Category Archives: TVOJE TELO

Možemo i mi stojećki :)

Zamislite sasvim slučajno upadnete u kupatilo dok je vaš dragi muškarac unutra, kad ono tamo ima šta i da vidite. Opružio se čovek koliko je dugačak, piški i vežba istovremeno, da ne gubi vreme. Krcka šolja pod njegovom težinom, ali on se ne obazire. Jedan, dva…piš, piš, dva, dva.. .piš, piš… Može mu se, ima alatku za takvu akrobaciju, pa ga baš briga… piš, piš.

Ova druga piš poza verovatno se češće može zateći. Apolon na delu, vežba streličarstvo. Ponos i dika svog roda. Za ovakav stav, treba da bude dobro obdaren, da posle akcije ne bi dobio po nosu, jer je zapišao wc šolju. Mislim da je sve stvar treninga i vežbe.

Treću pozu možda koriste kada se zapiju u kafani ili noću kada su sanjivi, pa se i ne probude.

Razlog za ovakvu pozu bi verovatno bilo razgibavanje ili ne daj bože ako bi mu noga bila u gipsu u vrlo čudnom položaju.

U slučaju da vaš muškarac zaista voli da vežba, a prostor mu ne dozvoljava da se opruži kao na prvoj fotki, uvek može da se nađe jednostavno rešenje. Nedostatak prostora u kupatilu se prosto rešava postavljanjem vratila ili neke ljuljaške iznad wc šolje. Može lepo da se zabavi, trenira i piški istovremeno. Uđete ujutru nonšalantno u kupatilo, pogledate ga zajapurenog, „dobro jutro dragi, hoćeš li skoro?“, „do-bro-ju-tro-pet-dva-:stenj:-piš-e-vo-stenj-šest-dva-da-za-vr-šim-piš“, „dobro dušo, samo ti vežbaj“. 😀

E već za ovako nešto ni moja mašta ne može da nađe razlog, pa ako imate neku ideju vi recite. 😆

Ovu poslednju scenu smo svi uglavnom već videli. Piški mu se, a možda uradi i još nešto. Poza na koju smo mi žene osuđene još od rođena. Sedneš lepo i šoraš bez brige da slučajno ne popiškiš i nešto okolo.

E pa dragi naši muškarci i mi konja za trku imamo. Nemojte se začuditi ako nas u kupatilu zateknete u nuobičajenoj pozi ili ako u muškom wc-u zateknete neku damu kako piški iznad pisoara. Možemo i mi sada da piškimo stojeći. Možda ne možemo da uradimo većinu ovih akrobacija kao vi, ali vežba čini čuda. Možemo i mi da piškimo uz neki zid ako nas baš potera, nije to više samo privilegija muškaraca. 😀magic-cone2 magic-cone magic-cone1

A vi drage dame, uz ovaj proizvod imate i uputstvo. Šta da radimo kada nismo rođenjem predodređene da piškimo stojeći. Samo što će sada naši muškarci moći da se svađaju sa nama. „Ko je jutros promašio?“.  😀

Antidepresivi, a u stvari sam mislila na sedative :)

(Pre pisanja ovog posta nisam se dobro raspitala, tako da koristim izraz antidepresivi, a u stvari treba da koristim reč sedativi. Sedativi su lekovi koji prouzrokuju umirenje, a antidepresivi su lekovi koji se koriste za lečenje ili ublažavanje potištenosti ili depresivnih poremećaja. Da ne bih sada sve prepravljala u tekstu, neka ostane ovako kako jeste, razumećete šta sam htela da kažem. Hvala Rain Dogu što mi je ukazao na grešku. )

Veliki sam protivnik lekova za smirenje tj. antidepresiva. Naravno ne u situacijama kada je u pitanju neka konkretna bolest i terapija, ali ono „samolečenje“, „… nije mi ni do čega uzeću Bensandin, pa ću da prespavam dan ili noć… “ i te takve fore su po meni, bežanje od konkretnog problema i moguće stvaranje zavisnosti od lekova, što nikako nije naivana stvar.

Sa svim svojim problemima uvek sam bila, jesam i biću u buduće na TI. Znači da to nikako nije moj način bežanja od nečega, jer ja nikada ne bežim, pa čak i kada bi me neko jurio ja ne bih trčala. Prvo, jer me mrzi. Drugo, jer mislim da je glupo i da nisam dovoljno brza. Bolje je da lepo stanem i da vidim o čemu se radi? Šta hoće taj što trči za mnom? 😀  Princip, možda radoznalost ili šta, takva sam oduvek.

Inače spavam kao zec, budim se na svaki šum, ustajem noću ko ludak, pa se tuširam iz dosade ili pijem kafu u nedoba. Ležem u nedoba, a ustajem na vreme, kada deca ustanu. 10, 11, naučila sam ih da ujutru duže spavaju, pa samim tim i ja imam kada da odmorim, a i kada ustanu u 7, ja sam na nogama u pola 8. Znači diktiraju mi tempo, bez obzira da li sam zaspala u 3 ili u 5 ujutru. Divni su prema meni, tako da dok ne popijem kafu i ne dođem malo sebi, svi kuliraju i rasanjuju se. Gledaju crtaće i ništa im ne treba. 😀

Čak i onda kada mi je bilo najteže u životu, nisam posegla ni za kakvom tableticom. Baš nijednom. Mislim da čovek treba sa svim onim što ga snađe u životu da se suoči čiste glave. Baš onakav kakav jeste i da reaguje onako kako misli da treba.

Pisala sam danas jedan post o doktorima i korupciji, objaviću ga kasnije ili sutra ili možda nikada, nebitno, ali setila sam se svega. Moj jednostavan zaključak sada je, da ja stvarno jesam jedna mnogo jaka ženetina.

A povezano sa antidepresivima… siguruna sam da ovakva ne bih bila da sam bilo kada u životu bežala od problema. Problem postoji da bi se rešio i TAČKA. Problem postoji iz nekog razloga i mi smo tu da ga rešimo. Ako prespavamo ili ako pobegnemo, problem će nas svakako sačekati kada se probudimo ili izgubimo snagu da dalje bežimo.

Posle svega što je bilo i što smo prošli, dala sam sebi za pravo da pre neki dan, baš ne znam zašto, uđem u apoteku i kupim kutiju Bromazepama od 1.5mg.  Nisam bezveze odabrala baš taj lek. Moja prijateljica to pije ko što ja jedem Tik-Tak bombone, i ništa joj ne fali. Da li? 😀  Osećala sam se kao da kupujem heroin. Hoće li mi ga prodati? Hoću li morati da opravdam jednu takvu svoju kupovinu? Imala sam utisak da ceo svet gleda u mene i čudi se zašto to kupujem. Prodali mi bez problema i pitanja.

Deca zaspala, ja sa kutijom Bromazepama na stolu i flašom vode pored. Više bih volela da je bila šibica dobre vutre u pitanju, ne bih se dvoumila ni trenutak. :whistle: Otvorim, pročitam uputstvo i rešim. E sad ću da te sjebem. Makar pola tablete. Prepolovim je, strpam u usta, progutam i onda kao kreten čekam šta će da se desi.

Baš ništa se nije desilo, sem što sam noć prespavala kao beba i ujutru ustala kao potpuno nova. Ništa me ne mrzi i sve mi je lepo. U meni se stvorila neka snaga, životna radost, kenjam, ali ozbiljno je tako. Sve mi je super. Pa se pitam, je l’ to uopšte od toga ili je nešto drugo u pitanju?

Odakle znam šta pakuju u te pilule za lilule. Mom organizmu je to potpuno nepoznato, pa kao da se obradovao, nečemu za smirenje. Smirio mi misli, telo, duh… Zar to može od pola tabletice? Koliko li je samo onima koji piju po tri cele dnevno, teško u životu, kada ne mogu da osete tu milinicu
? Kažu: „Ne radi to mene.“ Kakva se tek muka na njih stuštila?

Znam! Ne suočavanje sa problemom. Kada prođe delovanje, njih sačeka problem, mene nema šta da sačeka, jer sam problema svasna u svakom trenutku, ne bežim. Meni ova kutija ima da traje dve godine, ako je ne poklonim prijateljici. Dok njima nije dovoljna ni deset dana.

Kako god bilo, ja kao jedna jako poročna osoba ću ovo ili da dam drugarici ili da bacim u kantu, jer znam da će mi se svideti, a ne treba mi. Deca i onako spavaju bar do 10 ujutru, sasvim dovoljno da se naspavam i ja, pa bilo kada da zaspim.

