Ne sme nikad da se zaboravi!!!

„Bombardovanje SRJ, divljačko, surovo i nehumano prouzrokovalo je velike patnje i pogibiju naroda, rušenje i uništavanje materijalnih i kulturnih dobara i proizvelo je jednu od najvećih ekoloških katastrofa XX veka na prostoru Evrope.

Tadašnji vrhovni komandant NATO-a general Vesli Klark je na američkoj televiziji CBS, izjavio: „Razlog napada nije bilo Kosovo, u osnovi, to nije imalo nikakve veze ni sa etničkim čišćenjem, to je bila bitka za budućnost NATO-a i za kredibilitet SAD kao sile na svetskom planu“. Cilj NATO agresije bio je okupacija Kosova i Metohije i njegovo pretvaranje u vojnu bazu za nove agresije i osvajanja, što je imperijalistima upkos herojskom otporu, pošlo za rukom Kumanovskim sporazumom.

U napadima koji su bez prekida trajali 78 dana teško su oštećeni infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture, crkve, manastiri… Poginulo je ili povredjeno više od 5000 ljudi (većinom civila) medju kojima i stotinu dece, a pričinjena je materijalna šteta od preko sto milijardi dolara. Tokom operacije, nazvane „Milosrdni anđeo“ gađani su civilni objekti: škole, bolnice, putnički voz, centar Niša, kineska ambasada…

Upotrebljeno je zabranjeno naoružanje (u vidu osiromašenog uranijuma) i izvršeni su stravični zločini za koje niko nije odgovarao.

Pozadina svega je u stvari put ka nezavisnosti Kosova, što potvrđuje priznavanje nezavisne republike Kosovo od 99% članica NATO-a u februaru 2008. godine kao i stvaranje najveće NATO vojne baze – Bonstil – van granica NATO saveza na prostoru južne srpske pokrajine. Herojska odbrana i borba naroda Srbije protiv ataka na njenu slobodu, suverenitet, integritet i nezavisnot ima univerzalnu vrednost. Ona predstavlja uzor za sve narode sveta kojima je stalo do slobode i mira.“

Prošlo je već 12 godina od početka, ali kao da je bilo juče i ne sme da se zaboravi nikada.

 

TweetUpSO – Tviteraši i blogeri u akciji

Još nekih 12 sati je ostalo do početka prvog TweetUpSo. Jedna divna žena, nekad ženica, sad ženetina 😆 se odlučila na ovaj poduhvat. Kažem poduhvat, jer je toliko rada i truda uložila da prosto ne možete ni zamisliti. Sigurna sam da će se svi koji budu bili sutra u Somboru ovim povodom, više nego odlično provesti.

Sve bliže informacije ste već mogli da pročitate na Verkinom blogu, tako da nema potrebe da vam bilo šta ponavljam. Sećate se njenog početka blogovanja, pa svih PratiPetkova, čitanja i linkovanja vaših blogova, PratiPetak u video formatu i još mnogo toga, e pa  iz svega toga se izrodila želja da sve blogere i tviteraše okupi oko jedne akcije i dokaže da kako ona kaže: „Udruženi blogeri i tviteraši mogu sve“.

Nažalost iz potpuno opravdanih razloga sutra neću biti u Somboru, ali se nadam da će posle ove biti i drugih prilika, a znajući Verku, za sledeći put možda smisli i avionom da nas provaza nad Somborom sa čim će moje zadovoljstvo biti još veće. 😀

Svima koji ste se uputili put Sombora i svima onima koji ćete sutra stići, želim da se dobro provodete i da Verkina ideja u potpunosti bude uspešno sprovedena u delo. Meni i svima onima koji nažalost sutra neće biti tamo preostaje da ovo dešavanje pratimo preko video prenosa uživo sa početkom u 10:00. O ovome će se tek pričati. 😉

 

Ma kad vam kažem….propašće i Donald Trump

I tako, jebi ga, dopisujem se sa Donaldom Trampom. Njegova žena mi je net prijateljica već godinama, ali sa njim sam stupila u kontakt čisto iz poslovnih razloga, skoro nešto, čisto fore radi, da ga ispitam malo. Pozdravlja vas Donald, kaže: „Izvini draga Ivana, ali jebi ga bato, nisam zainteresovan. Pozdravi drugare.“

I vi mi sada ne verujete, ali i ne treba, jer nije baš tako rekao. Treba izbaciti ovo „jebi ga bato“, a meni od svega samo to ostalo da gledam. I nije baš rekao, „Pozdravi drugare.“…jes’ baš će vas da pozdravlja Donald Tramp-Trump. Ovo „Sorry…“, može samo meni da kaže, pa jebi ga ipak smo mi neki poznanici.Da, da baš taj na koga ste prvo pomislili.

Nego da vam kažem. Propašće i on. Ma kad vam kažem. Nema tu priče, jer ko god je mene samo pozdravio i iskulirao taj je propao. Tako isto i moj bivši prijatelj sa fejbuka. Mlađan Đinkić. Lepo mu, kulturno pošaljem poruku i kažem, slušaj fejsbuk druže, tako i tako stoje stvari, ako ti ovo i ovo, ovako i ovako, ma ode ti. Kad ono i on me samo pozdravio, nije vas uzimao u usta. Nije vas ni kobajagi pozdravio, ali odeeee. Samo još jednu poruku da mu napišem 100% ima da leži zatvor.

O onom T.M. neću ništa da pričam. Sve je jasno ko dan. Taj je puk’o onog trena kad sam mu ime uzela u usta. Ništa poslovno.

I znate šta, sve se nešto mislim kome sledećem da pošaljem mejl sa nekom molbom ili zahtevom ili eto čisto samo da ga pozdravim. Ma ne možete da verujete, ali kad se ja nekom okačim na grbaču, taj propada sigurno. Ma jok okačim, nego samo fino kulturno, tako i tako, to i to… Kad ono ode čovek, propadne načisto.

Tako sam i Slobi poslala mejl. E svega mi. Čim ja nekom reč, dve, ma čudo jedno… Šta da vam pričam?

I tako sad se pitam kad je Donald Trump rekao šta je rekao, šta li njega čega? Jebote, ipak je on milioner, milijarder, bilioner… ma đoka. Sjebo se načisto kad vam kažem. Sve mi nešto žao čoveka.

