Архиве блога

I miss you

Sedim u igraonici, pijem produženi s mlekom, ne smem pivo, vozim. Dečica se igraju, jurcaju tamo ovamo, srećni su, a ti…ti mi tek sada posle 15 dana nedostaješ. Možda mi se razmaže maskara. Da, sredila sam se malo, da ličim na čoveka. Možda će me malo čudno gledati ovi ljudi koji sede za susednim stolovima, ali baš me briga, ti meni baš sada i ovde nedostaješ. Ovde za ovim našim stolom…znaš koji je.

Kući, ili kako to nazvati, ne mogu da osetim ono što osećam ovde. Ni malo čudno s obzirom na celokupnu situaciju. I kao da nam je dom na nekom drugom mestu. Još neznanom. E tako se osećam. Nama je dom bilo gde kada smo zajedno, pa makar to bio i šator na Jazu?

 

Kod kuće imam neke druge probleme, opterećana sam i preopterećena, a sada ovde u igraonici osećam veliki naboj energije i snage, a i slabosti istovremeno. Sve mi se izmešalo. Ne znam više ni u kojoj vremenskoj zoni živim. 3 i po sata gore dole, svejedno mi je, sada sam i ti i ja istovremeno, pa ma kako to izgledalo svetu. Ti si sada tamo sam, ali znaš da i onda kada nismo zajedno, mi smo MI.

Mislila sam kada se deca i ja pokrenemo biće mi lakše, međutim nije. Tek sada mi je u stvari teško, jer sada kada smo mrdnuli, osećam i vidim i znam i priznajem, i nek’ crknem, ali nedostaješ mi u svakom trenutku i ako kada smo zajedno, često imam želju da te slatko zadavim. Ti znaš, da ja volim tebe, onako kako niko ne voli, nikoga.

Uh kako će mi biti tek sutra kada odemo na Jarak da gledamo avione, da jedemo ćevape, da trčimo po livadi i svima se smeškamo i pozdravljamo i odgovaramo na pitanja: „Je l’ se javlja Ivan? Kako mu je? Kako ste vi?…“, najteže mi je da odgovorim na pitanje: „Kako si ti?“, jer kad krenem da pričam mislim da neću moći da stanem. Uglavnom kažem, „dobro“.

Tek sada mi je stvarno teško i shvatam da sam ostala sama da brinem i o deci, i o sebi, i o tebi, i o Ediju, pticama, gumama za auto, ključu za gume, računima, novim đacima, ručku, doručku, sudovima, vešu, školi, večeri, ocenama, padovima i usponima…uh…koju pesmu sad da nađem da slušamo? Može Valjak – Sve još miriše na nju? Ova pesma nema nikakve veze sa nama, ali je naša. Je l’ da da je naša?

I ne ide mi se kući, jer se tamo ne osećam dobro, i ne znam šta ću sa sobom, i steglo mi se grlo, i nemam vazduha, i znam da sve prođe, ali imam sva prava da kažem i pokažem svoja osećanja, jer u suprotnom ću potpuno da poludim. Znaš i zašto i kako, i sve ti znaš. Ne moramo ništa da govorimo, ne moramo da pišemo… eeeej, pa mi ništa ne moramo! Mi treba da govorimo, da pišemo, da delimo, da budemo zajedno i ovako odvojeni hiljadama kilometara. Tu si ti na metar od mene, je l’ da? E zato ti sve ovo i govorim. U svakom slučaju živeo Skajp!

I znaš šta obećaću ti nešto, pa da budeš miran. Nikada se neću razvesti od tebe. 🙂 Eto i malo da se nasmejem. Neću ti obećati da te možda nekad neću prebiti ko čovek čoveka, ali dok ne budeš sam poželeo, Ivana nikada neće otići od tebe, pa nek’ crknu dušmani…z’ inat.

I ovo da znaš. Zauzetu „teritoriju“ ne napuštam i ne predajem se, pa ma koliko „neprijatelj“ bude bio jak i uporan. Mladost ima prednost. 😉

Eto da znaš srećo, duša me boli i najradije bih onaj naš šator digla na onoj livadici preko puta zgrade, pa makar da mogu da serem kad ’oću da ne čekam na red.

