkova, čitanja i linkovanja vaših blogova, PratiPetak u video formatu i još mnogo toga, e pa  iz svega toga se izrodila želja da sve blogere i tviteraše okupi oko jedne akcije i dokaže da kako ona kaže: „Udruženi blogeri i tviteraši mogu sve“.

Nažalost iz potpuno opravdanih razloga sutra neću biti u Somboru, ali se nadam da će posle ove biti i drugih prilika, a znajući Verku, za sledeći put možda smisli i avionom da nas provaza nad Somborom sa čim će moje zadovoljstvo biti još veće. 😀

Svima koji ste se uputili put Sombora i svima onima koji ćete sutra stići, želim da se dobro provodete i da Verkina ideja u potpunosti bude uspešno sprovedena u delo. Meni i svima onima koji nažalost sutra neće biti tamo preostaje da ovo dešavanje pratimo preko video prenosa uživo sa početkom u 10:00. O ovome će se tek pričati. 😉

 

I miss you

Sedim u igraonici, pijem produženi s mlekom, ne smem pivo, vozim. Dečica se igraju, jurcaju tamo ovamo, srećni su, a ti…ti mi tek sada posle 15 dana nedostaješ. Možda mi se razmaže maskara. Da, sredila sam se malo, da ličim na čoveka. Možda će me malo čudno gledati ovi ljudi koji sede za susednim stolovima, ali baš me briga, ti meni baš sada i ovde nedostaješ. Ovde za ovim našim stolom…znaš koji je.

Kući, ili kako to nazvati, ne mogu da osetim ono što osećam ovde. Ni malo čudno s obzirom na celokupnu situaciju. I kao da nam je dom na nekom drugom mestu. Još neznanom. E tako se osećam. Nama je dom bilo gde kada smo zajedno, pa makar to bio i šator na Jazu?

 

Kod kuće imam neke druge probleme, opterećana sam i preopterećena, a sada ovde u igraonici osećam veliki naboj energije i snage, a i slabosti istovremeno. Sve mi se izmešalo. Ne znam više ni u kojoj vremenskoj zoni živim. 3 i po sata gore dole, svejedno mi je, sada sam i ti i ja istovremeno, pa ma kako to izgledalo svetu. Ti si sada tamo sam, ali znaš da i onda kada nismo zajedno, mi smo MI.

Mislila sam kada se deca i ja pokrenemo biće mi lakše, međutim nije. Tek sada mi je u stvari teško, jer sada kada smo mrdnuli, osećam i vidim i znam i priznajem, i nek’ crknem, ali nedostaješ mi u svakom trenutku i ako kada smo zajedno, često imam želju da te slatko zadavim. Ti znaš, da ja volim tebe, onako kako niko ne voli, nikoga.

Uh kako će mi biti tek sutra kada odemo na Jarak da gledamo avione, da jedemo ćevape, da trčimo po livadi i svima se smeškamo i pozdravljamo i odgovaramo na pitanja: „Je l’ se javlja Ivan? Kako mu je? Kako ste vi?…“, najteže mi je da odgovorim na pitanje: „Kako si ti?“, jer kad krenem da pričam mislim da neću moći da stanem. Uglavnom kažem, „dobro“.

Tek sada mi je stvarno teško i shvatam da sam ostala sama da brinem i o deci, i o sebi, i o tebi, i o Ediju, pticama, gumama za auto, ključu za gume, računima, novim đacima, ručku, doručku, sudovima, vešu, školi, večeri, ocenama, padovima i usponima…uh…koju pesmu sad da nađem da slušamo? Može Valjak – Sve još miriše na nju? Ova pesma nema nikakve veze sa nama, ali je naša. Je l’ da da je naša?

I ne ide mi se kući, jer se tamo ne osećam dobro, i ne znam šta ću sa sobom, i steglo mi se grlo, i nemam vazduha, i znam da sve prođe, ali imam sva prava da kažem i pokažem svoja osećanja, jer u suprotnom ću potpuno da poludim. Znaš i zašto i kako, i sve ti znaš. Ne moramo ništa da govorimo, ne moramo da pišemo… eeeej, pa mi ništa ne moramo! Mi treba da govorimo, da pišemo, da delimo, da budemo zajedno i ovako odvojeni hiljadama kilometara. Tu si ti na metar od mene, je l’ da? E zato ti sve ovo i govorim. U svakom slučaju živeo Skajp!

I znaš šta obećaću ti nešto, pa da budeš miran. Nikada se neću razvesti od tebe. 🙂 Eto i malo da se nasmejem. Neću ti obećati da te možda nekad neću prebiti ko čovek čoveka, ali dok ne budeš sam poželeo, Ivana nikada neće otići od tebe, pa nek’ crknu dušmani…z’ inat.

I ovo da znaš. Zauzetu „teritoriju“ ne napuštam i ne predajem se, pa ma koliko „neprijatelj“ bude bio jak i uporan. Mladost ima prednost. 😉

Eto da znaš srećo, duša me boli i najradije bih onaj naš šator digla na onoj livadici preko puta zgrade, pa makar da mogu da serem kad ’oću da ne čekam na red.

Valjda ću uspeti da očuvam ovo malo pameti što mi je ostalo. Ljubi te i voli tvoja Ivana,

Everybody Hurts

Svi smo eto tako prosto….ljudi …zašto su razlike toliko velike? Zašto ne umem da razumem? Zašto drugi ne mogu razumeti mene? Večna pitanja na koja nikada neću umeti da odgovorim.  Jedino je važno da ostanem živa i zdrava kao i ljudi do kojih mi je stalo. Prosto, ali nije lako ostati zdrav i pri pameti kada jednostavno ne žele da te čuju, makar da te čuju. Ne znam. Možda ću na kraju početi da vrištim.

Ma kad vam kažem….propašće i Donald Trump

I tako, jebi ga, dopisujem se sa Donaldom Trampom. Njegova žena mi je net prijateljica već godinama, ali sa njim sam stupila u kontakt čisto iz poslovnih razloga, skoro nešto, čisto fore radi, da ga ispitam malo. Pozdravlja vas Donald, kaže: „Izvini draga Ivana, ali jebi ga bato, nisam zainteresovan. Pozdravi drugare.“

I vi mi sada ne verujete, ali i ne treba, jer nije baš tako rekao. Treba izbaciti ovo „jebi ga bato“, a meni od svega samo to ostalo da gledam. I nije baš rekao, „Pozdravi drugare.“…jes’ baš će vas da pozdravlja Donald Tramp-Trump. Ovo „Sorry…“, može samo meni da kaže, pa jebi ga ipak smo mi neki poznanici.Da, da baš taj na koga ste prvo pomislili.

Nego da vam kažem. Propašće i on. Ma kad vam kažem. Nema tu priče, jer ko god je mene samo pozdravio i iskulirao taj je propao. Tako isto i moj bivši prijatelj sa fejbuka. Mlađan Đinkić. Lepo mu, kulturno pošaljem poruku i kažem, slušaj fejsbuk druže, tako i tako stoje stvari, ako ti ovo i ovo, ovako i ovako, ma ode ti. Kad ono i on me samo pozdravio, nije vas uzimao u usta. Nije vas ni kobajagi pozdravio, ali odeeee. Samo još jednu poruku da mu napišem 100% ima da leži zatvor.

O onom T.M. neću ništa da pričam. Sve je jasno ko dan. Taj je puk’o onog trena kad sam mu ime uzela u usta. Ništa poslovno.