 

Možda ovaj post zvuči šaljivo, ali je istina živa. Donald još nije propao, a kad će ne zna se. Nego imate li vi ideju kome da pošaljem pisamce? Možda ova fora stvarno pali, pa da probamo, ništa ne košta. Samo da nam se skinu više sa grbače i odu. Ko u zatvor, ko u propast, ko u pičku lepu materinu.

 

 

Brod tone – pacovi beže

Verovali ili ne 4. april, je proglašen za svetski dan pacova. Kako su se ljubitelji pacova odlučili da baš tog dana slave svoju ljubav prema ovim štetočinama, ne znam, ali ponešto znam o pacovima.

Ovim životinjama je najlepše u blizini čoveka. Najviše vole da se nastane u domovima ljudi, jer tu imaju neograničen pristup hrani. I pored generalno prisutnog negativnog stava o pacovima, brojni su ljudi koji ih uzgajaju kao kućne ljubimce. Umeju ti pacovi da se čoveku uvuku pod kožu.

Crni pacov – poznat još kao brodski pacov. Vrlo lako se može prepoznati u našem okruženju. Svojim delovanjem nekada je širio zaraznu bolest koja se zvala crna kuga, a ovi naši pacovi su doveli do bele kuge. Pacovi se razmnožavaju, šire, pomažu jedni drugima u svojim štetočinskim akcijama, ali zato svi ostali ispaštaju. Zbog njihovog delovanja ispaštamo na svim poljima.

Šta se valja iza brega, znaju samo pojedini, ali očigledno je da se nešto dešava, jer pacovi jedan po jedan beže sa broda. Jedna od važnijih osobina pacova je da su jako inteligentni, pa je pitanje hoćemo li im dopustiti da se izvuku nekažnjeni za svu štetu koju su nam naneli ili ćemo ih lepo pohvatati u klopku i koristiti kao zamorčiće zatvorene u kavezima?

Baš bi bilo lepo da ovog 4. aprila, koji dolazi, ovi naši pacovi svoj dan proslave iza rešetaka.

Srbi su kratkog pamćenja, možda zbog kokošijeg sedativa… prisetite se, nije to tako daleko bilo.

„Pod zlatnim suncem Srbije“

Danas sam čitala pisane dokaze i dokumenta, koja imam, o stradanjima Srba u proteklim ratovima. Nisu to neke stvari koje već nisu poznate javnosti, možda ne baš široj javnosti, ali svejedno mislim da je sve to odavno zaboravljeno, a ne sme da se zaboravi. Kada budem smogla snage prekucaću sve i objaviću na nekom posebnom blogu, a do tada mi ostaje jedna velika rupa na duši, da zjapi prazna.

Žao mi ljudi, žao mi dece i svih uništenih detinjstava. Hvala Slađani na ovoj predivnoj pesmi, pružila mi je trunku neke utehe, posle svega čega sam se prisetila danas.

P.S. Bez ove pesme, ovaj post je besmislen. Poslušajte.

Pod zlatnim suncem Srbije – Aleksandra Slađana Milošević

Blagosloven da si brate

slavu Božiju pamti,

milost primi

blagoslovena da si sestro

u miru ostaj mi.

Sve što si sanjao

u njoj si našao

pored srca sa sobom poneo

sve što si voleo

tamo te čekalo

znamenje sveto u zemlju upilo

Beli anđele

baci strele pravedne

da bližnji svoga zavoli

mir nek’ caruje,

da se nebo odmori

sve nas manje ostaje

Seti se molitve

i naše zemlje jedine

mi smo svi rođeni

pod zlatnim suncem Srbije

Seti se Gospode

naše majke jedine

mi smo svi rođeni

pod zlatnim suncem Srbije

Sve sto si tražio

u njoj si otkrio

u duši zvona sa sobom poneo

sve sto si ljubio

tamo je cvetalo

mirise sveća na dlanu nosio

Kao hrast stojiš sam,

pleteš grane vekovne

okreni lice, sudbino

nek’ se nemih čuje glas,

govori Srbijo

ni jedan ostavljen biti neće

Seti se molitve

i naše zemlje jedine

mi smo svi rođeni

pod zlatnim suncem Srbije

Seti se Gospode

naše majke jedine

mi smo svi rođeni

pod zlatnim suncem Srbije

Ne dam te,

Srbijo

mnogo se suza prolilo

kako da te ostavim

da deo sebe odvojim

ne dam te, Srbijo!

Tomica Milosavljević – uspela blogerska akcija :)))

Nisam noćas ni spavala, mora da se nešto dešava sa mojim horoskopom.  Pijuckam jutros kaficu, „lupam“ neke kugle na FB, nezainteresovano slušam vesti, kad ono „TILT!“: „Ministar zdravlja Tomica Milosavljević, podneo ostavku.“  😆

To je danas svima nova vest, a ja to znam evo već 6 meseci, tako da je moj post „Najnovija vest – Tomica Milosavljevic PODNEO OSTAVKU na mesto ministra zdravlja u Vladi Srbije„, danas doživeo potpuni procvat.  Mnogo mi smešno. Eto naša akcija je na kraju potpuno uspela. 😆

Malo zakasneli moralni čin, sada već bivšeg ministra je dočekan u javnosti i ovako i onako, ali uglavnom čovek kaže da nije više mogao da podnese teret i da daje ostavku iz ličnih razloga. Ahaa! 8)  Ti lični razlozi su neki „Zdravstveni savet EU“, ide čovek dalje. Mala mu Srbija više. Neka ide, daleko mu lepa kuća.

E baš mogu i smem… Srbi stoko jedna – neka vas je sramota!

Znate… ne možete očekivate da će vas u današnje vreme ljudi razumeti i podržati ako ste potpuno drugačiji od njih. Ako na mnoge stvari gledate iz nekog svog ugla, jok iz onog koji su vam drugi nametnuli. Ne mogu ja da se razumem sa nekim ko kaže da se danas mnogo bolje živi u Srbiji nego devedesetih, jer sada se voze bolja kola! „Više ljudi ima stanove na svoje ime“, jes’ da su na kredit ili pušing tj. lizing i da će im ih oduzeti ako sve ne isplate na vreme od plata koje su im sve manje i neredovnije, ali bre… to su njihovi stanovi, njihovi automobili. Ahaaa…

Imate li vi pisma svojih dragih sa ratišta? DA, baš sa ratišta, kojekavih bojeva koje smo bojevali. Jesmo. Nemojte da se lažemo da Srbija nikada nije u ratu bila. Postoji par grobova koje redovno posetim, postoje ljudi kojima zapalim sveću, a nisu poginuli u saobraćajnoj nesreći, ne ubiše ih u kafanskoj tuči. Ubili ih na ratištu, a bili smo isto godište ili behu par godina stariji od mene. Vi nemate nikog takvog?

