Архиве блога

Joooj dragi…jebem li ti kolje…napravismo zbrku

Da smo se svađali jesmo, da je Ivana poludela, i to, jeste, eeee….da su se pravi prijatelji odmah javili i to jeste. Hvala vam drugari. Ma…mnogo vam hvala. Nije bilo ništa neubičajeno. Malo je Ivana htela Ivanu da kopa oča, između zavijanja sarmi i mešanja…mešanja hm…a znate šta…nema te svađe što dobrim seksom ne može da se reguliše.

Kada ga budem ostavila i razvela se načisto, nećete biti obavešteni preko bloga, nego u novinama ima da čitate i tačka. „Žena ubila čoveka pogledom“…i…i ništa …tačka….Ili muž ženu sredio sa dve reči. Pala mučenica. Svi se nadali da će se pridići, kad ono, jok!

Nego…ljudi da li verujete da i dalje postoje ljudi koji će tako vaditi oči jedni drugima i onda posle svega toga ostati OK? On je mene isterao s pameti da sam ja to morala, ja ne koristim reč morati, e baš morala da objavim svetu. Izvinite ako sam bilo kakvu pometnju napravila…ali,

„je l’ tako …“, „jeste“….“e pa sad ćeš da vidiš, mamicu ti da ti mamicu i mamicinu mamicu“… i onda ja mislila da napišem, ispljujem, kažem i tako to. Kad ono pročulo se. Izvinite. Da je svađa bila prava, jeste. Da ću da se razvedem, hoću. Da će on da se trudi da ne dođe do toga, trudi se. Ma…nas treba zatvoriti, da narod ne bude zbunjen.

Izvinite…odoh da zavijem tu sarmu, a onda ću da vam ispričam šta je bilo sve sa Deda Mrazom. Mislim…nije mu fora. Došao sa sve ženom i ja htela da ga poljubim, a ona me gleda popreko. Maaa….Jooj izvinite načisto….što sam jednu original’ svađu podelila sa vama. Hvala vam na podršci, zna Jabučilo da ako ga ne ubijem ja, ubiće ga neko od vas, ako ništa manje, ono bar, postavićemu par pitanja…i bez suđenja ima da bude kriv. 🙂

Moj Fenomen

Postoje razni fenomeni na ovom svetu, ali sa kakvim fenomenom ja imam posla mislim da nema niko. Žao mi je samo što nisam mogla da ga slikam kada je došao, pa da vidite kako izgleda čovek kome su se doktori borili za život, koji je imao operaciju od 5 sati i još dve nešto kraće, za nekoliko dana. Koji je 5-6 dana bio u veštačkoj komi, ArtuDitu R2D2, a onda da ga vidite danas, posle tri dana mog tretmana. ‘Ajde što izgleda, ali da vidite kako potrčkuje. 🙂

Slike su od juče, pa i nije baš u najboljoj formi, 🙂 danas je već kovao planove za bekstvo iz bolnice, sve petama u dupe. Ko će to čudo uVatiti? Već smo stigli i da se posvađamo, znači definitivno se lagano vraćamo na staro. 😀

ko je uporan, taj je i uspešan

prvi koraci u najnovijem životu 17.06.

"...e da mi je jedno ladno pivo..."

18.06.

"...hm... da l' da bežim kroz prozor ili da smislim neki drugi plan?"

Želim da vam se zahvalim svima, ali naročito … mislim da nema smisla da bilo koga izdvajam i da bilo čije ime spominjem. Postoje ljudi koji su me svojim postupcima zadužili zauvek. Ne dao Bog nikome da sazna koliko može da znači i samo jedan običan poziv ili otkucano pitanje „kako si?“. Ako bih krenula da nabrajam od toga, pa do konkretnih stvari, potrajalo bi, a i bojim se da bih nekog od svih tih prijatelja zaboravila, ovako izmorena. Hvala vam.

Sa druge strane svi oni drugi, a prepoznaće se i oni, koji su zaboravili na Jabučila i Ivanu, pa makar i da se jave, (ma razumemo mi to, dešava se da ljudi izgube telefon, zaborave broj, pokvari im se kompjuter, ne čuju dobro…)  neka znaju da će i dalje Jabučilo i Ivana biti tu za njih kad im zatreba nešto, jer se verovatno samo tada i sete da postojimo. Nema veze. U životu se sve vraća, tako da možete biti sigurni da se i dalje možete osloniti na nas. Dobro se dobrim vraća, a mi smo i dalje spremni na dobra i plemenita dela.