I znate šta, sve se nešto mislim kome sledećem da pošaljem mejl sa nekom molbom ili zahtevom ili eto čisto samo da ga pozdravim. Ma ne možete da verujete, ali kad se ja nekom okačim na grbaču, taj propada sigurno. Ma jok okačim, nego samo fino kulturno, tako i tako, to i to… Kad ono ode čovek, propadne načisto.

Tako sam i Slobi poslala mejl. E svega mi. Čim ja nekom reč, dve, ma čudo jedno… Šta da vam pričam?

I tako sad se pitam kad je Donald Trump rekao šta je rekao, šta li njega čega? Jebote, ipak je on milioner, milijarder, bilioner… ma đoka. Sjebo se načisto kad vam kažem. Sve mi nešto žao čoveka.

 

Možda ovaj post zvuči šaljivo, ali je istina živa. Donald još nije propao, a kad će ne zna se. Nego imate li vi ideju kome da pošaljem pisamce? Možda ova fora stvarno pali, pa da probamo, ništa ne košta. Samo da nam se skinu više sa grbače i odu. Ko u zatvor, ko u propast, ko u pičku lepu materinu.

 

 

Pilad moja…

Znate šta, ja sam grozna mama. Ne bih se nikome preporučila i sigurna sam da nije lako biti moje dete. Kad padneš i sjebeš se načisto, mama gleda podalje malo i čeka reakciju. Ako te mnogo boli i počneš da plačeš, a u stvari nema nekih naročitih posledica, možeš samo poljubac da dobiješ na mesto gde si se lupio i „nije to ništa, evo prošlo….cmok, cmok….eeeee vidi ono tamo….vauuu!!!“.

Em si mali, em te boli, em imaš kevu koja te sluđuje. Ubeđuje te da ne boli ono što boli, pa još i ljubi i kaže da tamo malo dalje ima neka druga zanimljiva zajebancija. Ma ko da odoli. Naravno da više ne boli i da je tamo zanimljivije otići, nego se ko kreten drati u maminom naručju.

Sva su deca različita, ali ako ste roditelj toj deci, onda treba da budete isti prema svima, pa makar ih petnaestoro imali. Troje imam, ponekad i četvoro koje računam u svoju decu, a ponekad kad prebrojim bude ih i šestoro mojih, e ne morate da verujete ide to ponekad i do osmoro i uvek izrazito pazim da neko od njih slučajno ne dobije uvek prvi ili zadnji poljubac ili sendvič ili sipanje supe ili grljenje ili prekor ili…ma svima isto za sve. Uvek različitim redom. Uvek neko bude prvi, ali ne uvek jedan isti. E bato moj, ako ti se učini da je ovog puta nepošteno, da si uvek ti kriv ili kriva, e zajeba se. Prošli put nije bilo tako, pa makar imao i samo jednu, pet ili osamnaest godina.

Sa moje tačke gledišta od svoje dece ću napraviti ljude. Jok pičke, jok mamine maze, mada svi volimo da se neizmerno mazimo, jok neke plačipičke koje plaču za sve i svašta, jok neke koji kad treba ne plaču, ako ti se plače ima da plačeš, pa makar se trudio iz sve snage da se suzdžiš, ma ima da plačeš, nema muško, žensko, svi smo isti kad boli. Plači srce moje, ali treba da se zna šta nije za plakanje. Baš je teško biti moje dete.

Pilići moji ili pilad moja, treba da znate samo jedno što imam da vam ostavim kao „zadužbinu“: Život je kurvetina, a vi dok me ima uvek ćete imati gde da dođete i kome da plačete na ramenu kad vam dođe, ali treba još nešto da vam kažem, tamo malo dalje uvek ima nešto zanimljivije, bolje, lepše, što vam i kad budete imali 15, 35, 40 ili 105 može odvući pažnju.

Voli vas vaša mama, tetka, ujna, strina, baba, prababa… Ono što ste napravili od mene i što ćete tek napraviti, svojim rođenjem i svojim daljim životom. Ono što će uvek ostati, bar kao reč za mnom….moja malenkost, ja. Koje ćete se makar sećati po tome da je uvek znala da iza onog ćoška nešto lepše, bolje, zanimljivije čeka na vas. Život.

Eto, ništa…. samo sam htela da vam kažem da vas volim, da mi trebate i nedostajete kad niste sa mnom. Kad padnete, a budem blizu, neću vas podići, treba da naučite da ustajete sami, ali ako vam bude toliko teško da ne možete sami, znaćete uvek da ne samo da ću vas podići na noge, nego uz mene ima da se setite i čemu vam krila služe. Kako god bilo, grozna sam, vi znate najbolje, pilad moja. Ljubim vas bez ikakvog reda.

 

 

 

 

 

 

 

Samo malo…

Deca sve znaju i osećaju, ali nekako njih lako mogu da zavaram da sve dobro držim pod kontrolom. Pustimo muziku, pa pevamo, igramo, sređujemo kuću, ali Edija ne mogu da zavaram ni na koji način. Oseća me, pa cvilne tužno, pogledamo se, a oči nam zasuze. Jebem ti život, da ti jebem život baš.

 

Sredićemo se za par dana, samo nam malo treba, pa zar moram da molim za malo mira i samo našeg vremena?

 

 

 

 

Celu noć i celi dan…i tako dan za danom

Ko je lud, ko nije, pojma nemam. Ja sam verovatno na dobrom putu da me proglase za skroz ludu. Ma baš me briga, a i baš bih volela da vidim ko je taj koji bi se usudio da mi udari taj pečat.

 

Znam samo da sam odvozala svoju prvu veću vožnju do Kraljeva. Iz Skele, kroz ceo Bgd pa sve do kule 4 u Kraljevu. Posle Punta na kome sam polagala, kada sam sela u Lagunu karavan kao da sam vozila svemirski brod. S obzirom da je vreme bilo u najmanju ruku grozno, sneg, poledica, rizla, čuda, nisam bila baš mnogo loša, a imala sam i odličnog suflera. Napravila sam tri greške, ali za 180 km možda i koji metar više, prva duža vožnja, pa još iz malog auta u „svemirski brod“, po meni bilo je OK, a sufler je samo jednom hteo da me ubije. 😆

Proveli smo divnu noć sa Nikolom i Dušanom u Kraljevu. Videli se i ispričali sa mojima. Otišli u KV u četvrtak, vratili se u BG u petak, poveli Marka nazad.

Što mora uvek da se vidimo?...Mi znamo da smo to mi... 🙂 Nikola, Ivana, Dušan

 

Stigli u Beograd, seli u Times Pub, čiji su vlasnici naši mnogo dobri prijatelji i tako kulaža. Ahaaaa…! Odjednom Dule naš prijatelj, skoči i kaže, pali auto, zovi vatrogasce, Turgenjeva 8. Sekund i po im je trebalo da izlete napolje.

Minuti su bili večnost, dok se nisu javili. Dejana i Mika su kroz prozor stana merdevinama sišli dole i hvala dragom Bogu da se nisu povredili i da je na kraju sve prošlo na najbolji mogući način. Naš mali heroj Mika se spustio merdevinama sa drugog sprata. Srce maleno. Žao mi je što se danas nismo družili na „Ski stazi“. Ljubi ga teta Ivana. 🙂 Ima dana, a biće i snega.

