Category Archives: TVOJE TELO

Blog Action Day – Voda

15. oktobar, 2010. Blog Action Day -Water.  Bebika nas je pre nekoliko dana podsetila da je ove godine ovaj dan posvećen vodi. Danas je objavila post i kroz primer svoje ćerkice nas navela da se i mi zapitamo čija je voda. Peđa nam je dao primer šta se dešava kada voda više nije voda. Tuga jedna, a ja ću pokušati da vam dam par predloga, gde se možemo preseliti, pa da i tamo ako ga ima, uništimo ono što na zemlji već uveliko uništavamo. Život.

Dve trećine planete na kojoj živimo je prekriveno vodom. Dokle će zaista biti tako? „Plava planeta“ je na dobrom putu da to više ne bude.

Zemlja - Plava planeta

Hoće li generacije koje dolaze, kao u filmovima naučne fantastike, zaista morati da se sele na neke druge, novootkrivene planete? Hoće li naučnici uspeti da dokažu da je život na jednoj takvoj planeti zaista moguć, pa će onda kolektivno, oni koji prežive, da se presele, jer će u dogledno vreme voda nestati sa naše zemljice.

Planeta koja kruži oko jedne zvezde blizu nas je sačinjena gotovo isključivo od vode. „Super zemlja“. Do deset puta je teža od naše planete i mogla bi možda da bude dobar domaćin za život, jer na našoj planeti je sve manje i manje vode, pa se mora razmišljati u tom pravcu.

Letilica CoRoT pronašla je početkom ove godine jednu takvu planetu CoRot 7b, a nešto nakon toga i drugu u tranzitu oko crvenog puteljka. Ime joj je GJ 1214b i ima 19 puta veću zapreminu od Zemlje. Takva jedna planeta bi mogla biti sastavljena uglavnom od vode – verovatno u tečnom stanju. Milina za ljudski rod.

Proračuni pokazuju da verovatno ima i atmosferu. Međutim njena blizina crvenom puteljku je čini pretoplom da bismo se mogli tamo naseliti. Šta ćemo u tom slučaju?

U tom slučaju ćemo se seliti na Mesec, jer najnovija otkrića ukazuju da i na Mesecu najverovatnije postoji voda.

Tragovi vode na Mesecu

Indijska letelica Chandrayaan-1 otkrila je tragove vode širom Meseca prilikom merenja ne znam tačno čega, nebitno za našu priču, važno je da na Mesecu ima vode.

Onda su naučnici napravili scenario po kojem voda nastaje na Mesecu. Atomi vodonika koje nosi vetar se sudaraju sa materijalima na površini Meseca koji su bogati kiseonikom i tako H + O = H2O. Nije im baš jasno u kom je obliku, ali ne sumnjam da će i to otkriti.

Bili smo na Mesecu, blizu nam je i mislim da je to savršeno rešenje. Da li je? Zašto bismo uopšte morali da se selimo odavde? Pogledajte slike, razmislite, mislim da svaka promena na bolje može krenuti samo od svakog pojedinca ponaosob, pa bilo šta da je u pitanju.

Možda vam se problem sa vodom, koji je evidentan na svakom koraku i koji smo sami napravili, može učiniti nevažan, naspram svakodnevnog života i problema, ali ne zaboravite, da bismo živeli moramo pre svega imati osnovne uslove za život, vodu, vazduh i hranu, a ako uništimo sve, nećemo imati ono najosnovnije, mesto za život.

Ovo je nekada bila reka - sada je đubrište

Beograd - Sava

Izaberite sami

Advertisements

Sledećih 15 minuta života

Jok…ne osećam se dobro. Mislim da svako ko može dobro da se oseća kada je ovakvo vreme je ili  neki melanholičan tip ličnosti, pa mu odgovara ili mu se dešavaju neke mnogo lepe stvari u životu, pa ga baš briga kakvo je vreme.

Pušim za četvoro, ko dva Turčina, ma ko da nisam normalna, a kao i da jesam? Nekako što više pušim, više mi se puši. Za sada mi samo pričinjava zadovoljstvo, a šta će biti kasnije, pokazaće vreme.

Za sada mi se dešava da zapalim po dve cigare, što kad pogledam ovu sliku znači da i nisam toliko težak slučaj. Dobro je dok ne počnem da palim tri, četiri ili više odjednom.

.

Da idem u školu, danas bih sigurno pobegla iz škole, tj. elegantno bih dan provela sa dragim ljudima u nekom od kafića u kojima se sluša dobar RNR.

Nekako su mi u životu to ostali kao najlepši jesenji dani. Za bežanje iz škole nije bilo većeg mahera od mene. Ako kojim slučajem u ponedeljak zakasnim na prvi čas, dešavalo se da sastavim celu nedelju.

Ne idem u školu, nemam odakle da pobegnem, a ovo vreme me totalno ubija u pojam.

.

.

Sanjam neke plaže, sunce, more, neke brodove i putovanja. Ništa od toga, pusti snovi. Svakako da treba da se pripremim za zimu. Hibernacija je nažalost nemoguća, zbog vrste kojoj pripadam, tako da meni preostaje jedino da čekam Novu Godinu, jer tada mi se raspoloženje podigne za stepen, dva, tri…kako kada.

Lažem, pre Nove Godine postoje i neke lepe stvari koje će se desiti. 26. oktobra, slavimo Jovanin jedanaesti rođendan. Već 27. oktobra nam je slava, a od 28. oktobra kreću neka druga čudesa. Ivan ide u bolnicu na još jednu operaciju, posle koje očekujemo još jednu, sedmu po redu od kako smo se upoznali.

Sunce mu jebem. Za nepune četiri godine koliko smo zajedno sedam njegovih operacija. Da poludi čovek. Što se nije operisao pre nego da ga ja upoznam, pa da se ne sekiram i ne brinem? Ovako.. ma sve vam je jasno.

I tako ništa. Imam isplaniranih sledećih 15. minuta i sve mi se nekako čini da ću ih provesti u krevetu. Odoh da se ušuškam pod ćebence, zatvoriću vrata od sobe, isključiću se skroz i ako će sve da se sruši za to vreme, neka. Nemoj niko da računa na mene.  Ako treba neka svet propadne, propustiću tu kataklizmu. Bar neću da pušim za to vreme.

Brushalter za dupe

Ako ste pomislili da ste do sada videli sve i svašta, složiću se sa vama u potpunosti, ali ako mi kažete da ste i ovo videli, e onda vam svaka čast. Priznajem neobaveštena sam totalno.

Kad već nemate para da odete i ugradite silikone, onda bar možete da kupite dobar nabudžen brus koji će vam sise dići na čelo i izgledaćete „vrhunski izazovno“, ali nikako mi ne može biti jasno šta će nekom brushalter za dupe. Ma pogledajte vi samo ovo na šta liči. I što je najgore to neko kupuje i koristi.

To su izgleda tanga gaće za žene koje u obične tange ne mogu da stanu. Ne vidim drugi razlog postojanja ovako nečega.

Našli ovu manekentu sa ekstra guzom da reklamira ovo čudo, a onda žaba čula da se konj potkiva, pa hoće i ona.

Da li ona stvarno misli da je uspela da svoju viseću guzicu digne na odgovarajući nivo? Jebo mater, ovaj svet je načisto poludeo. Zamisli kad navata nekog tipa, pa  kad skine sve što je diže, steže i „ulepšava“ na šta liči? Jadni muškarci. Mora da su to doživotne traume.

Ispada da je jedini način da muškarac vidi sa kim ima posla, na plaži. Sve ostalo je lutrija. 😆

Počeću da se linjam ili ću da kupim garsonjeru u Babušnici

24/24 sata u danu, 7/7 dana u nedelji, 365/365 dana u godini, iz godine u godinu. Radno vreme koje traje non-stop. Nema pauze za ručak, nema plaćenog odmora, nema regresa, nema čak ni klasične plate, nema šanse zaraditi penziju. E takvo je moje radno mesto.

Jovana lagano „ulazi“ u pubertet, Ana kao da ima „generala u glavi“, Marko ponekad kao da je i jedno i drugo, tata se trudi, toliko da me je strah da ne dobijemo još jednog člana porodice, ostaće trudan na kraju, Edi kao da je plaćen da se linja, Srećko i Žaklina prave decu, a gde sam tu ja, pitam se???  Počeću da se linjam ako ništa drugo.