Svrha ovog teksta bi bila jedan vid upozorenja. Nemojte na svoju ruku da uzimate antidepresive, pa ma koliko vam se učinilo da je „Vaaaauuu!“. Nemojte da uzimate anitdepresive čak i onda kada vam ih prepisuju psihijatri. Jedino ako niste baš potpuna „lujka“, pa morate da se stvarno lečite. Ako jeste, onda sigurno ne čitate ovaj tekst. Ne postoji apsolutno ništa što čovek snagom svoje volje i želje ne može da prebrodi. Bolje idite kod psihologa nego kod neuropsihijatra. Svi smo mi u današnje vreme „ludi“ na svoj način, a psihijatrima je najlakše da nas leče lekovima.

Naš jedini pravi i iskreni saradnik je priroda. Ne verujem u prirodu pakovanu u tablete. Sve je to laž. Okrenite se prirodi u pravom smislu i pogledu i šta god da vam fali ozdravićete s prirodom. Biće vam lepše i lakše šta god da vas muči.

Ovih 29 i po tabletica će završiti u wc šolji. Koliko god bilo fino i privlačno, to je hemija. Propolis je pravi lek sadašnjosti i budućnosti. Matična mleč, prirodni čajevi, vetar, voda, vazduh, kiša, šuma, more… koliko god naša okolina bila zagađena, sve je manje štetno od onoga što možete da kupite u apoteci upakvano u tablete.

Ako i uspete da pobegnete od problema od sebe sigurno pobeći nećete, pa ma koliko brzo trčali. Nemojte nikada na svoju ruku da pijete lekove. Ja neću.  E tako.

P.S.

Dok sam tražila sliku za post vidim da ima Bromazepam i od 6 mg. Sa ovim nema zajebancije. Nego Je l’ to neko rek’o čaj od nane ili ‘ladno pivo. :angel: Živi bili vi meni, a i ja sa vama. Jebo hemiju. 😉

Skokovi u vodu = strast

Od mnogih stvari koje volim na nekoj mojoj nepisanoj listi, skakanje u vodu zauzima vrlo visoko mesto. Ako može sa neke visine, odlično, ako ne može nema ni veze. Skakanje u bazen, reku, more, ma može i po barama da se skače. Važno je da se dobro zabavljamo i da pršti voda na sve strane.

Sećam se kako sam kao klinka u Kraljevu, ceo letnji raspust, sve petama u dupe trčala na bazen u 11h i ceo bogovetni dan skakala dok me ne isteraju uveče. Ako pre mene stigne više od deset kupača, to bi za mene bio poraz. 😀 Na glavu, na noge, kojekakve bombe, prelomi, salto napred, nazad, daske… kako god. Važno je samo skočiti i što pre izaći iz vode i skočiti ponovo.

Jednom sam zamalo poginula na kraju dana kada su me izbacivali. Ide spasilac i tera zaluđenike napolje i tako kažem mu: „Može samo još jedan skok?“, a on kaže: „Ako ti nije bilo dosta, ‘ajde još jednom.“ 🙂 Tako u priči smo već stigli do plitkog dela bazena i ja se ko ludak zaletim i skočim prelom na glavu skoro pod uglom od 90 stepeni na dubini od samo metar i puknem glavudžom o dno da mi ni danas nije jasno kako mi ništa nije bilo, sem što sam videla sve zvezde ovoga sveta. Izašla sam iz vode u fazonu: „Nije mi ništa.“, a hvala Bogu ništa mi nije ni bilo. Ni danas mi nije jasno kako? 🙄

Zadnji prelom je bio skok koji nikako nisam mogla da savladam. U stvari naučila sam da se dobro odrazim, ali mi je bio problem da iskontrolišem noge. To je lako kada skačete sa neke visine i imate mesta da se zaletite dobro, ali izvesti to na bazenu, na ravnom je bila umetnost.

To vam je skok kada se odrazite sa nogama unapred i upadnete u vodu na glavu, sa ispravljenim telom i nogama. Fenomenalno. Sve dok se jednom nisam okliznula i upale mi noge u one rupice za filtriranje vode na ivici bazena. Taj pad je trebalo snimiti. I tu sam za malo izgubila glavu, ali nisam odustala, dok zadnji prelom nije postao savršeno, „umetnički“ izveden. 😀 Sad se čudim što me ponekad leđa toliko bole? 🙄

Za skok sa visećeg mosta u Moravu sam mislila da nemam hrabrosti. Trebalo je „ubosti“ tačno mesto gde je voda dovoljno duboka i gde u vodi nema nekih delova starog mosta. Potpuna ludost. To je bilo rezervisano za momke sa velikim mudima.

Sedim i gledam i onda kažem sebi: „Jebem mu mater, ako mogu oni, sigurno mogu i ja.“ Prebacim jednu nogu preko ograde mosta, drugu, pogledam dole, pogledam gore i hopaaaa. Da vas lažem koja je visina u pitanju, nema smisla, ali možete sami da procenite kolika može da bude visina jednog visećeg mosta na Moravi. Posle tog prvog skoka, jedva su me naterali da odem kući. Znam da neko od te tadašnje ekipe ima i par mojih fotografija od tada, ali ja ih nažalost nemam. Nije bilo digitalnih foto aparata. Jebi ga. Osećaj je svakako neponovljiv i za pamćenje.

Volela sam kada se zateknem u nekom drugom gradu na bazenu. Onda dođem tamo gde je deo predviđen za skakanje, gde momci skaču „prave skokove“, a devojčice na noge sa zapušenim nosićima ili eventualno na glavu, jedva i dođu na red da skoče, pa svi kao nešto prevrću oči. Ja ko miš. Dođe red na mene, a onda izvedem neki od svojih „umetničkih“ skokova i svi ostanu zabezeknuti. Izađem iz vode skroz kuuul, a u stvari blistam. Volela sam bez reči da se pravim važna. :mrgreen:

Bila sam već mama jednog deteta i nisam više imala potrebu da se pravim važna, kada sam u Kragujevcu na bazenu dobila „napad skakanja“ i kada sam se gurala sa decom da skočim preko reda. To vam je baš „napad“. Uzavri mi krv i onda ne mogu da stanem. Skočim, izađem, skočim, izađem, skočim, izađem… u beskonačnost, dok sunce ne zađe. 😀 Ljudi gledaju i čude se, a mene baš briga, važno je da je meni lepo i dobro, da sam srećna.

Dok su moje drugarice brinule o faktoru za sunčanje, frizuri, „bazenskoj“ šminki, minimalnim kupaćim kostimima, moj stomak godinama sunca nije video, jer za skakanje u vodu vam treba određena „oprema“, jednodelni kupaći. Prilikom skakanja u dvodelnom, gornji i donji deo odu svaki na svoju stranu, pa mi je bilo gubljenje vremena dok sve to ne vratim na svoje mesto.

Sada me već baš briga za te sitnice. Ispadne ovde, vidi se onde, ali važno je skočiti i osetiti tu sreću. 😀 Jedna od fotografija koje slede je morala biti sređena u fotošopu, nema smisla da mi vidite gole sise. :mrgreen: Mada i dalje leti uvek sa sobom nosim i odličan jednodelni kupaći, nikad se ne zna kada može da zatreba.

Pokušala sam našim devojkama da objasnim kako da skoče na glavu, ali nisam uspela u tome, jer pravi recept je u beskonačnom ponavljanju. Ako nema strasti, onda nema ni uspeha. Ima vremena za naše devojčice. Možda će pre postati ronioci nego „skakačice“ u vodu. 😉

Žao mi je što u vreme kada sam odrastala, u Kraljevu nije postojalo uslova da bih se bavila ovim divnim sportom, a drugi izbor sem kraljevačkog bazena nisam imala. Sigruna sam da bih do sada skočila i sa mostarskog mosta, van konkurencije. Nikad se ne zna kada je strast u pitanju, ma kad vam kažem. 😉

Jovana

Jovana - bomba

 

Jana

 

Jovana

 

tata

 

mama

mama

mama - fotošopirana 🙂


Jovana - pokušaj na glavu 🙂

Nikola

Nikola - tetkina škola 🙂

Jana - pokušaj na glavu

Jovana - pokušaj - važno je biti uporan

mama - i kada te gurnu u vodu treba da izgleda kao lep skok 🙂

„Svetice“ i kurve

Divne, lepe, slatke, poštene, žene i majke. Ne bi nikad prevarile svog muža, ma nema te sile na svetu. Nema šanse da bi se nekome dale, sve dok ih neko ne pita, a u međuvremenu su prve u davanju savata i pljuvanju po drugima. Ako kojim slučajem čuju da je neka žena prevarila muža, toliko se zgražavaju, ma više i od samih prevarenih muževa. Ne može ženu niko da ispljuje, ko što može neka druga žena, koje se pre svega to uopšte ne tiče. Ma čudo jedno.