I tako…predstoji nam još koješta da obavimo dok budemo isti oni MI, ali kako moj Fenomen napreduje, ne sumnjam da ću mu vrlo brzo vratiti burmu. 😉

I to sam ja…

Znate šta. Ja sam nikakav neprijatelj. Za čas posla od neprijatelja bilo koje vrste, pravim prijatelje. Ne znam kako? Ne odustajem kada sam u pravu, ne izvinjavam se za ono što nisam uradila, spremna sam da skočim i na one mnogo veće i jače od sebe, braneći svoje stavove ili braneći se fizički ako treba. Tako je oduvek bilo, a to se kao neko pravilo potvrđuje i danas. Na kraju kada se sve u mom životu sklopi u jednu celinu, neprijatelje i nemam. Ne bar, ono javno. Razumete?

One sa kojima ne mogu iz ko zna kog razloga, izbegavam na sve moguće načine. Neću da nerviram sebe, nemam ja vremena u životu da se svađam sa bilo kim. U mom horoskopu piše da ne bih smela da posedujem bilo kakvo oružje, jer kad mi padne mrak na oči, mogu i da ga upotrebim, a ako treba mogu i da skočim na tuđe oružje. To je neko stanje kada oko sebe ne vidim ništa, ne čujem ništa, samo imam neodoljivu želju da pravdu isteram na silu, jer drugačije ne mogu. Zadnjih godina sam se smirila. Skontala sam da mi je mnogo pametnije da se uopšte ne nerviram. Iznerviram se na 5 minuta i gotovo.

Tuča i svađa nikada nikome nisu doneli ništa dobro. Pre nekoliko godina mi je jedan lik dugovao, preko 500 evra. Zvala ga, pričala lepo, kasnije psovala, nervirala se i na kraju, sednem, pa razmislim. Šta imam od toga da ga isprebijam, kada mi on to neće nikada vratiti? Ma neka mu. Šta će on jadan, samo mu još ja falim na grbači? To su rečenice koje govorim sebi da bih se smirila. I smirim se. Sve u životu uvek dođe na svoje. Na silu se ništa ne postiže.

Šta sam ja naučila iz toga? Ne pozajmljujem više nikome pare, tj. mogu da pozajmim samo onoliko koliko mogu da oprostim. Eto tako.

Jednom me je jedan nastavnik fizičkog koji nije bio iz moje škole, na nekom odbojkaškom takmičenju u sedmom razredu osnovne, optužio za nešto što nisam uradila, uhvatio me za ruke i počeo me vući, drao se kao lud, tresao me. Šta mislite kako se to završilo? Dobio je takvu šamarčinu od mene, pred gomilom dece, da mu se glava okrenula. Pustio me i unezveren otišao i prekinuo takmičenje. Hteli su posle da me isteraju iz škole, ali nisu. Hteo je da me tuži za ugrožavanje na radnom mestu, ali nije, jer je znao da je on bio kriv, a da sam se ja samo branila. Nisam ponosna na to, ali eto takva sam se rodila.

Pre mesec, dva. Mislim se nešto, pa kažem jednom drugaru da mi nađe neku babu Vlajnu da mi skida vradžbine. 😀 Verujem da je čovek tada postao siguran da sam odlepila načisto. Kada prodaš nešto za mnogo manje para nego što vredi, kada potpišeš ugovor, mnoooogo platiš, a na kraju se ispostavi da je sve to bila greška, kada kupiš nešto, pa to debelo preplatiš…mislim stvarno. Šta drugo da pomislim nego da je neko bacao neke vradžbine na nas. To je otprilike kada muškarac ubaci ruku u pun džak pičaka i uhvati se za đoku. 😀

Mislim se posle opet, sama sa sobom. Jebo te konj, ti si fijuknula 100%. Kakve bre babe i vradžbine? To si ti, a ti ne umeš sa parama i tačka. Tj. ne baš ja, ali sam i ja povezana sa svim tim. Znači nikakav sam neprijatelj, neko sa kim živim je nikakav kupac i prodavac, to je tako i gotovo. Pa šta? To su samo pare, a sa parama se sreća ne kupuje. Ko zna šta smo to „platili“? Možda  prazne dečije medicinske kartone, možda njegov život posle operacije, možda nešto šesto što mi i ne pada na pamet. Pa neka im ga.