Čak i kada nešto drugo radim moje radno vreme sa svima njima traje li traje. Nije to samo da ti ono kao u firmi, fore radi, teče radni staž, nego bre ima da slušaš i radiš. Prosto ne umem drugačije. Ne umem da se isključim i pitam se dokle ću moći tako? Sestra mi kaže da treba da živim 6 vekova. Jes’, samo mi to fali.

Dođe mi ponekad da se spakujem i odem u lepu pizdu materinu. Hm…hoću li ikada prestati da kenjam i da nešto konkretno preduzmem? Šta da preduzmem? Da prestanem da kao luda usisavam i čistim kuću, da prestanem da slušam njihove želje, zahteve i razne molbe, da dignem lepo sve četiri u vis i da kažem: „Ma terajte se svi, hoću malo da danem dušom!“. Jebem mu mater ne mogu ni tako.

Nije tata ostao trudan, ali smo dobili novog člana porodice. Dokle bre više? Na kraju ima da nas ima dvadeset petoro.  Žao mi žene, šta će? Iskoristili je zet i ćerka, dok je trebala i valjala, dok je imala para, dok su se „malo snašli“ i naučili kako se čuvaju deca, dok su kupili stan, stali malo na noge, četiri godine prošle kao dlanom o dlan i sad im baba više ne treba, smeta im, pa gde će, šta će, seti se da ima i sina i neku tamo snajku i neke tamo unučiće. Jebem ti život, šta će sve mene da snađe?

I tako dok se sad malo ona snađe, dok pokrije sve minuse na računu, dok malo stane na svoje noge, dok ovo i ono…zaboravismo o čas posla da je za godinu i po dana od kad smo u ovom stanu, došla četiri puta, na dva rođendana, jednu slavu i jednom kad su imali goste, pa nije imala gde da spava. Lažem došla je jednom i da obiđe sina kad je izašao iz bolnice. Sunce ti jebem, odlepiću 100%.

Ne smeta meni žena ništa, nego me nekako ubi ta nepravda, a ćutim i pravim se kao da je sve to normalno, a nije. Rećiće neko „…iskoristi priliku, pa dok je baba tu, iskuliraj malo, može decu da pričuva…“ Aha važi, đoka malo. Jebem mu mater,  ako ništa drugo, a ono sam trenutno sama kući i imam malo mira samo za sebe, posle ko zna koliko vremena, pošto moj muž umesto mene, sada šeta svoju mamu i decu, a ja 24/24, 7/7, 365/365.

Ne smem mnogo ni da lupetam, jer život i zdravlje nekad sutra ću biti i tašta i svekrva. Ko zna šta će mene da snađe? Znam samo dok me pamet bude služila, nijedno od moje dece ili unučića, neće biti ni favorizovano, ni zapostavljeno. Svima istom merom, pa dok budem imala i snage, i volje i pameti.

Koliko će sve ovo da traje pojma nemam, dan, dva, pet…trideset pet, sto trideset šest…ili više? Da mi je da dobijem više tu sedmicu na lotou, pa da kupim garsonjeru u Babušnici, pa kad mi sve prekurči, lepo odem na par dana da malo uhvatim daha. Što baš u Babušnicu, šta mi to pade na pamet?

Ako mi kojim slučajem pukne film pre nego da dobijem tu sedmicu, ima da se čude šta ih je snašlo, svi u kompletu.  Znajući sebe, opet samo kenjam i od tog posla nema ništa. Odoh da dovršim ručak, operem kupatilo i okačim veš, a ako mi stvarno jednog dana pukne film, razvešću se načisto, pa nek’ se šetaju do mile volje.

Svi vi koji me lično znate i koji čitate sve ovo, nemoj slučajno da vam je palo na pamet da mi se smejete. 😆

U braku sa bajom

Čast izuzecima, ali mene stvarno zanima da li „ti“ muškarci stvarno misle da su neke naročite baje???  Žena mora da sluša i gleda svoja posla, da odgaja decu i „čuva“ kuću ko cuko, bez da ima pravo glasa i svog mišljenja. E što bih volela jednog takvog da se dočepam, da mu dođem glave, slatko.

Posle se ti isti muškarci čudom ne mogu načuditi kako to da njihova draga, mila, fina, ćutljiva, lepa ženica ima nekog drugog „baju“.  Šta drugo jadnica može i da preduzme po pitanju svog života, nego da nađe nekog ko će da je svremena na vreme pogleda kao živo biće? E kad glavni baja to sazna, onda ga žena obično i ostavi. Jok zbog drugog muškarca, nego usput shvati da je mnogo vrednija nego što je bila „ocenjena“ u takvom jednom braku. Prosto.

Naravno da ima i drugih razloga i načina, ali meni je ovaj najfascinantniji. Ma ništa više. Neka se baje malo zamisle.

Jebena iskušenja…

Jebena iskušenja! Pa dokle više u pičku materinu?! Tačno je, važno je da smo svi živi, ali jebem mu život jebani dokle više bre? Da li se čovek oslobodi problema i briga tek kada umre??? Može li se sastaviti bar par meseci bez problema? Nisu to problemčići, nego problemčine i tako jedan za drugim lupaju po glavi, udaraju bez milosti. TRAS…BUM …TRASS…DOKLE BRE VIŠE?

Noćas sam pokušala da spavam, sanjala sam čudne snove, probudila se više od 15 puta, ustajala, šetala, molila se, htela da vrištim na sav glas, ali nisam da ne probudim normalne. I ništa. Ništa se nije promenilo. Jutros ustala kao da se ništa ne dešava. Kao da je sve normalno. Kao da sam bezbrižna i mirna. Strah me samo da ne poludim do kraja i da ne napravim neko sranje.

Da to je samo još jedno iskušenje. Da vidimo dokle ova mazga može da izdrži i hoće li izdržati? Ne znam, šta god da bude, čuće se.

Letovanje – kampovanje – Jaz 2010.

Nikada nisam bila planer, ali od kada sam odlučila da planiram život samo 15 minuta unapred, moram da vam se pohvalim da mi se sve promenilo na bolje. Treba da se planira, ali nikako za duži period od 15 minuta. 😉

Nemam pojma kada smo otišli na more, ne znam ni kada smo se vratili, jer smo u međuvremenu obišli Srbiju uzduž i popreko. Znam samo da smo evo posle ne znam koliko dana ponovo kući.

Kampovanje je izmišljeno zbog ljudi kakvi smo mi, tako da smo u zadnjem momentu odustali od apartmana i svih pogodnosti koje pruža i odlučili da i ove godine odemo na Jaz.

Nema ko nije rekao da nismo normalni. Pre svega zbog Ivana i svega što se izdešavalo, „još je sve to sveže…stoma…rana…bla, bla, bla…“, a sa druge strane zbog dece…“ajde dobro, prošle godine ste bili…ali ste se valjda opametili…kako deca da spavaju u šatoru, šta ako padne kiša, šta ako dobiju temperaturu, šta ako imaju proliv, šta ako…bla, bla, bla…“ Marš more!!!

Neki drugi ljudi kampovanje planiraju mesecima unapred, dok smo se mi spremili o čas posla i jednostavno otišli. Ma milina od života. S obzirom da Ivan ne sme da se napreže, šator sam postavila sama uz malu njegovu pomoć, čini mi se da je na jednom mestu bio malo kriv, ali s obzirom da je drugog dana izdržao neverovatnu kišetinu, radovala sam se kao malo dete. Nijedna jedina kap nije ušla unutra. Suv ko barut, bre. 😀

Da se ne bih ponavljala, vi koji niste pročitajte post od prošle godine
i sve će vam biti jasno. Ove godine smo imali još jednog člana više, Edija. On se pokazao kao najdivniji pas na svetu. Pošto su nam deca prilagodljiva onda on jadničak i nema druge solucije, nego da se prilagođava, da se čeliči i navikava na razne situacije. 😆

Niko nije imao temperaturu, niko nije povraćao, nismo bili bolesni, nismo se svađali, ma samo smo uživali do 101 i nazad. Pala je poneka svađa i suza, ali to su one dečije čarke u koje se ne mešamo tako da to i ne računamo.