Ana i Mika

 

I naravno da tu nije bio kraj mojim mukama. Posle tri i po sata, sa decom i Edijem u neizvesnosti i čekanju u Tajmsu, moj dragi se po onom snegu pri povratku sa Banovog Brda ispred kafića na parkingu, zaglavi na santimetar do Volvoa. Ni napred, ni nazad. Znate li ko je najbolji majstor u našoj familiji? Sunce ti poljubim kad ga nisam ubila. Najbolji majstor za sve i svašta sam ja, ali za ono što je on izveo sa autom nema mu premca.

Nije bre to 5, nego manje od santimetra. Čudili se ljudi. Ja sam bila mozak akcije, a on „upravljač“. Sa Volvoa nije ni gram snega spao, tako da ne moram da pričam da ga nismo ni ogrebali. Žao mi je što nisam slikala. Toliko sam se iznervirala da sam sama izgurala celu Lagunu iz snega. Sunce ti jebem da ti jebem. Za malo ubih svog rođenog čoveka. Posle smo se smejali. „To je ta ekipa!“, a deca su se radovala „mama je najbolji majstor, svaka čast!“

I tako danas smo trebali dan da provedemo na „Ski stazi“, međutim, naša prva jutarnja kafa je prošla u čuđenju. Jutros su stigle karte Beograd-Moskva, Moskva-Kabul. Čudili smo se, jer nam je nekako taj odlazak izgledao daleko, mislili smo imamo fore bar još nedelju dana. Kad ono jok.

Dolazili su nam danas baba Ljilja, Bora, Ljubica, Lara i Nikola i dan smo proveli baš veselo u igri, pesmi, veselju i jurnjavi po kuči… ja uglavnom u istom onom čuđenju sa kojim sam pila prvu jutarnju kafu.

ujkovo dete 🙂 Nikola i Ivan

pilići...razlika između najmlađeg i najstarijeg pileta, godinu i 361 dan 🙂 Nikola, Marko, Ana i Lara

 

Od onda, do sada je prošlo…ma kao tri veka i da mi je neko u onom sanitetskom vozilu tada rekao da ću za 8 meseci istog tog čoveka pakovati na sledeće daleko putovanje, rekla bih mu da je lud. E đoka. Neću da ga pakujem, nek’ se pakuje sam. Nema teorije da mu ispeglam ni jednu jedinu majicu. Jok ja. Nema onog Nemira. Prazno, hvala Bogu. Znam da će ovog puta sve biti u najboljem redu, kao što sam prošlog puta prosto znala da neće. Zagrizli smo, a mi kad zagrizemo to je ujedeno, i ne puštamo.

Što se nekom ne desi celog života, mi preživimo za jedan vikend. Jebem ga, život ide dalje.

 

 

 

Živimo blizu vi i ja…mislite o tome

U kakvoj ja to nirvanici živim? Ne verujem nikom ništa, ali ljude vidim kao dobre i u svakome samo dobro tražim. Umem da se čuvam, ne dam prilaz svakom. Ne želim da me bilo ko povredi, na bilo koji način, jer ni ja nikoga ne povređujem. Volim ljude, volim decu, životinje, prirodu, reku, sunce, leto, more, planinu…volim svetlost, pa neka je i zima i sneg. Ne umem da mrzim, ne želim nikada u svom životu da saznam kakav je to osećaj.

Prosto ne mogu da verujem da je određeni tip ljudi i dalje opstao na ovoj planeti. Pa se nešto mislim noćas??? Jebote….pa možda će oni na kraju i da prevagnu. Preplaviće ovaj svet i osteće par nas, vas i tako…malo ćemo da se pogledamo i priznamo jedni drugima, „jebi ga prijatelju, manjina smo“. Život ti poljubim, pa to se možda već desilo, a ja i dalje živim u svojoj nirvanici?

Danas sam uzela probnu vozačku dozvolu. Hvala na čestitkama, nego neće to biti tema ovog posta. Čačkam sinoć po netu i baš me zanimalo to P-e što kao mora da se lepi na auto. Novi propisi, za nas „probne“ vozače i tako čač, čač i naletim na neki forum. Niko pojma ništa nema. Treba da se lepi, ne treba, ovo, ono i uglavnom, moj stav je da ne treba da se lepi, ako nam ga ne daju prilikom davanja dozvole. Naravno da ga nisu dali. To bre košta državu!!! Važno je da smo mi „probni“ to platili.

Ne mogu sada da vam prepričavam, jer se mnogo nerviram, takvih reči i uvreda odavno nisam čula. Ljudi moji, nisam mogla da verujem, kakve su ljudi stvari izgovorili, napisali na moje tri rečenice. Ovo je bilo moje zadnje što sam im rekla: „Hvala vam što ste me podsetili zašto sam prestala da dolazim na bilo kakve forume. Toliko od mene.“, a neko od njih mi je napisao nešto ovako: „sa takvim stavom, ovde i nema šta da tražiš.“ Dobro neću. Hvala lepo, pokazali ste mi kakvi ste, ko ste, odoh ja svojoj kući.

Što tako, zato što su me ispljuvali, sunce ti poljubim kao da sam im pobila pola familije, samo zato što sam rekla da neću da lepim jebeno P na svoj auto, ako mi ga ne daju. Znači moram da ga platim, ali oni nemaju da mi ga daju i ja sada ko poslednji kreten treba da napišem na papirče i zalepim. Mislim stvarno. Je l’ normalan ovaj narod? Najgore od svega je što je u ovoj zemlji baš sve tako. Nema to nikakve veze sa jebenim P. U ovoj zemlji je baš sve tako, a oni koji se trude da pokažu da je ova zemlja na pravom putu u stanju su sve da urade da bi vas ubedili da tako treba.

I tako legnem sinoć da spavam i mislim. Kuda bre da pobegnem odavde? Gde da vodim ovu svoju nejač? Da im negde stvorim život među nekim normalnim ljudima, koji žive svoje „nirvanice“, GDE?

I svaka zemlja koja mi je pala na pamet ili je pred nekim ratom, ili će da je udari neki cunami, zemljotres, vulkan…neko sranje, ili ima mnogo otrovnih životinja. Nisam ni spavala noćas. Nemam gde da pobegnem. Ne može se pobeći od većine. Tuga jedna ljudi moji. Ukalupljeni, uamljeni, žive neke svoje živote, bez želje da se pobune protiv bilo čega. Ma i protiv komšije, ne daj Bože.

Užas jedan. I tako vrati mi se u glavu scena iz nekog našeg filma što smo skoro gledali, gde Glogovac kaže: „Ma bježi bre tamo. Nije to moje djete. Nisam ja sadista da pravim djecu u ovo vreme.“ Mila majko moja!!! Koliko je samo istinita ova rečenica? Jesam li ja bre sadista. Kuda i kako da povedem svoju rođenu decu.

Među kakve ljude ću ih sutra pustiti da polete? O Gospode Bože.

Mnogo mi je muka od svega. Na kraju ću stvarno da se preselim u PITOMINU. Ako želim da ostenam ono što jesam, a želim, ja od sebe neću i ne želim da bežim, ali moram negde pobeći odavde, od zla koje se toliko namnožilo da preovladava. Što dalje, u neku šumu, na neku livadu, u neki mir, negde gde ljudi nisu zli i toliko loši da svoje nezadovoljstvo jedino umeju da iskažu nad, ni krivim, ni dužnim. Mislite o tome. Živimo blizu vi i ja.