Valjda ću uspeti da očuvam ovo malo pameti što mi je ostalo. Ljubi te i voli tvoja Ivana,

Advertisements

Još jedan decembar u nizu

Bili smo u Kraljevu na slavi. Ne mogu da vam pričam koliko nam je bilo lepo, jer svaki put kada se vratimo u Beograd treba mi bar dva dana da dođem sebi, da nekako prestanem da tugujem, ali ozbiljno. Razvali me seta i nostalgija.

Ostaću ceo život tako rascepljena i rastrzana između doma svojih roditelja i doma koji stvaram sa svojom porodicom. S obzirom da svuda idemo zajedno, kada odemo tamo ništa i niko mi ne nedostaje, svi koje volim su pored mene. Ne morate da mi verujete, a ja se evo rasplakah ko malo dete. U suštini i jesam dete, zato se tako i osećam.

Od sredine devedesetih kada sam počela da studiram vucaram neke torbe i stvari, ali nikada se stvarno neću iseliti iz Kraljeva, pa makar imala još šestoro dece i četiri muža.  😀 Nikada mi nije bilo teško da se o čas posla spakujem i odputujem negde, volim da putujem, ali svaki put kada sam se vraćala su trenuci koje ne umem da opišem.

Sam osećaj kada autobusom ili autom ulazim u Kraljevo i kada mi se nekako srce napuni nekom bezrazložnom srećom je neprocenjiv, a kada uđem u lift i pritisnem dugmence sa brojem 13 već prerasta u blagu euforiju. Spavati u svom krevetu, ma šta da vam pričam. O ljudima koji tu žive da i ne govorim.

I ništa…život ide dalje. Deca rastu ja podetinjila. Prolazi Još jedan decembar, a i dalje Boli me moje Kraljevo. Neka sećanja mi teraju suze na oči. Linjam se sada već više od Edija, a garsonjeru u Babušnici još nisam kupila. Najveća sreća u svemu tome je biti ovakav ko što ja jesam. Drži me 15 minuta, dan ili dva najviše, ali u svakom slučaju Optimizam je način života,…a dobar komentar para vredi. 🙂

„Fitoval – losion, šampon, kapsule. Veruj mi. Bila mi je providna glava. Al’ s obzirom da je sve drugo ok, manje više za kosu Možeš biti i ćelava i onda ćeš sebi biti dobra Odličan stav o životu.“ Kokica

Poslušala sam Kokicin savet i kupila Fitoval, a rezultate ću da javim. Nije baš da mi se providi glava, 😀 , a da je prazna, jeste.  😀  Sve se nešto pitam da li će rast kose da bude srazmeran sa količinom novca za kupovinu garsonjere.  🙄 Kako raste kosa, tako da se i buđelar deblja, eeee…

Utorak je, možda večeras napokon dobijemo i tu sedmicu na lotou, e onda ću da bacim Fitoval i da se ošišam do glave. Čula sam da je to u današnje vreme moderno u Srbiji. Eee,  pa prijatelji, mogu i ja jednom u životu da „teram“ modu. Znači to će da nam bude šifra. Nije baš pametno u Srbiji objaviti ovako javno da si dobio sedmicu na lotou tako da ću ja samo postaviti jednu svoju oćelavljenu sliku i vi ćete znati šta je u pitanju. 😉

I za kraj, nisam zaboravila. Joco i mama još samo par godina i slavimo vašu zlatnu svadbu. Ivan i ja sastavismo 4 godine, a za vaše 42 godine braka sve što ste prošli najbolje znate vas dvoje, a mi jedva da možemo i da naslutimo. Ljubimo vas i volimo i želimo puno sreće, zdravlja, ljubavi i…ma unučića vam je dosta, sad su praunučići na redu. 😉

Dušan, Ana, Danijela, Marko, Jovana, Nikola i Ivana...