Ispala sam iz fazona, tako da ne umem da pišem, ali evo malo SLIKA i još malo da podelimo sa vama našu uživanciju. U sledećem postu ću vam ispričati gde smo sve još bili, šta smo sve isplanirali 15 minuta unapred i uradili. 😉

Blogerska akcija – „Metla petkom“ – Tomica Milosavljević

Akcija koju je danas pokrenula Šaputava i kojoj se pridružujem svim srcem i mislim da treba da se pridruže svi oni koji misle da u ovoj zemlji nešto opasno nije u redu, svi oni koji neće da ćute i trpe. Za početak „Prvi na dnevnom redu za zapitkivanje gospodin Tomica Milosavljević, ministar zdravlja ovdašnji.“

Neću da ponovljam ono što je ona već rekla i teme koje je ona navela, a tiču se dotičnog ministra. Hoću da ga pitam da li zna razlog zbog kog cveta korupcija u zdravstvu? Ako ne zna, ja ću da mu kažem. Kada bi u ovoj zemlji svaki doktor, medicinska sestra, medicinski tehničar, pa čak i čistačica u svakom domu zdravlja, bolnici, porodilištu ili bilo kojoj drugoj zdravstvenoj ustanovi bili plaćeni adekvatno, bilo bi mnogo manje razloga da postanu korumpirani i potplaćeni od strane bespomoćnih pacijenata.

Da li ovaj nazovi čovek, ministar ima pojma da tokom vikenda na celoj prvoj hirurškoj u kliničkom centru postoji samo jedan dežurni lekar, na devet odeljenja, koji pri tom tog dana radi i na urgentnom i svaki čas trči tamo ovamo? Tako dragi moji, nemojte slučajno da se razboljevate vikendom, a ako ste kojim slučajem, ne daj Bože u bolnici, nemoj da vam padne slučajno na pamet da vam bude loše. Moraćete da čekate ponedeljak, ako ga dočekate.

Silom prilika sam u zadnje vreme svaki dan bila u kliničnom centru, prva hirurška, treće odeljenje i mnogo puta sam se zapitala za koliku platu sve te divne sestre i doktori rade, sve to što rade.

Maksimalno stručni, predani i korektni svi do jednog, oduševili su me svojim pristupom i odnosom prema pacijentima kao i prema rodbini tih pacijenata. Sestre primaju platu oko 25000 dinara. Svaka od njih bar jednom nedeljno radi noćnu smenu, SAMA na 30-40 tek operisanih bolesnika. Svojim očima sam gledala koliko ona ima odgovornog posla tokom jedne noći.

Moja pitanja ovom seronji od ministra bi bila, da li je on normalan i zašto su nam biroi za zapošljavanje puni medicinskih radnika, a jedna jedina sestra tokom noći mora da radi posao koji je dovoljan za najmanje tri??? Gde su pare namenjene za zdravstvo? Jesmo li mi to njemu platili lečenje u inostranstvu? Kolika je njegova plata i šta on radi za te pare??? Pa kakva je na kraju njegova odgovornost prema građanima ove zemlje, ako posle svega ne daje ostavku???

Nema se para. Aha…!!!

Dan za danom

Ne bih da vam pišem o problemima u kojima se sada nalazimo, pa zato i izbegavam da pišem, jer smaram više i sama sebe, ali ne mogu sve to da izbegnem. Ponekad bih najradije iskočila iz sopstvene kože, ali ne mere. Jbga, tu smo gde jesmo, u tome u čemu jesmo i borimo se svim silama da sve ovo ostavi što manje posledica na sve nas.

Promenila sam se i fizički i psihički. Fizički mi je dragi doterao strukić. 🙂 Mogu da nabrojim tačno koliko puta i šta sam jela za zadnjih mesec dana, tako da su mi sada sise došle do izražaja, onako baš, baš.  Doduše i podočnjaci su mi od nespavanja došli do izražaja, ali ko to još može da primeti,  pored ovakvih sisa? Uostalom za koji krasni postoje naočare za sunce? 🙂

Psihički sam se promenila u nekom smeru koji mi još uvek nije jasan. Mislim da muka čoveka može ili da baci u najveći bedak na korak od predaje ili sa druge strane da ga toliko ojača da se prosto ne može prepoznati. Mislim da pripadam ovoj drugoj grupi.

Znate… kada nekoga koga najviše volite vidite kako leži u sopstvenoj krvi i muči se u nenormalnim bolovima, a vi ga držite za ruku i šapućete mu na uvo da će sve to proći i da nije ništa strašno. Kada ga jedva možete prepoznati, jer se jedva vidi u krevetu i slušate ga kako on na plafonu vidi dve zalepljene žvake, dok oko njega ljudi koji pričajući sami sa sobom, lagano umiru, a vi onda zajedno sa njim zevate u plafon i tražite nepostojeće žvake.

Kada pokušate da mu pomognete da se pridigne na noge, a on počne da se trese i padne u nesvest, a vi mu onda iznad glave mašete nekom plastikom da bi došao do vazduha, prskate ga vodom i pri svemu tome zezate ga da folira, jer voli da se atraktivne sestrice muvaju oko njega, a za sve to vreme ni jednog trenutka sebi ne napravite prostora ni da se isplačete, ni da se pomolite, ni da razmislite, ma ništa. Samo tako gruvate dan za danom, svesni i sigurni da ćete sve to prebroditi 100%.

Valjda čovek treba biti malo lud da bi tako gledao na sve te stvari i trenutke. Da pri povratku iz bolnice nabacite na lice najlepši osmeh na svetu, jer vas deca dočekuju sa osmehom. Da slažete kocke, pevate pesme, pričate priče i onda jednog dana objasnite da kada tata dođe ne smeju da skoče na njega, jer tatu „boli stomak“, da ima gomilu nekih cevčica na koje moraju da paze, da ne zakače i da pri svemu tome to nije ništa strašno i opasno, ali da moramo da pazimo.

Da u jednom trenutku budete toliko ljuti da poželite da mu fiknete nožem jednu od cevčica. 😀  E tada sam već postala sigurna da se lagano vraćamo na staro, čim je došlo vreme da se malo i svađamo. Pored svega toga zaista nemam pojma kako sam se to u psihičkom smislu promenila? Možda i nisam, valjda se čovek takav rodi, jebem li ga, ali kada pogledam malo unazad, prosto se zaprepastim sebi i svojim postupcima.

Skinuli smo jednu cevčicu u ponedeljak, naravno da sam bila prisutna, morala sam da vidim tu rupu iz koje je išla. Morala sam da zavirim u svaku novu rupu na njegovom telu… a ima ih kol’ko ‘oćeš. Čovek je zaista savršeno biće i toga sam postala svesna tek kada sam pogledala izveštaje sa operacija koje je imao tamo. Skener, rendgenski snimci, gomile cevčica, rupica, rupa, ma ludnica totalna.

Malko sam se sludela kada sam pogledala te izveštaje. Sunce ti poljubim, koliko je samo puta bio u životnoj opasnosti. A tamo piše sve u minut, a ja k’o kreten pamtim, pa upoređujem, šta sam ja tada radila, dok se jedan divan doktor, pravi majstor, Eric, tamo borio za život čoveka kog volim.

„Gde ima veka ima i leka“, kaže jedna od naših poslovica. Ako ti je suđeno da živiš, živećeš i gotova stvar, nema tu mnogo filozofije, ni logike, ma ničega. Neverovatne stvari se dešavaju i tačka. Za otprilike 6 meseci ćemo imati još jednu operaciju. U stvari ona nam i jeste cilj. Treba se do tada potpuno oporaviti, pa da ga ovde jedan drugi majstor sastavi do kraja.

Eto…posle ovog posta ću pokušati da vam pišem i pričam o nekim drugim stvarima, a o čemu ne znam. Više život ne planiram ni 15 minuta unapred, tako da nemam pojma šta možete očekivati od mene. Ja totalni neplaner, kada odlučim da još više ne treba da planiram, onda budite sigurni da je planiranje bilo čega jedna od najvećih gluposti na svetu. Dan za danom, korak po korak, minut po minut i život ide dalje.

Moj Fenomen

Postoje razni fenomeni na ovom svetu, ali sa kakvim fenomenom ja imam posla mislim da nema niko. Žao mi je samo što nisam mogla da ga slikam kada je došao, pa da vidite kako izgleda čovek kome su se doktori borili za život, koji je imao operaciju od 5 sati i još dve nešto kraće, za nekoliko dana. Koji je 5-6 dana bio u veštačkoj komi, ArtuDitu R2D2, a onda da ga vidite danas, posle tri dana mog tretmana. ‘Ajde što izgleda, ali da vidite kako potrčkuje. 🙂

Slike su od juče, pa i nije baš u najboljoj formi, 🙂 danas je već kovao planove za bekstvo iz bolnice, sve petama u dupe. Ko će to čudo uVatiti? Već smo stigli i da se posvađamo, znači definitivno se lagano vraćamo na staro. 😀

ko je uporan, taj je i uspešan

prvi koraci u najnovijem životu 17.06.

"...e da mi je jedno ladno pivo..."

18.06.