Bebe „ciljaši“ – skok na cilj :)

Da bi momci padobranci postali dobri „ciljaši“ neophodno je da od malih nogu vredno treniraju. Na cilj se umesto sunđera i palačinke, postavi mnoogo dobra riba i nema šanse da promaše. Ako dođe i do otkaza, rezerva im i ne treba, jer padnu na lepo i meko. Za početak nagrada im bude mlekce, a kasnije zavisi koliko su rečiti i koliko umeju dobro i kvalitetno da se nagode.  😉

Vremenom se naviknu na cilj, zavole ga, a psihološki uticaj koji nagrada ima na njih, od njih stvara vrhunske padobrance, koji bez obzira na vramenske uslove, pogađaju nulu ko od šale.

Kako momci rastu, tako raste i nagrada, zavisi ko kakvu maštu ima. 😆 Možda ne bi bilo loše ove sezone uvesti ovakvu praksu na našim aerodromima, ako ništa drugo ono bar da se nagledamo dobrih riba.  :mrgreen:

Veliki mali Ljudi

Prošle nedelje, nešto mi došlo, pa sam čitala svoje stare postove. To nikada ranije nisam radila. Napišem, pročitam, objavim i ćao. Malo sređujem Zbrku.

Jedan od prvih postova, tačnije treći je bio ovaj. Napisan je 10. novembra, 2007. godine i od tada do danas sam vam na više načina približila sve nas. Ovi „tikeri“ su „porasli“ zajedno sa decom, a sada sam dodala još jedan. Nije dete u pitanju, ali član porodice svakako jeste. 😉

„Veliki mali ljudi

10. 11. 2007.

Lilypie 6th to 18th Ticker

Lilypie 6th to 18th Ticker

Lilypie 6th to 18th Ticker

Lilypie Kids Birthday tickers

Lilypie Fourth Birthday tickers

Lilypie Third Birthday tickers

PitaPata Dog tickers

„Od svoje 18. godine, kada mi je sestra rodila Dušana, moj život je vezan za decu! Taman kada sam, kao ja, trebala da prestanem da budem dete, ponovo sam podetinjila uz njega. Evo baš sada me prekinuo u ovom pisanju. Zove me telefonom da mi kaže da juče nije bio u školi, svojom voljom.

Uvek mi je sve pričao, pa i sada eto. Žao mu je što laže svoju mamu, pa da olakša dušu, zove mene. Oduvek sam govorila da je on moje prvo dete, što u stvari i jeste, samo što ga nisam ja rodila. Nikola je moje drugo dete, tj. i njega mi je rodila sestra.

Mislila sam da ni svoju decu neću moći da volim kao njih dvojicu. Taman kada je Dule izašao iz pelena, došao je Nikola. Bukvalno su odrasli uz mene, tako da me pelene nisu zaobišle. Tako je vreme išlo i njihova tetka tj. ja, je dobila neodoljivu želju da ima svoje dete. Na brzinu da ispričam sve, pa ću drugi put da detaljišem.

Iz neuspelog pokušaja braka, rodilo se moje zlato, Jovana! Još od sedmog osnovne sam pričala, da ću imati ćerku i da ću je zvati Jovana. Moja želja se ispunila u 25 godini. Posle dve i po godine Jovanin tata i ja smo se rastali. Isuviše smo bili različiti. U stvari…ma drugi put o tome. Tako smo Jovana i ja rasle same, uz Dušana, Nikolu, babu, dedu, tetku…

Dosta smo putovale, provodile se, vaspitavale, plakale, ma sve smo zajedno radile. Mislila sam da neću imati više dece, da se neću nikada udati. Kažu nikad ne reci nikad.

Dođosmo i do padobranstva. Moja neostavarena želja je bila, da postanem padobranac. I tako, postala sam padobranac i padobrančeva žena.

Jana je njegova ćerkica iz slične veze kao što je bila i moja. Marko je naš sin, a bebica je naše drugo dete koje očekujemo. Nastaviću ovu priču, drugi put. Izmešala su mi se sećanja, a i malo smo komplikovani. Srećni, ali ipak komplikovani! fotke.“

Evo sada je taj drugi put, da dopunim ovu priču o Velikim malim Ljudima.

Dušan sada ima onoliko godina koliko sam ja imala kada se rodio. Studira čovek, ne beži više sa časova i ređa devetke i desetke. Srce pametno tetkino. Setih se sada, kada je u trećem osnovne bacio kamen preko one duple ulice i ding, ding, otskoči kamen i razbije prozor na kraljevačkom SUP-u. Šta mislite koga su zvali? 😆 Tetku! Jebala sam im sve po spisku. „Da mi traumirate dete zbog jebenog prozora!!!“ Čudo me nisu uhapsili tada, zbog vređanja, organa. 🙄 Ne retko moja sestra ima običaj da kaže za neke njegove postupke, da se ponaša kao da sam ga ja rodila. Ja procvetam 😀

Nikola je sada prva godina srednje. Po mom mišljenju on je najmudriji od sve „moje“ dece. Svaki put kada smo zajedno, naši ozbiljni razgovori mi pričine veliko zadovoljstvo i ispuni me ponosom, jer i ako ima samo 15 godina, vrlo rado učim od njega, kao i on od mene. Nadopunjujemo se i odlično razumemo. On često i sam kaže da je njega rodila tetka. 😀

Jovana je mamina ljubavčica. Peti razred osnovne. Snalazi se kako zna i ume, a snalažljiva je. Kažu da liči na mamu, a da liči liči, samo što je jači karakter od mene. Sasvim dovoljno da budem sigurna da će ostvariti sve što bude poželela. I dalje je najsitnija, najbrža, najlepša. Za sada je atletika njena velika ljubav, mada je talentovana za još svašta nešto. Najvažnije od svega mi je da je dobar čovek i da smo razvile bezgranično međusobno poverenje. Ja sam njena mama, a ona je meni pored toga što je moje prvo rođeno dete, ne retko i najbolja drugarica kojoj sve mogu da ispričam.

Jana je drugi razred osnovne i sve je zanima. Bavi se glumom, igra šah, aktivna je na svim poljima i prava je lepotica. Ne učestvujem u njenom vaspitanju i odrastanju, ali njena mama odlično obavlja taj „posao“. Ponosna sam na Janu i sigurna sam da će biti vrlo uspešna u životu.

Marko je trenutno na proputovanju kroz Srbiju. Otišao čovek u Kraljevo kod babe i dede. Bez njega nam je kuća kao prazna. Od svega što možete da zamislite on će da napravi avion. Od štipaljke, od knjige, od grane… Puna kuća nekih rančeva koji glume padobrane, pa onda uzme frotir za pokrivanje, pakuje, popenje se na krevet ili stolicu i skače. Može satima tako da se igra, samo da ga niko ne dira. Ili stavi kacigu na glavu i vozi motor na zadnjem točku. Ume opasno da se iznervira, do usijanja, kada nešto ne može da uradi, pa se trudi, muči, a kad popizdi, sačuvaj Bože. Onda beži od njega. Pokušavam da mu objasnim da mora da čuva živce. Tata kaže da je to od mame pokupio. Sve što ne valja od mame su nasledili. 😆

Ana je prava mudrica. Dok se Marko nervira, ona ćuti, gleda i iskoristi priliku da uradi nešto što je naumila bez nerviranja. Ume i ona da se iznervira i tera po svome, ali ipak je razumnija, u smislu, da zna da će ipak isterati svoje, na politički način. Čak i to je na mamu, kaže tata. Voli da bude „devojka“, da lakira nokte, da se picne, da ima frizuru „kao učiteljica“. Koja i kakva učiteljica, pojma nemamo, ali to je određeni tip frizure i kad joj pravim tu frizuru nijedna dlaka ne sme da bude nameštena suprotno od onoga kako je ona zamislila, pa vi vidite šta me tek čeka. 😆

I kao šlag na ovu našu tortu, dolazi Edi. Nije dete, ali je ravnopravan član ovog malog, ali odabranog društva. Ponekad kad se baš umorim uhvatim sebe kako mu zavidim. 😆 Baš je lepo biti pas u našoj porodici.