Ne mogu da ćutim, a i zašto bih? Kaže mi jedan prijatelj: „Ivana pazi šta govoriš, pa mi smo odavno pod okupacijom, samo što to nije još uvek toliko vidljivo. Znaš kako je onda bilo, e biće i sad. O čas posla te pojede mrak.“ Je li to paranoja ili potpuna istina? Šta vi mislite?

E neka me pojede. Ja ne mogu zaboraviti malog Zeku. Imao je samo 19 godina, redovan vojnik, ne mogu zaboraviti gomilu šrapnela u Žaretovom telu koji i dan danas šetaju tamo-vamo i nikada se ne zna kada će završiti u srcu ili Filipovu ruku koja je završila u Žaretovoj. Od Filipa ništa drugo nismo imali da sahranimo. Ne mogu ja to da zaboravim, a Srbija nikad ratovala nije. Jeste li vi zaboravili? 19. septembar 1991. kada je cela tenkovska jedinica iz Jarčujka u Kraljevu, otišla u nepoznatom pravcu. Da li se to ikada desilo ili ćemo se praviti ludi? Možda sam ja luda?

Meni je pravac bio poznat. Odoše, a mnogi se ne vratiše nikada. Hoćemo li zauvek da se pravimo ludi? Zar nikada niko neće jednu jedinu reč reći o tome?  Hoće, serem i ja sad, ali mene boli što je sve to zaboravljeno do bola. Boli me što naši ratnici koji su bili spremni da život daju za srpski narod sada vise po nekim spiskovima za odstrel. DA… baš za odstrel.

Ne pričam vam ovde o onima koji su bili generali, pukovnici, vojskovođe, već o vojsci, rezervi… Ma ljudi, zar su to stvarno svi zaboravili? Ko se još uvek seća Miloša koji je obe noge izgubio u svojoj 23. godini? Je li ovaj svet totalno lud?

Živo me zanima gde je tada u to vreme bio naš sadašnji predsednik? Zar on nije tada video potrebu da spase neko dete u Borovom Naselju kao što je uradio Bakara? Ili gde je tada bio neki naš sadašnji ministar, izaberite kojeg god hoćete. Gde su bile PIČKE? Šta te PIČKE sada rade? Vladaju.

Ne želim da neko ovaj tekst razume kao podršku ratu i nasilju, ja samo želim da kažem da su naši momci mrzli, krvarili, ginuli, branili,  SRPSKU ZEMLJU, za ništa, jer pičketine koje su sedele u foteljama su tu istu zemlju prodale.

Ne zna se gde je tada bio, nije tada sedeo u fotelji, pa kako može da se izvinjava onda? Boli ga njegovo ili šta? Mene bato bole pisma sa ratišta koja imam, adresirana na moje ime. Boli me drvena noga, dve drvene noge mojih prijatelja ostavljenih na milost i nemilost od onih koji ni petardu nisu čuli kako puca.

Njih dvojica idu zajedno da kupuju cipele, fali im po jedna noga. Napravili momci zajebanciju od života. Kupe oni dva para cipela, ali jedne budu broj 43, a druge 45, jer za protezu im treba veći broj. U svoj nesreći, imali su sreće da jednom fali leva, a drugom desna noga, pa su se uklopili.

Je l’ to smešno? Je l’ to treba da se zaboravi? Je l’ treba svi sada da se poseru na Jedinicu koja je spasila hiljade srpskih života? Ne znate kakve je žrtve podnela 63. padobranska brigada ili tenskovska iz Kraljeva? Nećete da znate. Važniji su vam vaši stanovi, automobili i prodaja sebe. Je l’ hoće neko da kaže da to nije istina? Izvol’te neka kažu!

Je l’ neko čuo da možete izgubiti sina na neviđeno. Znači ni ruka da vam ne ostane? Znate samo da ga nema. Vi ostenete da čekate, a njega nema, nema ništa da vam donesu da sahranite i oplakujete. Srbi stoko jedna. Jebala vas dobra kola, jebala vas demokratija, jebale vas vize i cela Evropa. Srbi pičke jedne. Nestaćemo, jer ste takvi kakvi jeste.

Jeste li vi bolji ljudi od onih koji su ratovali za iste te Srbe. Da su Turci bili u pitanju, više bi ih cenili. Srbi stoko jedna i treba da nestanete, da nestanemo svi do jednoga. Da svi stanu pod jednu šljivu je mnogo Srba.

Ako ovo nekome nije jasno, možda će mu se razjasniti kroz moje sledeće postove, ako me do tada, kao što kaže moj prijatelj, ne likvidiraju oni koji zagovaraju laži. Ovo su teme koje „nikoga ne zanimaju“, na koje niko ne sme da komentariše i koje baš nikoga ne dotiču, jer braćo Srbi vi ste stoka. I ja sam Srbin, pa samim tim pod onom šljivom ne računam da će ni mene biti, ali do tada, dok ne vidimo ko će opstati, bar neću da ćutim. Nisam nosila pušku, ali jesam borac u duši.

Ustanite i poslušajte našu himnu. Ne dozvolite da vas se sopstvena deca sutra stide, jer pod šljivom neće biti mesta za sve.

Idemo negde dalje…videćemo kuda i kako će to biti?

Hoće li meni neko da uruči diplomu zato što sam ostala dosledna sebi? Jok, neće, a meni bi baš prijala jedna diploma, pa da se hvalim sa nečim. Eeee…. „Imam bre diplomu, vidi, vidi…!“ Hoće li neko da uvaži moje mišljenje do te mere, pa da promeni nešto? Jok, neće. Hoće li neko da mi kaže „Ne seri bre, kravo jedna, lupaš gluposti.“ Jok, neće ni to. Nije možda da neće, nego nekako mislim da sam baš rečita, a oni to znaju, pa ću ih više iznapušavati nego što oni mogu i da zamisle, a kamo li da mi odgovore. Znači, jok neće. Nisu ludi da se teraju sa budalom.

Hoću li ikada išta moći da promenim, a da to nije frizura. Jok frizura, to ne želim da menjam, nego…recimo, recimo…načisto želim da promenim boju očiju. Možda je to izvodljivije. Kupim lepo plava sočiva. Ma ljudi moji, oduvek me zanimalo kako bi mi stajale plave oči i uvek sam se pitala da li ljudi sa plavim i oni sa ovakvim mojim tamnuškaskim, vide isto ovaj svat? E da mi je to da znam. Da li ima neke razlike, jebem mu oca.