Ja mog muža ne bih prevarila, jok što me niko nije pit’o, nego zato što sam srećna sa njim. Onda kada više ne budem srećna i ako prestanem da ga volim, prvo njega ima da obavestim, da ga lepo ostavim, a onda ću da se dam u potragu za švalerom. Tako ću ja, a druge kako im volja.  Šta se mene tiče da li neko nekog vara i ko koga zaskače i gde? Neka se jebe narod, kad je lepo.

Nego, da se vratim na one „poštene“. Najgora mi je ona vrsta ženetina koja nema razumevanja za ženu koja je prevarila, nego krenu da žale njenog „jadnog, dobrog, finog muža… a sve joj je dao… kurvetina jedna kako može?“, „Znaš… nemoj ti mnogo da se družiš sa njom, ona vara muža, mogu svašta ljudi i o tebi da pomisle.“ ili „…ona je onako divnog čoveka ostavila, zbog jedne obične barabe.“, „…ma ćuti razvela se zbog ljubavnika, znam ja pričala mi Simana sa trećeg sprata, ona zna sve“… ma pizda li vam materina. Živeli ste u njenoj koži, pa znate kako joj je muž bio divan?  Znate tačno što ga je prevarila i otišla sa nekim drugim? Vi ste proklete svetice, pa imate prava da sudite drugima? Krivo vam je što vam neko odavno nije tražio? Šta vam je bre?

U ovoj zemlji, ma na celoj jebenoj planeti će sve biti u redu onoga dana kada svako bude gledao svoja posla i svoj život. Do tada će vladati haos. Znači haos će vladati zauvek.

Lično ne opravdavam prevaru iz prostog razloga, jer je nepošteno prema samom sebi, a sami sebi treba da budemo najvažniji. Živiš u laži, od danas do sutra, da bi očuvao brak, koji samim tim što imaš potrebu da varaš, nema više smisla. Tu ljubavi više nema i ne može je biti. Tako mislim i ne kažem da sam u pravu, ali to je moje mišljenje i neki da kažem stav o tim stvarima.

Da se razumemo, ovo važi i za muškarce. Šta koji andrak muškarac vara svoju ženu? Po meni nešto mu nedostaje u tom braku i smatra da ako malo švrlja okolo ne može nikom da naškodi? Greška. Uvek se sve sazna i uvek neko bude mnogo povređen. Poštenije i prema sebi i prema osobi sa kojom delimo život je da se iskreno razgovara pre nego što „šteta“ već bude napravljena. Po meni prevara direktno vodi u razvod braka, pa samim tim pre svega treba dobro razmisliti, šta dobijamo, a šta možemo da izgubimo.

A sve one alapače koje ispiraju usta sa drugim ženama, pametnije im je da ćute i gledaju svoja posla, nikad se ne zna šta nosi dan, a šta noć.

 

Moj prvi skok iz aviona

Povela se neka diskusija oko obuke i prvog skoka @juzhnjaka i vrati me sve to u one lepe dane kada sam se pripremala za svoj prvi skok. Boga mi, ja sam se načekala. Završila obuku skroz, onda prvo bilo loše vreme, onda lepo vreme, ali sam već postala Ivanova, pa sam mogla i da čekam. 17. juna mi rođendan i ja zapucam za Beograd, spremna da skočim na svoj, jebem li ga koji rođendan. Treba da računam. 2006. godina je u pitanju, pa računajte sami ako hoćete, rodila me majka ’74.

I tako ja sva važna, spremna, srećna, kad ono jok. Dobro ‘ajde sačekaću ja i 18. jun. Zrenjanin, tj. Ečka, moj prvi direktni kontakt sa skakanjem. Rekli biste možda, super, skočila si svoj prvi skok. Ma jok. Rekoh li vam da sam do tada već postala Ivanova i kao takva, neko ko može da sačeka. Popizdela sam kao niko, nikad u životu, kada se nebo natmurilo, a sledeća sam trebala da budem ja i jedan advokat. Oćeš klinac. Grmi, seva, padne kiša neviđena. Jebi ga. Ima dana.

Jarak u to vreme poplavljen. Nije mogao niko da poleti, a meni je već postalo svejedno. Nije bilo loše dane provoditi na motoru, na splavu, na Ušću, jurnjava na sve strane. Adrenalin, dobar provod, još bolji seks. 😀 Bilo nam je mnogo lepo, nismo ni pomišljali da bi bilo dobro Ivanu napokon baciti iz aviona. Stara dobra, bembara, moto skupovi, na obe noge opekotine od auspuha. 😀 Eeee mladost ludost. 🙂

Bio tada na obuci taj neki advokat. E to vam je bila neviđena malerčina. Čim taj pređe kapiju aerodroma, nebo se natmuri. Zaboravila sam kako se zvao. Ja se taman opremim, kad eto ti njega. Dalje ne moram ništa ni da gledam. Znam da ako ništa drugo ima da dune vetruština neviđena. Skineš padobran i nadaš se da sledeći put taj čovek neće da se pojavi. Stvarno vam kažem.

Mislila sam da nikada neću da zaboravim datum svog prvog skoka, a izgleda da jesam. Ne mogu da se zakunem, ali mi se čini da je bio 17. juli, 2006. U avionu Ivan, advokat, ja i verovatno Mika u avionu.  Advokat je uspeo da izmoli Bogove vremena da mu dozvole da skoči.

Popeli smo se na određenu visinu, Ivan otvara vrata aviona i onda se zaglušujuće čuje samo KŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠ!!! Kao najmanja sam skakala zadnja. Nabiju me tako u ćošak aviona i ja mučenica čekam. 😀

Skoči prvi, skoči drugi, dođe i red na mene. Dovučem dupe do vrata aviona, obe noge sastavljene izbacim napolje, duva ko orkan. 😀 Nekako se levom rukom uhvatim za upornicu, za njom desna ruka, izbacim dupe napolje, stojim. Ruka do ruke, ruka do ruke, dođem do sredine, pustim noge da mi „lepršaju“ na vetru, samo se rukama držim za upornicu i to je jedini kontakt sa avionom. Pogled u Ivana, on digne prst gore, ja smešak, glavu gore i pustim se. Neopisiv trenutak. Puf, puf, puf, puf…stop. U trenutku zaustavljena u vremenu i prostoru. Sama na celom svetu. Nebo, sloboda, moj padobran i ja. Zemlja dole negde. 😀

Na zemlji sa stanicom je bio Joske. Čini mi se da i danas čujem njegov glas: „Odlično, bravo… kupola je otvorena lepo, vidim uzela si komande, ‘ajde sada idi malo levo… pogledaj gde si u odnosu na aerodrom, orijetniši se i piči samo tako… Super si. „.

I tako u tom trenutku sa komandama u rukama i otvorenim padobrano iznad glave, shvatim da sam ostvarila jedan svoj detinji san. Neprocenjiv trenutak. Nema cenu i ne bih ga dala nikom ni za kakve pare ovoga sveta, pa čak i kad bi moglo.

Zalazi sunce, milina od pogleda, od života, od svega. Iznad glave čuješ samo slajder, „plp, plp, plp, plp…“. Ne znam da li je iko ikada uspeo da opiše svoj prvi skok, sa pravim rečima, koje takav jedan trenutak u životu zaslužuje. Ja ne umem definitivno.

Zemlja se lagano približava i po Josketovim instrukcijama slećem baš onako kako treba, u vetar. Mislim da znam tačno mesto gde je to bilo prvi put. Čim sam dotakla zemlju, viknula sam: „Hoćuuu joooš, hoću joooš!!!“ Ivan sleteo nešto pre mene: „Pile moje, eto skočila si.“ Evo rasplakah se, ozbiljno. Zagrlili smo se, poljubili, a ja ko kuče u liftu.

Advokat tamo negde baulja, sa neviđenim kezom. Slike i snimci sa mog prvog skoka su ostali kod njega. Toliko je bio oduševljen i srećan i spreman da nastavi da skače, da ga više nikad u životu nisam videla. 😆  Odneo i guzicu i snimke i slike, napravio žurku to veče sa svojim ortacima i toliko od njega. Mučenik se prepao, ali nije smeo da prizna. Nije bre to sramota. Šta su mu moji snimci krivi?