I sad ne mogu da odolim,a da ne postavim gomilu slika.

Moja prva deca - Nikola, tetka i Dušan

Nikola, Danijela, Dušan - mamini sinovi 🙂

Ovako tetka šiša - mi se malo zezali, pa hteli da nas ubiju 🙂

Samo smo se zezali - Nikola 🙂

Zezanje na splavu - Nidžo i Ivana

Spavanjac na splavu - braća - Nikola i Marko

Dušan i tetka - došlo vreme da zajedno pijemo viski 🙂

Tradicija - kada se kreće na maturu, valja se nazdraviti sa tetkom 🙂

Ana i Nikola 🙂

Uživanje na Adi - Nidžo, Ivana i Ana

Rod rođeni - Ana, Dušan i Marko

Ovako lumpujemo - Nikola i tetka

Marko na motoru

Jana, Ana i Jovana - devojke

Kuliranje na aerodromu - Marko

Ana gleda padobrance

Ana banana, kisela i slana, nemojte je dirati, jer će eksplodirati 🙂

Edi i Marko

Edi, mama i Ana - jedan lep sunčan dan na plaži

mama i Ana - aerodrom

mama kulira i cele zime živi za ovakve trenutke 🙂

Mama, Jovana i Marko

Jovančica spremna za školu

Marko - jao ljudi šta se ovo dešava ! 🙂

mama i Anči - aerodrom

Ana i Marko - Lazac

Marko, Jovana i Ana - može da se spava i u jednom krevetu 🙂

Ana - kada joj se spava, zaspi i u prolazu :)))

Važno je da su glava i noge na stabilnom - guza nije bitna 🙂

To je ta ekipa :)))

Edi genijalac 🙂

Ljubavnici - Srećko i Žaklina 🙂

Mama će stvarno da pusti brkove 🙂

Baš mi lepo stoje :)))

Dok brkovi ne porastu, preostaje mi da pijem hladno pivo...i strpljivo čekam 🙂

Omiljene Anine naočare - mama-tetka će da puši za sve njih, :))

Ivan i Ivana - i kako god bilo, znam da će da me voli, pa i ako brkove pustim :)))

Sada posle skoro četiri godine od onog početnog posta, mislim da sam ga baš lepo dopunila. Uspeh u životu nije rađanje dece, nije uspešna karijera i gomila para, uspeh je ono što dajemo onima koje volimo.  Sa ovih slika ljubav puca na sve strane, toliko se nesebično dajem, da sam potpuno sigurna da sam uspela u životu. Živi i zdravi bili.

Brod tone – pacovi beže

Verovali ili ne 4. april, je proglašen za svetski dan pacova. Kako su se ljubitelji pacova odlučili da baš tog dana slave svoju ljubav prema ovim štetočinama, ne znam, ali ponešto znam o pacovima.

Ovim životinjama je najlepše u blizini čoveka. Najviše vole da se nastane u domovima ljudi, jer tu imaju neograničen pristup hrani. I pored generalno prisutnog negativnog stava o pacovima, brojni su ljudi koji ih uzgajaju kao kućne ljubimce. Umeju ti pacovi da se čoveku uvuku pod kožu.

Crni pacov – poznat još kao brodski pacov. Vrlo lako se može prepoznati u našem okruženju. Svojim delovanjem nekada je širio zaraznu bolest koja se zvala crna kuga, a ovi naši pacovi su doveli do bele kuge. Pacovi se razmnožavaju, šire, pomažu jedni drugima u svojim štetočinskim akcijama, ali zato svi ostali ispaštaju. Zbog njihovog delovanja ispaštamo na svim poljima.

Šta se valja iza brega, znaju samo pojedini, ali očigledno je da se nešto dešava, jer pacovi jedan po jedan beže sa broda. Jedna od važnijih osobina pacova je da su jako inteligentni, pa je pitanje hoćemo li im dopustiti da se izvuku nekažnjeni za svu štetu koju su nam naneli ili ćemo ih lepo pohvatati u klopku i koristiti kao zamorčiće zatvorene u kavezima?

Baš bi bilo lepo da ovog 4. aprila, koji dolazi, ovi naši pacovi svoj dan proslave iza rešetaka. :mrgreen:

Srbi su kratkog pamćenja, možda zbog kokošijeg sedativa… prisetite se, nije to tako daleko bilo.

Postala sam vozačica :)

Za one upućene, sam naslov govori sve, a za one neupućene, danas sam položila vozački ispit.  Postala sam prava pravcata vozačica. 😀

Istina da je polaganje opet zakazano za 9 ujutru i da mi je to bio najteži deo svega, ali šta ćeš. Što se mora nije teško. 🙂 Smrzla sam se ko dupe dok su prvo polagali oni za C, ali zato da se ne bih smrzla načisto, polagala sam prva. Reko’ daj da završimo to, pa da idemo dalje.

Na svoju sreću, a i na sreću svih ostalih kandidata ovog puta onaj policajac L. što uporno traži nepostojeće znake, nije bio prisutan. Čovek je prošli put, od 28 ljudi, ladnije od leda oborio 26, tako da mi je nekako bilo mnogo lakše kad sam čula taj podatak. Takav se valjda zaguljen rodio, da nije prošlog puta pitao za znak, našao bi nešto drugo. Sada je došao policajac R.

Ovog puta je bilo desno, levo, pravo, pravo, polukružno, propusti pešaka, pretekni autobus, stani sa strane, pođi pod ručnom i nazad na poligon. Kažu izađi, izađem, kažu uđi, uđem i onda mi policajac R. kaže:

„Čime se vi bavite?“. Možda je pomislio čovek da sam taksista koji već godinama vozi bez dozvole. :mrgreen: Nema bato moj, ja kad vozim, vozim, pa se čovek naš’o zbunjen.

Pomislim, šta ja tu njemu sad da objašnjavam koješta, pa ko iz topa rekoh: „Padobranstvom.“.

Kaže: „Žao mi je padobranac, ali danas nećeš dobiti vozačku dozvolu.“, prestade da persira.

Smrče mi se. Kud ne reko’ da sam taksista? Sunce ti jebem da ti jebem, pa ako sad nisam položila nikad neću, pomislim, ali se ujedem za jezik. Gledam ko tele u njega, a on će: „Dozvolu ne možeš da dobiješ dok sutra ne uzmeš potvrdu da si položila.“ Uuuu jeee! Ovo neki duhovit policajac. Da ne poveruje čovek ima i takvih.  :mrgreen:

Kako god bilo, posle dva i po meseca završila sam još jedan veliki posao. Idemo dalje. Sad ću malo da teram našu Lagunu, a onda ću da polažem za kamion i postanem kamiondžija. Šta me boli uvo. Pustim brkove na opasno i teraj bato.

Momčilo Maletić – Maletić prezime mog prvog deteta

Slušaj me ovamo Momčilo Maletiću – Momo – „Bajo do jajo“. Potrudiću se da ne psujem, da ne vređam, da ne kažem baš sve ono što si zaslužio, ali ću ti reći sve što mislim da treba da ti kažem. Možda će jedna od mojih najdražih prijateljica reći da je ovo „skidanje gaća“, a ja ću na to reći da jeste, da drugačiji način ne postoji, a i da postoji, bolji i lepši način obraćanja, ti ne zaslužuješ.

