Category Archives: srbija

Sentella – reklama plaćena sa 100g buba, crva i kilo čipkastih rezanaca

20161012_150618Verujem da mnogi od vas gledaju Nacionalnu i Diskaveri i ona razna preživljavanja po zabitima ove planete. U tim emisijama ljudi silom prilika ‘vataju bube, crve, žabe, krabe, puževe, zmije, kojekakve živuljke i jedu ih. Jedu ljudi, jer im je cilj da opstanu. U redu. Pojela bih i ja, čisto da osetim taj ukus, na kraju krajeva to je igra. Ako se igramo onda se igramo, pa šta bude, bilo je.

Međutim kada u prodavnici kupiš makarone, tačnije čipkasti rezanac, u želji i sa idejom da ih skuvaš i preliješ divnim gulašem, svakako nisi željan buba i crva. Ne očekuješ ih i ne želiš ih u svom tanjiru.

Opet međutim… sve je moguće. Iz kuvanih rezanaca izvadiš jedno 50 buba i ko zna koliko još kuvanih crva. Sve je moguće, sve je moguće.

Datum proizvodnje 06.06.2016. – rok trajanja 06.06.2018.. Valjda računaju da bi te bube i crvi, već pojeli sve što je upakovano, pa bi svakoj budali odmah bilo jasno šta kupuje. „Pa šta hoćeš, već je istekao rok trajanja?!“ Ali nije. Upakovali ste ih pre tri meseca. Mene samo zanima kolike bi ove bube porasle do 2018. kada su sada više od  pola centimetra dugačke?

20161012_150804

Ma bilo bi tu 15 generacija buba, neke bi sigurno i letele u svom malom prostoru, ograđenom kesom. Evolucija buba, ograđenih u Sentellinoj kesi čipkastih rezanaca. Uhuuu! Eto vam reklame. Imale bi i da jedu i da žive i da prežive svu jad i bedu Srbije. Majku li vam nesposobnu.

E idem da kupim još jednu kesu, pa ću da ih čuvam i gajim, da gledam kako napreduju. Da vidim kakva sila će od njih da postane do 2018. godine.

‘Ajd buba, dve… crvić gore dole, ali puna šerpa buba, pa mislim stvarno nema smisla. Da ne vidim k’o soko, verovatno bi nam završile u stomaku, prelivene gulašem. Uh kakva li čuda i govna sve jedemo, a da i ne vidimo? Ma lakše mi je da ne vidim. Ma šta koji krasni i gledam. Skuvaš to, malo propereš, preliješ nekim šarenišem i super se uklopi. Krkaj bato. To šta može da ti poraste u stomaku, nema veze. Ma ne može ništa. To su kuvane bube. Od termički obrađenih buba ništa ne može loše da ti bude.

E tačno ću posred Afrike da se preselim i namerno da ‘vatam i pohujem bube i crve i u slast da ih jedem. Ali zato što ja tako hoću, a ne zato što se neko, negde, nekad, malo zajebao, pa upakovao punu kesu štetočina.

E ovako. Sad reklama!

Kupila sam još jednu kesu. Nisam je otpakovala. Kroz ovo malo što mogu unutra da vidim. Ista situacija. Gajiću ih, voleću ih i neću nikako da ih zovem. Sentella – obična testenina- sušena. Proizvodi: Žitopromet-mlin A.D. Senta, Arpadova 104, Republika Srbija, Tel: +381 24 814 334, zitopromet@sksyu.net, http://www.zitopromet.co.rs

„Beskompromisan stav u pogledu kvaliteta tj. stroga kontrola svakog proizvodnog postupka, konstantno praćenje kvaliteta i stručno osposobljavanje svih 200 zaposlenih, omogućili su nam da steknemo pravo na Sertifikat međunarodnog Standarda za upravljanje kvalitetom ISO 9001:2008, kao i na Sertifikat međunarodnog Standarda za upravljanje bezbednošću namirnica ISO 22000:2005, odnosno FSSC 22000, koje automatski podrazumevaju i sertifikovanje HACCP sistema.“

A i automatski vam obezbeđuju pun stomak buba i crva, jer jebi ga, malo je negde neko nešto zajebao, a kad su nas proveravali bili smo 100% regularni. Šta ćeš, malo nam opali kriterijumi, buba gore dole, ‘ajd sad šta tu zanovetate. 50 buba po kesi i nije neka šteta po organizam.

Dobro važi! Samo mi još recite da li i ove bube, crvi i ko zna šta sve još, spadaju pod ovaj ISO 9001:2008 ISO 22000:2005 kvalitet, odnosno FSSC 22000 i HACCP sistema? Možda sam ja glupa, pa to tako treba, a i da ne znam. Prosvetlite me, a još bolje tužite me.

Ja ću moje divne bube u vašoj zatvorenoj kesi, sa vašim proizvodom unutra i vašim bubama da čuvam i uzgajam, pa da vidimo na kraju. Dobro nema 100 g buba, ali ako ih budem čuvala na suvom i tamnom mestu, verovatno će da porastu. Ruku na srce, kad se skuvaju, otežaju. Može lep ručak da se napravi.

20161012_150647

Nije hvali, nego fali!

uciteljicaKada su Marko i Ana krenuli u prvi razred na našu veliku sreću su „upali“ u odeljenje koje je pripalo učiteljici Radi. Ana je imala 6 godina, godinu dana je ranije upisana, Marko je bio još uvek detinjast, imao problem da izgovori R i još po koje slovo, ali su uz svesrdnu pomoć svoje učiteljice savladali sve prepreke koje školovanje donosi bez ikakvih problema i trauma. Drugi razred nam je bio proširivanje znanja i uživanje.

Prvi septembar ove godine smo dočeli bez naše divne, najbolje na svetu učiteljice Rade. Kada kažem da je najbolja na svetu, to ne znači da je bila popustljiva prema deci već da je jedna od najboljih pedagoga i prosvetnih radnika koje sam i kroz svoje i kroz školovanje svojih sestrića i rođene dece imala prilike da upoznam i vidim na delu. Imam iskustva, tako da ne pričam u prazno.

Deci je „oduzeta“ učiteljica u trećem razredu, a nova učiteljica koja je došla na njeno mesto je ostavila četvrti razred. Dođe mi sada da kažem „znači“ i da zaokružim rečenicu i misao, ali sam postala alergična na tu reč, a kroz dalji tekst ćete i videti zašto. Deca i u jednoj i drugoj školi ispaštaju ovom promenom. Sigurno je da deca koja su bila kod učiteljice Rade više ispaštaju, jer ona druga deca su svakako dobila najbolju učiteljicu na svetu.

Ljudi su ubijeni u pojam, u mozak. Nisu spremni čak ni za svoju decu da se bore. Roditelji su hteli da pišu peticiju, da štrajkuju, da pišu kojekakvim prosvetnim inspekcijama, da aču, buču, skaču… sve dok nije došao prvi dan škole.

„Kad mi tamo, a ono međutim!“

Na pitanje „Zašto ste izvršili zamenu učiteljica?“, direktorka nam je posle muljanja i političarenja na kraju jednostavno odgovorila: „To je poslovna tajna.“ Kaže: „Zašto se vi bunite kada se ne buni učiteljica Rada?“ Kažem: „Pa ko sme u današnje vreme da se buni kada se otkaz dobije za čas posla?“. Ćute ljudi i trpe da ne bi ostali bez posla. Svašta sam nešto tu još rekla, ali kad sam dižeš „revoluciju“ bez podrške, ništa ne možeš da promeniš.

Kaže jedna mama: „Ko hoće da bira ko će da mu uči i vaspitava decu i da bira učiteljice, neka ispiše dete iz škole, pa neka ga upiše u privatnu školu. Ovo je državna škola i tako je kako oni odluče.“

Jedan tata: „A šta ako je sam Vučić naredio da deci promene učiteljicu, pa mi tu ne možemo ništa.“

„Ne možemo mi tu ništa, tako je direktorka naredila!“

Direktorka: „Šta vi imate protiv nove učiteljice?“, „Nemamo ništa protiv nove, ali mi želimo staru, zašto menjati ono što je dobro?“… „Ne mogu vam to reći, to je poslovna tajna.“ Tačka.

I tako sada imamo novu učiteljicu. E sad…

Ako dete od 8 godina, pri tom i najmlađe u odeljenju koje je godinu dana ranije krenulo u školu i zbog upisa prošlo proceduru kao da se upisuje na Harvard, treba da ispravlja svoju učiteljicu trećeg razreda, koja pri tom ima 23 godine staža, „Ne kaže se šta ti hvali, nego fali?“ i da nije lepo da ti svaka treća reč bude „znači“, onda se postavlja pitanje šta ta učiteljica može da nauči to dete i šta je do sada za 23 godine staža koje stalno naglašava, naučila? Znam samo da joj sigurno nikada nijedno dete nije tako nešto reklo, a verovatno ni niko drugi.

Znači kada treba da se upišeš u školu „istresu te iz gaća“, a kada treba neko znanje i da ti daju, onda „znači“… poslovna tajna!

Znači očekujem da me ta ista učiteljica, znači, ubrzo pozove na razgovor i da mi, znači, kaže da moje dete, znači, nije dobro i poslušno dete i da, znači, ne poštuje autoritet koji joj je, znači, nametnut.

Znači i da sam ja, znači, snimila ceo roditeljski sastanak pre par dana i da sam, znači, preslušala 5 minuta i u samo tih 5 minuta čula od te iste učiteljice 32 puta da je izgovorila „znači“ (reckala sam) i da je moje dete osuđeno da to „znači“ sluša po ceo dan.

  • Mama učiteljica mi je „probušila uši“, dođe mi da puknem!

skolaOstalo nam je minđuše da okačimo i svi kao jedan za stadom pohrlimo! E pa mi nećemo! Sve mogu da nam uzmu, otmu i ukradu, ali znanje i ono što jesmo ne mogu. Mi da im ćutimo nećemo.

Danas je neki dan pismenosti ili tako nešto, a ja se tako radujem što sam uspela da svojoj deci usadim samopouzdanje i koliko toliko pismenosti da znaju ponešto i da slobodno ispravljaju i starije od sebe, pa čak i učiteljicu koja ima 23 godine staža.

Ne brinem se za svoju decu, jer sam sigurna da imaju čvrst temelj, deca se vaspitavaju do šeste godine života i šta smo uradili, uradili smo. Sve ostalo je samo nadogradnja i učenje. Neće oni nikome ćutati i ništa trepeti, poštovaće autoritet koji to stvarno jeste, pomoći će, daće, reći će i hvala i izvini i izvoli, ali sigurno neće ćutati kada znaju da su u pravu. Ne znam samo gde da se selimo?

Hvala vam deco. Ljubi vas i voli majka.

Upakovana nostalgija – Diaspora bez J

Upakovana nostalgija – sam pogled na ovaj naziv meni natera suze na oči. Sposobni su otišli. Stegli srce, spakovali kofere, pozdravili se sa dragim ljudima koji ostaju i otišli u svet u potragu za boljim životom.

Ne nisu ovo ljudi koji su „najpametniji kako treba živeti u Srbiji, što dalje od Srbije“, već ljudi koji su spremni da znanje i iskustva koja su stekli po belom svetu, nesebično podele sa onima koji nisu hteli, mogli, znali kako, da odu odavde, koji su ostali. Ti dragi ljudi koji su ostali ovde imaju sada priliku da postanu „servis“ onima koji su otišli, a žele i jedni i drugi da sarađuju i da stvaraju neku novu bolju Srbiju.

„Uspeli smo za sada da prenesemo deo naše lepe Srbije u Ontario – Kanada, ali zašto ne bi kroz našu diasporu preneli Srbiju u minimum 56 zemalja gde Srpski poslovni klub posluje.“

Imali smo priliku sinoć da se družimo, na otvaranju restorana Stari Košutnjak i poslovnice Međunarodnog  biznis kluba Diaspora Group, sa gospodinom Slobodanom Ivanovićem i Mišom Ćirićem, koji su nosioci i idejni tvorci projekta.

Gospodin Sloba Ivanović, čovek koji je 456 puta preleteo Atlantik, preko 40 godina života i rada u Kanadi i gospodin Miša Ćirić posle, 25 godina u diaspori-insotranstvu, rešio je da se vrati i da pomogne u realizaciji povezivanja Diaspore sa maticom Srbijom. Ljudi koji  su spremni da svaku dobru ideju podrže i pomognu prilikom njene realizacije.

Ne nedostaje mi ideja, nedostaje mi možda više hrabrosti da i ja spakujem kofere. Međutim kad srpski bend sa Menhetna, zasvira i zapeva neku srpsku dvojku, meni srce da pukne. Kao da sam ja ta koja se vratila ko zna odakle, ponovo u rodni kraj, a ne oni.

Zaključila sam da ne bih umela kao oni da Upakujem svoju nostalgiju i ponesem je negde daleko odavde. Crkla bih za 15 dana. S toga je moje divljenje prema ovim ljudima veće.

I budite sigurni da najbolji roštilj upravo prave naši ljudi iz dijaspore i najiskrenije pevaju, onako iz duše, jer svaka pesma budi nostalgiju.

 [nggallery id=16]

Ma kome ja to pričam?

Izvor E-novine

Zar vas stvarno nije sramota da u zemlji u kojoj bukvalno ljudi umiru od gladi pričate o zdravoj ishrani? Jede ko šta ima, za šta se snađe i kako se snađe, ako se snađe. Još odavno je tako. Mnogi trpe gladni, jer su mladi ili još uvek zdravi, pa mogu da izdrže s jednim obrokom svaki drugi dan.