Još nešto. Ne volim da mi drugi ljudi čine usluge. Posle toga se osećam kao veeeliki dužnik. Volim da platim, ma i da preplatim, samo nemoj niko ništa da mi poklanja, jer se na kraju ja osećam kao ucenjena. Eto i to sam naučila o sebi u zadnjih par meseci. Šta god posle da kaže ta osoba ja osećam obavezu da uzvratim. Zaboravim da sam i ja učinila nešto dobro za tu osobu, jer ta osoba je to zaboravila, a ja nikada ne bih prebacila nekome zbog onoga što sam mu učinila ili poklonila. E…ako sam ja takva, to ne znači da su i drugi. Nemoj samo niko da me pravi budalom i sa mnom neće imati nikakvih problema, nikada. I onda mi pukne film i kažem sve ono što osećam i mislim. Naravno ta osoba se seti da mi je nešto poklonila, pa mi prebaci i tu mi pukne film i da mi je bio bliži verovatno bih mu skočila na glavu. 😀

Može sada da se ljuti koliko god hoće, zbog onoga što sam rekla, ali obećavam mu da prvi put kada ga vidim ima da dobije ono što zaslužuje. Tačno onoliko novca koliko je poklon vredeo i onda ćemo da budemo 1:1. Kada razrešim situaciju koja mislim da je nezgodna po bilo koju stranu, spremna sam da budem prijatelj. Eto to je moj način da od neprijatelja bilo koje vrste pravim prijatelje, ako ne baš prijatelje, a ono bar nekog ko me neće mrzeti zbog moje preke naravi.

I još nešto. Sledeće što se desilo je pljačka o kojoj sam vam već pričala. Svi koji su pokrali tekstove su ih i obrisali i izvinili se, sem njih dvoje koji se uopšte ne javljaju. Mislim se sada, zbog čega je to ispalo dobro? U svemu nađem nešto dobro, jer se stvari nikada ne dešavaju bez razloga.  Biću dosadna, pa će se oni već javiti ili ću na kraju telefonom da ih zovem, ma ne znam. Nego, rešila sam da sa Charolije izaberem tekstove koji mi se sviđaju i da objavim knjigu, pa makar i u 3 primerka, da zaštitim tekstove kao u pravoj knjizi, jer ne mogu više sebi da dozvolim nerviranje oko takvih gluposti.

Ne kažem da su to tekstovi vredni knjige, ali ja verovatno i ne umem bolje, pa šta. To sam ja, to je nešto što sam pisala dve godine, to je moj život, a ja sam ponosna na njega. Tako drugari. Idemo dalje.

Dragi moji prijatelji

Ne mogu da smirim ludo srce. Svratila sam kod Aurore i poželela joj srećan put. Radujem se zbog nje. Što je uspela da pobegne iz mraka. Zbog nade da će makar njoj biti bolje. S osmehom na licu i pod utiskom, svratim na blog još jedne mlade devojke Ellye. Pročitam njen post i ponovo mi se smrači. Ona nada u bolje sutra se rasprši na hiljadu komada i kao bumerang me naša stvarnost opali po sred čela.

mare

Pogledam mog Marka veselog, razdraganog. Naspavao se, pa se rasanjuje, razvlači se po krevetu. Voli da leži i kulira uz crtaće. Brblja nešto i zadirkujemo se. Steglo mi se srce još jače. Pune mi oči suza, stislo mi se u duši nešto i ne pušta. Šta nas tek čeka i hoće li ikada biti bolje? Hoće li i on morati jednog dana da se spakuje i ode odavde sa jednom putnom torbom i albumom punim slika? Ne zato što želi da putuje, već zato što želi bolje da živi. Kako to da sprečim? Kako da svojoj deci život u ovoj NAŠOJ zemlji učinim srećnim i boljim? Uvek kažem da smo prvo živi i zdravi, to je u stvari i jedini pravi uslov za sreću. Ljubav. Da nema ljubavi ne bi ni nas bilo. To jesu najvažnije stvari u životu. Znam.