I tako sledeći moj skok je bio trudnički, i nakon njega opet još četiri, pet takvih. Nismo nikom pričali, da nam ne bi držali predavanja sve dok se Ivan jednom nije zajebao i dok me je „pakovao“ u avion rekao: „‘ajde sada vas dvoje.“ Posle toga su me čuvali više nego što sam sama umela. 😀

Padobranstvo vam je život. U svakom smislu te reči, jeste život i kada se jednom navučete, navučeni ste i nema vam spasa.  Čekanje prvog skoka vam je super stvar, jer nijedan skok posle toga ne bude prvi.

 

 

 

 

Moja drugarica Ejmi i ja

U situacijama kada se osećam ovako kako se osećam sada, neverovatno se radujem što imam blog, a još više se radujem što je ovaj blog čitan i posećen. Zato što dođu i oni koji me vole i oni koji ne mogu da me smisle. Jebem li ga zašto, šta im smetam, niko ih ne tera da čitaju?

Verovatno svi oni koji žive za ono šta će drugi reći o njima ne mogu da me razumeju i njima smeta moj način izražavanja svojih osećanja i misli. Umem da budem fina, ali neću kada mislim da ne treba. Kad mi dođe da psujem ima da psujem i tačka. Na ovom blogu vlada moja demokratija, a moja demokratija nema veze sa demokratijom koja vlada u Srbiji.

Kad kažem: „jebem im majku u pičku“ ili „nabijem ih sve na kurac“ u nekom tekstu, zbog bilo čega… verovatno svim tim dušebrižnicima opadne kosa s glave, a onda stisnu muda da pod lažnim imenom i sa lažnim mejlom kažu nešto ovako: „Ti definitivno nisi normalna i prsla si. Vulgarna si i bezobzirna. Toliko. Nije dovoljno registrovati domen i lupetati.“ Potpuno im je nebitno šta se našlo između nekih mojih par psovki, a o tome šta piše između redova da i ne govorimo. Oni samo vide „pička“ i „kurac“ i to im tako divnima bode oči.

Nije im jasno da je moj domen zato i registrovan, da ja, kao i svi oni koji požele, kažu ono što žele, bez obzira da li se naša mišljenja slažu ili ne. Da li neko misli da je to lupetanje ili najmudrije nešto što su ikad pročitali baš nikakve veze nema. Svako ima pravo na svoje mišljenje, pa makar to bilo i njihovo, pod lažnim imenom. Izvolite samo. Sve objavljujem, kod mene nema cenzure komentara i vaših mudrosti. To su vaše mudrosti, izvolite samo i dobrodošli.

Razumem da vi ne pišate, ne serete i ne jebete se. Vi mokrite, vršite veliku nuždu i vodite ljubav. Čak ćete i to priznati samo ako vas baš pritegnu, a vi shvatite da je zbog nečega dobro da priznate da ipak jeste, samo običan čovek. Prokleti licemeri.

Amy Winehouse, Ejmi Vajnhaus, Ejmi. Dušica dobra i draga. S obzirom da smatram da smo svi mi obični ljudi, bez obzira da li smo popularni ili ne, žao mi je što je lično ne poznajem jer je razumem i volela bih da mogu da joj dam bilo kakvu podršku zbog svega onoga kroz šta prolazi trenutno u životu.

Sigurna sam da bi joj prijalo moje društvo. Napile bi se ko guzice od lazačke pljuštevače, to vam je pečena šljiva iz sela Lazac, odakle je moj otac poreklom. I verovatno bi se ona napila pre od mene. Treba se naviknuti, a ta kad udari u glavu ne možete da padnete, samo dobijete neodoljivu želju da svima jebete mater. E kada jebete mater svima za koje mislite da su to zaslužili, sledeće je da vam se peva i vesili. Ejmi bi pevala, ja bi zavijala i smejale bismo se do besvesti. Lude od pljuštevače i života. Posle toga dolazi faza suočavanja. E tad bi malo plakale. 😀

Nas dve bi se zagrile i plakale ko dve poslednje pičke na ovom svetu. Ona zbog toga, a ja zbog toga i toga. Ako ste mislili da bi sve ovo prošlo bez Ive grdno se varate. Iva ne pije, ali i ne osuđuje. Trebao bi nam neko trezven, a ona to svakako jeste. Njoj bismo  kupili karton Pepsi Max-ija da može i ona da uživa, a sutradan biste imali gomilu autentičnih snimaka po kojima biste mogli da pljujete. Prokleti licemeri.

Eeee da poznajem Ejmi, uštedeli biste svojih jebenih 4000 dinara, jer ne bi joj ni palo na pamet da izađe pred mnoge od vas, došla bi direktno kod mene, da zajedno šetamo kuče, da se isričamo i napijemo ko ljudi.

Ma živite vi svoje živote, pa ma koliko oni mali bili. Ostavite Ejmi na miru, vi i onako ništa ne razumete. Ostavite i mene na miru. Ejmi i ja se verovatno nikada nećemo zajedno napiti, ali to vam nikako ne daje za pravo da pljujete po njoj, a ni po meni. MARŠ.

 

 

Možda vam neko viri iz dupeta, a da to i ne znate…

Ovaj Fejsbuk je stvarno leglo licemerja. Samo mi nije jasno, zašto ljudi vole da vire jedni drugima iz guzice. Ma lupetam, leglo licemerja je svuda oko nas, nego sam baš sada na FB-u videla svojim rođenim očima kako dve devojke, žene sada, jedna drugoj hvale slike, muževe, prilike, decu, uspehe, podižu jedna drugu pri padovima, ma cveta prijateljstvo, a svedok sam kada je jedna od njih dve o ovoj drugoj pričala kako je neviđeni skot, ludak koji treba da leži u Lazi, „ma budala neviđena kad ti kažem, ne možeš da veruješ draga moja.“, a na Fejsu joj šalje srciće i poljupčiće, i pijuče, „mila moja, jao kako si divna…kiss…kiss“, kako ovo kako ono. Pu mater ti jebem seljačku. Licemernu. Mene više ne zove „draga“. 😀

Šta to mene boli dupe, neću da im se mešam u odnose, nego mi eto malo pripalo muka od licemerja jedne od njih dve. Mada mi iskeno dođe da kažem tamo šta mislim o svemu tome, ali nekako se u zadnje vreme sve češće setim Cveleta. Neću bre da se zameram sa „ljudima“, ovo pod navodnicima, jer ne zaslužuju drugačije. Nemaju mere dupeuvlakači, leče neke svoje komplekse i neće bre da stanu. Ja se samo čudim i setim se šta bi mi Cvele rek’o i počešem se po dupetu.

Lakše je meni da kažem „BLJAAAAK“, vidim sa kim sam sve imala posla nego da se nerviram sa nekom ćurkom koja viri iz nečije guzice, ko zna iz kog razloga. E to samo htedoh da vam kažem, a vi razmislite ko vam sve šalje poljupčiće i srciće, možda vam neko viri iz guzice, a i da ne znate to. 

 

 

Od đavolčića do dečaka…od zavodnice do ranjive devojčice…

Kada se od „đavolčića pretvorite u dečaka“ ili „od opasne zavodnice u ranjivu devojčicu“, postavlja se pitanja, šta je to uticalo na vas da se tako preobratite? Koliko smo samo mi ljudi ranjivi, da li je ikome jasno? Naročito kada se preobražaj desi zahvaljujući Internetu i net poznanstvima.   Žao mi je samo što sam u zadnje vreme izgubila smisao za pisanje i što sigurno neću uspeti da ovaj tekst napišem kako treba, ali ne zamerite. Potrudiću se svakako.

Trenutno imam punu kuću dece i kućnih ljubimica i na sve strane, sve vreme, kako god izgledalo svima oko nas, pršti ljubav, a sve to verovali ili ne zahvaljujući Internetu. Koliko zaista treba da budete promućurni, pa da ne ostanete posrani posle net prijateljstva, odnosno moguće ljubavi? Mnogo ili je dovoljno da neko to od gore vidi sve, pa da i ne morate mnogo ni da mislite? Stojim iza toga što sam mnogo puta do sada rekla, sve u životu što treba da se desi, desiće se.

Znate li vi da milioni ljudi cirkulišu u ovom našem virtualnom svetu? Znate. Znate li vi kakva je verovatnoća, da ćete među svim tim ljudima naleteti na osobu koja baš vama odgovara na ljubavnom i svakom drugom planu? Znate i to verovatno. Jedan prema tih nekoliko miliona. Baš tako. Sve ostalo što se tiče tih stvari, vam bude, mesto gde neko misli da može lako da umoči ili da ona primi i nestane, jer drugo i ne želi. Svako uvek nađe ono što traži, svesno ili ne.