Licemerno je u najmanju ruku, u takvoj zemlji pričati o slanini, viršlama, margarinu, kobasicama, grickalicama koji nisu zdravi i organskom voću, povrću i koječemu zdravom. Jedino ako niste doktor, kome je to posao. Nikad u Srbiji više gladi, nikad više emisija i tv kanala o kuvanju.

Koliko srpske dece uveče legne bez bilo kakve večere, koliko njih ode u školu bez doručka i užine, koliko njih ne sačeka topli ručak kad se vrate? Sramota da vas je! Što ne pričate o tome kako nahraniti svu tu decu, pa makar i belim hlebom, paštetom, margarinom i viršlama? Bolje da gladni pocrkaju, nego da se ne hrane zdravo??? Što ne pričate i tražite rešenje kako da nam stari ne umiru zanemareni, poniženi i ostavljeni od svih?

U zemlji u kojoj mnogi osnovci ne pročitaju nijednu knjigu do kraja osmogodišnjeg obrazovanja, a mnogi srednjoškolci do upisa fakulteta pročitaju najviše dve knjige, tužno je komentarisati ko je šta napisao, objavio, rasprodao. Tužno je ljudi. Danima pričate o nekome na čijem mestu biste rado bili, samo što se niste vi setili, niste se usudili, niste imali ni šta „pametno“, ni „glupo“ da kažete. Zavidite nekome ko se usudio da uradi ono što vi ne smete, jer ste „vezani lancima“ licemerja.

Za koliko ste para vi prodali svoje „književno delo“? Ups! Jeste li ga uopšte napisali ili je vaš najveći spisateljski uspeh status na Fejsbuku ili još  bolje onaj odličan tvit koji je ritvitovan 278 puta? Pa da! Logično je da vam to daje za pravo da pljujete, da kritikujete, da propagirate, da sedite i pametujete do besvesti, dok ne satrunete u svojim lažnim životima, dok vas feder iz vaše propale fotelje bode u dupe. Što propale kad ste vi toliko uspešni, divni i krasni? Kupite bar udobnu fotelju.

Internet je čudo najveće na svetu ikada izmišljeno, odmah posle struje. Televizija je jednosmerna, radio takođe, kao i štampane novine, ali zato vam internet daje mogućnost, da svi budete pametni, svi lepi, svi divni i krasni u svojoj mudrosti.

Tu je i „svepametni Gugl“ koji vašu mudrost dovodi do neslućenih visina, iako ste u životu pročitali one dve knjige do fakulteta, od kojih je jedna Snežana i sedam patuljaka u osnovnoj, a druga Mali princ.

„Naravno da je Snežana i sedam patuljaka knjiga, pa ima i korice i lepe slike, ta mi je omiljena i vrlo poučna, a Mali princ je obavezna literatura. Jao kako je to divna i dubokoumna knjiga, ko je beše ono napisao ne mogu da se setim? Odavno sam to čitala, kao dete još. Posle toga sam pročitala još hiljade i hiljade knjiga, zato ne mogu da se setim pisca.“.

Naravno da se „neznam“ piše odvojeno i naravno da ste sasvim slučajno promašili 1276 puta u svojim čuvenim statusima, a i šta ima veze? Nije do vas to je do tastature, verovatno i do vašeg brzog kucanja sa dva prsta, „jer“ da? Omaši čovek. „Jer da, da sam u pravu kada kažem da je baš glupo što sam slomila nokat tako brzo „pisajući“?“. Jeste, glupo je. Žao mi nokta koji je izrastao na tvom prstu.

„Šta „hvali“ što sam pogrešila svima je jasno šta sam rekla?“. Fali draga moja, mnogo fali. Sutra ćeš ti nekog tako naučiti, sutra ćeš ti biti profesor srpskog jezika i nekom detetu dizati kosu na glavi, jer je pismenije od tebe „učene“. Učene na nekom izmišljenom fakultetu, sa diplomom nekog izmišljenog fakulteta, dok će oni zaista vredni, učeni i pametni, „visiti“ na birou. FALI, jer će nam generacije za nama ostati nepismene i glupe kao tvoj nokat.

„Celo vreme govorim o tome kako je srpski jezik zanemaren i kako svo vreme idemo u pogrešnom smeru.“. Idemo, idemo i te kako. Ovaj voz koji ide u propast niko više ne može da zaustavi, jer si ti profesor srpskog jezika u srednjoj školi! Sve vreme ovoga sveta je pred tobom, a za tobom šta ostane. Ovim ljudima nije ni važno.

„Znam ja „valda“ šta govorim i čisto „sumljam“ da nisam u pravu.“!!!

Koga briga za pravopis dok se razumemo. Problem pravopisa nastaje kada se više ne razumemo. Nepismena sam. Po novom pravopisu ne znam da li se posle znaka navoda i dalje udara tačka kao nekad ili su i to promenili? Znam taman toliko da bih dobila najmanje dvojku na pismenom zadatku u prvom srednje. Mada… nepismeni profesori nam „opismenjavaju“ decu, priučeni doktori nas leče, razni „stručnjaci“ nas udostoje svog prisustva na raznim seminarima, da nam prenesu svoje „vrhunsko“ znanje koje im debelo platimo. Uh!

Ne znam kako da ne psujem, ali eto neću. Biću divna prema svima vama mudrima, lepima, pametnima, kulturnima. Sve to sama nisam i priznajem. Lakše mi je da priznam. Zato sam verovatno mala u vašim „velikim očima“, ali eto šta ću. Odakle mi pravo da uopšte bilo šta pišem pored svih vas pametnih? Zato sam i ućutala. Zato na ovom blogu odavno i nema reči.

Ljudi kao bića, uopšte nisu zaslužili tako savršen izum, kao što je internet. Čovek je po svojoj prirodi zavidan i zloban, a internet je divno mesto da svako bude ono što misli da jeste, da bude  što želi da drugi misle da on jeste, da bude šta god poželi, ako poželi i kad poželi.

„Šta tu ima neka mala da priča, piše, muva se okolo po sajmu kad JA bolje znam od nje?“. „Šta on ima da bude uspešan, kad sam bolji od njega bar 100 puta, što sam i dokazao onda jednom kad smo se sreli?“. „E dođi da vidiš ovo čudo! Vidi ovu na šta liči?“. „Sada ću vam objasniti šta je zdrava ishrana… Zašto nije dobro da jedete to i to… ? Zašto nije dobro da pijete to i to… ? Objasniću vam i zašto nije dobro da mislite tako kako mislite? Sve ću vam objasniti i vaš život će preko noći postati lepši i bolji. Verujte mi. JA najbolje znam!“.

Jadni ljudi. Jadan ovaj svet sa nama ovakvima.

Ponekad me sramota što pripadam ljudskoj vrsti. Bolje da sam Kuče! Bolje i kuče, nego da pripadam vrsti koja toliko zla čini, misli i govori.

Probajte za početak samo malkice da se promenite. Prećutite jednom ono što pametni mislite i „znate“. Ugasite kompjuter kad je „najzanimljivije“, isključite se iz diskusije kad je „najvažnije“, zadržite nešto za sebe od svoje velike „mudrosti“, idite na pecanje, trčanje, plivanje…

„Zaboravite“ telefon kod kuće i izađite u šetnju. Nemojte da pročitate najnoviju vest, poljubite svoju ženu umesto toga… Idite na koncert, na pozorišnu predstavu… Nemojte da kupite kredit za telefon, kupite kartu za bioskop, gledajte glup film… Uhvatite nekog sebi dragog za ruku, zaklopite nekom oči svojim rukama… Recite“ hvala“ prodavačici u prodavnici. Nasmešite se u autobusu onom do vas koji vas je slučajno zgazio i recite „izvini“. Pročitajte knjigu. Ma koju.

Uradite bilo šta samo prestanite da budete toliko zlobni, licemerni i zavidni. Izađite iz kuće, ne dozvolite da vas taj „feder“ bode u dupe. Promenite se jedan jedini „milimetar“. Molim vas. Sebe radi… Zbog jadnog ovog sveta, zbog onoga što će ostati za nama, ako išta bude ostalo da ostavimo za sobom.

Ma kome pričam?

Zbogom drugari, plavo vam nebo bilo :(

Znam da nisam rođena za velike stvari. Ja sam samo laprdalo, koje ume i zna da pokrene ljude, makar na razmišljanje. Majka troje, šestoro dece zbog kojih ne spavam, koje ne umem više da nahranim, ali sam od njih napravila borce koji i sa tacnom šećera i malo hleba ima da žive. Ima da žive i da ostanu srećni i veseli, jer su moji. I ima da budu ljudi, ma šta radili u životu. Ne, prodane duše, ne lažovi, i ta tacna šećera ispred njih ima da bude pošteno zarađena, kao i kora hleba.

Znaće se kao i uvek samo onoliko koliko sme da se zna. Ostavljeno je javnosti da zaboravi kao i sve do sada što brzo zaboravimo. Ostaju najbliži i prijatelji da zauvek pate, političarima i novinarima na savesti koju nemaju, i to je to. Nema dalje. Šestoro ljudi i jedna beba su otišli u nepovrat. Možemo svi zajedno samo da pretpostavljamo, da se ljutimo, da pravimo kojekakve teorije zavere, čemu smo kao narod skloni, da trtljamo u prazno, ali njih više nema.

mi17

„Je l’ idemo, idemo! Možemo li, možemo! Piči!“ i briga je njih bilo da l’ će neko za njihov poduhvat da preuzme lovorike i zasluge, naslovne strane i političke poene. Važno je bilo spasiti život bebe, a svaki život je važan, pa ma koliko bio kratak. Spasili su do sada toliko života, a da to znaju samo oni koji su bili direktni učesnici tih događaja. Kad ste ranije čuli njihova imena ili za njihove poduhvate? Taj helikopter sa istom tom ekipom u njemu je toliko puta preleteo preko vaših glava, a da pojma niste imali da upravo spašavaju nečiji život. Jeste li o tome čitali u novinama? Niste i nećete nikada više. Prilika je propuštena. Otišli su.

helikopter

Bili ste veliki, hrabri i toliko puta do sada ste uspešno spasili mnoge živote da su se usudili da čak i novine unapred štampaju sa pozitivnim ishodom. Ispred vaših dela su se usuđivali da stanu oni koji su helikopter samo na slici videli, a mnogi čak ni toliko. Vama je bilo važno spasiti živote, a šta će ko da kaže, napiše, objavi… baš vas je bilo briga, jer to je odlika velikih i hrabrih. Dobra, hrabra i velika dela se pišu gore negde, ne po „novinama“ koje potpisuju tzv. novinari koji u stvari ne smeju ni da se potpišu.

Ispod svake svoje rečenice se uvek potpišem, imenom i prezimenom. Ne krijem se iza urednika, redakcije ili neke stranke ili premijera ili iza predsednika ili neke druge pičke materine. Zato i nemam ‘leba da jedem, majku vam prodanu. Gladuj, ali budi čovek. Ko je lud da pišem za njega ono što jeste, ono što mislim, ono što je istina?

Novinarstvo u Srbiji je odavno sahranjeno, a ovog puta ste i zvanično udarili tačku.

Kaže jedan: „Šta je strašno u tome što su ministri hteli da se slikaju?“. Ako je istina, strašno je, da strašnije ne može da bude, jer je dupe pravo iz fotelje jedva nekako podigao, obukao se, ubo’ značku na rever da se bolje vidi, nabio prst u usta i prešao preko te stranačke značke, da mu se cakli, ma koje stranke bila i ode da se uslika za sutrašnje izdanje usranih, prodanih, ko zna čijih novina. Svi ste isti. Samo su heroji jedinstveni.

Zar bi novine unapred štampali, da nije tako? To je ono što mora da se odradi. „Izdanje je već štampano, momci su tu blizu, samo još da slete, novinari na mestu, priča napisana, dajte samo par fotki i idemo, spava mi se, gladan sam, idemo na pivce!“. One novine koje nisu izdržale objavile su slike „neke tamo bebe“, „nekog tamo helikoptera“ sa čestitkom SVAKA ČAST!

Kaži glasno i jasno „da ja sam to objavio, zato i zato… to je politika firme… stalno to radimo, po nalogu toga i toga, radim kako mi kažu… povremeno mi pomaže vidovita Zorka, Milka, Stanka, pa znam šta će biti, tako tekstove objavljujem unapred, pre završene „akcije“, ma kakva bila… oprosti svete što sam prodana, ucenjena duša, željna da živim… decu da hranim… „. Jebo vas profesor i institucija koji su vam diplomu potpisali, ako je imate uopšte! Stoko! Ne zaslužujete ni tacnu šećera.

Ništa nisam rekla, niko ništa nije razumeo, nema ni veze, neki su razumeli, verovatno tako treba.

miladince 1

Miladinče

Zbogom drugari plavo vam nebo bilo, večna slava i hvala vam na svemu. Nismo mi politika ove zemlje, mi smo naši. Volimo vas i ponosni smo što smo imali priliku da neke dane delimo sa vama. Srećan vam put. Sad da zapevamo na rastanku, kako je i red, nek’ ide život. Politika je kurva, mi smo ljudi.

miladince

Ivan Miladinović Miladinče

Plavo ti nebo bilo, laka crna zemlja i izvini

Ceo dan razmišljam o ženi pilota koji se ubio. Ne mislim o njihovoj deci, ne usuđujem se, mada je njima naneta najveća nepravda i nesreća. Ne mogu toliko daleko da idem, ali u njenu kožu mogu da se stavim.

Rekla sam i reći ću opet da koliko god da je bio častan i pošten čovek, vidim ga kao kukavicu. Nije moje da sudim, ali šta ću kada sam i ja samo čovek. Jadan, izgubljeni čovek u prostoru i vremenu. Žena preciznije. Ženama je dozvoljeno da plaču.