"...hm... da l' da bežim kroz prozor ili da smislim neki drugi plan?"

Želim da vam se zahvalim svima, ali naročito … mislim da nema smisla da bilo koga izdvajam i da bilo čije ime spominjem. Postoje ljudi koji su me svojim postupcima zadužili zauvek. Ne dao Bog nikome da sazna koliko može da znači i samo jedan običan poziv ili otkucano pitanje „kako si?“. Ako bih krenula da nabrajam od toga, pa do konkretnih stvari, potrajalo bi, a i bojim se da bih nekog od svih tih prijatelja zaboravila, ovako izmorena. Hvala vam.

Sa druge strane svi oni drugi, a prepoznaće se i oni, koji su zaboravili na Jabučila i Ivanu, pa makar i da se jave, (ma razumemo mi to, dešava se da ljudi izgube telefon, zaborave broj, pokvari im se kompjuter, ne čuju dobro…)  neka znaju da će i dalje Jabučilo i Ivana biti tu za njih kad im zatreba nešto, jer se verovatno samo tada i sete da postojimo. Nema veze. U životu se sve vraća, tako da možete biti sigurni da se i dalje možete osloniti na nas. Dobro se dobrim vraća, a mi smo i dalje spremni na dobra i plemenita dela.

I tako…predstoji nam još koješta da obavimo dok budemo isti oni MI, ali kako moj Fenomen napreduje, ne sumnjam da ću mu vrlo brzo vratiti burmu. 😉

Imam rođendansku želju

Običino se ljudi kada dođe taj dan u godini, kada na svoje godine dodaju još jednu, čudno osećaju. Kako se ja osećam danas na svoj rođendan, ne bih znala da opišem? Nemam potrebu da sumiram „rezultate“, jer sam sada potpuno sigurna da je to jedna od većih gluposti. Šta je bilo, bilo je, šta je moglo da bude drugačije…e baš nije moglo, jer da je moglo bilo bi…ono što je uvek i baš uvek jedino važno je sada i ovde, sve ostalo je gubljenje dragocenog vremena, a život je toliko kratak da prosto sebi ne smemo da dozvolimo da nam vreme prolazi u koje kakvim glupavim razmišljanjima.

Oduvek je za mene u životu pravljenje planova bilo misaona imenica i ako sam se ikada usudila ili uspela da nešto isplaniram to je moglo da bude samo u smislu nekog zezanja „e ja ću ovo i ovo“ ili za neki period od sat, dva…ne više, jer nikada ne zna noć, šta nosi dan i obrnuto. To su neki moji životni postulati kojih se ne pridržavam, nego su mi urođeni. Takva sam. Nemam bre ja vremena da mislim o tome šta da je i da li je moglo da bude ovako ili onako, a još manje imam vremena da mislim o tome šta će biti, što, kako i da li će? Jedino što mogu danas da pitam sebe je, šta je to mamicu mu, što do sada nisam skontala, pa mi se ponavlja?????????

Ne gledajući druge drage živote oko sebe, već posmatrajući samo svoj, kontam da nikako nešto da shvatim? Šta bre? Imuna sam na planove, na pare, na kojekakve maštarije i ostala sranja, a opet sa druge strane sam sigurna da mi je nešto promaklo, da vidim, da shvatim, da naučim. Nekako kao da sam na korak do toga nečega, a nikako da ga dosegnem.

Mudrost se stiče godinama i iskustvom, ali zašto bre nikako da je dosegnem, bar malkice? Zato što je neuhvatljiva, zato što uvek ima nešto drugo, nešto novo, nešto što mi nije bilo ni na kraj pameti? Hmmm…?? Osećam se kao kada visim na upornici aviona. Ne bojim se da skočim, a sa druge strane svesno idem u nešto što nije prirodno stanje i stanište čoveka. Neizvesnost koja uvek na kraju donese sreću, radost, oduševljenje i olakšanje, jer je sve prošlo u najboljem redu.

Mislim, mislim, mislim…i sve me nekako navodi na to da je to što nikako ne naučih do sada da poštujem svoj Nemir, da poštujem svoje Instinkte, životinjske. Da poštujem svoju Intuiciju. Hmmm…? …pa možda da sam ih ispoštovala sada bih bila u nekom drugom problemu, možda većem? Ne nije to…to su samo neke stvari koje nas pripremaju na ono što nas čeka, koje nam daju naznake budućih dešavanja. Pripremaju nas na ono što dolazi. Ali…zar nam se budućnost ne ukazuje samo onda kada želi da bude promenjena? Jesu li to neke stvari koje me čine mudrijom?

Nekako ne znam, ali osećam da sam na korak od odgovora. Posle svega ovoga sam promenjena. Rećiću vam i kako. Sada imam još manje planova, sada ne umem ni sat unapred da isplaniram svoje postupke, sve sam uverenija da jedino što mogu je da uživam u svemu što mi se dešava sada, pa ma koliko izgledalo ludo.

Čudni životi se uvek povezuju na čudne načine, sa druge strane svi su životi čudni, znači ne razlikujemo se jedni od drugih. Razlikujemo se samo po tome kojim putem idemo, koji izaberemo i kako ga vidimo, iz kog ugla gledamo taj svoj put. Ja sam težak ludak, ne umem da planiram, ali umem da zadrem u dubinu, jako duboko, do toga da me jedan pogled može navesti da „napišem roman“.

Jebem mu mater, kada čovek ne bi razmišljao bio bi obična pepeljara koja skuplja ostatke pepela, koji taloži u sebe obično đubre i miri se sa svim, bez želje da nešto promeni. Šta je to što treba da promenim? Shvatiću, promeniću, ali mudrost dosegnuti neću. Ne želim, jer sve nakako mislim da kada čovek dosegne tu mudrost, više nema razloga ni da živi. Sve mu bude jasno i jednostavno ode dalje sa ovog sveta.

Na domalom i srednjem prstu  desne ruke nosim po jednu burmu i najveća rođendanska želja mi je da ovu sa srednjeg prsta, vratim na onaj prst na kome joj je i mesto, a to ću da uradim ovog leta na nekoj lepoj plaži. Pre toga neću. Mora dragi ponovo da je zasluži.

Dragi moj, ja, najteža, najgora i najlošila od svih, tražim od tebe da ispuniš svoje obećanje. Da mi pomogneš da prođem kroz ovaj život minimalno oštećena, a ja ću dati sve od sebe da posledice ne slušanja mog Nemira, Intuicije i Osećaja u vezi svega ovoga, za koji mesec budu samo puko sećanje. Ne dam te i moja rođendanska želja je da te ponovo venčam i zaveštam samo za sebe, ali tako da više ni „metar“ ne odeš od mene.

Doktor za ljubavne probleme

Ljubavni problemi devojaka o kojima piše Zelena i parodija na njen post koju je napisao  Stevo, mene su asocirali na genijalnu scenu iz filma „Čekaj me, ja sigurno neću doći“ . Petar Božović „doktor za ljubav“ ima rešenje. 😀

Nisam sigurna da recept koji on daje deluje, ali u trenucima očaja vredi pokušati. 😆

Piš pauza

Zamislite sasvim slučajno upadnete u kupatilo dok je vaš dragi muškarac unutra, kad ono tamo ima šta i da vidite. Opružio se čovek koliko je dugačak, piški i vežba istovremeno, da ne gubi vreme. Krcka šolja pod njegovom težinom, ali on se ne obazire. Jedan, dva…piššš, pišš, dva, dva…piš, piš… Može mu se, ima alatku za takvu akrobaciju, pa ga baš briga.

Ova druga piš poza verovatno se češće može zateći. Apolon na delu, vežba streličarstvo. Ponos i dika svog roda. Za ovakav stav, treba da bude dobro obdaren, da posle akcije ne bi dobio po nosu, jer je zapišao wc šolju. Mislim da je sve stvar treninga i vežbe.

Treću pozu možda koriste kada se zapiju ili noću kada su sanjivi, pa se i ne probude.

Razlog za ovakvu pozu bi verovatno bilo razgibavanje ili ne daj bože ako bi mu noga bila u gipsu u vrlo čudnom položaju.