Pitam se da li je to sve stvar ličnosti? Koliko su žena ili muškarac, sposobni da u svim tim pisanim i izgovorenim rečima prepoznaju to nešto? Nešto što može da ih veže, ne samo na seks od „15 minuta“? I došla sam do zaključka da jednostavno treba da budete pametni, kao i u odnosu sa ljudima koje srećete uživo. Nema tu posebne filozofije, samo bez velikih očekivanja i onda nema ni razočarenja.

Eto htela sam da postanem padobranac, a ono postala vlasnik padobranskog kluba, što mi nikako nije bio cilj. Moj dragi hteo da popije pivce sa mnom, a ono ispade da ćemo zajedno pojesti mnogo džakova soli,. U stvari neko ima sreće, neko nema.

Internet je bezgraničan prostor koji nudi bezbroj mogućnosti, pitanje je samo da li je to ono pravo mesto gde ćete zaista sresti svoju srodnu dušu ili mesto gde ćete potvrditi svoje mišljenje da se lepe, neobične stvari dešavaju samo nekim drugim ljudima.

P.S. Rekoh vam da sam zaboravila da pišem, tako da stvarno nisam baš sigurna šta sam napisala, ali ako ne objavim ostaće u draftu zauvek, ovako će možda neko razumeti. 😉 Imajte obzira, prekinuli su me 326 puta, čak mi i izbrisali dva pasusa, a on ko zna dokle bi doveli ovu prču, možda bi nešto razjasnili? Šta ću kad volim da pišem i kada mi je Internet doneo sve ono što me čini srećnom, porodicu i decu. Ako ništa drugo ono bar pročitajte linkovane tekstove, možda vam nešto bude jasnije. 😀

Krvna slika

Čitam kod Ivančice kako ima problema sa kilogramima i hranom. Neću da je linkujem da ne ispadne da je nešto bedačim, ali ću da joj kažem. Ivančice ručkaj dok ti je do klope. Bolje da jedeš i uživaš u hrani nego da se pitaš, da ti možda nešto ne fali. Zdravstveno mislim. Tako se ja pitam, a nikako nešto konkretno da preduzmem.

Izmerim se kod komšinice Bilje. Ona kaže: „Uh bravo mala, mislila sam da ti nešto fali..“…celih 52 kila „Ugojila si se.“, kaže Bilja. Ma iznerviram se, kako bre samo 52 i kupim vagu i ispostavi se da Biljina nije tačna. Moja iz dana u dan pokazuje 49 kila i 500 grana, 49 kila i 700 grama, jok više majku joj njenu, a trudim se da jedem redovno i da ne preskačem obroke.

To me samo tera da odem kod doktora. Nadam se da sam dobro i da me ne jede neka sila. Mislim, stvarno je red da bar proverim krvnu sliku posle tri godine. Zadnji put sam pregledala krvnu sliku pred porođaj sa Anom. Baš sam neodgovorna. Čak nemam ni zdravstveni karton. Poslednji put sam regularno bila kod doktora kad sam išla u srednju školu. Da nisam htela da postanem padobranac i da rađam decu ispalo bi da kod doktora nisam ni bila od srednje škole.

„Kompletna krvna slika (KKS)
Kompletna krvna slika se radi zbog procene opšteg zdravstvenog stanja i otkrivanja raznovrsnih poremećaja poput anemija, infekcija, stanja uhranjenosti organizma i izloženosti otrovnim materijama. KKS uključuje broj eritrocita, leukocita i trombocita, eritrocitne konstante (MCV, MCH, MCHC, RDW), trombocitne konstante (MPV, PDW), diferencijalnu krvnu sliku (podvrste leukocita: neutrofili, eozinofili, bazofili, monociti, limfociti), hemoglobin i hematokrit
.“

Baš lupetam, kod doktora ću da odem kad me mama uhvati za ruku i odvede me. Ne sviđa mi se što nekako nemam snage, a sa druge strane kad pomislim šta sve odradim za jedan dan, dobro je i da mrdam još uvek. Samo kukam neki andrak. Evo neću više obećavam. Koliko vi često posećujete doktore?

 

A šta kad godine počnu da gaze?

Koji je to broj godina kada žena počne da oseća da su godine počele da je „gaze“? Zavisi od osobe do osobe, neko se oseća staro i iznemoglo i sa 25, dok neko drugi i u svojim šesdesetim godinama ne dozvoljava da poklekne pred životom.

Postoje mlade, lepe žene koje nekoliko borica oko očiju, par kilograma viška ili ne daj Bože strija ili celulita shvataju kao katastrofu, znak starosti i prolaznosti života, koje nemaju više volje ni za čim, jer „Moje je prošlo.“. Dok ima i onih koje svoje prave duboke bore nose sa toliko ponosa i osmeha na licu. Žene iz kojih prosto izgara život i želja da još mnogo toga ostvare, prvo za sebe, a onda i za sve sebi drage.

Da se razumemo to nisu žene koje misle da hvataju zadnji voz za nešto, već one koje su ostvarene i ispunjene na svakom polju svoga života, zato što su one tako odlučile, pa bez obzira na broj godina. Prvenstveno zbog sebe, a onda i zbog svih onih koji ih okružuju i vole.

Samo bez zablude da je tim i takvim ženama život bio med i mleko. Nikako nije. Ima tu takvih priča, da čovek ne može da poveruje da neko sve to može da izdrži i podnese, ali takva jedna žena koja je odlučila da se bori je sve to pregazila, a i dalje je spremna da ide napred i gazi godine, ne da godine gaze nju.

Svuda oko nas primera i ovakvih i onakvih. Ima onih žena koje svoj najvećí uspeh u životu ostvare onog trenutka kada se udaju, pa još i kada rode decu, ceo ostatak života, pa makar to bilo i još 50 i više godina, svijaju oko tog svog „uspeha“. Da li su u tom braku srećne ili ne, da li ih muž vara ili ne, da li one varaju muža ili ne, da li su pre toga imale neku karijeru ili ne…sve postaje nebitno. „Udala sam se, imam muža, svoju decu…moj zadatak je da se brinem o njima i da nas sve držim na okupu, zauvek, pa ma šta se dešavalo.“

Ovo u najčešćim slučajevima važi za neobrazovane žene. Neobrazovane, ne u smislu da imaju samo osnovno ili srednje obrazovanje, već da više od dnevnih i trač novina nikada nisu pročitale. Svoj život vide samo kao deo nečijeg drugog života. Neobrazovane za življenje.

A gde to postoji škola za učenje života? Nigde, ali glava služi da se njom misli, ne da na njoj bude frizura. Jednom prilikom mi je rečeno da „svoje propale ambicije“ lečim pisanjem na blogu „istresanjem“ na, „ni krive, ni dužne“.  Kažem dobro, svako ima pravo na svoje mišljenje. Već znate da mene sve i svašta tera na razmišljanje, pa sam se zapitala imam li ja propalih ambicija? Posle dužeg razmišljanja zaključila sam da ih nemam, jer sve što sam poželela to sam i ostvarila. Možda samo treba mnogo više da želim i još više ostvarujem.

Mogu da imam i 106 godina, ali nikada mi neće biti svrha života da  to što imam muža i decu, bude jedini cilj života. Neka su oni meni živi i zdravi, ali ne dam da me gaze godine. Ne u smislu da im neću dati 100% sebe, već da ću uvek i pored njih imati apsolutno samo svoj život, jer on to i jeste. Ne da ne starim, da nemam bore, da nemam 10 kila više ili  jebem li ga šta sve starenje nekima donosi, već da ću sutra sa svojim borama i kilogramima i ko zna sa čim sve biti srećna u svojoj koži i ne samo sutra, već i danas.

Šta sa onim ženama koje celu sebe daju mužu i deci, a onda taj isti muž odluči da ih ostavi i ode, jer je uvideo da pored sebe ima „zombija“? Šta posle 10-15 godina braka takva žena treba da uradi sa sobom? Da padne u tešku depresiju? Da se povuče u sebe? Da zamrzi ceo svet? Da joj svi drugi budu krivi? Da se ubije? E ako joj je glava služila za nešto sem za čupanje obrva i održavanje frizure, onda joj ništa od navedenog neće ni pasti na pamet.