Sve je danas određeno. Smeš ovo, ovo ne smeš, plači, nemoj da plačeš, reci, NE SMEŠ DA KAŽEŠ! Plačem, čovek sam, žena, smem da kažem, smem sve. Nemam pojma zašto. Imam snage za trojicu odraslih razumnih ljudi. Samo sam dete i ništa drugo. Strah me je.

Kad bi meni nešto tako moj Ivan uradio, ja bih ga ubila još jednom. Pa on nije imao pravo da umre, ni kada mu je došlo krajnje vreme, ne njegovom krivicom. Kad se gotovo skroz ohladio i kad su ga bezmalo otpisali. E pa nećeš bato, ne može to tako! Ima da se boriš i da preživiš i da ideš dalje sa mnom kroz sva ova sranja od života. Ja ni na sahranu neću da ti dođem. Ma neću ni da te sahranjujem.

Svakodnevno se nekoliko ljudi ubije. Prošlog meseca moj komšija iz kule 4, generacija, skočio sa osmog sprata. Prs’o dole k’o kantica. I? Da sam ja skočla sa trinaestog bolje bih prsla. I? I ništa. Budeš vest, dan, dva u novinama koje ne zaslužuju ni ime da ti napišu, ali ipak pišu i znaju najbolje sve o tebi. Ma pogineš u saobraćajnoj, avionskoj nesreći, oni te okarakterišu kao popadiju, tamburaša, đilkoša ili običnu skitnicu. Zalepe ti uz ime i  završiš kao vest u tabloidima.

Ubiješ se bre k’o čovek. Oni odmah uz tebe vežu zelenaše, dugove, kredite, pičke materine. Da bolji naslov naprave, da te bolje opljuju.

Znam šta je nebo i zato sam još više ljuta. Razumem da ti se smrklo, i da si odlučio da završiš život, ali što bre brate ne sačeka lepo neki dan letenja, neki utorak, pa BAAAM direkt u skupšinu. Pa sada kada ovi govnari pričaju i pišu da si bio psihijatrijski slučaj, ili dugovao zelenašima, ili ovakav i onakav da si bio… pa neka pišu majku im izdajničku. Istorija bi te pamtila, ne ovako dan, dva.

Možda je i tebi padalo na pamet? Možda si pomislio da ne treba nevini slučajno da stradaju? Pogrešio si! Nema nevinih. Svi smo podjednako krivi.

Sigurno ne bi rekli da si samoubica, prozvali bi te atentatorom, ludakom, ali uz prigodno pismo adresirano na pravu adresu, ostavio bi pravu poruku.

I moja deca gladuju kao što su tvoja, verovatno i gore živimo nego ti i tvoja porodica, ali sam ja veća budala. Mi smo veće budale. Kad se piloti ubijaju, šta je onda nama padobrancima preostalo? Neću da se ubijem iz inata. Biti budala u Srbiji danas, znači boriti se i živeti. Nemam pristup velikim, brzim avionima, a ne umem ni da ih letim. Ali ako se ipak odlučim da se ubijem. „Ubiću se“ ko Gavrilo Princip!!!

Izvini brate. Mnogo sam ljuta, zato ovako i pišem. Žao mi dece, žene, tebe mi pre svega žao. Žao mi naših.

Imam svašta još da kažem. Ali čemu priča. Žao mi je. Plavo nebo ti bilo i izvini. Razumemo se.

mig 21

Pomozimo jedni drugima – Jedino nam to preostaje

davljenjePriče o nemaštini, gladi, bedi, rasturenim porodicima, porodičnim svađama i ubistvima me više ne dotiču i ne uznemiravaju. To ne znači da sam postala bezdušna i da sam oguglala na sva dešavanja oko sebe, već sam samo šire otvorila oči i postala svesnija.

Od toga što nas svakodnevno mediji obasipaju tragičnim, srceparajućim, šokantnim događajima iz naše bliže okoline, niko koristi nema. Vide ljudi da ima onih kojima je teže i gore nego njima, pa se odlučuju na ćutanje i prihvatanje onoga u čemu sami žive: „Ćuti vidiš da ima i kome je gore nego nama!“.

Posle bitke, svi junaci! Treba unapred reagovati da ne bi dolazilo do svega toga. Najlakše je u „toplini doma svoga“ sedeti i komentarisati po društvenim mrežama, osuđivati, pametovati, a da se samo prstićima mrda po tastaturama.

Pre svega se treba okrenuti sebi i rešavanju svojih problema i problema u svojoj porodici, pa ma koji da su. Ko može treba da pomaže ljudima iz svoje najbliže okoline. Nemaština je učinila da ljudi jedni drugima okreću leđa, umesto da bude upravo suprotno. Svako može da pomogne nekome, nekako.

Za vreme poplava Srbija je pokazala i dokazala da može da bude ujedinjena. Čak se i ceo region ujedinio. Svi su pomagali, svima kojima je pomoć bila neophodna. Nije se pitalo ko je koje vere, koliko ko ima godina, zašto neko ima petoro dece i što nije „mislio dok ih je pravio kako će da ih hrani“ tj. spašava, svako je imao neki svoj način da pomogne kako god je mogao. Setili su se ljudi da imaju makar jedno ćebe viška ako ništa drugo i sve je bilo važno.

Kada Srbija bude shvatila da već godinama živimo u vanrednoj situaciji koja je verovatno i gora i teža od prirodnih nepogoda, onda ćemo i početi da pomažemo jedni drugima, bez mnogo pitanja. Prirodne nepogode su užasne, međutim koliko god zla donele, one i prođu. Voda se povukla. Da li Srbija shvata da „poplave“ u kojima decenijama živimo neće skoro proći?

Sve je više gladnih, bez posla, bez krova, u glibu do guše, sve je više onih koji ne vide izlaz i ne znaju gde i kako da ga pronađu, sve je više napuštene dece, sve je veći jaz između onih koji imaju i onih koji nemaju, sve je više razvoda, porodičnih tragedija, ubistava, samoubistava, bolesnih, umno poremećenih…

Ne obazirite se na to! Nego konkretno nešto preduzmite. To što ćete da se zgražavate i šokirate nad nečijom sudbinom neće nikome dobro doneti. To što vi imate svoj STAV o tome neće nikoga nahraniti.

ODMAH REAGUJTE!

Za početak ne bacajte hranu. Ako vam je nešto ostalo od praznika spakujte i dajte nekom. Podelite. Sigurna sam da ne morate daleko da idete. Ranije ste hranu trebali da nosite u neki dom za beskućnike ili napuštene, sada više ne. Sigurno je neko blizu vas jako gladan. Pogledajte oko sebe, pružite nekom ruku.

2015. godina nikome neće dobrog doneti ako se ne okrenemo jedni drugima. Nek’ nam je svima Bog upomoć. Mir Božji, Hristos se rodi.

IMG_0041

Otvoreno pismo trenutnoj vlasti i svim ranijim vladajućim govnima… u ime očuvanja prirode

serbia flagE ne dam i neću da me bilo ko izrabljuje i koristi zato što možda pomisli da sam u bezizlaznoj situaciji, pa ću da pristanem na bilo šta. Pre ćemo da živimo na ‘lebu i soli, dok ima ima, nego da pogazim sebe, svoju porodicu i decu.

Pa pizda li vam materina, da vam pizda. Hoćete natalitet, a šta ste uradili za PORODICU? Đoka! Lepo upakovan đoka. Eto vam ga, pa ga sebi lepo nabijte u guzicu, jer ste toliko „kilometara“ primili u sebe, da nećete ni da osetite. To koliko kilometara virite iz tuđih guzica je neka druga priča. Al’ dupe je dupe, đoka je đoka, vi to najbolje znate.

Nisam ja neki nuklearni fizičar, ali ima ljudi koji jesu, pa nudite nam plate kojima možemo samo račune da platimo. Nudite nam kredite koje nikad ne možemo da vam vratimo. Hoćete sve da nas porobite? Evo vam kurac.

Prosto neću da vam plaćam račune, jer nemam sa čim, a vi mi isključite i struju i vodu, đubre nemojte da odnosite. Dođite „dragi“ izvršitelji, ali samo sa mudima, pa nam uzmite televizor i krevete, evo i auto imamo, koji vredi kao vaš retrovizor, šta još hoćete? Mi drugo nemamo. Evo vam pri tom i još jedan đoka, ali lepo upakovan, lopurde neotesane, pa se jebite sa njim

Nas da zajebete više nego što jeste do sada, ne možete. Nije baš da ne možete. Dođite i uhapsite me odvedite me na višegodišnju robiju, jer lajem i lajaću i da ćutim NEĆU!

Mnogo mene boli dupe šta vi planirate na globalnom nivou i kako imate „super plan“ da ovu zemlju izvučete iz govana, vaših govana i naših i svačijih, u kojima ona jeste, kad ste brate nesposobni.

Je li, da vas pita Ivana šta ste danas jeli? Baš vi mrtvi ozbiljni, koji nam se zvanično obraćate sa ponekom pošalicom usput? Ili šta su jeli oni pre vas, ili pre njih, ili pre njih… vi „vladari“, čime se hranite? Je l’ dovoljno zdravo? Mislim nemojte slučajno nezdravo da se hranite, pa to je katastrofa za naciju. Zahvalnu naciju, koju vodite putem napretka i prosperiteta. Nemojte slučajno sutra da imate zatvor.

Treba se i sutra posrati po nama. Šta ako vam ne bude išlo? Nemojte nam to priredite, molim vas. Vaš obrok i obrok vaše porodice je bitan za vaše svakodnevno sranje po naciji. Nemojte nas izdati, molim vas. Što češće, što više i što kvalitetnije serite po nama, više ćemo vas voleti, jer mi očigledno volimo vaša govna.

Gledaš i pratiš politiku sveta, a s obzirom da ti je juče prvi komšija doživeo nervni slom, i onaj dve ulice niže se ubio, a onaj dve ulice iznad je ubio ženu, a ona divna velika porodica se prošle nedelje iselila CELA, boli te isti onaj đoka.

Konjine glupe, šta mislite ko će glasati na sledećim izborima i za koga?

Decu nam bre kradu po ulicama. To je postao najunosniji srpski biznis! Izvoz belog roblja. Setili se. Nema kako da zaradimo, nema više gde da ukradu lopurde, pa se setili, decu nam kradu i prodaju. Lepa smo nacija. Lepi ljudi, lako to ide. Očuvano i kvalitetno srpsko roblje.

More! „Dragi moji“ dobrodošli, evo čekam vas. Jebem li vam i seme i pleme i dan kad ste se rodili i onaj kad ste pomislili da možete da budete uspešni političari. Uspešni dželati svog naroda.

Šta je, računate da ćemo svi završiti na lekićima i da će nam biti „SjUPER“, pa nećemo da se bunimo. „Pusti stoku, daj im hleba i igara i ima da đuskaju kako mi želimo.“ E pa nećemo, jer su lekići skupi, a i idu na recept, tako da imate više od polovine nacije koja je spremna da vas digne u vazduh zajedno sa sobom, a druga polovina je spremna da vas digne u vazduh za tablu lekića za smirenje, jer ne mogu ljudi da izdrže i trpe više, bez da naude sebi. Šta vas briga, svakako ćete leteti u vazduh, blago vama.

Nego bez zajebancije, kojim kurcem da vam platim dug za struju? Hoću ja, platiću svega mi, al’ nemam. Tako da samo sa policijom možete na moja vrata.

Ne kao poslednji put, zadnje pičke. Pizdetine. Isključite struju, samoj ženi sa troje male dece, a da niste smeli ni na vrata da mi čuknete. Za jebenih 13 000 dinara. Pička li vam materina.

‘Ajde na vrata mi dođi drugi put, kao što nisi smeo poslednji put da mi u oči kažeš kao preko telefona: „Izvinite molim vas, nismo smeli na vrata da dođemo, jer imamo negativna iskustva, isključili smo vas po nalogu i ostavili smo vam obaveštenje u sandučetu. Mi samo radimo svoj posao“ Pa za 13000 si me isključio, a znate da ću vam platiti? Dođi bato sutra, pa me izključi za 8000. Evo čekam. ‘Al ko čovek mi dođi na vrata.

Nego kojim kurcem da vam platim dug? Posao ne date nama koji smo politički neopredeljeni i koji ne umemo da se guramo u vaše debele guzice. Lepo vi dođite sa sve policijom, da sve bude regularno i po PeeSu.

Sama žena sa troje dece, za 13000, a onom koji duguje 250 000 i ima pitbula, ne smeš ni u dvorište da priđeš. Jebi ga mi imamo Labradora.

Uh…

Bilo je „dobro“ dok ste nam deci „samo“ prodavali heroin na ulici. Bar su se deca vraćala kući, da pokupe šta ima i prodaju za još malo heroina. Sad ste počeli „celu“ decu da nam kradete. Nekad se u Srbiji prodavao benzin na ulici, sada se deca prodaju. Najnoviji biznis.

Sjebali ste bre i kriminalce, pa se snalaze kako god se dosete.

I… vi sada hoćete, da svoju rođenu decu školujem, vaspitavam, hranim, odgajam u ovakvom društvenom sistemu, propalom do te mere, da mera više i nema. Pa još hoćete da vam se povinujem, da ćutim, trpim, natrtim se, radim da bih platila račune i hranila decu „vašim govnima“

E EVO VAM KURAC! Debeo za kakav još guzice niste razradili.

Ujutru, ako baš hoćete možete da me uhapsite, ali nama i našoj deci ne možete ukrasti slobodu. Zatvor u ovakvom slučaju nije oduzimanje slobode, zatvor je oduzimanje mišljenja i prava na njega. I u to ime, evo vam još jedan kurac.