U slučaju da vaš muškarac zaista voli da vežba, a prostor mu ne dozvoljava da se opruži kao na prvoj fotki, uvek može da se nađe jednostavno rešenje. Nedostatak prostora u kupatilu se prosto rešava postavljanjem vratila ili neke ljuljaške iznad wc šolje. Može lepo da se zabavi, trenira i piški istovremeno. Uđete ujutru nonšalantno u kupatilo, pogledate ga zajapurenog, „dobro jutro dragi, hoćeš li skoro?“, „do-bro-ju-tro-pet-dva-:stenj:-piš-e-vo-stenj-šest-dva-da-za-vr-šim-piš“, „dobro dušo, samo ti vežbaj“. 😀

E već za ovako nešto ni moja mašta ne može da nađe razlog, pa ako imate neku ideju vi recite. 😆

Ovu poslednju scenu smo svi uglavnom već videli. Piški mu se, a možda uradi i još nešto. 🙄 Poza na koju smo mi žene osuđene još od rođena. Sedneš lepo i šoraš bez brige da slučajno ne popiškiš i nešto okolo.

E pa dragi naši muškarci i mi konja za trku imamo. Nemojte se začuditi ako nas u kupatilu zateknete u nuobičajenoj pozi. Možemo i mi sada da piškimo stojeći. Možda ne možemo da uradimo većinu ovih akrobacija kao vi, ali vežba čini čuda. Možemo i mi da piškimo uz neki zid ako nas baš potera, nije to više samo privilegija muškaraca. 😀

A vi drage dame, uz ovaj proizvod imate i uputstvo. Šta da radimo kada nismo rođenjem predodređene da piškimo stojeći. Samo što će sada naši muškarci moći da se svađaju sa nama. „Ko je jutros promašio?“ 😀

Nezvani gost

Jednostavno se pojavio. Uvukao se neprimetno pod kožu, u srce, u sve delove tela. Daje sve od sebe da me razori, da me savlada. Tera me da se neprestano krećem, da stalno nešto radim, budi me noću po nekoliko puta i diže ujutru iz kreveta nešto posle šest. Manijakalno me primorava da perem, čistim, peglam, sređujem i uređujem. Da imam baštu, sigurno bih je do sada prekopala 15 puta.

Ne da mi da plačem, a znam da bi mi lakše bilo, ne da mi ni da se smejem. Smeta mi dok pišem, jer je svestan da ću ga se tako najpre rešiti.  Kao da on umesto mene pripaljuje cigaretu za cigaretom. Kada li samo stignem toliko da popušim, kada se ne smirujem?

Nije pubertet, nije PMS, nisam trudna, nisam u klimasku, ne pijem AB pilule, ne pijem lekove, nisu neki hormoni u pitanju… Provalila sam ga, moj trenutni neprijatelj ima prosto ime, zove se NEMIR. Sigurno i vas često posećuje, sa razlogom ili bez, ali kod mene kao da se uselio na neodređeno vreme.

Svojom ludom hiperaktivnošću pokušavam da ga se otarasim, da se izmorim, pa da stanem, da se suočim, razmislim, ali bezuspešno. Nikako se ne mogu umoriti. Grozan jedan gost.

E nećemo tako prijatelju. Sada kada ti znam ime, rešiću te se. Slušaj me ovamo. Ne možeš ti mene pokoriti i pobediti, pa nisu uspeli ni jači od tebe. Šta si ti naspram tuge, depresije, krivice…? Pih, mačji kašalj. Ma šta si ti u stvari i šta hoćeš od mene? Jesi li ti lud?

Ti si jednostavan, bezrazložan Nemir, koji misli da je našao pogodno tlo za svoj rast i napredak. JOK!!! Ne dam! Neću te hraniti, neću te zalivati, neću ti dozvoliti da pobediš. Ti Nemiru jedan. Misliš da me možeš lako savladati, da ti se predam, da zavladaš? E moj ti, pa i mnogo jači od tebe nisu uspeli.

Gledaj samo kako ću se sada isplakati ko zna zašto, a onda ću ti se smejati u lice  dok ne pukneš od muke. Ti glupi dosadni Nemiru. Gledaj samo kako ću pustiti Kalte do daske, pa Panteru i igrati i skakati po kući dok se komšije ne pobune. Znači do sutra, ako izdržim. Ma svašta ću da pustim do daske. A onda…puna kada penušave, tople, skoro vruće vode, uz sveće i Fejte, malo samoće i rezime. Glupi, glupavi Nemiru, na pogrešnu zverčicu si se nameračio, ali znaj da te poštujem.

Znam ja, nisi se ti tek tako pojavio. Ma znam i da nisi ti kriv. Izvini ako sam te nešto uvredila Nemiru moj, ali smetaš mi. Vreme koje dolazi će biti teško, ali samim tim tvoje društvo mi je suvišno. Izvini druže, ali ‘ajde ti sad svojim putem.

Ma, molim te. Hajde polako, prijateljski da se pozdravimo. Ostavi me, snaćiću se i bez tebe, budi siguran. Treba mi malo sna, pusti me da se saberem. Pusti me da nastavim dalje. Hvala ti što si mi za naš rastanak dozvolio da napišem ovo, drugačije te se nikako ne bih od tebe oprostila. Ne pravi od tuge nauku, znam da ti je ona sestra. Zbogom Nemiru, mislim da je pošteno ovako, da ti u oči kažem sve što želim. Vidimo se nekom drugom primerenijom prilikom, a do tada svako svojim putem. Hvala ti za sve.

Majska jesen

Dobro mi je i nije mi dobro. Napolju je novembar, a ja nekako podsvesno znam da je maj mesec, pa se čudim. Kako sam zalutala u ovu jesen? Misli mi ko na ringišpilu, šalta mi po glavi, tamo ovamo, ovamo tamo, vrti se u krug, vrti se i nikako da stane. Kad bi bar malo krenulo u drugu stranu, da mi se odvrti ovo što se zavrtelo.

Koliko puta u životu imamo pravo da donesemo pogrešnu odluku, bez nekih velikih posledica? Koliko puta nam je dozvoljeno da pogrešimo, a da ne ispaštamo zbog toga? Petnaest puta? Dvadeset? Nekome se može, pa greši li greši i ništa, a nekome je dovoljno samo jednom i da to plati najskuplje moguće.

Mnogi dođu u naš život bez da nas dotaknu, samo tako dođu i prođu, odu nekim svojim putem, a na nas to ne ostavi ama baš nikakav uticaj, a neki drugi nas samo očešu i samim svojim postojanjem nas promene, pa onda kada ih više ne bude, nekako nam nedostaju na ovom svetu tamo negde.

Ja sam od onih kojima su greške dozvoljene. Grešila sam i grešiću još više i ništa… ostaje mi da se ponekad pomolim za sve one koji nisu imali sreće. Jebani život.

Nostalgija za brdima

Pisao naš drugar Grmuša, a ja eto sad nešto mislim. Pih što bih volela da sam neka lepota od žene.  Nisam ja mnogo ružna, nego da sam ono baš, baš lepotica i da mi pamet kompenzuje lepota.Nisam ja mnogo ni pametna, ali ovo malo što jesam da mi je otišlo na lepotu, bila bih na konju, bre.

Pa onda da se samo mislim šta da obučem, šta mi sa čim ide, koje cipelice, suknjicu, koju kremicu i parfemčić da kupim, na koje fensi mesto da odem da ljudi vide moju lepotu i moj instančan ukus. Da se mislim, da l` sise da povećam za broj ili za cela dva. Da se samo smeškam silikonskim usnicama i trepćem okicama sa sve trepavicama od dva`est santima, a pamet da mi je ostala negde usput.

A jok ko ja, sedim na terasi u beloj potkošulji, farmerkama i bosih nogu i mislim šta da spremim ovoj svojoj nejači da jedu. Marko sedi ispod stola i peva „picke, picke…cke,cke…“, a ja gledam u jebanu zelenu ravnicu i po neki motor koji prozuji i pravi mi zazubice. Jebo ga otac, šta mi ovde proleće i podseća me da ja to ne mogu. I još nešto, ne trebaju mi silikoni, ali mi treba brdo. Hoću li ikada zavoleti ovaj pogled što piči do čak tamo u pičku materinu, bez jedne jedine prepreke?

Nije da mi ne prija ni malo, prija mi sve što donosi sunce, proleće i leto, ali tako bih se rado popela na neko brdo. Jedva čekam da malo odem kući. „Pa gde si sad, jebi ga, ako nisi kući?“ Ne znam što, ali ja sam pristalica onoga „samo jedno mesto na svetu se zove dom.“ Samo tamo ne moram da mislim ništa, sem gde ćemo da izađemo, šta će ko da obuče i kako što bolje da se provedemo.

Neko drugi misli šta ćemo da jedemo, da li je okačen veš, da li je ispeglano, oprano i sve ostalo. Volim što sam dete, a meni kao svakom detetu nedostaje mama i sve ono što jedna mama pruža svom detetu.  Još ću se i rasplakati onako detinje.