Sve one žene koje svoj život ne vide kao svoj, već kao život koji treba da poklone drugima su u velikoj opasnosti od ovakvih situacija. Ako dođe do razvoda braka u koji su se potpuno uložile, posle toga svoj život ne mogu da vide sa vedrije strane i svakako shvate da ih život ne gazi, nego ih je već pregazio, a godina pri tom nemaju manje, nego mnogo više.

Muž otišao, deca kad tad porastu i odu svojim putem, a ona, žena, ostane sama. Pregazio život, pregazile godine, „moje je prošlo“, ostane rascepljena između neostvarenih želja i stvarnosti koja boli.

Kako ne doći u takvu situaciju? Biti spremna na sve? Ne možemo uvek biti spremni na sve, ali možemo ne dozvoliti da imamo propalih ambicija. Da se pre svega oslanjamo na sebe i sopstvene snage. Ako bi moj muž sutra odlučio da me ostavi i ode nekim svojim putem dalje u život bez mene, bio bi to veliki udarac, ali nikako udarac koji bi me sprečio da nastavim da živim dalje uz još više snage i volje. Samo još jedan veliki izazov.

Godine počnu da gaze, onda kada odustanemo od sebe.

Starke od milion dolara :)

Prošlog leta neka anketa na ulicama Kraljeva. Zaustave nas onako čoporativno:

„Da li koristite ova sezonska sniženja?“.

Ivan kaže: „Nismo mi odavde.“.

Ona kaže: „Nema veze, da li koristite bilo gde sezonska sniženja?“

Umešam se i ja: „Nismo mi odavde, mi smo iz neke druge priče. Novac ne trošimo na gluposti, samo na putovanja i dobro zezanje.“

Nasmejemo se svi zajedno i rastanemo se. Prilog je uveče išao na kraljevačkoj televiziji, baš smo lepo „ispali“. 🙂

I stvarno razmišljam sada na šta mi u stvari trošimo novac? One osnovne stvari neophodne za život ne računam. Pare trošimo samo na ono što donosi lepa sećanja, jer od sezonskih sniženja, krpica i kojekakvih gluposti se ne živi, a lepa sećanja, putovanja, upoznavanje novih ljudi, oplemenjuju i čine život bogatijim.

Moje Starke vrede milion dolara. Mnogo, mnogo više od nečijih skupih cipela, čizama, sandala i koje čega što stavljaju sebi na noge, jer gde su sve mene moje Starke odnele, oni ne mogu ni da sanjaju o tome. Ne mogu, jer ne umeju ni da sanjaju, a o konkretnim delima da i ne govorim.

Zar nije lepše u Starkama obići pola Italije, nego u italijanskim cipelama koje koštaju kao naše putovanje, šetati Knez Mihajlovom? Ne pričam ovde o onima koji imaju mnogo, mnogo para, već o onima koji će pre zadnje pare da daju na cipele, nego na neko dobro zezanje. Važno im je da se vidi, da „imaju stila“. 😆

Naša deca znaju da se slatko može spavati i na bilijarskom stolu, dok okolo gomila padobranaca nešto slavi, a lepota sna na dve sastavljene stolice dok neki dobar bend svira RNR „uspavanku“ je nešto što se pamti celog života. Osmeh posle takvog sna nema cenu.

Sigurno se niko ne seća šta je imao na nogama ili šta je obukao onda kada se dobro zabavljao, a dobre zabave se svako seća, pa makar bio i bos.

Život je jedna dobra zajebancija, ako hoćeš tako da bude. Najvažnije što učimo svoju decu je da se međustobno svi poštujemo i cenimo jedni druge. Da se svi problemi rešavaju kada nema laži i kada se razgovara. Da onaj koji udari, treba da bude spreman i da primi udarac nazad, pa neka prvo razmisli da li će da udari. Da su braća i sestre najveće bogatstvo koje će ikada imati, pa makar sutra imali ne samo Starke, nego celih milion dolara na računu. Da se treba radovati tuđem uspehu. Da treba deliti. Da je ljubomora zlo, a ljubomora na najbliže je najgora, jadna i umanjuje vrednost sopstvenog života. Da novac služi da se troši na pametne stvari i da se pametne stvari ne kriju iza skupe garderobe. I još svašta nešto učimo…kada nešto želiš da uradiš nema odustajanja, jer ko je uporan taj je i uspešan. Snovi se ispunjavaju. Don’t give up!

 

„Letite, letite! To je tako otmeno i lepo, danas toliko retko i neobično.

Letite, prosto poletite, kao što se letelo nekad, pre nego što smo se uplašili.“

Duško Radović

Nesvesna dijeta

Imate li problema sa viškom kilograma? Ja nemam niti sam ga ikada imala, ali u zadnje vreme „koristim“ najnoviju dijetu. Nazvala sam je „Nesvesna dijeta“. Garantovano ćete za mesec dana izgubiti od 5 do 7 kilograma. Bukvalno gledate kako vam se salce topi i nestaje bespovratno, pa čak i ako ga imate vrlo malo.

Sinoć sam se izmerila i baš sam se iznenadila, 50 kg i celih 100 grama. Danas već imam 49kg 800 g i sada imam problem kako da zaustavim ovu „Nesvesnu dijetu“, to je jedini negativan efekat ovakvog vida mršavljenja. Na kraju ću se verovatno samo istopiti i nestati.

Da se razumemo, nikada nisam bila nešto naročita ješna. Jedem ja, nije da ne jedem, ali uglavnom samo zato što moram da bih ostala na broju, da ne manjkam. Problem je u tome što je nesvesna kao što i njen sam naziv govori, pa ne znam kako zaustaviti sopstveno topljenje.

Zanimljivo je da me snaga ne napušta, ne vrti mi se u glavi, ne izgladnjujem se. Organizam verovatno izbacuje otrove koji su se taložili tokom zime, pa mi se čini i da sam zdravija. Udala sam se sa 52kg, na porođaje sam išla sa 58-59kg, tako da je 49 kila definitivno vrlo malo, a ide leto,  više se krećem, napokon su na stolu moje omiljene salate, a salate ne goje… kada će ovo da stane? Ima li možda neko neki dobar savet? Za uzvrat ću vam poslati recept ove dijete na mejl… ako vam treba. 😉

 

 

 

 

 

 

Blog Action Day – Voda

15. oktobar, 2010. Blog Action Day -Water.  Bebika nas je pre nekoliko dana podsetila da je ove godine ovaj dan posvećen vodi. Danas je objavila post i kroz primer svoje ćerkice nas navela da se i mi zapitamo čija je voda. Peđa nam je dao primer šta se dešava kada voda više nije voda. Tuga jedna, a ja ću pokušati da vam dam par predloga, gde se možemo preseliti, pa da i tamo ako ga ima, uništimo ono što na zemlji već uveliko uništavamo. Život.

Dve trećine planete na kojoj živimo je prekriveno vodom. Dokle će zaista biti tako? „Plava planeta“ je na dobrom putu da to više ne bude.

Zemlja - Plava planeta

Hoće li generacije koje dolaze, kao u filmovima naučne fantastike, zaista morati da se sele na neke druge, novootkrivene planete? Hoće li naučnici uspeti da dokažu da je život na jednoj takvoj planeti zaista moguć, pa će onda kolektivno, oni koji prežive, da se presele, jer će u dogledno vreme voda nestati sa naše zemljice.

Planeta koja kruži oko jedne zvezde blizu nas je sačinjena gotovo isključivo od vode. „Super zemlja“. Do deset puta je teža od naše planete i mogla bi možda da bude dobar domaćin za život, jer na našoj planeti je sve manje i manje vode, pa se mora razmišljati u tom pravcu.

Letilica CoRoT pronašla je početkom ove godine jednu takvu planetu CoRot 7b, a nešto nakon toga i drugu u tranzitu oko crvenog puteljka. Ime joj je GJ 1214b i ima 19 puta veću zapreminu od Zemlje. Takva jedna planeta bi mogla biti sastavljena uglavnom od vode – verovatno u tečnom stanju. Milina za ljudski rod.

Proračuni pokazuju da verovatno ima i atmosferu. Međutim njena blizina crvenom puteljku je čini pretoplom da bismo se mogli tamo naseliti. Šta ćemo u tom slučaju?

U tom slučaju ćemo se seliti na Mesec, jer najnovija otkrića ukazuju da i na Mesecu najverovatnije postoji voda.

Tragovi vode na Mesecu

Indijska letelica Chandrayaan-1 otkrila je tragove vode širom Meseca prilikom merenja ne znam tačno čega, nebitno za našu priču, važno je da na Mesecu ima vode.