Ove godine u te vaše škole šaljem tri đaka prvaka, dva osnovca i jednog srednjoškolca. U problemu ste, jer svako od njih sam donekle ja. Baš ovakva kakva jesam. Slobodni ljudi, sa slobodnim mišljenjem i apsolutnim pravom na njega.

Možete nas sve pohapsiti, bio bi totalni hit, ali budite sigurni da nam slobodu ne možete oduzeti, pa makar mi robijali do kraja života. Sloboda je ono za šta nikada niste uspeli da se izborite, jer ste proklete pičketine.

Možete nam sve zapleniti za račun od 8000 dinara ili 12000, ali mi možemo i u šatoru da živimo. Pa sad, jedino ako nam i šator ne zaplenite zarad dugova. Smislićemo mi nešto drugo.

Ne dam ni za šta na svetu našu slobodu, pa makar robijala za nju. Fuck off! Jebala te Evropska unija, cela, i Rusija te jebala sa sve Čukotkom, i jebo te kineski ambasador posred usta šoravih.

Rekao si: „Biće teško.“, a je l’ tebi teško k’o meni da te Ivana pita? Jeste, al’ ni blizu kao Ivani ili Kristini ili Mileni, Petru, Jovanu, Draganu, Jasmini, Ani, Marku, Nikoli, Draganu…

Konju, prvo i osnovno, ma najosnovnije što si MORAO da uradiš je da si „malom čoveku“ bar za minut olakšao život, a ti si se posrao na njega. Ako si i imao dobre namere, usr’o si motku, a istu tu govnjivu motku ćeš primiti nazad u sebe.

Samo zato, jer nisi krenuo od „malih“. Imaš toliku podršku, da koliko čujem i vidim, sve si zajebao i usrao i vole te samo oni koji su spremni da prime đoku, jer su pizde prodane koje čekaju bolje. A boljeg biti neće.

U problemu si sada. Ne mogu me tvoji uhapsiti, jer ja ovo sve rekoh u cilju očuvanja prirode. Napušite mi se kurca, koji nemam al’ imam čudo u gaćama kakvo ste kao dečaci maštali da će vam porasti, ali „devojčicama“ nikada ne porastu prava muda. PIČKE PRODANE!

„Ono što se onda desilo… “ – Šta li je sledeće, majku vam netalentovanu?

Kad mi tamo, a ono međutim…

Najnovija bitka za posete i zaradu kojeg dinara, po kojekakvim sajtovima, „… a ono što se onda desilo, oduzeće vam dah.“ Nije mi samo jasno kako nekog nije sramota da napiše takvu rečenicu, pa ne bih je napisala da mi život od toga zavisi. Ne bih kliknula, pa da ću milioner odmah da postanem. Udruženi, budale netalentovane, nemaštovite i dokona masa, koja se u sve i svašta razume, a ne ume guzicu iz fotelje da podigne. Najveće dostignuće u životu im je što su otvorili FB nalog i naučili kako da se konektuju.

Misterija vlaške magije… Omađijajte ga pogledom

Uhapšen čovek koji je skupljao muške polne organe… onda ih prodavao i obogatio se

Ovo leto bićeš bez celulita i masnoće ako svako jutro popušiš komšiji

Operite veš bez deterdženta, omekšivača i izbeljivača, ma bez vode

Zašto se polio kantom ledene vode?

Biznis kursevi, postanite uspešni za nedelju dana i za mesec dana postanite milioner

Ošišajte se bez makaza i mašinica

Da li je to ona? Od početka karijere do danas u 12 slika

Deca koja su imuna na moderne bolesti i alergije… Zauvek zdravi

Ovo nikad niste videli… svršićete od sreće

Napravite ukusnu nepečenu pogaču bez brašna i kvasca, najedite se k’o čovek

Ovo nikad niste čuli, obradujte svoje uši

Ovo nikad ne biste pretpostavili

Ovo je heroj, Supermen na delu

Ovo je monstrum

Genetski modifikovani ljudi… vladari iz senke

Izdepilirajte se bez brijača, voska, lasera… obezdlačite se bez muke

Genetski modifikovana hrana od koje ste sve više gladni

Ko treba da ide na more?

Izlečite rak za tri minuta

Sunčajte se bez sunca

Jebite se bez kurca

Ubijte se bez posledica

Izabrali psa za gradonačelnika, pa ga onda odrali i ispekli na ražnju

Smršajte za 15 minuta

Pogledajte šta se dešava u ćevabdžinici, kad naručite topli sendvič

Čudan način samoubistva, ali krajnje uspešan

Imajte silikonske grudi, bez silikona, kao da su silikonske, a ono prave

Svirali beskućniku, ono što se desilo je predivno… beskućnik postao direktor uspešne firme

Lajkovao sve na FB, evo šta mu se desilo… oženio se poznatom glumicom

Evo kako odmah da smršate i postanete holivudska zvezda

Priznali zaprašivanje čovečanstva… zaprašuju nas komarcima

Jeste li ikada čuli za reč SRAMOTA? Mene sramota da pročitam ovakve naslove, tekstove odavno ne čitam i odavno bih pozatvarala sve te naloge koje imam, al’ volim da pogledam fotografije prijatelja, da pročitam poneku rečenicu pametnih ljudi, ali odakle ovolika gomila ludaka i budala oko mene nije mi jasno? Isitna je da sam ovde uz naslove dodala i po koju moju, ali sam se uklopila k’o velika, mora se priznati.

I treba bre majku vam nenormalnu, da pocrkate od epidemije, svi do jednog. „Radoznalost je ubila mačku“, ali bolje da stradam kao mačka posle devet života, nego kao ovca ili uamljena kobila, od gluposti. Jedino što smem da potpišem je da nam kao društvu i državi i ljudima, spasa nema. Šta li je sledeće, samo me zanima? Ima li dalje uopšte ili smo stvarno dotakli samo dno i povratka nam nema?

Daleko od toga da sam pametna. I „mačke“ su postale naivne i glupe, ali usput i ubiju ponekog miša. Zavisi koja mačka je u pitanju. 😉

maca i mis

Kako sprečiti zlo da nam otima decu i zavija nas u crno?

Svi smo mi ljudi iako postoje oni koji ne zaslužuju da ih zovemo ljudima, jer svojim delima dokazuju suprotno. Mnoge stvari koje čovek može da učini, nijedna životinja ne bi.

Podelili se po društvenim mrežama, pa se svađaju i raspravljaju treba li uvesti smrtnu kaznu ili ne. Kao da će ta njihova rasprava bilo šta promeniti. Puko trućanje i bespotrebna svađa. Neki pitaju šta će deca napolju kasno uveče? Koliko se sećam bilo je dana kada smo mogli slobodno da se krećemo u svako doba dana ili noći, bez straha da će nam se nešto loše desiti. Priznajte da smo nesposobni da se izborimo sa zlom, da smo mi ti koji su i doveli do svega ovoga. Baš isti mi koji sedimo i čekamo da se nešto promeni.

Ako deci treba zabraniti da se slobodno kreću, zato što postoje zli ljudi, a roditelji i država su nemoćni da ih zaštite, onda uvedite policijski čas, pa da znamo na čemu smo. Hoće li to možda sprečiti zločine? Zli ljudi deluju danju, kao i noću. Nesposobni smo da sprečimo ubistva, otmice, prevare, lopovluk, pljačke, narkomaniju, trgovinu ljudima, zlostavljanje… Priznajmo to.

„Naše društvo nije zrelo za evropske mere ponašanja.“, kaže taj neki ministar nečega. Ma da. U Evropi se zločini uopšte ne dešavaju. Tamo je sve pod kontrolom, teče med i mleko? Zar ne vidite da je ta jurnjava za Evropom i dovela do mnogih tragedija u ovoj zemlji? Luda zemlja, sve luđi narod. Sve je to povezano.

Pita me Ana (6) pre neki dan.

–      Mama kaže Isidora (4) da „makromani“ i neki zli ljudi uhvate dete, pa mu iglom puštaju drogu u ruku i ono posle umre ili ga ubace u kombi i ukradu ga. Mislila je na narkomane i ludake, pa ne ume ona to da kaže. Nego reci mi kako mi da se odbranimo od njih ako nas ikada neko napadne?

E to je pravo pitanje na koje treba da nađemo odgovor. Šta treba da učinimo i na koji način da zaštitimo svoju decu, da bar imaju šansu? Da ih spasimo od silovatelja, ubica, narkomanije, pedofilije, otmice…

–          Da ih zatvorimo u kuće i da ih nigde ne puštamo da idu bez nadzora, ni danju ni noću, bez obzira koliko godina da imaju?

–          Da ih naučimo da nigde, baš nigde, nisu sigurni?

–          Da sloboda nije svima zagarantovana, jer zlih ljudi ima sve više i više?

–          Da im zabranimo pristup internetu?

–          Da ih stavimo pod „stakleno zvono“?

–          Da im zabranimo da se druže, da izlaze, da se šetaju, da voze rolere, bicikle, da se penju po drveću, da trče, da se zaljubljuju, da vole, da imaju prijatelje… jer nikada se ne zna odakle opasnost može da vreba?

Da li su zaista ovo jedini načini da odbranimo svoju decu, a i sebe??? Možda i jesu, jer ko će da nas zaštiti, ako ne umemo da se zaštitimo sami? Baš niko.

Digla se pre neki dan buka i panika oko nekog kampa, gde su deca obučavana da se bore, da pucaju, da rukuju oružjem, nožem, da se snađu u šumi… Neću da zalazim u pozadinu cele te priče, u smislu pravoslavlja ili neke druge vere, nacionalnosti, militarizovanja dece i ostalih priča, zadržala bih se samo na tom delu obuke.

Treba da nam svima postane jasno da nam je obaveza da naučimo decu da se brane, da brzo trče, da znaju gde i kako treba da udare ako se nađu u situaciji da ih neko napadne, da razmišljaju, da beže… Na veliku žalost ovog našeg društva, DA! Od svoje dece treba da napravimo borce i ratnike da bi bar imali neku šansu da se odbrane i nekako prežive ili da ih nedužne zatvorimo u kuće. Mada ima i one dece koja čak ni u rođenom domu nisu sigurna i bezbedna od nasilnika. Čak ni u školi nisu sigurni, vršnjačko nasilje je u ekspanziji.

Šta preostaje? Vaspitati ih da nikoga ne napadaju, da budu dobri, da pomognu drugima u nevolji, ali i naučiti ih da se brane ako budu napadnuti. Deca više nigde nisu sigurna. Ni u gradu, ni u selu, ni u školi, mnogi čak ni u svojoj kući.

E ovako, koliko god bilo protiv zakona, svojoj deci ću kupiti svakom po jedan suzavac u spreju i obučićemo ih kako da ga koriste i u kojim situacijama, naučićemo ih i da pucaju, da rukuju vatrenim oružjem i  nožem, i da znaju dobro i jako da udare, da budu brzi, da brzo razmišljaju, da ne paniče, jer panika onemogućava trezveno razmišljanje, da ujedu, da šutnu, da beže, da vežu, da odvežu, da se orjentišu, da misle… da se spasavaju ako zatreba.

U ovakvom svetu nažalost, pored svega dobrog što možemo, želimo i učimo ih kao roditelji, naučićemo ih i da prežive po svaku cenu!

Verovatno postoje i drugačiji, mnogo bolji i efikasniji načini, ali sve ovo predugo traje i svi vidimo da niko ništa ne preduzima. Moramo sami da smišljamo načine da nekako zaštitimo decu i da verujemo da će nas zlo nekako zaobići i poštedeti da nas zavije u crno. Ljudi, sve su to naša deca. Sve je to naša zajednička crnina. Plačite, tugujte za svakim izgubljenim mladim životom, ali i razmišljajte kako da se zaštitimo.

Sigurna sam da će biti onih koji će na ovakvo moje razmišljanje i stav reći da sam luda, da deci ne treba davati oružje u ruke, da deca treba da budu deca, da se igraju i bezbrižno uživaju u detinjstvu, bez opterećenja da im se može desiti neko zlo. E nije tako! Treba se prilagoditi situaciji. Zlo im se može desiti, to svi znamo i svedoci smo toga. Sve i svašta se dešava. Zli ljudi su svuda oko nas koliko god mi svet uvijali u cvetiće i mašnice. Treba ih naučiti da oružje nije za igru, već za samoodbranu i isključivo samoodbranu!

Pretužna sam i svesna da postoje situacije iz kojih je nemoguće izbaviti se, ali i pokušavam da smislim način da zaštitimo svoju decu u ovom ludilu u kom svi živimo. Šta može dete da uradi, a svako dete je malo i nejako, protiv neke ludačke sile?

Kako sprečiti zlo da vlada, da nam otima decu iz zagrljaja i šalje na groblja?  Kako sprečiti zlo da nas zavija u crno? Mnogo je dece stradalo od zlih ruku. Neka vas anđeli čuvaju, tamo gde ste im se pridružili i izvinite što mi nismo umeli da vas sačuvamo, ni kao društvo, ni kao pojedinci, ni kao država, nikako. Svi smo krivi. Oprostite nam ako ikako možete. Laka vam zemlja bila i večno vedro, plavo nebo.

andjeo

Nisam kriva što je decenijama sve ostalo isto

srpska zastavaDa i pratim sve novine i svaki dnevnik, kao što ne pratim, ne bih ništa znala kao što ni vi koji pratite, ne znate. Znate samo ono što smete da znate, tako da nam se svima isto hvata.

Ne bavim se politikom, bavim se životom.

S obzirom da se u Srbiji političari decenijama ne menjaju, već menjaju, kao što sam odavno rekla samo kravatu i značku na reveru, nikakve potrebe nema da pišem nove tekstove. Da l’ hapse i za stare tekstove? Verovatno ne, pa ovo je nova vlast, demokratija na delu, sloboda govora je pravo zagarantovano ustavom, a na kraju krajeva kao da se ja bojim nekoga?!