I ko zna šta se sve ja pitam, nego glavno bi bilo… Svake Nove Godine svi donose neke odluke, pa se pitam, da li bi vredelo da i ja donesem jednu? Ovde vam se na ovom blogu obraćam već neko vreme, pa bi se ta odluka naravno odnosila na ovo ovde mesto, jok na neko drugo. Primećujete li vi koliko mi se dopadaju reči JOK i NAČISTO? Baš su mi lepe.

Šta vam ja mogu još napisati i na neki način dati? Evo mogu o čas posla da vam ispričam sve što vam mogu napisati ovde sledeće godine? U ostalom što bi vas bilo briga za to? Uglavnom su moje priče bile za čestitanja ili podršku koju ste mi nesebično davali. Hvala vam svima.

„Danas sam položila vožnju, imam vozačku dozvolu i sada „teram“ kola svuda po gradu, pa vam ne vredi da vas upozoravam odakle da se sklanjate. Svuda me ima.“ Ovo će se desiti do kraja januara, znači jedan ovakav post bi bio napisan.

„Juče je Ivan otputovao u Avganistan. Ostala sam ponovo sama sa decom, ali mnogo se bolje osećam nego prošlog puta. Nekako sam sigurna da je sve loše ostalo za nama. Došlo je vreme da zaradimo neke parice i da počnemo da živimo ko ljudi. Na neko vreme razdvojeni, ali bar ljudi.“ Za ovo je vezano još mnogo stvari, a sve se tiču jedne teme. U ovoj zemlji je nemoguće živeti, naročito ne ako ste bili na strani Srbije kada su je se svi odricali. Zapetljano jeste, ali što bih ja to otpetljavala i kome da objašnjavam, kada mi na kraju niko neće dati ni diplomu.

Bilo bi krajnje lepo i humano da ove godine izbegnem pisanje postova o bolnici i „gajenju ranjenika“ i kojekakvih priča iz Kliničkog Centra. Ako šta želim u ovoj godini onda je to TO! Da me zaobiđu sve moguće bolnice ovog sveta.

Život i zdravlje u ovoj narednoj godini proslavićemo gomilu rođendana i napravićemo isto toliko torti i žurkica. Dobićemo mnogo iskrenih i lepih čestitki, zahvalićemo svima od srca i nastavićemo dalje do sledećih rođendana.

Hmm…? Šta bi još moglo da vas sačeka sledeće godine ovde

? Pa recimo:

„22. marta, 2011. godine je pala Vlada.  Posle svega toga što se izdešavalo i što ste videli na televiziji i pročitali po našim dnevnim novinama, šta ima da vam pričam? Vreme je i bilo. Možda način nije bio pravi, ali posle svega što smo preživeli ovih naših ponovljenih devedesetih godina, svaki način je pravi. Još jedna priča je završena…“ I tako dalje bih se ja raspisala. Nemojte da preskočite pesmu, uživajte.

Još par postova o Srbiji kad neko ode ili se vrati, kad neko nekog ubije ili preživi neku situaciju, kad neko padne ili se digne. Bla, bla, bla…

Padobranstvo! „Danas sam posle dužeg vremenskog perioda osetila lepotu letenja. Kako pisati o nečemu što je van svega što se dešava oko nas, svega što je čoveku blisko i normalno. Nije normalno da ljudi lete, ali eto ja letim i uživam.“ I tako u nedogled. Ja pričam jedno, jedni se dive, drugi se čude, jedni zavide, drugi osuđuju…

Onda leto, letovanje, more, sunce. Ima li neko ko je ikada išta pročitao ovde na ovom blogu, a da nije pročitao ili negde u nekim naznakama video da su leto i noć moja omiljena doba dana i godine. I? Šta tu ima da vam pričam?
Deca! Naša deca i sva druga deca… Ako vam do sada nisam rekla sve što imam o tome, onda nikada i neću. Deca su sve i jedino lepo što vredi na ovom svetu. Sve ostalo je mlaćenje prazne slame. Šta ima Ivana više da vam priča o tome?

I tako…kada sve sastavimo na gomilu, Ivana više ništa nema da vam ispriča, a da već nije do sada ili da ne možete da očekujete njeno određeno mišljenje o nečemu, ama baš takvo kakvo očekujete. Znači predvidljiva totalno. Ako padne Vlada, pevaću, kad dođe leto pokrenuću se, kada se nešto slavi slaviću, kada neko u nečemu uspe radovaću se, kada neko padne povući ću ga gore koliko umem i mogu…samo da nije Vlada u pitanju. Iiii?

I nikako nisam znala gde će me odvesti ovaj post, kao što u stvari nikada i ne znam kada počnem da pišem. Odveo me je tamo gde je bilo neminovno. Dosta je više.  Blog neću obrisati, ali vam nemam šta više ni pričati. Mislim da je došlo vreme da i Ivana napiše knjigu. Sve dok vam se ovde budem davala, moja knjiga nikada neće biti napisana.

Pod svodovima desetog sela – Zoran Plavšić ili Mandrak72, knjiga koja mi stoji tu sa desne strane laptopa, zaista sam srećna što je imam. Hvala Zorane još jednom. Možda ta knjiga i nije bila njegov san, ali moj san jeste da u rukama držim svoju knjigu. Makar moja knjiga bude bila štampana samo u četiri primerka i da za peti nedostane papira.

Makar je niko nikada ne pročitao za moga života, nego neka završi na nekim policama sa knjigama, sigurna sam da će nekada, ko zna kada i ko, pročitati i naći u njoj ono što će mu značiti nešto. Pa ma šta.
Ivana samo malo nešto želi da promeni.

Čim je računam kao nekog drugog, znači da neke druge stvari baš i nisu u redu. Nema veze. Pesmica za kraj ovog posta možda nešto malo razjasni,  nekako mi legla. Ivana možda treba da ide na neku rehabilitaciju ili da prestane da piše? Videćemo…jebem mu oca…“lete mi lete, tridesete…“.  Nemojte da preskočite. Uglavnom šta god ja vama pisala i pričala sve je to ljubav, pa kako ko shvati.