Onda su naučnici napravili scenario po kojem voda nastaje na Mesecu. Atomi vodonika koje nosi vetar se sudaraju sa materijalima na površini Meseca koji su bogati kiseonikom i tako H + O = H2O. Nije im baš jasno u kom je obliku, ali ne sumnjam da će i to otkriti.

Bili smo na Mesecu, blizu nam je i mislim da je to savršeno rešenje. Da li je? Zašto bismo uopšte morali da se selimo odavde? Pogledajte slike, razmislite, mislim da svaka promena na bolje može krenuti samo od svakog pojedinca ponaosob, pa bilo šta da je u pitanju.

Možda vam se problem sa vodom, koji je evidentan na svakom koraku i koji smo sami napravili, može učiniti nevažan, naspram svakodnevnog života i problema, ali ne zaboravite, da bismo živeli moramo pre svega imati osnovne uslove za život, vodu, vazduh i hranu, a ako uništimo sve, nećemo imati ono najosnovnije, mesto za život.

Ovo je nekada bila reka - sada je đubrište

Beograd - Sava

Izaberite sami

Sledećih 15 minuta života

Jok…ne osećam se dobro. Mislim da svako ko može dobro da se oseća kada je ovakvo vreme je ili  neki melanholičan tip ličnosti, pa mu odgovara ili mu se dešavaju neke mnogo lepe stvari u životu, pa ga baš briga kakvo je vreme.

Pušim za četvoro, ko dva Turčina, ma ko da nisam normalna, a kao i da jesam? Nekako što više pušim, više mi se puši. Za sada mi samo pričinjava zadovoljstvo, a šta će biti kasnije, pokazaće vreme.

Za sada mi se dešava da zapalim po dve cigare, što kad pogledam ovu sliku znači da i nisam toliko težak slučaj. Dobro je dok ne počnem da palim tri, četiri ili više odjednom.

.

Da idem u školu, danas bih sigurno pobegla iz škole, tj. elegantno bih dan provela sa dragim ljudima u nekom od kafića u kojima se sluša dobar RNR.

Nekako su mi u životu to ostali kao najlepši jesenji dani. Za bežanje iz škole nije bilo većeg mahera od mene. Ako kojim slučajem u ponedeljak zakasnim na prvi čas, dešavalo se da sastavim celu nedelju.

Ne idem u školu, nemam odakle da pobegnem, a ovo vreme me totalno ubija u pojam.

.

.

Sanjam neke plaže, sunce, more, neke brodove i putovanja. Ništa od toga, pusti snovi. Svakako da treba da se pripremim za zimu. Hibernacija je nažalost nemoguća, zbog vrste kojoj pripadam, tako da meni preostaje jedino da čekam Novu Godinu, jer tada mi se raspoloženje podigne za stepen, dva, tri…kako kada.

Lažem, pre Nove Godine postoje i neke lepe stvari koje će se desiti. 26. oktobra, slavimo Jovanin jedanaesti rođendan. Već 27. oktobra nam je slava, a od 28. oktobra kreću neka druga čudesa. Ivan ide u bolnicu na još jednu operaciju, posle koje očekujemo još jednu, sedmu po redu od kako smo se upoznali.

Sunce mu jebem. Za nepune četiri godine koliko smo zajedno sedam njegovih operacija. Da poludi čovek. Što se nije operisao pre nego da ga ja upoznam, pa da se ne sekiram i ne brinem? Ovako.. ma sve vam je jasno.

I tako ništa. Imam isplaniranih sledećih 15. minuta i sve mi se nekako čini da ću ih provesti u krevetu. Odoh da se ušuškam pod ćebence, zatvoriću vrata od sobe, isključiću se skroz i ako će sve da se sruši za to vreme, neka. Nemoj niko da računa na mene.  Ako treba neka svet propadne, propustiću tu kataklizmu. Bar neću da pušim za to vreme.

Brushalter za dupe

Ako ste pomislili da ste do sada videli sve i svašta, složiću se sa vama u potpunosti, ali ako mi kažete da ste i ovo videli, e onda vam svaka čast. Priznajem neobaveštena sam totalno.

Kad već nemate para da odete i ugradite silikone, onda bar možete da kupite dobar nabudžen brus koji će vam sise dići na čelo i izgledaćete „vrhunski izazovno“, ali nikako mi ne može biti jasno šta će nekom brushalter za dupe. Ma pogledajte vi samo ovo na šta liči. I što je najgore to neko kupuje i koristi.

To su izgleda tanga gaće za žene koje u obične tange ne mogu da stanu. Ne vidim drugi razlog postojanja ovako nečega.

Našli ovu manekentu sa ekstra guzom da reklamira ovo čudo, a onda žaba čula da se konj potkiva, pa hoće i ona.

Da li ona stvarno misli da je uspela da svoju viseću guzicu digne na odgovarajući nivo? Jebo mater, ovaj svet je načisto poludeo. Zamisli kad navata nekog tipa, pa  kad skine sve što je diže, steže i „ulepšava“ na šta liči? Jadni muškarci. Mora da su to doživotne traume.

Ispada da je jedini način da muškarac vidi sa kim ima posla, na plaži. Sve ostalo je lutrija. 😆

Počeću da se linjam ili ću da kupim garsonjeru u Babušnici

24/24 sata u danu, 7/7 dana u nedelji, 365/365 dana u godini, iz godine u godinu. Radno vreme koje traje non-stop. Nema pauze za ručak, nema plaćenog odmora, nema regresa, nema čak ni klasične plate, nema šanse zaraditi penziju. E takvo je moje radno mesto.

Jovana lagano „ulazi“ u pubertet, Ana kao da ima „generala u glavi“, Marko ponekad kao da je i jedno i drugo, tata se trudi, toliko da me je strah da ne dobijemo još jednog člana porodice, ostaće trudan na kraju, Edi kao da je plaćen da se linja, Srećko i Žaklina prave decu, a gde sam tu ja, pitam se???  Počeću da se linjam ako ništa drugo.

Čak i kada nešto drugo radim moje radno vreme sa svima njima traje li traje. Nije to samo da ti ono kao u firmi, fore radi, teče radni staž, nego bre ima da slušaš i radiš. Prosto ne umem drugačije. Ne umem da se isključim i pitam se dokle ću moći tako? Sestra mi kaže da treba da živim 6 vekova. Jes’, samo mi to fali.

Dođe mi ponekad da se spakujem i odem u lepu pizdu materinu. Hm…hoću li ikada prestati da kenjam i da nešto konkretno preduzmem? Šta da preduzmem? Da prestanem da kao luda usisavam i čistim kuću, da prestanem da slušam njihove želje, zahteve i razne molbe, da dignem lepo sve četiri u vis i da kažem: „Ma terajte se svi, hoću malo da danem dušom!“. Jebem mu mater ne mogu ni tako.

Nije tata ostao trudan, ali smo dobili novog člana porodice. Dokle bre više? Na kraju ima da nas ima dvadeset petoro.  Žao mi žene, šta će? Iskoristili je zet i ćerka, dok je trebala i valjala, dok je imala para, dok su se „malo snašli“ i naučili kako se čuvaju deca, dok su kupili stan, stali malo na noge, četiri godine prošle kao dlanom o dlan i sad im baba više ne treba, smeta im, pa gde će, šta će, seti se da ima i sina i neku tamo snajku i neke tamo unučiće. Jebem ti život, šta će sve mene da snađe?

I tako dok se sad malo ona snađe, dok pokrije sve minuse na računu, dok malo stane na svoje noge, dok ovo i ono…zaboravismo o čas posla da je za godinu i po dana od kad smo u ovom stanu, došla četiri puta, na dva rođendana, jednu slavu i jednom kad su imali goste, pa nije imala gde da spava. Lažem došla je jednom i da obiđe sina kad je izašao iz bolnice. Sunce ti jebem, odlepiću 100%.

Ne smeta meni žena ništa, nego me nekako ubi ta nepravda, a ćutim i pravim se kao da je sve to normalno, a nije. Rećiće neko „…iskoristi priliku, pa dok je baba tu, iskuliraj malo, može decu da pričuva…“ Aha važi, đoka malo. Jebem mu mater,  ako ništa drugo, a ono sam trenutno sama kući i imam malo mira samo za sebe, posle ko zna koliko vremena, pošto moj muž umesto mene, sada šeta svoju mamu i decu, a ja 24/24, 7/7, 365/365.

Ne smem mnogo ni da lupetam, jer život i zdravlje nekad sutra ću biti i tašta i svekrva. Ko zna šta će mene da snađe? Znam samo dok me pamet bude služila, nijedno od moje dece ili unučića, neće biti ni favorizovano, ni zapostavljeno. Svima istom merom, pa dok budem imala i snage, i volje i pameti.