Zanimljivo mi je što nemam potrebu da pišem ništa novo, a imam potrebu da kažem šta mislim. To je definitivno siguran znak, da se stvari u Srbiji menjaju. 😀 Izgleda da sam od retkih koji menjaju sebe, ali ne menjaju mišljenje. Dela su važna.

10. jul 2010.

„Bensandin država“ je odavno iza nas, ali zato imamo odsecanje prstiju, nabijanje eksera pod nokte i u ruke, obavijanje bombama, skakanje sa mostova, ubistva po ulicama… Ako ništa drugo ovom narodu se mora dozvoliti da bar neki lekić za smirenje može da kupi u apoteci. Biljni preparati koji se mogu kupiti za smirenje su isuviše blagi za ova sranja u kojima živimo. Ako hoćeš dugo da vladaš u Srbiji, a pri tom već imaš vlast, moj ti je savet da samo dozvoliš stanovništvu kupovinu lekova za smirenje bez recepta. Nakljuka se narod lekovima i miran, spava, sanja, smeška se. „Kako preživeti u Srbiji?“, ujutru i uveče po jedna „osmeh tableta“ i milina od života, hleb ti i ne treba.

U Srbiji je postalo lakše nabaviti heroin nego flašu rakije, domaće šljive. E malo ste se zajebali. Od mene za ta govna nećete ni dinar dobiti. Ne drogiram se, ne pušim vutru, ne pijem čak ni rakiju, jer nemam, ne pada mi na pamet da sebi nanesem neko zlo, ne mislim da otfikarim prst sebi i slično, ali ću zato da vas pljujem u svakoj situaciji i na svakom mestu i biću srećna ako samo jedna jedina osoba čuje ovo što pričam. To će biti uspeh, jer nisam ja baš tolika budala, pa da mislim da vam mogu nešto, ovako sama.

13. maj 2012.

Tragična prošlost, katastrofalna sadašnjost, neizvesna budućnost je jedina istina Srbije koja nije napisana ni na jednom predizbornom plakatu, ali je zapisana u našim svakodnevnim životima već decenijama.

Tragična prošlost se preobrazila u katastrofalnu sadašnjost, a neizvesna budućnost se lagano preobražava u još veću katastrofu. Kad razmislim malo bolje mi i jesmo pustili majmune da vladaju našim životima. Postoje li granice trpljenja ili je narodu stvarno postalo svejedno? Ne razumem.

20. mart 2012.

Lud narod svega mi. Sve što je moglo da se proda, prodato je, sve što je moglo da se uništi, uništeno je, svako ko je mogao da dobije otkaz dobio ga je, ko je mogao da ode, otišao je, ko je trebao da se zaposli, nije…  i sada će  EU da dođe da nam sve to ponovo diže iz pepela, a zasluge za sve će da pripadnu političarima, koji su kroz “suze, krv i znoj” udarnički “radili” da nas dovedu dovde gde smo sada.

Svaka im vala čast, odlično su uradili posao, a to da će Evropa da nas diže je notorna laž. Sve je upakovano tako da običan čovek vidi ono što oni žele da vidimo i da pri tom sve što se dešavalo zaboravimo. Sa zaboravljanjem nije nikakav problem. U Srbiji ljudi pamte samo ono što se desilo tokom nedelje, od ponedeljka je već sve zaboravljeno. “Idemo u bolje sutra.” Lud narod, kad vam kažem.

Kažu: “Daj da uzmem što se još uzeti može, bar koji dinar, da i ja imam neke vajde od ove rasprodaje.”, pa se priklanjaju, poklanjaju i pristaju na sve što im ova vlast na izdisaju još može dati. Ako tako narod Srbije bude razmišljao nastaviće da vladaju, samo će odelo da presvuku, da promene kravatu, slogan, znak na stranačkoj zastavi. Ući će u “nemoguće” koalicije, samo da nastave da se tale međusobno, jer to im je zadatak. Da sve sjebu.

14. novembar 2012.

Ljudi, naša deca rastu sama. Roditelji su već više od 20 godina okrenuti samo zarađivanju, svi traže način da svojoj decu pruže što više. Treba deci pružiti dobre patike, markiranu garderobu, najbolji telefon, budženi kompjuter… Sa druge strane tu je i ona druga grupa ljudi, koja se trudi da svojoj deci pruži osnovno, pa radeći od jutra do sutra, jedva i da viđaju svoju decu. I šta onda mislite da će postati od njih???

Više od 20 godina?! To je mnogo generacija. Mediji udruženi sa vlašću, ma kojom, su okrenuti protiv nas. Servira nam se ono što žele da prihvatimo i mi to prihvatamo, primamo se i sve van toga što nam je servirano, nije dobro! Za njih.

07. decembar 2011.

Srbijo tugo moja, jedini spas je u revoluciji, ali… Toliko se šljama namnožilo da više nema onih koji bi nešto zaista preduzeli. Vi kako vam je volja, kako vam savest nalaže, ako je uopšte ostalo savesnih na ovom svetu? REVOLUCIJA! Ja sam mala, moje reči ne znače mnogo, gotovo ništa, ne mogu da dignem revoluciju, ali mogu da kažem šta mislim i da neke pametnije od sebe, nateram da se zamisle.

Ne želim da neko ovaj tekst razume kao podršku ratu i nasilju, ja samo želim da kažem da su naši momci mrzli, krvarili, ginuli, branili,  SRPSKU ZEMLJU, za ništa, jer pičketine koje su sedele u foteljama su tu istu zemlju prodale.

Ne mogu da ćutim, a i zašto bih? Kaže mi jedan prijatelj: “Ivana pazi šta govoriš, pa mi smo odavno pod okupacijom, samo što to nije još uvek toliko vidljivo. Znaš kako je onda bilo, e biće i sad. O čas posla te pojede mrak.” Je li to paranoja ili potpuna istina? Šta vi mislite? E neka me pojede. Ja ne mogu zaboraviti…

21. novembar 2013.

Krivi smo, jer smo mnogi zaboravili i zaboravljamo i pljujemo po svemu što je naše, jer MI ustvari i nismo MI. Odričemo se svega, zarad nečega u šta su nas ubedili, “uverili”, “dokazali” nam… da smo “krivi” i da sada na sve treba da pristanemo da bi nas prihvatili.

MI kad volimo svoju zemlju i svoj narod, mi smo nacisti, fašisti… nama je zabranjeno da volimo svoju zemlju i budemo nacionalisti, jer mi i ne znamo šta je to? Većina ne zna, zato se priklanjamo i molimo i ponižavamo i bojimo se, jer jesmo zaboravili ko smo i šta smo.

Stanite!!! Razmislite još jednom pre nego da nešto uradite. Nemojte da izdajete i prodajete svoju zemlju. Koliko god nam nebo iznad glave bilo veliko, zemlja nam je osnov.

13. maj 2011.

Moja Srbija je ono što ja imam u njoj, a ne ono što nemam. Šta će meni nekog 6. maja, brazilske plaže, ako ne mogu da prošetam kroz šumu u selu, kada sve ozeleni, Đurđevdan kad se slavi.

Moja Srbija nije politika ove zemlje. Moja Srbija je, moje Kraljevo, moj Beograd, moj Ibar, Morava i Sava. Moja Srbija je moj Jarak i moj prvi skok. Moja Srbija je moje plavo nebo, zemlja ispod mene. Sitni puteljci, njive, šume, reke, koje vidim kad odem gore. Mir i tišina i šuštanje padobrana. Srbija sa visine je idealna zemlja.

21. novembar 2013.

Razumem da su ljudi koji razmišljaju kao ja “u izumiranju”, ali to nikako ne znači da ću odustati, jer smatram da su ljudi koji razmišljaju slično, budućnost Srbije. Ne zato što ćemo je nekad voditi i upravljati njome, to je nemoguće, pored svih vas koji ste spremni da prodate sve, sve date i na sve pristanete, zarad nečega u šta su vas uverili da vam treba. Da zbog svoje usamljenosti, izolovanosti od sveta, od svega što mislite da vredi, pristajete na baš sve. Od nevernika, preko vernika, do pravednika, sluga i sudija. Od “NE nikako, preko MOŽDA, do DA SVAKAKO.”…

15. april 2014.

Tolike rečenice, a reč nisam rekla. Da sam ja država i da se zovem, recimo Nepal, za Srbiju bih rekla: „Šteta što je tako propala, nije više dobro družiti se sa njo. Da je sretnem negde, ne bih sa njom ni kafu popila.“.

Nije Srbija kriva, što joj pod srcem gamad raste.

29. maj 2014.

Tokom poplava i sve ove nesreće koja nas je zadesila, narod je pokazao i dokazao da jeste ujedinjen. Ko to nije video, verovatno je samo gledao TV i njihove priloge. Mi drugi koji smo bili na Tviteru, nekim delom i na FB znamo da apsolutno sve možemo kada se udružimo i mislimo o tome kako se odbraniti, spasiti ugrožene ljude, pomoći da se smeste, da imaju sve neophodno za život u što kraćem roku.

Nije bilo važno ko je odakle, koje je vere ili narodosti, bilo je važno nabaviti džakove, lopate, čamce, motore, smeštaj, hranu, lekove, doktore,

Prosveta u Srbiji – Osnovno i srednje obrazovanje, pametnih je sve manje i manje !

Čitam knjige i poneki blog, slušam muziku i gledam filmove. Malo pišem u zadnje vreme. Postala sam potpuno nepismena, pored svih dešavanja oko nas. Možda zato što ih i ne pratim, ne znam. Naletim na blog jedne profesorke srpskog jezika, gde ona u jednom postu piše o zakonu, tj. o pravilniku ocenjivanja đaka u školi. Smrklo mi se. Ne mogu sada da tražim taj blog, jer onda neću ni objaviti komentar koji sam ostavila. Uglavnom radi se o tome, „ako dete ovo, onda ti ono… ako dete ovako, ti onako… ako zna ovoliko, ti toliko… „. Čitava lestvica, a da se niko ne zapita, kakvo znanje zaista stoji iza svega toga, koliko je zaista upotrebljivo i za šta će im uopšte ikada služiti. Jadna naša deca. A komentar je bio ovo… mora da se žena začudila? 🙂

Stvarno me zanima ko je napisao, usvojio, odobrio ovakav pravilnik ili kako se ovo već zove? Jesu li ti ljudi ikada išli u školu? Baš zbog njega više nikom ništa nije jasno. Ti ga tumačiš ovako, drugi profesor onako, dete na peti način. Sistem ocenjivanja deca shvataju sasvim drugačije, a tu onda na red dođu i roditelji koji smatraju da imaju najpametnije dete na svetu i da njegovo znanje zaslužuje bar ocenu više. Često poželim da jesam profesor, ali sa druge tačke gledišta, ne bila vam u koži.

Učim svoju decu da uče, da ih sve zanima, da budu vredni i radni, da se trude i daju sve od sebe u svemu što rade u životu, a kako će to neko da oceni zaista nije važno.

Mnogo mi je žao što je naše školstvo ovoliko uništeno. Žao mi je prvo dece, a onda i profesora.

Ćerka mi je 8 razred, odem na roditeljski i čudom se ne mogu načuditi. Ne mogu da razumem toliko nepoštovanje i dece i roditelja prema profesorima, nastavnicima, školi, prema znanju. Imala je baš ovih dana pismeni iz srpskog, napisala je tekst nad kojim samo može da se plače. Verovatno znaš o čemu 8 razred sada piše. Srbija! Njena poslednja rečenica me porazila, slomila potpuno: „Volim ja svoju zemlju, ali ne znam koliko ona voli mene.“.

Mnogo je tu faktora umešeno. Roditelji koji rade od jutra do sutra, samo gledaju kako da prehrane porodicu, a deca jadna, odrastaju sama i gotovo nepismena. Povezan lanac. Uništiš porodicu, uništio si celu državu.

Iako ne ume sa svojih 6 godina da kaže R, marljivo vežbamo, moj Marko zna da se ne kaže „celo vreme“ i sigurna sam da će ispraviti svakog ko pogreši, jer je mama bila dosadna i dosledna i spremna da ispravi svaki put kad se pogreši.

Mojoj drugoj ćerki nisu dozvolili da se upiše u predškolsko, jer nije na spisku zato što je mlađa 20 dana od određene granice. Ko je taj ko je odredio tu granicu? To što je pametnija od neke dece koja su i treći razred nema veze. To što već ume da čita, piše, koristi se kompjuterom, bolje nego ja sa svojih 20 godina, nije važno. Što je sa tri godine znala skoro sve glavne gradove zemalja kojih smo se setili da je naučimo, zanimalo je, ma nema veze. Zakon je zakon. Ako hoćeš da napreduješ u ovoj zemlji, pa iako imaš 5 godina uhvate te za nogu i vuku dole iz sve snage.

Zašto neće da dozvole našoj deci koja žele, da se razvijaju i rade na sebi, da napreduju? „NE može u predškolsko, ali ako prođe pregled i psiho test možete je upisati u školu.“. U kakvu školu, pitam se?

I tako, iznervirala sam se i ovaj komentar je prerastao u post na mom blogu i objaviću ga sutra. Potrudila sam se da ne opsujem. 🙂 U septembru ću imati tri đaka prvaka, život i zdravlje, ali iskreno ne vidim cilj. Ocenjivaće ih po nekom pravilniku? Razni ljudi. Neki će poštovati pravilnik, neki će se kao ti pitati: „Šta je bre ovo?“. Šta kad završe ono što vole i žele? Tuga.