Blago mojoj sestri, njoj je mama uvek tu. Sa posla svrati kod mame i jednostavno pita „šta ima za ručak, je l’ došao Nikola iz škole, je l’ svraćao Dušan, jesi li mi završila ono možda, hoćeš da pijemo kafu?…“ i tako svašta nešto, a ja sam čak tamo daleko od tog našeg doma u jebenoj ravnici, sa pogledom u pičku materinu i gomilom obaveza, bez ikoga da me makar pita: „Možeš li dete?“.

Svako bira svoj put i pravac, svako sebi život tera na onu stranu koja mu najviše odgovara. Moj život je uvek bio moj, uvek sam bila samostalna i svoja, ali jebi ga brate, imam valjda i ja pravo da mi nekad bude teško.

I tako kao i uvek, krenem od jedne teme, a završim na dva`est petoj, nema veze. Sad ću Marku da pustim „Riječke pičke“ da dete ima „podlogu“ dok peva, a ja odoh da pohujem tikvice. Sutra će biti još lepše, nego što je danas. Divan dan je ovaj petak, pa ma šta da imam u glavi. Koji će mi kurac lepota. Najbolja sam ovakva. Živi bili vi meni.

A, B, V, G…C, Č, DŽ, Š

Gospođica Džejn Dou je htela da je još bolje upoznamo kroz njenu azbuku, pa tako predložila i ostalima da učine isto. Onda je Sopran prihvatio ovaj izazov, pa Verkić, Zelena i Šunjalica. Vrlo zanimljivo je svako iz svog ugla pročešljao azbuku. Sada je red na mene. Pokušaću da vam kažem neke stvari koje do sada nisam.

AAzbuka. Oduševljena sam slovima i igrom sa njima. Negde u sedmom razredu sam napravila sopstvenu azbuku. Izmešala slova i zapamtila značenje svakog od njih, tako da sam mogla da pišem tekstove koje samo ja mogu da pročitam i razumem. Izmislila sam sopstveni jezik, koji i danas znam da koristim. Nemoguće ga je govoriti, ali je odličan za šifrovane tekstove. Pošto ga niko drugi ne zna, onda ničemu i ne služi.

BBrod. Veeeeliki brod. Balon, veeeliki balon. Kada razmislim malo bolje meni u glavi prvo što bude je neko prevozno sredstvo. Avion, autobus, auto, BMW, brod, balon, voz, gliser…ali da ne bude dosadno, pod …

V – ću reći,  Vlak. 😀 Šalim se ipak ću reći voda. Voda na mom telu, ne u obliku kiše ili ne daj Bože snega, obožavam da zaronim u vodu, da se osetim potpuno obgrljena vodom, a onda Vazduh, Vatra, Visina. Vatra (toplota) greje vazduh i diže ga visoko. Volim visinu.

GGlobus…obožavala sam kao mala da se igram sa globusom. Zavrtim ga, ubodem prstom i onda kao tamo putujem. Obišla sam tako ceo svet više puta. Volela bih da imam veliki globus.

DDete. Moja deca, sva deca, ja kao dete. Detinjstvo. Danijela, moja sestra, moj najbolji drug i brat. 😀 Dušan, moj sestrić, moje „prvo dete“. Život mi je od rođenja vezan za decu i tako to traje, traje… Rodila bih još jedno dete, samo kad ne bih morala ponovo da budem trudna. :mrgreen:

ĐĐubre. Ne mogu da verujem koliko đubreta napravimo za jedan dan i koliko god da ga izbacujemo uvek ga ima. Đ i kao đakonije. Razne đakonije, ne znam zašto me i ta reč podseća na detinjstvo. Đurđevdan. Slava koju volim.

EEkser. Obožavam da ukucavam eksere, da nešto popravljam i čukaram. Elektronika, električni aparati, ponekad mi stvarno bude žao što nisam završila neki majstorski zanat.

ŽŽubor. Žubor vode koji me podseća na život. Ništa lepše od toga. Ništa lepše od života.

ZZvrk. Kao osobina. Neko ko nema mira na jednom mestu, nego se samo vrti tamo, ovamo u potrazi za nekim dešavanjima, za novim avanturama i …

I Iznenađenjima. Volim sve vrste iznenađenja. Ibar…reka koja ume da iznenadi. Igranje u svim oblicima.

JJoco. Ime koje sam sigurno najviše puta u životu izgovorila. Niko ne zna zašto dete od dve godine tatu koji se zove Zoran, zove Joco. Jednom je učiteljica zadala temu, „Moj tata“. Svuda u tekstu gde je trebalo da stoji tata, normalno je da sam napisala Joco. Čudila se žena. 😀  I danas mi je teško da izgovorim ili napišem tata, kada govorim o mom Jocu. 😀 To je neko na koga, kažu, da ličim i što sam starija sve češće bukvalno susretnem njegov pogled u sopstvenom odrazu u ogledalu.

KKraljevo, moj grad. Ako nikada niste bili u Kraljevu, onda prvom prilikom da odete. Naročito momci, sada u proleće. Kraljevo je grad prepun lepih devojaka, a sa druge strane čuvajte se, znate onaj vic: „Kakva je razlika između tumora i Kraljevčanke? Tumor može da bude i dobroćudan.“ :mrgreen:

L – Šta lepše od vrelog letnjeg dana na livadi, opremljen čekati let aviona koji će te odvesti na letenje kroz letnji vazduh, pa kad još to može da bude u Lošinju. Lepota.

LjLjubimac kao kućni, ljubavnik kao neko sa kim deliš sve, ljubiti, ljuljaška kao zabava, ljubavnički zanos, ljuljuškanje na čamcu, ljudi, …ko zna šta sve još…

MMajka, more, miris, muzika. Majka Mara. Marija. Nije što je moja, ali stvarno ne verujem da postoji iko na ovom svetu kome je ikada učinila nešto loše, rekla ili pomislila. Tako sam srećna što sam imala priliku da odrastam sa njom. More me takođe vezuje za majku i detinjstvo, za miris borovine u Malom Lošinju, dok iz daljine dopire neka lagana muzika, koje se sećam, ali je ne prepoznajem. Milinica. Motor, brza vožnja. Mmmm…Masline.

N Nepredvidljivo. Neočekivano. Neograničeno. Nesvakidašnje. Nezavisno. NE kao odluka.

Nj –  Njujork, u stvari taksi koji me vozi njujorškim ulicama. Odakle mi to ne znam, ali imam neodoljivu želju da se vozim taksijem ulicama Njujorka.

O Olovka u ruci, kojom ispisujem svoja osećanja, uvek me je oslobađala kojekakvih okova i donosila mi osvešćenje i optimizam.

PPadobranstvo, priroda, pogled, pivo. Posle i uvek isključivo posle, padobranskog skoka, sa pogledom na prelepu prirodu, pivo legne k’o poručeno.

RReka, riba, ribolov, radoznalost, ruke, radost. Reka u rano jutro, ribolovački pribor, radoznalo se ganjati sa ribom, koju kad uhvatiš u ruku osetiš neopisivu radost.

S Sreća, snovi, sunce, sloboda. Svako ispunjenje sna, donosi nemerljivu sreću i osećaj slobode da bez straha izaberemo ono što nam pruža ovaj svet. I još… salata i sir. Kada nema sira, kao da nema ničeg drugog. E tako volim sir. Mogla bih da živim od salate i sira. Preferiram šopsku, mada može i zelena, a zimi kupus salata. Međutim ništa bez sira.

T –  Tarantino. Obožavam njegove filmove, smisao za humor i način na koji povezuje razne živote u svojim filmovima.

UUhvatiti trenutak. Uhvatiti loptu. Uhvatiti poljubac u letu…

FFišbajn šta drugo. :mrgreen: U stvari fotografija. Moja velika ljubav. Flertovanje, to mi je nekako urođeno.

HHotel. Volim hotele, volim da u hotelskoj sobi razmišljam ko je sve pre mene bio u toj sobi, na tom krevetu, šta je mislio, želeo… ma svašta, a i povod za boravak u hotelu je meni uvek iz nekog lepog razloga. Hotel California.

C Cigani, Cigančica, Ciganče. Kad sam bila mala zvali su me Ciganče. U porodilištu sam u sobi prvu noć bila sa dve Ciganke, tada je jedna od njih rekla: „Izgleda da su nas namerno izdvojili sve tri u istu sobu.“, misleći da sam i ja Ciganka. Bila sam tamnija od nje. 😀 Osetila sam se kao deo njih i prvi put u životu bila diskriminisana. 😀 Divni ljudi, tako slobodni i svoji.