Poturice i oni obrnuti…

Znate ko su poturice? Ako ne znate onda „proguglajte“ malo, neću da se „uvlačim“ u tu temu. Jednostavno ako počnem o tome da pišem neću reći ono što želim. To je problem sa mojim načinom pisanja. Uhvatim se nečega ko pijan plota i onda teram dok ne objasnim i zadnju sitnicu, pa kad pročitam shvatim da nisam rekla ono osnovno što sam htela. S obzirom da je ovo vreme „guglanja“, mislim da je dovoljno reći, poturice su = proguglajte.

Kako se zove obrnuti proces? Kada neko ko nije Srbin, već Turčin ili poturica, prikrije sve svoje korenje i tragove i predstavi se svetu kao Srbin? Što bi to neko radio uopšte? Ukratko, negde pred kraj leta 1951. godine negde u Bosni, mlada lepa žena, muslimanka, radila je u kući jednog cenjenog muslimana kao spremačica. S obzirom da je bila lepa, privukla je svog gazdu i u nadi da će možda imati veće priviligije, biti bolje plaćena, nije odolela, dala mu se onako kako se žena daje muškarcu.

Možda joj je neko vreme i bilo dobro i lepo, ali u novembru mesecu je shvatila da je ostala trudna. Živela je u nadi da će je gazda prihvatiti, da će je zadržati za sebe, da će njen život postati drugačiji i lepši. Pa rodiće mu dete, zar to nije dovoljno?

Nije bilo dovoljno. Onog trenutka kada je svom „voljenom“ objavila vest, bila je osuđena na propast. Isplatio je i isterao iz kuće. Šta jedna mlada trudna žena da radi u takvoj situaciji? Ona je odlučila da živi, da se bori za sebe i plod „svoje ljubavi“. Avgusta meseca 1952. godine rodila je zdravog, pravog, lepog dečaka. Jedva da je imala za osnovne stvari u životu, ali joj je njen dečak dao snage da sve izdrži i da se izbori za sebe i njega.

Kako je život nepredvidvidljiv, tako se i njoj sreća osmehnula. Upoznala je oficira srpskog porekla, visokog političkog komesara, koji se odmah zagledao u nju. Nije mu smetalo što je ona već imala dete, tako da ih je prihvatio u „paketu“. Oženio je i usvojio njenog sina i malog dečaka više niko nije mogao da zove kopiletom. Mali je sada imao prezime, poreklo, koren…srpski koren. Ne samo da više nije bio kopile, već je postao i cenjen zbog „svog“ oca. Kao dete oficira, selio se iz grada u grad, ali njegova glavna i poslednja destinacija bila je Beograd.

I tako…kada dete koje nije bilo željeno od svog oca muslimana, bude željeno od majke muslimanke, postane dete visokog srpskog partijskog komesara, šta može da postane u Srbiji, nego političar. To mu nekako dođe ko po PeeSu. Pravila službe su pravila službe, nema tu zajebancije. Da bi bio prihvaćen, moraš da se dokažeš, nema vrdanja.

Ako znamo da je svaka poturica veći Turčin od mnogih Turaka, šta biva sa ovima koji su od čistokrvnih muslimana postali Srbi. Kažu da toga nema. I ja mislim da nema, jer u Bosni su većina muslimana poturčeni Srbi, tako da su se u ovakvim situacijama i slučajevima samo vraćali svom pravom poreklu.

Znači ako posrbljeni Turčin uđe u srpsku politiku, daće 110% sebe da se dokaže kao pravi, kao izabrani, kao jedinstven i najbolji. Zaista će se potruditi da ga nikada, nigde i ni u čemu ne provale. Srbi kao Srbi će ga prihvatiti. Srbima nije teško podmetnuti bilo šta. Srbima obećaj bolje i lepše sutra i svi do jednog će trčati za tobom kao stado ovaca. Kada skontaju da su se zajebali nema šanse da će to da priznaju. Tako da ćeš do kraja života, a i posle toga ostati upamćen kao veliki, jedinstven, najbolji, najpametniji, najveći Srbin. To što si bio iskompleksirano, neprihvaćeno dete nema veze. Sve to lepo zaboravi, zakopaj, daj Srbima ono što žele da vide i čuju i budi siguran da ćeš ostati upamćen zauvek i da ćeš ući u sve istorijske knjige.

Srbija je u stvari pogano tlo. Rađa ovde sve i svašta, a nama je onako kako smo sami napravili da nam bude. Ja sve ovo samo onako, ko razume shvatiće, ko ne razume, nikom ništa.

Neću vam pričati o veri

Ne volim na blogu da pišem o svojoj veri, jer je po meni vera najličniji i najintimniji kutak svakog od nas. Neću vam ni sada pričati o veri, ispričaću vam nešto drugo.

Jutros kada sam se probudila, dan je počeo uobičajeno. Jurnjava, smeh, vriska, trčanje po kući,…sve… „hoću ovo“, „daj mi ono“, „ovaj mi ovo“, „onaj mi ono“, „‘oću vodu“, „sipaj mleko“, „daj mi kečap“…prva jutarnja kafa se odavno ohladila, pritisak mi 8/6 jedva se krećem, na oči ništa ne vidim, ali mrdam. Dajem ovo, saslušam ono, ma šta da vam pričam, to se ne viđa ni na filmu.

Ćutala bih malo, ali nema šanse, svi nešto trtljaju i zapitkuju. Bez obzira na sve, srce mi puno. Koji je uopšte danas dan? Petak? Nije petak, izgleda da je nedelja. 14. novembar, ceo dan, nedelja.  Ne znam zašto mi je ovaj datum nešto važan. Nije ničiji rođendan, nije nikakva godišnjica…hm…pojma nemam.

Došla sam sebi, uključila kompjuter, šunjam se po blogovima i …malopre pročitam jednu priču. Zahvalim se piscu u komentaru, ustanem, sipam ulje u kandilo, zapalim, uzmem zapalim i briket i stavim malo tamjana. Osmehnem se i prekrstim.  Okadim kuću i decu i sebe i ceo svet i sednem uz miris tamjana da vam napišem ovu priču.

19. jun, 2010. ,  rano jutro 5:30  budi me zvono telefona:

– Brzo dođi. Ponesi mi nešto da se presvučem. Ponesi sve pare i broj advokata iz mog rokovnika! Dođi odmah, molim te.

– Dobro hoću, samo da malo dođem sebi.