Na kraju samo još da ti kažem, srećno. Ako ništa drugo, neko će sigurno da zapamti da se ne kaže „celo vreme“. 🙂

I tako, ostavih komentar… kad pomislim na septembar, smuči mi se. Ne bojim se obaveza, njihovih i svojih, ne smetaju mi ni petice, ni cvetići, trojke, jedinice… Samo želim da moja deca shvate, nekako, da su te ocene potpuno nebitne. Važno je da se nauči ono što se voli i da se ostalo nekako prođe. Sad bih rekla: „Serem vam se u ocene i ocenjivanje i ovakvo školstvo… „, ali neću da psujem.

Polagaće malu maturu posle 8 razreda, tj. prijemni. 106 hiljada predmeta. Ako more, i treba, da vidimo šta ste ih to naučili? Naučili su mućak, jer svi sve treba da uče ponovo. Manufaktura u još jednom obliku. Treba posao da se obezbedi i nezaposlenim profesorima koji pripremaju decu za prijemni ili kako se već to zove?

Sve nešto mislim da je ovo maslo onog Obradovića. Kako bih ga slatko izudarala samo da mogu? Uhapsila bih ga, bez objašnjenja i prava na odbranu. Uništio je generacije ljudi. On i njegovi, koji su, već ne znam.

Moje dete u prvom razredu nije imalo Bukvar. Učili su da pišu slova u sveskama bez linija, FLOMASTEROM! Alooo! Zapalo joj eksperimetionalno odeljenje. Gde je sveska u male i velike linije? Penkalom, kosa tanka, uspravna debela. Pa dokle bre, da eksperimentišete sa nama i našom decom? Da ih ocenjujete po nekom tamo pravilniku, a da ih ne naučite da ustanu kad učitelj, nastavnik, profesor uđe u učionicu? Deca nam tuku profesore, bez ikakvih sankcija. Eeeej zemljo! Rastu u siledžije, narkomane i ludake, i nikom ništa.

Moje drugo dete. Ne možeš da je upišeš u predškolsko? Eeeej! Kažu baš ovako: „Znate šta, nema nikakvih problema da je dogodine upišete u prvi razred ako je dovoljno zrela i ako prođe sve preglede i psiho test, ali u predškolsko ne može.“ Serem vam se u vaših 4 sata predškolskog. Svaka čast učiteljicama i radnicima u predškolskom, ali gde je tu neki plan i program, kada se već toliko držite pravilnika i zakona? Jedino dobro od svega je što su se deca upoznala i družila. To su mogli i u parkiću.

Znači da sam je rodila 20 dana pre, ne bi bilo nikakvih problema, pa makar bila i potpuno nezrela za predškolsko i školu kasnije. Koje su to budale donosile te zakone, da mi je da ih vidim samo? Gde je taj Obradović uopšte? Da sam pokušavala na Harvard da je upišem, uspela bih, ali u predškolsko ne može!

Što se većine prosvetnih radnika tiče, divim im se na entuzijazmu. To su uglavnom ovako neki ljudi kao ja. Samo što imaju više problema, jer vole decu, a imaju posla sa državom. Ne mogu da se izbore sa zakonom, pravilnicima, decom, roditeljima… Sada svako ima svakakva prava i oni su ugrožena „vrsta“.

A tek pregled za upis u prvi razred. Sačuvaj Bože. Kao da će kosmonauti da budi. Važno je da se roditelji šetaju od jedne do druge zdravstvene ustanove, k’o neki ludaci. Valjda da oni što džabe sede po domovima zdravlja, imaju kao nekog posla. Nekad je to bilo, pedijatar, psiholog, vakcina i to je to. Sada im jedino ne pregledaju bankovni račun, ali su taman toliko pametni da znaju da ih tako mala deca nemaju.

I posle me pitaju što nisam glasala? Kada se bude pojavio neko ko će umeti da reši, pre svega i prvo, problem prosvete i zdravstva možda i izađem na izbore. Znači, nikad. To je tek početak, ali je najvažnije. Zdrava i pametna nacija.

Je l’ vi zaista mislite da je ovom narodu važno što ste vi uhapsili tog i tog?Jeste im važno, da bi imali šta da pričaju i o čemu da pišu, drugo i nemaju. Kad nemaju šta da jedu, ljudi se okrenu tuđim životima, pa ma čiji da su. Samo kad nisu njihovi.

Za sramotu ne znate. Pa majku vam, i rod i porod. Isprali ste im mozgove i jedini problem su vam ovakvi kao ja, ali ste u prednosti, jer nas je malo. Je l’ vam jasno da je Srbija veća van Srbije? Još malo, pa nećemo postojati. Svi će otići. To je valjda i vaš cilj?

P.S. Samo za kraj da vam kažem da bez obzira što je ovaj post ovoliki, ja sam sve ovo samo ukratko rekla. Šturo i nepotpuno. To je sve trebao samo da bude jedan komentar od par rečinica na blogu jedne zbunjene profesorke, koja ne zna kako po pravilniku da ocenjuje našu decu, a ko bi znao?

Vaskrsije Vrekić ne sme da „vaskrsne“!

marija cimbalDana 16. februara 2013. godine Vaskrsije Vrekić je na najbrutalniji mogući način ubio dvadesetčetvorogodišnju Mariju Cimbal. Nakon što ju je zadavio, zapalio je njeno tijelo u nadi da će ukloniti dokaze. Išetao je iz njenog stana i mirno zaključao vrata, kao da se ništa nije desilo, sa plenom od 300€… „

Vaskrsije, staro, srpsko religiozno ime nastalo od reči vaskrsnuti, onaj koji je vaskrsao. Vaskrsnuti, ponovo se pojaviti nakon određenog vremena.

U slučaju Vaskrsija Vrekića do takvog „uskrsnuća“ NE SME da dođe. Zbog zločina koji je počinio, takav čovek ne sme ni da dobije priliku da se ikada nađe na slobodi.

S obzirom da nisam pravnik, da ne pišem ni za jedne novine, ovo što pišem je lično moj stav. Subjektivno mišljenje jedne obične mene. Pravni sistem u Srbiji kao i u mnogim drugim zemljama je pun „rupa u zakonu“ tako da kada jedan ovakav slučaj advokati „uzmu pod svoje“, Vaskrsije Vrekić može za 15 godina ponovo da „vaskrsne“, možda i za 10, da izađe iz zatvora kao slobodan čovek. Sa 40-45 godina života da nastavi da živi. Tu među nama.

Odakle pravnom sistemu ove zemlje pravo da puštanjem na slobodu, ikada, ovakvog monstruma, sutra dovodi u opasnost neku drugu Mariju, Irenu, Jelenu, neku drugu devojku, ženu, čoveka, dete. Jednom monstrum, uvek monstrum.

Da li neko ko nije monstrum može da zapali nekog i da gleda dok taj neko gori? Pa monstrum je i onaj ko može psa da spali, tako da monstruoznost njegovog zločina nema mere.

Monstruozno je to što je Vaskrsije uradio Mariji Cimbal. Ne vezujem se za motiv, mada nije malo važan. Objasniću. To što je on njoj uradio zbog 300 evra, ne sme niko nikome da uradi, ni zbog čega, pa da je bilo u pitanju i 300 000 000, takve stvari ne smeju da se dešavaju. Na našu veliku žalost dešavaju se.

Monstruozno je to što je uradio njenoj porodici, prijateljima, pa čak i nama kao društvu, kao civilizovanim ljudima. Zločin MORA da se kazni i zbog svih onih ostalih koji su možda spremni da urade takvo ili slično zlodelo. Mada bih da se ja pitam, takve javno besila, iako to možda nije civilizovano. Obesiš na trgu jedno trojicu ovakvih, pa da vidimo koliko će se stopa monstruoznih zločina smanjiti? Za primer.

U novembru 2001. godine u Srbiji je ukinuta smrtna kazna i najduža kazna koju neko može da dobije za svoj zločin je 40 godina. Bez obzira da li je druge doveo u opasnost spaljivanjem tela Marije Cimbal, da li je to uradio iz koristoljublja, zbog 300 evra ili 300 000 000, da li je mogla da se zapali cela zgrada i zapali se i strada još 48 ljudi. Vaskrsije ne sme da dobije priliku da „vaskrsne“ i treba da bude osuđen na najdužu moguću kaznu.

Briga me za zakon i njegove rupe, ovakav zločin MORA da se najstrože kazni, u nadi da jedan takav „čovek“ neće dočekati svoj 70. rođendan, jer Marija nije imala priliku da dočeka ni 25.

Na našu veliku žalost zbog „rupa u zakonu“, zbog našeg pravnog sistema, zbog ko zna čega sve, postoji mogućnost da mu bude suđeno samo za teško ubistvo na svirep ili podmukao način, a u tom slučaju ne može da dobije više od 15 godina, zato je pokrenuta peticija Višem javnom tužilaštvu u Novom Sadu u kojoj se traži da mu se sudi za još dve tačke krivične prijave po kojima postoji mogućnost da bude osuđen na celih 40 godina, što po pravdi i zaslužuje. Potpišite peticiju, jer Vaskrsije ne sme da „vaskrsne“ na našim ulicama, nikada više! PETICIJA

Svima nam je super, stoga uživajte ljudi u sreći i blagostanju

Nemam taj „luksuz“ da se potpuno povučem sa neta, svaka druga komunikacija: telefonski razgovori, mms, sms, a verujem i klasično slanje pisama je mnogo skuplje nego korišćenje Skajpa, pa sam stoga „osuđena“, sa druge strane volim svoj blog i ne želim da ga se odreknem.

Definitivno nisam zavisnik. Onih 25 dana bez medija se produžilo na, ček da izračunam… (jedva se presabrah) na 247 dana. I ponoviću opet, jedine vesti koje prihvatam su direktne, od ljudi koje poznajem lično ili od onih u koje iz određenih razloga imam poverenje. Krajnje subjektivni razlozi. E sad ti razlozi bi bili pitanje da sam recimo član neke partije ili da podržavam nekog od „moćnika“, ali u mom slučaju to nije slučaj.

„Idem ja tom i tom ulicom, kad ispred mene pade ledenica. Omašila me za pola metra.“ To je vest za mene i sve tome slično, kao i sve ono što svojim očima vidim. „Tada i tada, tu i tu sam dobio nagradu za to i to.“, „Na tom i tom aerodromu mi se desilo to i to.“, „Operisao me taj i taj doktor, zbog toga i toga i bezgranično sam mu zahvalan.“, „Položio sam taj i taj ispit.“… Znači konkretno, od „živih“ ljudi. Nije u pitanju paranoja, već moj izbor.

Mogu da se odreknem i FB i TW, ali ne želim, to ću da uradim kad odlučim i kad stvorim uslove da se preselim na neku planinčugu, a do tada će me biti.

Znam da je bila neka rekonstrukcija, Hrvatska je ušla u EU, sastavljen je most Borča Zemun, znam da se spremaju izbori, sad ta mećava, valjda znam još nešto iz svih tih naslova? Hm? Ali uglavnom sve ostale stvari koje znam su iz direktnih izvora.

Kada na to moje neznanje i posmatranje sa strane neko kaže „pametnije ti je da ćutiš kada nisi upućena“, smatram da sam merodavnija da kažem šta mislim nego osoba koja od jutra do sutra prati i čita sve moguće vesti koje su mu „servirane“. Zašto? Zato što sam do 31. maja 2013. godine baš sve videla i čula, kao uglavnom i većina ljudi sa ovih prostora do sada i ne želim više. Sa mnom niko ne upravlja ni na koji način.

„Teorije zavere“. Krajnje smešno. Ne postoje teorije zavere, postoji samo politika i kreiranje mišljenja uz pomoć medija. Ako će to neko da tumači kao teoriju zavere, neka. Dobro je. Samo napred. Kad kažem da plaćaju po komentaru 50 dinara, ne kažem bezveze. Možda neki plaćaju i 100. To je tako. Ljudi nemaju ‘leba da jedu, pa 50 po 50 dinara, pa nalog, dva, pet, 102, ohoo nakupi se tu lepa parica.

Političari čak više i ne promene odelo, promene samo kravatu, eventualno košulju i značku na reveru. Godinama jebu jedni druge preko leđa naroda. Sve finte, fore i fazoni ostaju isti, čak se i akteri ne menjaju, samo menjaju strane sa kojih udaraju. Rekoh vam već da je 14 kila malo.

Narod ovca. Alooo ljudi! Ko hoće da vidi, vidi. Ko hoće da čuje, čuje… Ma ništa. Uživajte, nema nam spasa, jer je očigledno svima super. Odoh da napravim pitu. Dobro je, danas imam sa čim, sutra ću da se mislim, a vi pogledajte još jednom najnovije vesti, nemojte nešto da vam promakne. I da. Ma ništa… ‘ajd zdravo, uživajte u blagostanju.

sheeps

Moj prijatelj Aca – uhapšen!

Ne serite bre više po tim društvenim mrežama, nek’ je on nama živ i zdrav! Mada kad mu prebroje rebra… samo da ne prođe kao imenjak mu svojevremeno. Bog neka ga čuva.  A zbog vaše lažne podrške i jeste čovek tamo gde jeste. Dali ste mu krila koja nema. Nije imao dovoljno pameti da se izbori sa kojekakvom bagrom. I onda dan za dan, lažna krila rastu i tras tras… šta bi na kraju? Ode sve u kurac!

Čovek u besu i nemoći svašta može da kaže, ali ne može da uradi ono za šta se nije rodio, a Aca se nikako nije rodio da bilo kome nanese zlo.

Šta sam sve rekla za kojekakve vlasti i vladare, pa bila bih uhapšena do sada 100 puta. Eto nisam, imala sam sreće ili bar malo više pameti od njega. Lečak. Puk’o čovek, pa šta? Ko još u ovoj zemlji nije puk’o?