Gde god oko sebe pogledam, samo tuga, jad i čemer. Beznađe. Ulicom neki mrtvi ljudi hodaju. Ima i gladnih, i smrznutih, ostavljenih, samih, bednih, prevarenih, nesrećnih, jadnih. To je postao život u Srbiji. Ne mogu da se zavaravam da to ne vidim, jer vidim i jasno je kao dan, da nam je svima sve gore i teže.

Neću ja posustati, neće me napustiti optimizam, ali sam u stvari prestravljena. Koliko je danas praznih frižidera u Srbiji? Samo nemoj više niko da me laže da u Srbiji nema gladnih. Srbija je jadna, oskrnavljena, na kolenima, gladna i ostaće pusta. Za par godina stvarno će svi Srbi moći da stanu pod jednu krušku.

Moji novi prijatelji

Mama na cilju

Italija ko Italija. Šta ja tu imam da pričam, a da već nije ispričano o ovoj zemlji. Sve je već rečeno. Putovanja i onako obeležavaju ljudi koje upoznajemo, a ne mesta gde ih srećemo. Povod našeg putovanja u Italiju je bio Svetski Kup u padobranstvu. Skupila se padobranska elita u skakanju na cilj i mi sa njima.

Maja

Inače sam vrlo druželjubiva osoba, tako da sam stekla puno prijatelja. Bartok, Maja, Viktorija i Stefan, mislim da nema kome nisam pričala o njima. Tako da ću sa njima i da počnem ovu priču.

Kada sam ih prvo ugledala, pomislila sam da im nikako tu nije mesto, ali kako je vreme prolazilo i kako smo se više upoznavali, postajali su mi sve draži i celo ovo putovanje bi bilo baš bezveze bez njih. S obzirom da smo u Srbiji ostavili četvoro dece, nije ni čudo što su moji novi prijatelji deca. Bartok ima samo dva meseca, Maja ima dve godine, Stefan 15 meseci i Viktorija tu negde.

Bartok

Bartok i Maja su brat i sestra i iz Poljske su. Mali batica još uvek sisa i prvo što sam pomislila kada sam ga videla sa mamom, je da ona baš i nije pri pameti. Tamo smo kampovali, a oni poveli tako malu bebicu. Nisam tada znala kako je njegova mama, mnooogo dobar padobranac. Mislila sam da uopšte i ne skače. Kad ono… Presvuče ga, podoji ga, spakuje padobran dok joj “pomaže” Maja, skoči iz helikoptera i ubode keca, nulu, najviše šest i kaže “ooo it`s too much for me”! Onda trčkara tamo ovamo sa njima, sluša šta joj trener priča, dok u isto vreme sprema nešto da jedu. I tata je padobranac, ali se nije pokazao tako dobro kao mama. Pored svoje dvoje dece, oni su poveli još dvoje, od njene sestre. Ma veselje totalno! Bartok i Maja jesu postali moji prijatelji, ali njihova mama je postala moj idol.

Viktorija i njen tata

Viktorija je ko šećer. Njena mama je padobranac, a tata nije. Njen tata je jedna duša od čoveka, a pritom je i flegma. Osoba kojoj je sve ravno do … i oni su Poljaci, tako da je njemu mnogo daleko to ravno. Ove dve do sada pomenute mame su najbolje drugarice, tako da je ovaj tata, kad one odu na skok, čuvao svu decu, hranio ih, šetao po livadi, igrao se sa njima… Ma prosto rečeno čuvao čovek decu, a da ga ja nijednom nisam videla iznerviranog, ljutog ili nešto nezadovoljnog. Samo se smeškao i kulirao. S moje tačke gledišta, živeće najmanje sto godina.

Stefan

Stefan je padobransko dete, rođen verovatno iz ljubavi koja se rodila na nekom od ovakvih takmičenja. Roditelji su mu padobranci, tata mu je Nemac, a mama Poljakinja. Jedan dan je stariji od našeg Marka i verujem da će se već negde, njih dvojica sresti. Ako ne kao deca, onda sigurno kao konkurencija za dvadesetak godina.

Marko, Stefanova buduća konkurencija

Drugi put o Brazilcu Marselu (Marčelu) i njegovoj dragoj Marseli (Marčeli), o onoj negde pomenutoj oluji, o kupanju u “frižiderski” hladnoj vodi, o pivu i mleku, o vinu i večeri, vatrometu i žurci, o Ester iz Londona i Srbima koji London videli nisu i još koje čemu, drugi neki put.