Ustajem, razmišljam, ništa mi nije jasno. Danas je bio dan, kada sam trebala da se naspavam i odmorim malo. Danas je napokon trebalo da bude dan kada je sve u redu. Šta se u stvari dešava? Šta ima da se presvlači? Ima dovoljno stvari u bolnici, sinoć je ostao nasmejan i vedar. Šeta se već lagano bez pomoći drugih. Ma ko je ovde lud. Kakav advokat? Kakve pare? Je l’ ovaj čovek napokon skroz poludeo?

U 6:10 već sedim u autobusu, opremljena sa svim što mi je naručio moj ranjenik koji leži u Kliničkom centru Beograd. Vožnja od Padinske Skele do bolnice traje čitavu večnost. Misli lete. Zovem ga, javlja se, „samo požuri, kad stigneš biće ti sve jasno, prokrvario sam.“ Dobro, pa i ne prokrvario kad si bušan ko rešeto, ništa čudno, ništa novo.

I napokon stignem. Prolazim kroz hodnik koji mi se učinio dugačak više kilometara, nikako da stignem do sobe. Idem, idem i idem, i idem…skrećem desno u sobu, ulazim. Scenu koju sam zatekla nikada neću zaboraviti.

Moj dragi go leži u lokvi svoje krvi, ceo krevet je krvav, pored njega doktor i tri sestre. U ruci mu zapaljena cigara, pored njega piksla, drugom rukom se drži za onaj rukohvat iznad glave i jako ga steže. „Jebote, šta ti se desilo?“, je bilo prvo što sam uspela da izgovorim.

Prokrvario je, obe kese od katetara pune krvi, curi na sve strane. Subota je, jedan doktor je dežuran, ne sme ništa da radi na svoju ruku, a uostalom ni da ih je 15 ne bi znali šta da rade sa njim. Sestre izbezumljene, ispiraju one katetre, što je i jedino što mogu,  pripaljuju mu cigaretu za cigaretom, a bio je rešio da prestane da puši, ima prejake bolove, za padanje u nesvest, doktor se konsultuje telefonom sa glavnim doktorom, ne smeju ništa da diraju. Treba da se čeka. Da se ispiraju katetri i da se čeka. Šta da se čeka? Ne znam ni danas.

Sećam se da su me poslali da nešto kupim u apoteci, sećam se da sam izašla na vrata, hodam, ne znam, pa on umire u onom krevetu. U svom bolu i besu je želeo da zove advokata, da zove neku privatnu kliniku, da se nekako bori, pa zar je subotom zabranjeno krvariti u bolnici? Zar mu niko ne može pomoći? Zar postoji samo taj jedan jedini doktor u celom Kliničkom centru?

Hodam, ne znam gde sam. Ranije tuda nikada nisam prošla, ma nema veze izaćiću već negde, na poznatu ulicu. Dan je sunčan, prelep, ja hodam, idem u apoteku, ne znam kojim putem, ne gledam okolo, samo hodam, korak po korak, čak ni ljudi nema. Ne znam da li brzo ili sporo, vreme kao da je stalo.

Onda stanem, pogledam levo, okrenem se na tu stranu i ispred mene, mala crkvica. Kao da se stvorila ispred mene. Kao da sam krenula u tu crkvu, a ne u apoteku. Neke skele, radnici, neki radovi su u toku, bez razmišljanja uđem unutra, otvoreno je. Kupim jednu sveću, zapalim je za zdravlje svoje ljubavi, pomolim se, svesna da sam sama nemoćna. Gde ima veka, ima i leka. Kada sam izašla, pogledala sam koja je to crkva. Crkva je posvećena Sv. Kozmi i Damjanu u narodu poznatiji kao Sveti Vrači. Rekoh vam da neću pričati o veri.

Od tada je prošlo skoro pet meseci. Nisam zaboravila taj događaj, ali nisam znala kada se slave ova dva sveca, koji su inače bili lekari. S obzirom da ništa nije slučajno put me je malopre naveo do Miodraga i ovog njegovog posta , tako da sam vam ovaj post napisala uz miris tamjana. Danas se slave ova dva sveca, srećna slava svima koji slavi.

Evo već dve nedelje je prošlo od poslednje operacije. Stoma i kesa su naša prošlost. Lagano se vraćamo nekom normalnom životu. Obožavam da pijem prvu jutarnju kafu, pa makar i potpuno hladnu, kada znam da si mi je ti skuvao. Ljubim te i volim.

Boli me moje Kraljevo

Nema sam. Uvek sam bila za to da ako nekome treba pomoć, pomognem koliko umem i mogu, ali sada sam zaista nema. Znam i zašto. Volim da pomognem, da dam, ali kada meni nešto treba, ne umem da tražim ni na jedan način.

Boli me moj grad. Svaki grad u kom se bilo ko rodi je za njega najlepši na svetu, ali o Kraljevu reči hvale imaju i oni koji samo zastanu u njemu. Kraljevo je za mene centar sveta. On je deo mene i jednostavno sada kada mu treba pomoć, ne umem da je tražim, jer se osećam kao da ta ista pomoć treba meni.

Ubila me mamina rečenica u pojam: „Ono što može da se vidi na RTS-u i ostalim TV kanalima nije ni blizu onoga koliko je stvarno strašno.“ Razmišljam na šta liče ulice mog grada? Koliko je zaista strašno i loše? Koliko samo dece nema više svoju sobu, svoju kuću, svoj dom? U kakvom će njima sećanju ostati ovaj deo detinjstva? Hvala dragom Bogu što nije bilo više mrtvih.

Kraljevačko pozorište - novembar 2010.

Nikako nisam u mogućnosti da sada otputujem kući, da se ne ponavljam rekoh vam već da se za mene samo jedno mesto na svetu zove dom. Samo Ivan malo da se oporavi i jednostavno ću da odem. Jovana je već ceo jedan kredit potrošila na slanje poruka na 1003 za pomoć njenom gradu. Tek je napunila 11 godina, ali i nju boli naše Kraljevo i želi da pomogne.

Ovako sada izgledaju krovovi mnogih kuća

Otvoreni su dinarski i devizni računi za pomoć Kraljevu. Znam da ima puno ljudi koji jedva sastavljaju kraj s krajem, ali tako isto znam da i malo u ovom slučaju može da bude mnogo. Zbunjena i konfuzna kao i ovaj post, zahvaliću se svim dobrim ljudima koji su spremni da pomognu na bilo koji način. Hvala vam svima.

„Majmunska“ posla

I tako, krenem sa jednom idejom, da provedem popodne laganica, čitajući blogove i svratim kod Varagića, kad ono od njega odem na neku petu stvar.