„Najbolji srpski padobranac“. Pa da rešim i da imam para, do kraja 2014. bih bila bolja od njega iako je između njegovog i mog iskustva trenutno čitav eon. Malo muda u početku, posle malo talenta i mnooogo para.

Najbolji srpski padobranac ne postoji. Ego u padobranaca je veći nego pilotski i doktorski zajedno. „177. medalja.“. Ima ljudi u ovom sportu koji odavno više ne broje medalje. Svaka čast Aci na rezultatima, ali on je samo nada, ne i najbolji srpski padobranac. Kad se pogleda padobranstvo samo tu u komšiluku Mađarska, Slovenija, Italija… mislim smešno jebote, kada znam koliko se može u ovom sportu. Ima onih koji skaču po 8 skokova dnevno, svakodnevno, cele godine i to ne plaćaju iz svog džepa, a ovde moraš sve da prodaš da bi postigao neki uspeh. Da je dobar jeste, da je najbolji nije. Tačka.

„Ja ću da organizujem, ja ću da dovedem, ja ću da srušim, ja ću da raskrinkam, ja ću da delim, ja ću.. ja pa ja, pa posle mene opet ja“. Otprilike tako Aca govori, kao pravi predstavnik padobranaca. JA!

Ako šta poznajem onda poznajem padobrance. Neki to mnogo suptilnije naglašavaju, ali sve u svemu to JA je ono što vlada. I nije čudno da je tako, jer kada si gore sam sa sobom, jedino što imaš jeste to JA. To JA je poželjno gore, ali kad sletiš dole, e tu dole ti trebaju prava muda. Da se suočiš sa svim onim što te tu dole čeka. Život običnih smrnika. Aca nije mogao.

Bio je na pravom putu. Neko vreme. Onda „prsnuo“. Recimo mogla sam i ja danas da „prsnem“ što su me opljačkali kojekakvi, za struju. To drugom prilikom da vam ispričam, ali sve u svemu zar nisam mogla da kažem „jebaću im mater lopovsku, ukrali mi pare, baciću im bombu!“. Mogla sam, ali nisam i neću. Ne plašim se nikog i ničega, ali nije mudro.

Mož’ misliti „14 kila eksploziva.“? To je bre malo da bismo se rešili sve gamadi koja nam godinama dahće za vratom. To je bre šala, šta vam je? Ko to uopšte može ozbiljno da shvati? Što nije 15, 20… jes’ no! Eksploziv je sinonim za bes, kao i „atomska bomba“. U ovoj zemlji „atomske bombe“ nisu samo oni koji su mrtvi. „Mrtvaka“ na svakom ćošku, ali i „bombi“ ima.

Onaj  „Boško Buha“ se svojevremeno stvarno obavio, bombama i upao u zgradu Vlade ili već u neku tamo jako „bitnu“ zgradu, pa ništa. Eno ga živ i zdrav, sin mu na nekoj funkciji. Alooo ljudi! Aca jedva i da zna kako eksploziv izgleda. Samo sere k’o foka.

Ne mogu da kažem da je lud, jer znam da nije, znam da nije ništa luđi od mene, od vas „normalnih“. Ne mogu da kažem ono što ne mislim, izvinjavam se svima. Samo je ljut i razočaran i srce moje ljubi ga Ivana, bezgranično šašav i dobar i idealista. A ideali u ovoj zemlji umiru, ruše se kao kule od karata. Ko prihvati prihvati, ko ne prihvati prsne.

Isto tako znam i mogu da potpišem da on nije nikakva pretnja ni za koga… u stvari jeste taman toliko koliko i svaki građanin ove zemlje. Rekla sam već do sada, svi smo mi „atomska bomba“. Pa dobro, neka nas onda sve pohapse. Čovek samo više nije mogao da ćuti. Jebi ga ne umemo svi svašta da kažemo, a da to bude pismeno uvijeno i da nije za zatvor. Eto on ne zna i šta sad? Userite mu se u život? Ma jok. Očitajte mu bukvicu i pustite čoveka da pokuša da preživi u ovim govnima u kojima živimo. Veći zatvor mu ne treba.

Novinarima dobrodošlo. Pa dobro, eto imate vest i… Jeste srećni? Ispirajte usta dan, dva, pet, a onda ostavite čoveka na miru. Nepravda boli pošten svet, a nepošten svet, pravda plaši.

Nego znate šta… sve revolucije počinju nekim hapšenjima! Razmislite i o tome. 😉 Srbija zemlja bezgraničnih mogućnosti.

aca i ja

Belluno Italy 2008.

Zašto sam prestala da „pišem“? – Srpski mediji, mediokriteti, poltoroni i ostala gamad

Otvorena, iskrena, „bez dlake na jeziku“, bez skrivenih namera, neukalupljena, nepotkupljiva… nisam prestala da pišem, samo sam prestala da neka svoja razmišljanja delim sa vama. Šesta godina ovog bloga, a u zadnjih godinu dana sam objavila manje postova nego za tri prosečna meseca ranijih godina. Zašto?

U jednom trenutku sam se veoma razočarala u neke sebi drage ljude. Nisam naivna i glupa, ali nisam ni daleko od prave, notorne glupače. S toga je i došlo do tog razočarenja. Kad ‘leba nismo imali da jedemo, ja se nisam prodala. Verovatno je to ono što više nije društveno prihvatljivo.

Nakon toga, nevezano za prethodno razočarenje, sam prestala da čitam novine i gledam vesti, jer kao učesnik jednog događaja o kome su svi pisali, bilo je u svim vestima, dnevnicima, pregledima dana, nedelje, meseca… kao učesnik tog događaja, sam ćutala. Zašto? Zato što sam pre svega čovek. Da nisam ćutala neki ljudi bi imali probleme, bili bi izvrgnuti i ruglu i Sudu, ali smatram da je pre svega najvažnije biti čovek i oprostiti. Ako sam već oprostila, onda treba da se uzdržim i prećutim. Jesam. Ko sam ja da bih sve krive drine ispravila?

Posle tog događaja sam mogla da napišem blog post, da pozovem nekog od „novinara“, ispričam svoju priču, istinu sa činjenicama i dokazima. „Napunim“ novine, „dovedem“ svoj skromni blogić na vrh svih mogućih lista, odradim, zaradim i nekom se „userem“ u život. Ne mogu ja tako. Ne želim.

„Šta li ova sada lupeta?“, pitate se. Bukvalno sam bila žrtva tog događaja i apsolutno sam uverena nakon svega, da pravi novinari i novinarstvo u Srbiji postoje možda 0,3%, ako ne i manje, jer da je tada bilo ko od njih samo pokušao malo da se raspita, zagrebe po površini, okrene makar jedan broj telefona, postalo bi jasno da je u pitanju velika laž, nameštaljka, prodata za velike pare.

Nije bila mala stvar u pitanju. Oni ne smeju protiv politike ove zemlje. Linija manjeg otpora kojom idu je tako očigledna. Ja sam smela, ali nisam htela. Sad me malo muči savest. U smislu: „Pustila sam da gomila ljudi veruje u ono što nije istina. Dobro, ali nikome na štetu, sem sebi samoj. Znači… ok je.“ Jeste li? Ne znam.

Svakodnevno se servira gomila laži, lakovernom narodu, koji uzima sve zdravo za gotovo. Kada sam kao jedan od aktera te priče pročitala i videla gomilu gluposti „renomiranih“ srpskih novinara i televizijskih kuća, pa onda i gomilu komentara lakovernog naroda i plaćenih komentatora koji puste buvu, čačnu, pa se izmaknu, uzmu dva dinara i budu srećni, odlučila sam da se povučem na određeni način. Jesam.

Istina je da mi je mnogo muka od svega toga. Da sam sama sebe dovela u situaciju da prećutim, pa kad sam to prećutila i pustila da bude tako kako je ispalo, zarad mira nekih ljudi kojima sam oprostila, onda zaista više ne vidim nijedan razlog da bilo šta, bilo kome govorim i pametujem. Sve je jedna velika LAŽ! Vi ste igračke velikih manipulatora. Nisam i neću biti deo te igranke, jer pre svega, kao što rekoh treba da budemo ljudi. I ja sam ispala licemer i manipulator, jer sam se odlučila na ćutanje!

Prećutala jesam, kriva sam što sam tu laž pustila da ostane laž, ne nikako iz nekog straha, već isključivo radi mira ljudi koji su krivi koliko i ja, samo zato što živimo u ovoj zemlji. Toliko je drugih laži koje prođu kao istina, a sve ovo je kao posledicu ostavilo samo neki moj nemir, (teško mi je bilo da ćutim), zato sam se odrekla medija, nemir tih ljudi, u smislu „da li će ona ćutati?“ i istu onu gomilu nadobudnih ljudi koji „sve znaju“.

Kao zaključak jedino što mogu da kažem je, DA JE SVE JEDNA VELIKA LAŽ! Garantujem vam! Toliko mi je sve to teško palo da sam ipak, pa makar i ovako uvijeno, nakon duže vremena, progovorila. Savest, moral, etika su mi važni u životu, tako da čak i kada sam lično bila ugrožena, ostavila sam, pustila sam da prođe…  prošlo je, zarad svog mira i mira nekih ljudi. Ako oni mogu da budu mirni posle izrečenih laži, što ne bih mogla i ja, koja je prećutala? Ne znam kako oni spavaju. Mirno verovatno, jer od onda do danas su toliko laži izrekli, napisali i pustili u etar, da je laž postala onako usputna, sasvim normalna i prihvatljiva u svakom smislu.

Šta je to većinu briga? Otvorite još jednom novine od jutros, pročitajte, utešite se, nekom je teže nego vama, pljunite u komentaru, lakše će vam biti, napišite post na blogu, osudite, ispraznite se, sve je ionako samo velika igra. Igra kojom se možda igrate nečijim životima, dobićete „lajk“, dva, 5000… bićete popularni, „eheeeej ja imam vest“, userite se u nečiji život, ma opušteno, šta vas briga za druge, možda i zaradite koji dinar, da opstanete, da svoj usrani život produžite. Sramota. Reč za koju ne znate ni da postoji, a o njenom značenju da i ne govorimo. Važno je da ste danas imali ‘leba da jedete. Kao da ćete živeti dva veka. Lepo spavajte, slatko sanjajte.

Beskrupulozni mediokritet – mladireporter.net

Srbijo – na tvojoj sam strani!

Sve smo „zaboravili“, ovakve i slične stvari se „nisu“ ni dešavale, sve smo „izmislili“ da bismo snimili filmove, da bismo „vodili“ medijske ratove, tako da „nismo“ imali šta da opraštamo, ali smo se pokorno izvinili. Praštajte nam, primite nas u vaše „redove“. Ako nešto „malo“ i nije bilo u redu sa vaše strane, ustvari se „nije“ ni dogodilo, jer smo zaboravili… zaboravili ko smo i jesmo li to što mislimo da jesmo, i mislimo li, i imamo li sa čim da mislimo? Šta nam je posle tolikog „ispiranja“ ostalo? Ipak, uvek se neko seća. Zaborav ne postoji!

„Šta ste se uhvatili za to bombardovanje, k’o da je to bilo nešto naročito? Na kraju krajeva, sami ste to tražili.“ Ne brini svete, zaboravili smo. I u tom slučaju, „krivi smo“.

Krivi smo, jer smo mnogi zaboravili i zaboravljamo i pljujemo po svemu što je naše, jer MI ustvari i nismo MI. Odričemo se svega, zarad nečega u šta su nas ubedili, „uverili“, „dokazali“ nam… da smo „krivi“ i da sada na sve treba da pristanemo da bi nas prihvatili.

MI kad volimo svoju zemlju i svoj narod, mi smo nacisti, fašisti… nama je zabranjeno da volimo svoju zemlju i budemo nacionalisti, jer mi i ne znamo šta je to? Većina ne zna, zato se priklanjamo i molimo i ponižavamo i bojimo se, jer jesmo zaboravili ko smo i šta smo.

Stanite!!! Razmislite još jednom pre nego da nešto uradite. Nemojte da izdajete i prodajete svoju zemlju. Koliko god nam nebo iznad glave bilo veliko, zemlja nam je osnov.

Razumem da su ljudi koji razmišljaju kao ja „u izumiranju“, ali to nikako ne znači da ću odustati, jer smatram da su ljudi koji razmišljaju slično, budućnost Srbije. Ne zato što ćemo je nekad voditi i upravljati njome, to je nemoguće, pored svih vas koji ste spremni da prodate sve, sve date i na sve pristanete, zarad nečega u šta su vas uverili da vam treba. Da zbog svoje usamljenosti, izolovanosti od sveta, od svega što mislite da vredi, pristajete na baš sve. Od nevernika, preko vernika, do pravednika, sluga i sudija. Od „NE nikako, preko MOŽDA, do DA SVAKAKO.“…

… Već zato što ćemo za sobom ostaviti one koji će znati da cene prave vrednosti i prevladeće sigurno. Muka mi je od vas, od kojih su pametnija moja mala deca. Ne zato što su moja, nešto naročita, već samo obična deca, koju ima ko da čuje i sluša. Glupi svete, slušaj svoju decu.

Da drugačije mislim odustala bih, odustala bih od svega i otišla više na taj Kipar i pametovala vam odande. Verovatno ću i otići, ali ne pre nego da vam sve ispričam. Potrajaće.

Neka vas, terajte politiku, pametujte, mudrujte, čitajte, gledajte vesti, trujte se, ali kad-tad shvatićete da je sve jednostavno. Moje razmišljanje i pisanje vas ne dotiče? Neka i ne treba. Ono čega se zaista ne sećate, ono čega ste se odrekli, što ste prodali, što ste zaboravili… svakako vam i ne pripada. Kome onda vi pripadate? Čiji ste?