Do bola „patetična“ Ivana, luda, neobuzdana, nikakva majka, nikakva žena, kurva, drolja, ona kojoj si rekao da ima veća muda od tebe, ona kojoj si slomio palac desne ruke, koju si čupao za kosu, nemoćan da joj se na drugi način suprostaviš, ona kojoj si iz čista mira u sred noći sipao čašu vode na glavu, jer je zarađivala više od tebe, ona koju si oborio na pod sa rukama na vratu, daveći je, jer te je pitala za plaćanje obdaništa detetu, ona koju si pravio ludom dok si ljubio svoju „drugaricu“ preko krova automobila pravo u usta, Ivana koja nije htela da ćuti i da ti titra jajca, jer nisi zaslužio. Ivana sa kojom si delio krevet u neko vreme, dok se druga išunjavala kroz prozor, onim danima kada Ivana nije tu. E ta ista Ivana, ima svašta nešto da ti kaže.

Sve ovo iz predhodnog pasusa, Ivana je zaboravila, ali postoji neko ko nije. Postoji neko ko to sve pamti, ko je sve to nataložio u svojoj malenoj glavi. Neko koga si zaboravio da postoji. Neko ko pati i plače, svaki put kada poruka koju pošalje ne stigne na broj telefona koji si joj dao, jer više ne koristiš tu karticu, ali si „zaboravio“ da joj kažeš.

Poznaješ ti mene dobro, tako da ćeš unapred morati da mi oprostiš poneko „pičko jedna“ koje ću ti sigurno reći kroz dalji tekst. Eto, daću sve od sebe da to bude jedna jedina uvreda koju ću izreći, jer i ako si eto moram i to da kažem, „stoka obična“, ja te razumem i dalje, i bez obzira na sve, jako volim. Volim te, jer sam uvek na strani svoje dece, pa kad moja deca nekog vole, volim i ja. Moja deca su uvek u pravu, a kada oni kažu da neko zaslužuje makar i trunku ljubavi ja im verujem.

„Tata volim te, kako je Vuk? Jeste li dobro?“, pošalje dušica poruku, a onda čeka odgovor, čeka bar 24 sata dok joj ne stigne odgovor, da poruka nije ni stigla. I plače…Ne jednom, desetine i desetine poruka…ČEKA…

Svaki put kada je tata ne pozove za rođendan, plače. Za rođendane, Nove Godine, Božiće, Uskrse… Svaki put kada dođe kod babe i dede i čeka, čeka, čeka…da se tata pojavi na vratima. Onda kada se tata ne pojavi, moja devojčica plače. Kida sebe, ubija svoj osmeh i razlog da se smeje, ubija se iz dana u dan u iščekivanju da će se tata javiti. Mobilni telefon je poželela da ima zbog tebe. Ne verujem da imaš ubeležen njen broj, jer nikada joj se nisi javio. Baš nikada kad treba, a treba uvek. Treba svakog dana.

Trebalo je makar onog dana kada je krenula na zimovanje, ili kada je krenula u prvi razred, ili kada se preselila u Beograd, ili kada je bila bolesna, ili kada je bilo šta bilo…PIČKO JEDNA, nikada je nisi pozvao. Nikada nisi pozvao da pitaš je l’ preživela dan. Ma pička je polni organ, ti si jedna obična PIZDETINA, koja ne zaslužuje jedan sekund njenog razmišljanja, njenog vremena, ali…ali ona tebe VOLI bez obzira koliki si skot. Skot je nova, nazovi psovka, koju nisam najavila.

Jednom od moje troje dece, ti si centar sveta i nijednog trenutka nisam tom detetu rekla da si „pičko jedna“, da si „stoko obična“, da si „zaboravio“, da si ovakav, da si onakav. NIKADA. A znaš šta, pogrešila sam. Naše dete u glavi nosi samo svoje uspomene, a da sam na njene dogradila svoje, dete sada ne bi patilo za tobom. Znala bi da si odavno izgubljen slučaj i da nema za čim da pati i tuguje. A tuguje dušica. Srce mi cepa. Godinama Momčilo. A ti???

Jesi li porastao, jesi li dovoljno sazreo da uvidiš da život nije zajebancija, jesi li dovoljno veliki da shvatiš da je naše dete, bez obzira koliko bežao od toga, plod jedne velike ljubavi i da ona to zna, oseća i da te zato i voli, jer od ljubavi je satkana. Ne možeš to zaboraviti, pa ma koliko da bežiš. Sad je baš pravi trenutak za onu uvredu, pičko jedna, niko nikada od sebe pobegao nije. Gde ćeš ti pobeći od svoje savesti. „Ja sam mlad i moram da idem dalje. Probao sam da stvorim porodicu, ne ide i moram da idem dalje.“ Otišao si, pustile smo te. Dobro. Ne lažemo, tako si rekao, a i razumele smo, jer jesi bio mlad. I???

Od koga, od čega bežiš, misliš li da možeš pobeći??? Dobro od mene niko nikada nije pobegao, nisam ja tema ove priče, ali meni i ne trebaš, trebaš nekome koga si stvorio. Trebaš maloj bebi od 2 kila i 550 grama zbog koje si plakao od sreće, ispod prozora kraljevačkog porodilišta i drao se kao lud „VOLIM VAS!“ Jesi li i to zaboravio? Jesi li ti sada stvarno postao „Baja do jaja“ ili si najobičniji kurac. Ma, jer išta ljudsko ostalo u tebi? Kurac, nova ružna reč u ovom tekstu. Izvini.

Možeš li pobeći sa Bunjačkog Brda? Ne možeš. Srce ti tamo ostalo, pa da imaš još 16 sinova i 12 žena, na Bunjačkom Brdu si se ponovo setio da si živ i da zaslužuješ da živiš i pored svih sranja i strahota kroz koje si prošao. Jedna mala Ivana se pojavila. Neću da te pitam da li se sećaš, jer znam da se sećaš, to su ti najlepša sećanja od dolaska u Srbiju. Sve posle toga je bežanje od „male Ivane“. Budalo, od mene se pobeći ne može. To znaju svi oko tebe, a ti beži koliko ti volja. Ivana je bila tvoj drug, prijatelj, žena, majka tvog deteta, tvoj brat, otac, majka. Ivana je tebi bila sve. Zato si i pobegao. Žena treba da bude samo žena i ništa više.

Dobro, Ivana razume, ali ne postoji nijedan jedini razlog da bežiš od onog najlepšeg što ti se prvo desilo posle tog istog dolaska u Srbiju. Jovana je tvoj ponos, tvoj život. Jovana je tvoja veza sa ovim svetom. Jovana je sve što ti je ikada trebalo da se prisetiš da je život lep. Ne smeš to Momčilo zaboraviti. NIKADA. Nemoj dušu da grešiš. Nemoj da nam dete pati, zato što ti pokušavaš da pobegneš. Ne možeš da pobegneš. Jovana će uvek da te čeka da se javiš, da je pitaš kako je provela dan, da li želi da idete negde zajedno vas četvoro, da li joj nešto treba, to nije ni važno. Ne treba joj ništa. Ume ona da osvaja medalje i u starim patikama. Brza je na tatu.

Nemoj Momčilo da te sopstveno dete zamrzi i da joj za koju godinu bude svejedno da li ćeš se javiti ili ne. Ovo je poslednji trenutak, veruj mi.