Ko zna kada bih i da li bih ikada čula za Ljubicu Arsić da je bloger Nebojšta Krivokuća u „amaterski osrednje majmunisanom“ tekstu nije linkovao? Možda ta žena jeste poznata i popularna, ali šta ću, nisam obaveštena. Međutim njen tekst me jeste malo žacnuo, pa rekoh da vidim ko je ta? Kad ono ona majstor za erotiku. Dugačak ovaj članak, nemam vremena da čitam gluposti, ali sasvim mi je bilo dovoljno da vidim kako je našla inspiraciju za svoju knjigu ili knjige, pojma nemam. Šetala žena „silikonskom dolinom“. Mora da je baš majstorica, ako ništa drugo ono bar pisane reči. Ja sam ipak samo majmun, a ona žena piše knjige. Stručnjak bre.

Ovaj drugi link koji je Nebojša ostavio i tekstove koje sam pročitala, vodi do čoveka koji po svoj prilici nije za džabe dobio batine. Ko zna koga je on uvredio, a taj neko imao kratak fitilj i eto ti belaja? Možda će neko na kraju i mene izudarati, međutim ja sam ipak samo blogerski majmun, tako da nisam uopšte zanimljiva, pa sam verovatno sigurna. Žao mi čoveka iskreno, ipak treba svako da može da kaže i napiše šta god mu je volja, pa ko se slaže slaže, ko se ne slaže ima pravo da se ljuti, može da tuži, ali ne sme da bije, mada bih ja ne retko ponekog i izudarala. Uspešno se suzdržavam.

A za njegov treći link i ako sam rekla da se ne usuđujem ni jedan tekst da pročitam, pročitala sam, nemam reči. Napisao čovek poduži tekst, a ja ko poslednji mentalać čitam, a u meni sve provrelo. Prvo kada sam videla kojoj stranci pripada, mada da je bila i bilo koja druga isto bih reagovala, a drugo. Ma zar on stvarno misli da postoji razlika između svih njih?

Dragi moji prijatelji sve su to ista govna, a mi blogeri smo majmuni, ali ponosni majmuni koji će na svoj amaterski način da napišu sve što im padne na pamet bez obzira da li nas smatrali ovakvim ili onakvim i sigurna sam da će za nekoliko godina ispasti najmanje dva remek dela od našeg majmunisanja. Možda ne u rangu Hamleta, ali Pomodandžu, Mandarinu, Papaju, Mango, Višnju ili neku petnastu voćku može svako od nas da napiše, samo treba da prošetate „silikonskom dolinom“, tu se krije inspiracija.

Za sam kraj, mogu samo reći da ipak svako treba da gleda svoja posla. Ako se pomenuti osećaju ugroženi od blogera, onda je to njihov problem, a meni se nekako čini da nas „majmuna“ ipak ima više, tako da im je zaista pametnije da pišu erotske priče, političke parole ili već nešto šesto, nego da nas uzimaju u usta.

Kraljevo – posledice zemljotresa u mom stanu na 13. spratu

Pored svega što mi se dešava ovih dana, samo mi je još falio i zemljotres u Kraljevu. Mom Kraljevu. U šoku sam još uvek i ne znam da li mi je drago ili žao što nisam bila tamo, da sa mojima podelim svu tu strahotu koja se desila.

Najvažnije od svega je da su moji svi dobro. Mama je malo ugruvana, ima masnicu ispod oka, čeka neke rezultate da vidi da joj nije nešto bilo sa bubregom. Nisam pola razumela, a ona da me ne plaši verovatno neće sve ni da mi kaže, ali sestra bi mi već rekla da je nešto ozbiljno.

Na fotografiji ispod, pored Marka i mog Joca u pozadini vidite regal. E na 13. spratu, pri zemljotresu od 5.4 taj isti regal težak ko tuč, završi na podu, a pojedini delovi, ne mali, u krevetima.

Prvi levi deo, ceo je pao na moju mamu. Sreća u nesreći je što je jednim delom udario u sto, pa je udarac bio ublažen, inače, ne smem ni da mislim dalje. Treći gornji deo je pao pravo u Jocov krevet. Ne mogu da vas lažem koliko je težak, ali znam da je mnogo. Imao je sreću što je bio ušuškan u ćošku, inače, ne smem dalje ni da mislim.

Danijela i Nikola, moja sestra i sestrić, su spavali u drugoj sobi gde nije bilo veće lomljave, a  ona mi kaže da scenu koju je videla kada je ušla u ovu sobu neće nikad da zaboravi. Sve što je od stakla je slomljeno, sem prozora i još ponečega. Mogla je da uđe u sobu i da ih zatekne, ma neću ni da mislim.

Jedan televizor je slomljen, a u ovoj sobi pored regala, na drugom tv-u…neverovatno, nisu ni slike dece koje nisu uramljene popadale. U delu gde stoji staklarija sve je slomljeno, sem čaša iz Studenice i staklena slika Isusa Hrista koja je pala sa vrha regala, gde je bila odložena. Sve slike su popadale, sem ikone Svetog Nikole. Neću ništa drugo da kažem, u slučajnost ne verujem. Zid je pukao po pola, stoji, to je važno. Deo plafona kod plakara je pukao.

Neću da vam pričam kako sam se osećala toliko daleko od njih. Neću ništa više da vam pričam. Užasnuta sam, a sa druge strane i presrećna, jer se sve završilo ovako. Joco kaže da će ovaj događaj od sinoć obeležavati kao treći rođendan. Jednom kada su se rodili, jednom kada su se prevrtali s autom kod Mojkovca i sada ovo.

Mama je dobro, tako ona kaže, a i ja znam da je dobro čim je uopšte mogla da me pozove. Nemam reči. Nema sam i nadam se da je ovo bilo sve. Dramatične trenutke neću da pominjem, nepotrebni su, zamislite samo.

VIP sa pečatom :))

Ne mogu sve da postignem. Nestašica vode, planiram da se selim na Mesec, merkam avion sultana od Bruneja, neki štrajkuju – (ih to već prošlo), Oktobar fest u Beogradu – biće džabe piva u subotu, prijatelj sa FB mi se ne javlja, uči da svira frulu i o njemu treba pod hitno što pre da napišem koju reč… Pa jesmo li prijatelji ili nismo? 😆 I…i… i još svašta nešto, nego i ovo, VIP  blogeri se nešto uskomešali, a najnovija VIP-erka kune na sav glas, kako to da za nju ne nađoše nosače? Takav propust nisu smeli da naprave.