Č Četvrtak, čudo, Čačak. Četvrtak je dan koji najviše volim. Čačak je komšijski grad. Imam uzrečicu u vezi Čačka. Kada nekom vri voda za kafu, umem da kažem „Eej stigla ti voda do Čačka!“, kada me neko pita gde je neko otišao, a pitanje mu nije na mestu kažem: „Otišao u Čačak.“, i sve tako nešto. „Čudo moje.“ Tako je to lepo čuti ili reći.

abalebarenje. To vam je kada je leto, a ja posle ručka, može da bude i samo salata, kuliram pored reke ili na obali mora, uz hladno pivo, neku muzikicu, dok me prži sunce, a mene mrzi da se pomerim sa mesta. Obožavam da džabalebarim.

ŠŠator u šumi pored reke koja žubori. Šator na livadi pored aerodroma odakle se čuje brujanje aviona. Šator na obali mora. Šator bilo gde, bilo kada, šator kao sloboda kretanja i izbora. Divna stvar taj šator.

Ajde pišite svoju azbuku, ko nije do sada. Super je ovo samopreispitivanje.

I to sam ja…

Znate šta. Ja sam nikakav neprijatelj. Za čas posla od neprijatelja bilo koje vrste, pravim prijatelje. Ne znam kako? Ne odustajem kada sam u pravu, ne izvinjavam se za ono što nisam uradila, spremna sam da skočim i na one mnogo veće i jače od sebe, braneći svoje stavove ili braneći se fizički ako treba. Tako je oduvek bilo, a to se kao neko pravilo potvrđuje i danas. Na kraju kada se sve u mom životu sklopi u jednu celinu, neprijatelje i nemam. Ne bar, ono javno. Razumete?

One sa kojima ne mogu iz ko zna kog razloga, izbegavam na sve moguće načine. Neću da nerviram sebe, nemam ja vremena u životu da se svađam sa bilo kim. U mom horoskopu piše da ne bih smela da posedujem bilo kakvo oružje, jer kad mi padne mrak na oči, mogu i da ga upotrebim, a ako treba mogu i da skočim na tuđe oružje. To je neko stanje kada oko sebe ne vidim ništa, ne čujem ništa, samo imam neodoljivu želju da pravdu isteram na silu, jer drugačije ne mogu. Zadnjih godina sam se smirila. Skontala sam da mi je mnogo pametnije da se uopšte ne nerviram. Iznerviram se na 5 minuta i gotovo.

Tuča i svađa nikada nikome nisu doneli ništa dobro. Pre nekoliko godina mi je jedan lik dugovao, preko 500 evra. Zvala ga, pričala lepo, kasnije psovala, nervirala se i na kraju, sednem, pa razmislim. Šta imam od toga da ga isprebijam, kada mi on to neće nikada vratiti? Ma neka mu. Šta će on jadan, samo mu još ja falim na grbači? To su rečenice koje govorim sebi da bih se smirila. I smirim se. Sve u životu uvek dođe na svoje. Na silu se ništa ne postiže.

Šta sam ja naučila iz toga? Ne pozajmljujem više nikome pare, tj. mogu da pozajmim samo onoliko koliko mogu da oprostim. Eto tako.

Jednom me je jedan nastavnik fizičkog koji nije bio iz moje škole, na nekom odbojkaškom takmičenju u sedmom razredu osnovne, optužio za nešto što nisam uradila, uhvatio me za ruke i počeo me vući, drao se kao lud, tresao me. Šta mislite kako se to završilo? Dobio je takvu šamarčinu od mene, pred gomilom dece, da mu se glava okrenula. Pustio me i unezveren otišao i prekinuo takmičenje. Hteli su posle da me isteraju iz škole, ali nisu. Hteo je da me tuži za ugrožavanje na radnom mestu, ali nije, jer je znao da je on bio kriv, a da sam se ja samo branila. Nisam ponosna na to, ali eto takva sam se rodila.

Pre mesec, dva. Mislim se nešto, pa kažem jednom drugaru da mi nađe neku babu Vlajnu da mi skida vradžbine. 😀 Verujem da je čovek tada postao siguran da sam odlepila načisto. Kada prodaš nešto za mnogo manje para nego što vredi, kada potpišeš ugovor, mnoooogo platiš, a na kraju se ispostavi da je sve to bila greška, kada kupiš nešto, pa to debelo preplatiš…mislim stvarno. Šta drugo da pomislim nego da je neko bacao neke vradžbine na nas. To je otprilike kada muškarac ubaci ruku u pun džak pičaka i uhvati se za đoku. 😀

Mislim se posle opet, sama sa sobom. Jebo te konj, ti si fijuknula 100%. Kakve bre babe i vradžbine? To si ti, a ti ne umeš sa parama i tačka. Tj. ne baš ja, ali sam i ja povezana sa svim tim. Znači nikakav sam neprijatelj, neko sa kim živim je nikakav kupac i prodavac, to je tako i gotovo. Pa šta? To su samo pare, a sa parama se sreća ne kupuje. Ko zna šta smo to „platili“? Možda  prazne dečije medicinske kartone, možda njegov život posle operacije, možda nešto šesto što mi i ne pada na pamet. Pa neka im ga.

Još nešto. Ne volim da mi drugi ljudi čine usluge. Posle toga se osećam kao veeeliki dužnik. Volim da platim, ma i da preplatim, samo nemoj niko ništa da mi poklanja, jer se na kraju ja osećam kao ucenjena. Eto i to sam naučila o sebi u zadnjih par meseci. Šta god posle da kaže ta osoba ja osećam obavezu da uzvratim. Zaboravim da sam i ja učinila nešto dobro za tu osobu, jer ta osoba je to zaboravila, a ja nikada ne bih prebacila nekome zbog onoga što sam mu učinila ili poklonila. E…ako sam ja takva, to ne znači da su i drugi. Nemoj samo niko da me pravi budalom i sa mnom neće imati nikakvih problema, nikada. I onda mi pukne film i kažem sve ono što osećam i mislim. Naravno ta osoba se seti da mi je nešto poklonila, pa mi prebaci i tu mi pukne film i da mi je bio bliži verovatno bih mu skočila na glavu. 😀

Može sada da se ljuti koliko god hoće, zbog onoga što sam rekla, ali obećavam mu da prvi put kada ga vidim ima da dobije ono što zaslužuje. Tačno onoliko novca koliko je poklon vredeo i onda ćemo da budemo 1:1. Kada razrešim situaciju koja mislim da je nezgodna po bilo koju stranu, spremna sam da budem prijatelj. Eto to je moj način da od neprijatelja bilo koje vrste pravim prijatelje, ako ne baš prijatelje, a ono bar nekog ko me neće mrzeti zbog moje preke naravi.

I još nešto. Sledeće što se desilo je pljačka o kojoj sam vam već pričala. Svi koji su pokrali tekstove su ih i obrisali i izvinili se, sem njih dvoje koji se uopšte ne javljaju. Mislim se sada, zbog čega je to ispalo dobro? U svemu nađem nešto dobro, jer se stvari nikada ne dešavaju bez razloga.  Biću dosadna, pa će se oni već javiti ili ću na kraju telefonom da ih zovem, ma ne znam. Nego, rešila sam da sa Charolije izaberem tekstove koji mi se sviđaju i da objavim knjigu, pa makar i u 3 primerka, da zaštitim tekstove kao u pravoj knjizi, jer ne mogu više sebi da dozvolim nerviranje oko takvih gluposti.

Ne kažem da su to tekstovi vredni knjige, ali ja verovatno i ne umem bolje, pa šta. To sam ja, to je nešto što sam pisala dve godine, to je moj život, a ja sam ponosna na njega. Tako drugari. Idemo dalje.

Odluke i planovi, hm…šta je to? :)

Divan sunčan majski dan. Probudila sam se u stanu muškarca sa kojim sam predhodne noći imala vrhunski seks. Lepo njemu, lepo meni, ali eto, to je to. Nikada ništa ne očekujem, tako da se nikada i ne razočaram na bilo koji način i po pitanju bilo čega. Pa nećemo sad da se venčavamo zbog dobrog seksa, dobre priče, ćutanja, razumemo se dobro, lepo se slažemo, ali to je daleko od ljubavi. Spremna sam da krenem dalje.