To što misliš da sa mnom više nikakava posla nemaš je drugo pitanje. Rekao si ovako: „15 dana ja brinem o njoj, 15 dana ti.“. Reci mi kojih su to 15 dana koje si proveo sa njom i brinuo o njoj? Sada već ima 11 godina, a ti si otišao da tražiš sebe, bežeći i od sebe i nas kada je imala dve i po godine. Gde su tih 15 dana? Sedela je kod babe i dede, vikendima i danima i nedeljama, čekajući da se pojavi TATA. Pa makar na sat, dva, pet…

E tata. Nadam se iz sveg srca da ćeš bar Vuku biti tata, mada čisto sumnjam, ti večiti dečaku. Muškarci zauvek ostanu dečaci, samo što neki postanu tate i ljudi, a neki ceo život beže. Onog dana kada se setiš da te tvoje prvo dete čeka, pozovi me na onaj moj stari broj 064-18-88-089, jer mislim da je na drugi način nećeš naći, ni videti, jer život čini svoje, a ti kako si se pokazao do sada, izgubićeš je, a ja to ne želim, ne želi ni ona. Broj neću menjati. A ti PIČKO JEDNA, seti se čemu muda služe.

Koliko god bilo varka, želim da naše dete zna da ti jesi dobar čovek i dobar otac, a to što ti to nisi, nema veze. Zaboraviće Jovana, a ja se toga više i ne sećam. Ovo ti je poslednja šansa da ne izgubiš sve ono što ti znači u životu. „Saints Are Down“, ti glupi čoveče, jesi li ikada zaista uspeo da razumeš tu pesmu?

E sad malo da te zajebavam. Vidim postao si „neko i nešto“ u svetu interneta, pravljenju sajtova i tako toga, pa ako ti bude trebao neki savet slobodno se javi, jer sam ubeđena da tek posle ovog teksta na mom blogu tvoje ime će naći svoje mesto na Google-u. Reklamu ti neću naplatiti, a kako vidim neophodna ti je. Besplatno ću da te reklamiram, nije mi teško. Jebi ga charolija.com nije šala. Ovaj tekst će da pročita bar 3 čoveka, o većim ciframa da ne govorim. Pa tako, ako ti treba neki savet reci slobodno. „Kako to da ono što napišem pročita više od tri čoveka?“. Da ti se pohvalim, bude to i mnogo, mnogo više, ali neću da te bedačim. PIZDO.

Pročitaću ovo Jovani kao i većinu tekstova koje obajvljujem. Najtužnije je što neće imati ništa protiv. Čupaj se. Vadi se. Zovi. Dođi. Sveci jesu dole, tu su među nama samo što ti trebaju oči da ih vidiš.

Moj jedini uslov je da dođeš po svoje rođeno dete i da je odvedeš u neko zezanje, ako si još uvek sposoban da se zezaš i živiš. Kako god bilo ja znam da jesi dobar čovek. Seti se svega, i stoko jedna počni da živiš i prestani da je ignorišeš. Ona jeste tvoj život, ja sam tvoja prošlost. Ne smeš nju da povezuješ sa mnom. Mene nikada nisi umeo da imaš, a ona ti je data samim svojim postojanjem.

Poslala sam Milici poziv za FB prijateljstvo. Ne sumnjam da će da prihvati, jedino ako nisi postao baš toliki Baja, pa da si joj zabranio da bude sa mnom u kontaktu, a ona jeste carica i hvala joj na svemu što je učinila za našu Jovanu. Jovani malo treba, makar osmeh, razgovorčić… Milica zna da su naša deca najrođeniji rod i zna da tu vezu ne može niko i ništa da prekine, pa ma kolika pička ti bio.

Nemoj Momčilo više da nam dete pati, a mene više ne moraš u oči da pogledaš, jer znam da ti za to trebaju muda, koja nemaš. Stisni se brate. Sledeće moje obraćanje tebi će biti negde među četiri zida, gde ne možeš da bežiš, a onda ću da te biiiiijem da ćeš da zapamtiš. E posle će sve biti u redu.

Zatvoriću ti oba oka.., pa znaš da sam jača od tebe, uh, a tek ljuta. Uostalom ja sam ti jedini parter drugar, na mene si prvi put digao ruku… e…to te ja pustila da budeš muško, a kad sam ljuta možeš samo prste da mi zavrćeš, a mene ni slomljeni prsti ne mogu sprečiti da čuvam i branim svoje. Ima brate moj, da te bijem, dok se ne budeš usr’o, e to još nisi doživeo. Znači nemoj dete da mi plače zbog tebe. Jer, evo javno ti pretim da ću te tako prebiti da neće da te spasu ni dve, ma tri interventne jedinice u kompletu.

Rećiću ti mnogo teže reči od PIČKO i ove koje sam navela, a posle toga nećeš imati baš nijednu jedinu priliku da vidiš svoje prvo najvoljenije dete. Prvo dete se najviše voli, ostalo je stvar podele.

Tako to bude u životu, a ti i ako živiš na silu, moraš da znaš da jedna, još malo, pa devojka, jedna malena Jovana ima svašta nešto da podeli sa tobom. Dobro je dok ja ovako kažem „pičko“. Ne dozvoli da za koju godinu kada sve ovo pročita, a možda to bude sutra…shvati da ništa nisam slagala i da je to „pička“, adekvatan naziv za rođenog oca.

P.S. E sad ću da te zovem telefonom, a o razgovoru neću da pričam ovde. „Skidam gaće“….Zvala, pričala, mislim se, ma objavljujem, ništa nisam slagala…a do ujutru se ništa neće promeniti. Idemo dalje. Moja deca, naše priče, naš život. Jebo mater, preživećemo sve.

„Pod zlatnim suncem Srbije“

Danas sam čitala pisane dokaze i dokumenta, koja imam, o stradanjima Srba u proteklim ratovima. Nisu to neke stvari koje već nisu poznate javnosti, možda ne baš široj javnosti, ali svejedno mislim da je sve to odavno zaboravljeno, a ne sme da se zaboravi. Kada budem smogla snage prekucaću sve i objaviću na nekom posebnom blogu, a do tada mi ostaje jedna velika rupa na duši, da zjapi prazna.

Žao mi ljudi, žao mi dece i svih uništenih detinjstava. Hvala Slađani na ovoj predivnoj pesmi, pružila mi je trunku neke utehe, posle svega čega sam se prisetila danas.

P.S. Bez ove pesme, ovaj post je besmislen. Poslušajte.

Pod zlatnim suncem Srbije – Aleksandra Slađana Milošević

Blagosloven da si brate

slavu Božiju pamti,

milost primi

blagoslovena da si sestro

u miru ostaj mi.

Sve što si sanjao

u njoj si našao

pored srca sa sobom poneo

sve što si voleo

tamo te čekalo

znamenje sveto u zemlju upilo

Beli anđele

baci strele pravedne

da bližnji svoga zavoli

mir nek’ caruje,

da se nebo odmori

sve nas manje ostaje

Seti se molitve

i naše zemlje jedine

mi smo svi rođeni

pod zlatnim suncem Srbije

Seti se Gospode

naše majke jedine

mi smo svi rođeni

pod zlatnim suncem Srbije

Sve sto si tražio

u njoj si otkrio

u duši zvona sa sobom poneo

sve sto si ljubio

tamo je cvetalo

mirise sveća na dlanu nosio

Kao hrast stojiš sam,

pleteš grane vekovne

okreni lice, sudbino

nek’ se nemih čuje glas,

govori Srbijo

ni jedan ostavljen biti neće

Seti se molitve

i naše zemlje jedine

mi smo svi rođeni

pod zlatnim suncem Srbije

Seti se Gospode

naše majke jedine

mi smo svi rođeni

pod zlatnim suncem Srbije

Ne dam te,

Srbijo

mnogo se suza prolilo

kako da te ostavim

da deo sebe odvojim

ne dam te, Srbijo!