Srbijo Tugo Moja! Na tvojoj sam strani. Istina je lekovita, istina uvek pobedi, pa ma koliko pre njenog priznavanja bude teško.

 srbija

Glas za spas !

Ne predstavljam Kurir, Blic, Telegraf, Alo, RTS, Pink, Prvu, Drugu… nemam pojma koji više sve postoje? Na kraju krajeva ja nikako nisam takav tip „novinara“, tako da za mene posla nema, e i neka ga nema. Ja predstavljam sebe i svoju porodicu, kao i sve drugo o čemu sam ikada ovde pisala, što nas predstavlja. Odavno više ne čitam novine i ne gledam vesti, ali smatram da makar samo 5 ljudi dođe na blog i čuje Aleksandra je sasvim dovoljno da doprinesem njegovom Glasu za spas Srbije, jer svako od nas ko odluči da progovori je „atomska bomba“.

Znam da svaka reč koju je rekao je čista istina. Kao ni on, ni ja se ne plašim nikoga i ničega. Iako za razliku od njega imam decu, ali samim tim smatram da sam i u većoj obavezi od njega da po ko zna koji put dignem svoj glas protiv nepravde, korupcije, propadanja, nemaštine, mržnje, zla… koji vladaju oko nas.

Ne želim da sutra moja deca odrasla na srpskim „stolovima“, po našim „livadama“, žive ispod nekog tuđeg neba.

I više mi se gade oni koji ga kao podržavaju, tapšu po ramenu, žele mu sreću i ništa ne preduzimaju: „Ne mogu ja.“, „Ne umem.“, „Podržavam te, svu sreću ti želim, ali šta ja tu mogu?“, „Želim ti sreću, idi do kraja.“… od onih koji ga javno napadaju.

Alooo ljudi jeste li totalno ogluveli, oslepeli, otupaveli? Probudite se!!! Ne obraćam se samo padobrancima, obraćam se svima.

Aca se ne zalaže samo za padobranstvo, već za SVE nas, jer u ovoj zemlji baš sve što valja je uništeno ili je na putu da bude. Treba jednom reći TAČKA. R E V O L U C I J A ljudi, REVOLUCIJA je jedino rešenje!

Da svi izginemo, da se svi iselimo ili da spasimo što se još uvek može spasiti. Nemamo mnogo izbora i u sve smo goroj situaciji. Ko to ne vidi, verovatno se već prodao za nešto, nekome.

Svi oni koji kažu da je ovo tvoja samopromocija, reklama i kojekakvi kurci, e dabogda se isto ovako kao ti samopromovisali i reklamirali. Ma joook… oni se reklamiraju na tuđ račun i iz tuđeg džepa, zato i ćute i trpe i vire iz nečije guzice, usmrdeli.

Lično sam ti rekla dok si bio u Americi: „Jesi lud, ne vraćaj se ovamo… Uživaj tamo gde jesi… Sve je to već odavno izgubljeno… „, sada sam posramljena. Porazila me je tvoja snaga i odlučnost. Hvala ti brate! Hvala ti što si me podsetio koliko se iskreno i zaista zalažem za pravdu i istinu, pa ma koliko koštala, platiću.

„Prodane duše, mogu da mi puše!“

Celih 113 dana bez ijedne jedine vesti. Kada je bilo 25, mislila sam da je to neki uspeh, a tek sada vidim da nisam ni na pola puta od onoga što sam sebi zacrtala. U vezi svega toga imala sam samo jedan, nazovimo ga, problem, kada sam otišla na roditeljski sastanak. Osmi razred, pripreme neke za nešto, inicijalni testovi, čuda neka, pojma nemam.. a onda razredna kaže: „Svi ste verovatno upućeni u sva dešavanja preko medija.“ Ahaaaa… Gledam k’o tele. Znači tu se nešto dešava što treba da se raspitam.

Pre nekih desetak dana odrekla sam se i Tvitera. Onako javno, sa svom mogućom dramaturgijom. A što tako? Baš zato da bude javno, pa da nemam posle izgovore „eto ja čas svratila“… neću da svraćam, neću da znam, ne zanima me. Neću da dozvolim da mi neko kaže „znao/la sam da nećeš izdržati“. Sujeta jebi ga, ali kod mene fercera. Kad kažem, rekla sam.

Bilo mi je baš naporno prvih par dana, ali rešila sam da se menjam. Da menjam svoje navike, da menjam sve što mogu, a jedino što stvarno mogu sam ja sama. E sad… nemam tu ja mnogo šta da se menjam, uglavnom su navike u pitanju. Neću da se nerviram zbog stvari koje ne mogu da promenim, neću ni da znam za njih. S obzirom da ne čitam vesti, e neću ni naslove da čitam. To je uglavnom ono osnovno. Toliko sam dugo u svemu ovome da mi je i sam naslov bio dovoljan, pa da mogu da napišem šest tekstova u vezi toga, k’o svaki „pravi novinar“ zemlje Srbije. NEĆU!

Sa druge strane ostao je FB. Tu sam malo rasčistila situaciju, ali uvek se provuče nešto što ne mogu da izbegnem. I to je dobro. Prave, istinite i tačne stvari. Tako da sam se oslonila na prijatelje. Ljude kojima verujem. Pa tako ako Sanja Rastovac bude obeležena u jednoj vesti u kojoj je spasila ptičicu, meni je to vest. Prava, tačna, istinita iz prve ruke.

Ovo je samo primer, ali i pokazatelj da znam šta se dešava. Na takve stvari obraćam pažnju. Kao i na to da je nečije dete, đak prvak dobilo neviđene batine od petaka. To nisam pročitala u nekom od, nazovi novina, već na nalogu čoveka koji je lični prijatelj dečakovog oca. Znači samo me direktne vesti i „slučajevi“ zanimaju.

Ako bi me neko sada kojim slučajem pozvao u kviz, koji se tiče stvari vezanih za politiku naše zemlje, da se tiču samo osnovnih stvari svima poznatih i da je nagrada 48 hiljada miliona evra… rekla bih im MARŠ. Ništa ja ne znam. Ni šta je ta neka rekonstrukcija vlade, ni ko su ljudi koji su u to umešani, ni ko je šta tu, kome i zašto… baš ništa. I ne zanima me.

Nijednu njušku nisam čula, ni videla celih 113 dana. Ne znam ko je ministar ovoga ili onoga, šta je ta neka rekonstrukcija donela ili odnela, koga su postavili, kome su glavu slomili…. BAŠ NIŠTA. Ali! S obzirom da znam raniju situaciju u srpskoj politici, meni su sve stvari sada samo postale kristalno jasne. Verujte mi, mada nemate nijedan razlog. Sve je to obična „pozorišna predstava“ u kojoj su glavni glumci kao i po običaju, iza scene. Možda bolje reći lutkarska predastava. Lutke kojima neko povlači končiće kuda, kako i zašto da se kreću, šta da kažu, u kom trenutku da prdnu, u kom da se nasmeše… Marionete. Pinokio je bio car za njih. Bar mu je vidljivo rastao nos kada laže.

Zaboravila sam i da pišem. Nemam kome više da se obratim. Ne želim hvalospeve koji su se ranije pisali u komentarima „bravoooo… to kraljice… tako treba… reci ti njima… „. Alo bre. Koji će meni krasni kurac, podrška od ljudi koji ne znaju gde su bušni i koji bi se prodali za 200 grama kafe, piće u  kafiću, žurku na nekom splavu, tvitap gde su glavne baje i ribe… More MARŠ! Prodane duše. Samo što dalje od mene i slobodno terajte po svome, pokazaće vreme ko je u pravu, a ko ne. Ko je čovek, a ko je obično govno. Pa neka vam je sa srećom.

pusenjeNeka potpuno ostanem sama, neobaveštena, izolovana, još samo da me jebete. Evo vam đoka za to! Podržaću uvek, svakog ko zaista zna da misli svojom glavom, a na meni je da procenim, jer jebi ga, ipak je ovo moj život jok vaš. „Prodane duše, mogu da mi puše!“. Što više „pušite“, manja je verovatnoća da me možete „pojebati“. 🙂

Za razmišljanje – Nemanjino zaveštanje svome sinu Savi

Zavještanje jezika

Čuvajte, čedo moje milo, jezik kao zemlju. Riječ se može izgubiti kao grad, kao zemlja, kao duša. A šta je narod izgubi li jezik, zemlju, dušu? Ne uzimajte tuđu riječ u svoja usta. Uzmeš li tuđu riječ, znaj da je nisi osvojio, nego si sebe potuđio. Bolje ti je izgubiti najveći i najtvrđi grad svoje zemlje, nego najmanju i najneznatniju riječ svoga jezika.

Zemlje i države ne osvajaju se samo mačevima nego i jezicima. Znaj da te je neprijatelj onoliko osvojio i pokorio koliko ti je reči pokrao i svojih poturio. Narod koji izgubi svoje reči prestaje biti narod. Postoji, čedo moje, bolest koja napada jezik kao zaraza tijelo. Pamtim ja takve zaraze i morije jezika. Biva to najčešće na rubovima naroda, na dodirima jednog naroda sa drugima, tamo gde se jezik jednog naroda tare o jezik drugog naroda.

Dva naroda, milo moje, mogu se biti i mogu se miriti. Dva jezika nikada se pomiriti ne mogu. Dva naroda mogu živjeti u najvećem miru i ljubavi, ali njihovi jezici mogu samo ratovati. Kad god se dva jezika susretnu i izmiješaju, oni su kao dvije vojske u bici na život i smrt. Dok se god u toj bici čuje jedan i drugi jezik, borba je ravnopravna. Kad počinje da se bolje i više čuje jedan od njih, taj će prevladati. Najposlije se čuje samo jedan.

Bitka je završena.

Nestao je jedan jezik, nestao je jedan narod. Znaj, čedo moje, da ta bitka između jezika ne traje dan-dva, kao bitka među vojskama, niti godinu-dvije, kao rat među narodima, nego vijek ili dva, a to je za jezik isto tako mala mjera vremena kao za čovjeka tren ili dva. Zato je, čedo moje, bolje izgubiti sve bitke i ratove nego izgubiti jezik.

Poslije izgubljenog jezika nema naroda. Čovjek nauči svoj jezik za godinu dana, ne zaboravlja ga dok je živ. Narod ga ne zaboravlja dok postoji. Tuđi jezik čovjek nauči isto za godinu dana. Toliko mu je potrebno da se odreče svoga jezika i prihvati tuđi. Čedo moje milo, to je ta zaraza i pogibija jezika, kad jedan po jedan čovjek počinje da se odriče svoga jezika i prihvata tuđi, bilo što mu je to volja bilo da to mora.

I ja sam, čedo moje, u mojim vojnama upotrebljavao jezik kao najopasnije oružje. Puštao sam i ja zaraze i morije na njihove jezike ispred mojih polkova. Za vrijeme opsada i dugo poslije toga slao sam čobane, seljane, zanatlije i skitnice da preplave njihove gradove i sela kao sluge, robovi, trgovci, razbojnici, bludnici i bludnice. Moji polkovodci polkovi dolazili su na napola osvojene zemlje i gradove. Više sam krajeva osvojio jezikom nego mačem.

Čuvajte se, čedo moje, inojezičnika. Dođu neprimjetno,  ne znaš kad i kako. Klanjaju ti se i sklanjaju ti se na svakom koraku. I zato što ne znaju tvoj jezik ulaguju ti se i umiljavaju kako to rade psi. Nikad im ne znaš šta ti misle, niti možeš znati, jer obično ćute. Oni prvi koji dolaze da izvide kako je, dojave drugima i eto ih, preko noći domile u neprekidnim redovima kao mravi kad nađu hranu.

Jednog dana tako osvaneš opkoljen gomilom inojezičnika sa svih strana. Tada doznaješ kasno da nisu mutavi i da imaju jezik i pjesme, i svoja kola i običaje. Postaju sve bučniji i zaglušniji. Sada više ne mole niti prose, nego traže i otimaju, a ti ostaješ na svome, ali u tuđoj zemlji. Nema ti druge nego da ih tjeraš ili da bježiš, što ti se čini mogućnijim.

Na zemlju koju tako osvoje inojezičnici ne treba slati vojsku. Njihova vojska tu dolazi da uzme ono što je jezik osvojio. Jezik je, čedo moje, tvrđi od svakog bedema. Kada ti neprijatelj provali sve bedeme i tvrđave, ti ne očajavaj, nego gledaj i slušaj šta je sa jezikom. Ako je jezik ostao nedirnut, ne boj se, pošalji uhode i trgovce neka duboko zađu po selima i gradovima i neka slušaju.

Tamo gdje odzvanja naša riječ, gdje se još grgolja i gdje se još, kao stari zlatnik, obrće naša riječ, znaj, čedo moje, da je to još naša država, bez obzira ko u njoj vlada. Carevi se smenjuju, države propadaju, a jezik i narod su ti koji ostaju, pa će se tako osvojeni deo zemlje i naroda opet kad-tad vratiti svojoj jezičkoj matici i svome matičnom narodu.

Zapamti, čedo moje, da svako osvajanje i otcjepljenje nije toliko opasno za narod koliko je štetno za naraštaj. To može štetiti samo jednom naraštaju, a ne narodu. Narod je, čedo moje, trajniji od naraštaja i od svake države. Kad-tad narod će se spojiti kao voda čim puknu brane koje ga razdvajaju. A jezik, čedo moje, jezik je ta voda, uvijek ista s obje strane brane, koja će kao tiha i moćna sila koja bregove roni, opet spojiti narod u jedno otačastvo i jednu državu.