Doneo mi je kafu u krevet, pa i zaslužila sam. Sinoć sam mu učinila i oprala gomilu sudova. Jebote kako mrzim da perem sudove, ali nisam mogla da ga odbijem ni u kom pogledu. 🙂 Šta će… muško, sam kod kuće, kao onaj klinac iz filma. Samo još da mi je postavio zamke po stanu, da se izlomim.

Puna sudopera šolja za kafu. Strašno, jede li ovaj čovek nešto ili samo kafu pije? Možda su to bile šolje od nekih predhodnih jutara, kafa koje je donosio nekim drugim devojkama, koje se nisu sažalile na samog muškarca, pa da te iste šolje i operu? 🙂 Ma lupetam, boli me dupe i za šolje i ostale zajebancije.

Proleće je, divan dan, divna noć iza nas, idemo dalje. Spremna sam za nove poduhvate u životu. Tuširanje koje izuzetno prija. Nije bilo jutarnjeg seksa, nećemo da preterujemo, mada ja jesam preterivač. 🙂

Zvoni mi mobilni:

– Halo.

– Ćao draga, šta ima, gde si?

– U Beogradu sam, dolazim danas, što, je l’ ti treba nešto?

– Ma jok, nego hoćeš li sa nama danas na more, idemo u Budvu, pa da ideš sa nama ako hoćeš, da se vidimo sa Ljiljom, da se malo zezamo.

– Vaaauuu draga, naravno da hoću, stižem kući popodne, pa možemo predveče da krenemo.

– E super, baš nam tako i odgovara, taman da ja pozavršavam šta imam.

– Važi, javljam ti se kad krenem iz Beograda da znaš kada stižem. Odem kući, spakujem se za minut, dva i možemo da krenemo. Suuper. Jedva čekam.

– Ok, dogovoreno.

Prekidam vezu sa širokim osmehom na licu. Divno doba godine da se ode na more, pa makar i na tri dana.  Pogled mi pada na „mog“ muškarca.

– Pa nećeš valjda sada da me ostaviš samog? – kaže.

– Mislio sam da ćeš sa mnom sutra na moto-skup u Niš?

„Jebem li ti mamicu“, mislim . „Šta me sada gledaš tim kučećim pogledom? Koji ti je bre kurac? Lepo smo se noćas proveli u Kući piva, imali smo izuzetan seks, oprala sam ti i jebane sudove, spremna sam da idem dalje, neću da te davim i smaram ko ostale, samo želim da odem u Kraljevo, pa u Budvu kod Ljilje. Čoveče kakav bre moto-skup, gde me nađe… jebo te konj?“. Sve to samo MISLIM, a kažem:

– Stvarno hoćeš da idemo na moto-skup?

– Pa naravno, ‘ajde malo da se zezamo.

– Hmm…Ok…važi, samo da pozovem, da kažem da ne idem na more.

Eto kakva sam, planove donosim brzom brzinom, menjam ih još brže. Na more mogu i posle Niša, a moto-skup u Nišu je jednom godišnje. Dobro i šta sad?

Kada planove tako brzo donosite, na isti takav način vam se i život menja. Odluka da ostanem sa tim muškarcem, da odemo na moto-skup i ko zna šta sve usput uradimo, mi je promenila život zauvek. Dan smo proveli jurcajući po gradu, uveče sam imala svoj prvi čas, Osnova teorije skoka padobranom. Kasnije smo sedeli na Ušću pili pivo sa njegovim drugarima, smejali se, pričali, izgledalo je kao da se poznajemo godinama.

Više se nismo razdvajali. Niš je ostao da čeka, jer nismo otišli. Bilo je drugih moto-skupova, jurcanja za našu dušu.

Probudimo se ujutru, on skuva kafu, u prolazu proveri kakvo je vreme napolju. Ako je sunčano, pijemo kafu,spremamo se i izlazimo napolje, kući smo se vraćali kasno noću ili uopšte nismo ni dolazili. Aerodrom, skakanje, sa skakanja u Tajms, iz Tajmsa na Ušće, sa Ušća na splav, sa splava u Savu. 🙂 Noći na Savi su za posebnu priču.

Ako je napolju loše vreme, samo se vratimo u krevet i razvlačimo po ceo dan. Gledamo filmove i uživamo.

Nezaboravno leto 2006. godine. Niš nas nije video, a ni more, jednostavno nismo stigli, ali smo zato stigli da shvatimo da smo rođeni jedno za drugo, da se zavolimo i napravimo našu prvu bebu.

Ponekad dugo planiramo i razmišljamo pre nego da donesemo neku odluku za koju se kasnije ispostavi da je bila loša, a ponekad u deliću sekunde o čas posla donesemo pravu odluku, zahvaljujući sreći.

Uvek na brzinu donosim odluke i brzo menjam planove, odlučujem se za ono što mi se učini zanimljivije, do sada me je pratila sreća, nadam se da će i ubuduće.

Sve sam ovo napisala, inspirisana ovom slikom, koju sam juče skenirala. Nema više vožnje, dok nam deca ne porastu, a onda se nadam da ćemo skoknuti do Niša na taj obećani moto-skup. 😉

Preslano, prekiselo, preslatko…“Mmmm mmmljac draga“ :)

Razmišljam evo već neki dan, šta je gore reći ženi, da vam se ne sviđa nešto na njoj ili da vam se ne sviđa njena kuhinja tj. kako kuva? Ako vam je stalo do dotične žene, nemojte joj nikako reći ni jedno, ni drugo. Ni slučajno, jer posle takve jedne izjave neće vas oprati ni Ibar ni Morava, ma kakvi…ni Sava, ni Dunav, ni sve one zajedno.

Ozbiljno vam kažem. Ako vam spremi nešto za klopu, a vama se učini da je to malo više slano, slatko ili kiselo za vaš ukus, budite mudri i uvek  recite: „mmm…ne pamtim kada sam nešto ovako ukusno jeo.“, sa sve širokim osmehom na licu. Ovo važi i za žene. Ako se vaš dragi potrudi, da vam spremi ručak ili večericu, nikako ne kudite i ne zanovetajte. Jedino ako baš ne može da se jede, u tom slučaju će i onaj koji je to spremio da prizna, da je ipak bolje naručiti picu. Ako zanovetate, budite sigurni da je to poslednja klopa koju vam je spremio.

Kada ste baš „osuđeni“ da živite sa nekim ko ne zna da kuva, a silom prilika sve to što sprema morate da jedete svaki dan. Potrudite se da pripremite nešto jestivo, zajedničkim snagama. Jebi ga, niko se nije naučen rodio, a i postoji milion knjiga sa ukusnim receptima koje samo treba dosledno „ispratiti“.

Nego da se vratim na pitanje sa početka posta, (izgled ili ručak?). Moj muž kaže da se isto uhvati, „sjebo si se šta god da kritikuješ, pa je bolje da ćutiš ili da hvališ“. Ja kažem da ne valja da ćutiš, u tom slučaju će žena sama da kaže: „Šta je…ne sviđa ti se?“. Dok ručaš moraš da uživaš i kažeš bar jednom „mmmm…“, a i u slučaju da posle obroka završite u krevetu isto važi, kao i u slučaju da se spremila da izađete negde. Ne štedite reči hvale, jer vam se u suprotnom može desiti da ostanete i bez ručka, a i bez pičke. To je savet za muškarce.

Žene već dobro znaju da ljubav na usta ulazi. Zajebite ga više sa prženim jajima i koje kakvom instant hranom. Ako volite svog muškarca, dajte mu to do znanja, pa kad već mučenik mora da hvali, neka hvali od srca, a ne zato što je tako mirnija situacija.

A ako već očekujete da hvale i vaš izgled, malo truda nije na odmet. To ako vam je dupe malo veće, ili ako imate koje kilo više, ili vam sise ne stoje kao da su tek nikle, iskoristite u vašu korist. Nemojte samo da kukate. „jaaaoo…što sam debela, imam strije, salo, vidi kakva sam“, pa šta on onda da hvali? Ako vi same niste zadovoljne u svom telu, sigurno je da neće ni on biti zadovoljan onim što mu dajete.

Ako imate veliku guzicu, pa kažete „vidi dragi, koliko mi je dupe, užas jedan“, a onda očekujete da on kaže „ma nije draga, baš je lepo i malo“,  onda ste se grdno zajebale, oteraćete ga od sebe, isto kao i da svaki put presolite jelo. Neka mera mora da postoji. Cenite sebe, svoj izgled, a i svoju kuhinju, ali se potrudite da i jedno i drugo bude najbolje moguće. Prvo zbog vas, a onda i zbog vašeg čoveka, a onda vam sleduje uživancija i na jednom i na drugom polju. Mirna Bačka brate mili.