Smirenje

Najlepši su skokovi u suton, kada sunce koje celog dana neumorno peče, počne polako da gubi bitku i da posustaje…

Ovo je fotografija koja moje stanja duha dovodi do potpunog smirenja. Trenutak kada se sve razbacane kockice sklope u jednu savršenu. Uživajte u pogledu, pa makar i na ovakav način. Želim vam da makar samo jednom u životu doživite ovakav trenutak. Bićete srećni celog života, pa makar i samo kada pogledate fotografiju, jer ćete biti sigurni da ste 100% živi. 😉

Januare, laku noć

Nekako se maksimalno trudim da svaki dan živim, ali sve mi teže pada. Kad pomislim na neke bivše januare ovaj sam bukvalno samo preživela. Eto samo da ostanem na broju. Greota živa. Živiš život, da bi bio na broju, jer te ubija vreme koje vlada napolju.

Sve se jadna nadam da je u stvari to samo nešto što sam umislila da bi mi bilo lakše da preteknem. Leti je sve lakše, barem meni, a kao što rekoh možda sam umislila.

Ove zime, noć, izašla napolje da prošetam Edija i shvatim. Lepo jeste. Padao je sneg. Neobično izgleda i za nas koji ga viđamo s vremena na vreme, a onima koji ga viđaju na svakih 5-6 godina je prosto čudo nad čudima, ali nije to moj život. To je moj period kada prosto moram samo da preživim.

Da spavam, a ne spava mi se, ali moram. Što više, što duže, što učestalije. Brže prođe život dok spavaš, a zimski život, nije moj. Ne volim da šetam i zebem. Ne volim da se trontam, a moram, ne volim što me zima tera da mislim, jer imam toliko vremena. Neiskorišćenog, uzalud utrošenog mog životnog vremena, svake zime samo eto tako prođe pored mene.

Koliko je to samo zima? Koliko je to samo uzaludno potrošenog vremena? Baš ni za šta. Ne može se u mom životu baš ni najobičniji sunčan letnji dan meriti sa  zimskim, tmurnim, šljiskavim, ledenim, jednostavno hladnim danom, koji baš ništa ne donese. Meni NE.

I kakva je to pravda? Leto prođe o čas posla, sekund, dva, a zima traje, traje, traje…nije još ni počela.  Leti živim, zimi preživljavam. Hoće li se nekad sutra to računati? Hoće li neka viša sila reći, „…neka proživi koju godinu duže, za one koje je preživljavala.“

Neće. Znači grešim, ne umem, ne mogu da nađem lepotu u onome što ne volim i tako samo gubim na dragocenom vremenu predodređenom mi za život.

Nisam negativna, ne dozvoljavam da moje zimsko raspoloženje utiče na ukućane, na decu, ali…geni su čudo. Moja Ana svako jutro kada ustane, pogleda kroz prozor i kaže: „Uh…još nije doslo leto.“

Želim sunce, želim reku, more, vodu…želim toplinu na svom telu, želim da se naježim od vreline, želim da plivam, da se sunčam, da se radujem, da se smejem, da umem, da znam, da se igram, da želim…a zimi ništa od toga ne umem.

Preživeću i sva srećna ispratiću januar. Laku noć januare, ostavljaš me u mraku, jer još se i ne nazire neko bolje vreme. Tuga jedna u svakom smislu i pogledu. Bar meni, bar u mom životu. Uzalud izgubljeno vreme se nikada neće vratiti. Kako da ga ispunim, kada samo preživljavam? Laku noć druže, odoh ja na more. Muka mi je više, svega mi.

Tomica Milosavljević – uspela blogerska akcija :)))

Nisam noćas ni spavala, mora da se nešto dešava sa mojim horoskopom.  :mrgreen: Pijuckam jutros kaficu, „lupam“ neke kugle na FB, nezainteresovano slušam vesti, kad ono „TILT!“: „Ministar zdravlja Tomica Milosavljević, podneo ostavku.“  😆

To je danas svima nova vest, a ja to znam evo već 6 meseci, tako da je moj post „Najnovija vest – Tomica Milosavljevic PODNEO OSTAVKU na mesto ministra zdravlja u Vladi Srbije„, danas doživeo potpuni procvat.  :mrgreen: Mnogo mi smešno. Eto naša akcija je na kraju potpuno uspela. 😆

Malo zakasneli moralni čin, sada već bivšeg ministra je dočekan u javnosti i ovako i onako, ali uglavnom čovek kaže da nije više mogao da podnese teret i da daje ostavku iz ličnih razloga. Ahaa! 8)  Ti lični razlozi su neki „Zdravstveni savet EU“, ide čovek dalje. Mala mu Srbija više. Neka ide, daleko mu lepa kuća.

Dobar, loš, zao…ja

Smem slobodno za sebe da kažem da sam baš nikakav čovek. Nisam dobra. Od mene ne možete dobiti ništa što ne tražite, a to što tražite možda ću vam dati, a možda i neću? Od čega zavisi ishod svega toga ne mogu vam reći, pa samim tim možete me klasifikvati kao dobru ili lošu. Pitajte, tražite, pa ćemo videti. Dobar, loš, zao…nisam zao, ostalo sve dolazi u obzir. Zlo je nešto, čega nema u meni, a vi možete da mislite šta vam je volja.

Malo je onih koji mogu i smeju da kažu šta je to što žele od mene. Opet samoljubivo pišem, a nakon bilo kakvog vašeg mišljenja koje steknete o meni, podsetiću vas da je ovo moj blog i da mi niko neće pisati hvalospeve ako to ne uradim sama. Neću ni ja. Samo kažem da postoji mogućnost da o sebi pišem u superlativu. Jebem ga, čovek sam.

Nikako nije hvalospev ako sami za sebe kažete: „Nisam dobra.“, ali sa moje tačke gledišta baš jeste. Skromno i kao potpuno „nezainteresovano“ vam kažem da od mene možete dobiti sve što je u mojoj mogućnosti da vam dam. Da se razumemo, pičku nemoj da mi tražite. 😀

Odakle onda ovakve moje rečenice? Igrarija? Sada ćete vi da kažete: „Ma, dobra si.“, „Slatkica si.“, „Sva si divna i neodoljiva.“??? JOK!!! Nije to cilj ovog posta. Cilj je da svako uvek dobije samo ono što traži. Što je sposoban da izgovori ili napiše, svako dobije onoliko koliko može da prihvati. Za uzvrat, sve ono što smo spremni da damo, dobijemo nazad u nekom drugom obliku, ako ne i u istom.

Tražim, svojim prisustvom imam pravo na to. Tražim od vas da mi kažete svoje mišljenje o meni. Bez da me lažete, umem to i sama. Nego, lepo, jasno i glasno, šta je to što vas najviše nervira kod mene.

Opletite slobodno, najgore što može da se desi je da dobijete batine od mene. :mrgreen: Šalim se to znate, je l’ da? Zato slobodno, želim da mi kažete. Kakvu ste to sliku stekli o men? Šta vas nervira? Šta vam smeta? Zbog čega biste me ponekad najradije išutirali?

Za kraj, da se razumemo, stvarno to tražim, a vi kao moji prijatelji, mislim da me nećete izneveriti ni ovog puta. Pa da čujem…