Koliko će sve ovo da traje pojma nemam, dan, dva, pet…trideset pet, sto trideset šest…ili više? Da mi je da dobijem više tu sedmicu na lotou, pa da kupim garsonjeru u Babušnici, pa kad mi sve prekurči, lepo odem na par dana da malo uhvatim daha. Što baš u Babušnicu, šta mi to pade na pamet?

Ako mi kojim slučajem pukne film pre nego da dobijem tu sedmicu, ima da se čude šta ih je snašlo, svi u kompletu.  Znajući sebe, opet samo kenjam i od tog posla nema ništa. Odoh da dovršim ručak, operem kupatilo i okačim veš, a ako mi stvarno jednog dana pukne film, razvešću se načisto, pa nek’ se šetaju do mile volje.

Svi vi koji me lično znate i koji čitate sve ovo, nemoj slučajno da vam je palo na pamet da mi se smejete. 😆

U braku sa bajom

Čast izuzecima, ali mene stvarno zanima da li „ti“ muškarci stvarno misle da su neke naročite baje???  Žena mora da sluša i gleda svoja posla, da odgaja decu i „čuva“ kuću ko cuko, bez da ima pravo glasa i svog mišljenja. E što bih volela jednog takvog da se dočepam, da mu dođem glave, slatko.

Posle se ti isti muškarci čudom ne mogu načuditi kako to da njihova draga, mila, fina, ćutljiva, lepa ženica ima nekog drugog „baju“.  Šta drugo jadnica može i da preduzme po pitanju svog života, nego da nađe nekog ko će da je svremena na vreme pogleda kao živo biće? E kad glavni baja to sazna, onda ga žena obično i ostavi. Jok zbog drugog muškarca, nego usput shvati da je mnogo vrednija nego što je bila „ocenjena“ u takvom jednom braku. Prosto.

Naravno da ima i drugih razloga i načina, ali meni je ovaj najfascinantniji. Ma ništa više. Neka se baje malo zamisle.

Jebena iskušenja…

Jebena iskušenja! Pa dokle više u pičku materinu?! Tačno je, važno je da smo svi živi, ali jebem mu život jebani dokle više bre? Da li se čovek oslobodi problema i briga tek kada umre??? Može li se sastaviti bar par meseci bez problema? Nisu to problemčići, nego problemčine i tako jedan za drugim lupaju po glavi, udaraju bez milosti. TRAS…BUM …TRASS…DOKLE BRE VIŠE?

Noćas sam pokušala da spavam, sanjala sam čudne snove, probudila se više od 15 puta, ustajala, šetala, molila se, htela da vrištim na sav glas, ali nisam da ne probudim normalne. I ništa. Ništa se nije promenilo. Jutros ustala kao da se ništa ne dešava. Kao da je sve normalno. Kao da sam bezbrižna i mirna. Strah me samo da ne poludim do kraja i da ne napravim neko sranje.

Da to je samo još jedno iskušenje. Da vidimo dokle ova mazga može da izdrži i hoće li izdržati? Ne znam, šta god da bude, čuće se.

Letovanje – kampovanje – Jaz 2010.

Nikada nisam bila planer, ali od kada sam odlučila da planiram život samo 15 minuta unapred, moram da vam se pohvalim da mi se sve promenilo na bolje. Treba da se planira, ali nikako za duži period od 15 minuta. 😉

Nemam pojma kada smo otišli na more, ne znam ni kada smo se vratili, jer smo u međuvremenu obišli Srbiju uzduž i popreko. Znam samo da smo evo posle ne znam koliko dana ponovo kući.

Kampovanje je izmišljeno zbog ljudi kakvi smo mi, tako da smo u zadnjem momentu odustali od apartmana i svih pogodnosti koje pruža i odlučili da i ove godine odemo na Jaz.

Nema ko nije rekao da nismo normalni. Pre svega zbog Ivana i svega što se izdešavalo, „još je sve to sveže…stoma…rana…bla, bla, bla…“, a sa druge strane zbog dece…“ajde dobro, prošle godine ste bili…ali ste se valjda opametili…kako deca da spavaju u šatoru, šta ako padne kiša, šta ako dobiju temperaturu, šta ako imaju proliv, šta ako…bla, bla, bla…“ Marš more!!!

Neki drugi ljudi kampovanje planiraju mesecima unapred, dok smo se mi spremili o čas posla i jednostavno otišli. Ma milina od života. S obzirom da Ivan ne sme da se napreže, šator sam postavila sama uz malu njegovu pomoć, čini mi se da je na jednom mestu bio malo kriv, ali s obzirom da je drugog dana izdržao neverovatnu kišetinu, radovala sam se kao malo dete. Nijedna jedina kap nije ušla unutra. Suv ko barut, bre. 😀

Da se ne bih ponavljala, vi koji niste pročitajte post od prošle godine
i sve će vam biti jasno. Ove godine smo imali još jednog člana više, Edija. On se pokazao kao najdivniji pas na svetu. Pošto su nam deca prilagodljiva onda on jadničak i nema druge solucije, nego da se prilagođava, da se čeliči i navikava na razne situacije. 😆

Niko nije imao temperaturu, niko nije povraćao, nismo bili bolesni, nismo se svađali, ma samo smo uživali do 101 i nazad. Pala je poneka svađa i suza, ali to su one dečije čarke u koje se ne mešamo tako da to i ne računamo.

Ispala sam iz fazona, tako da ne umem da pišem, ali evo malo SLIKA i još malo da podelimo sa vama našu uživanciju. U sledećem postu ću vam ispričati gde smo sve još bili, šta smo sve isplanirali 15 minuta unapred i uradili. 😉

Blogerska akcija – „Metla petkom“ – Tomica Milosavljević

Akcija koju je danas pokrenula Šaputava i kojoj se pridružujem svim srcem i mislim da treba da se pridruže svi oni koji misle da u ovoj zemlji nešto opasno nije u redu, svi oni koji neće da ćute i trpe. Za početak „Prvi na dnevnom redu za zapitkivanje gospodin Tomica Milosavljević, ministar zdravlja ovdašnji.“

Neću da ponovljam ono što je ona već rekla i teme koje je ona navela, a tiču se dotičnog ministra. Hoću da ga pitam da li zna razlog zbog kog cveta korupcija u zdravstvu? Ako ne zna, ja ću da mu kažem. Kada bi u ovoj zemlji svaki doktor, medicinska sestra, medicinski tehničar, pa čak i čistačica u svakom domu zdravlja, bolnici, porodilištu ili bilo kojoj drugoj zdravstvenoj ustanovi bili plaćeni adekvatno, bilo bi mnogo manje razloga da postanu korumpirani i potplaćeni od strane bespomoćnih pacijenata.

Da li ovaj nazovi čovek, ministar ima pojma da tokom vikenda na celoj prvoj hirurškoj u kliničkom centru postoji samo jedan dežurni lekar, na devet odeljenja, koji pri tom tog dana radi i na urgentnom i svaki čas trči tamo ovamo? Tako dragi moji, nemojte slučajno da se razboljevate vikendom, a ako ste kojim slučajem, ne daj Bože u bolnici, nemoj da vam padne slučajno na pamet da vam bude loše. Moraćete da čekate ponedeljak, ako ga dočekate.

Silom prilika sam u zadnje vreme svaki dan bila u kliničnom centru, prva hirurška, treće odeljenje i mnogo puta sam se zapitala za koliku platu sve te divne sestre i doktori rade, sve to što rade.

Maksimalno stručni, predani i korektni svi do jednog, oduševili su me svojim pristupom i odnosom prema pacijentima kao i prema rodbini tih pacijenata. Sestre primaju platu oko 25000 dinara. Svaka od njih bar jednom nedeljno radi noćnu smenu, SAMA na 30-40 tek operisanih bolesnika. Svojim očima sam gledala koliko ona ima odgovornog posla tokom jedne noći.

Moja pitanja ovom seronji od ministra bi bila, da li je on normalan i zašto su nam biroi za zapošljavanje puni medicinskih radnika, a jedna jedina sestra tokom noći mora da radi posao koji je dovoljan za najmanje tri??? Gde su pare namenjene za zdravstvo? Jesmo li mi to njemu platili lečenje u inostranstvu? Kolika je njegova plata i šta on radi za te pare??? Pa kakva je na kraju njegova odgovornost prema građanima ove zemlje, ako posle svega ne daje ostavku???

Nema se para. Aha…!!!