Sultan sa Bruneja neka pričeka malo, o pivu ćemo sutra, prijetalja ću malo da držim u neizvesnosti, pa nije mu lako da duva u ono čudo, e u tom slučaju ću ovog puta napisati još koju reč o blogerima.

S obzirom da smo je l’te, zaključili da ovo nije blog, 😀 sada mi je samo još i ovaj udarac falio. Em nisam bloger, a do nedavno sam mislila da jesam, sad još pored toga saznadoh da nisam VIP. „E gde ćeš mala, prvo treba da postaneš bloger, pa tek onda da se guraš na neko VIP blogersko mesto.“ Svesna sam ja svega, ne morate da me tešite. 😦

Odem tamo, neću da ih linkujem, neću ni ime da im kažem, gde se neki pitaju gde su to trebali da budu, a nisu i zašto nisu i pravo da vam kažem, iznerviram se, onda se nasmejem nekim glupostima i na kraju doživim otkrovenje.

Oni ne samo da nisu bili tamo, gde su mislili da treba da budu, nego nisu znali da se takav skup uopšte i održava. Za razliku od njih ja sam znala kada i gde se održava BlogOpen i osećala sam se pozvanom, što onda znači da ipak jesam bloger i da ovo jeste blog, a s obzirom da sam pri tom i pozvana, onda sam i ja VIP. E tako. Uuuu jeee…  Samo činjenice bato moj, ništa drugo ne prolazi.

Nego sad još nešto da vam kažem, videla sam neku reklamu, to VIP može da se kupi za 10 dinara. Ne morate uopšte da se mučite, izvadiš lepo 10 dinara i imaš potvrdu ko si bre i šta si. Evo vam i dokaz, videla ja, samo činjenice kad vam kažem.

Mada bih radije da posedujem onaj pečat što ima Srđan. 🙂 Nego ne daju. Nema veze, smisliću već nešto i za to. Možda samo treba da odem da me vide, pa će sami da mi ga daju. Pečat i zdravo, čik onda neko nešto da mi kaže? 😀 Ima da budem VIP bloger, sa sve karticom i pečatom.

Monstruozno

Zgrožena sam. Nije prvi put da se ovako nešto dešava u našem okruženju, ali nekako mi je sada baš teško pala vest da je jedna „majka“ danas ugušila sopstvenu 10-mesečnu bebu. Nema nijedno pravo da je ljudi nazivaju majkom.

Podaci su šturi, ali bez obzira na sve što će kasnije da se kaže o ovom slučaju, jednog malenog života više nema.

Znate li kakvi su klinci kada napune 10 meseci? Već uveliko mogu da sede sami, znaju da kažu mama, tata… naša deca su sa 10 meseci prohodala sama. Živahni su, smeju se, polako pokazuju svoju pravu prirodu, pa mogu ponekad da budu i tvrdoglavi, plaču, viču, lepi su, preslatki, svakom novom šetnjom nešto novo otkriju, nauče… Nevini su i ni za šta nisu krivi.

Razmišljam kako je ugušila to nedužno malo biće? Rukom, jastukom, ćebencetom… Šta joj se desilo u glavi kada se odlučila na takav čin? Da li joj je laknulo kada je beba prestala da plače ili je možda to učinila dok je beba mirno spavala? Monstrumi ubijaju monstruozno.

Po meni ne postoji baš nijedno opravdanje za tako nešto. Znači sve ono što će se kasnije reći: „neuračunljiva“, „nervno rastrojena“, „u trenutku besa“ ili pojma nemam šta sve neće reći, kriva je. Ako je totalno luda i bolesna onda su sigurno krivi oni koji su joj dali dete da ga čuva i gaji.

Pitam se kako zaštiti decu od sopstvenih roditelja?  Postoji li način? Ne znam, tužna sam.

U zatvor se može i zbog guske…e neka

Ako kojim slučajem u sred Srbije na ulici ugledate nosoroga, nemojte slučajno da ga povredite. Ne daj Bože da vam padne na pamet da ga upucate kao trofej, a ako se usmeri ka vama i učini vam se da ste u opasnosti, pametnije vam je da što pre pobegnete, jer ako mu se kojim slučajem suprostavite, možete završite i u zatvoru.

Ima u Srbiji svega i svačega tako da su pre neki dan viđene i kanadske guske kako se šetaju ulicama naših gradova. Ne pipajte ih nikako, nemojte ih hraniti, ni vabiti. Nisu nasrtljive, ali su zaštićene zakonom, a s obzirom da su naši zakoni retko konkretni, pametnije vam je da samo prođete pored takve guske, jer u suprotnom možete da platite deeebelu kaznu.

Mnogo Srba ovih godina letuje u Grčkoj tako da nije na odmet upozoriti javnost, da ako je neko kojim slučajem sa letovanja doneo neku grčku kornjaču, pametnije mu je da je što pre prijavi Zavodu za zaštitu prirode Srbije, jer verovatno oni najbolje znaju kakav status i prava ima jedna takva kornjača u okvirima našeg društva i šta dalje sa njom. Nema zajebancije sa zakonom. Ja vam kažem, a vi kako god hoćete? Prijaviće vas neki komšija šta posedujete, pa vam neće biti spasa.

ovako izgleda kanadska guska, čisto da znate, da ne bi došlo do neke zabune

Nosorozi, kanadske guske i grčke kornjače, moramo priznati nisu tako česte kod nas, ali da ih ima, ima ih, nema tu priče. Sada dolazimo na glavni deo, na ove malo „češće“ životinjke. Bubamareeee! Da, da lepo ste čuli. Bubamaro let, let u široki svet, samo što dalje, jer ako slučajno uleti u stan, morate opet da zovete gore navedeni Zavod, a Boga mi i Ministarstvo životne sredine. Oni će ljudi lepo da dođu, sa svom svojom opremom i da utvrde šta dalje treba činiti. Isto važi, (verujem da sedite, jer biste u suprotnom pali) i za mrave i miševe!!! Tako zakon kaže.

Ne smete ubijati MRAVE, MIŠEVE, BUBAMARE, žabe krastače i barske puževe, o nosorozima i guskama, kornjačama i pticama pevačicama Evrope da i ne govorim. Ne smete ni trgovati sa nabrojanim životinjama, to je biznis kog se država dosetila, tako da vam slučajno ne padne na pamet tako nešto. Baš me zanima koliko košta kilo bubamara?

Kazne se kreću od 5 000 do 50 000 dinara, a ako ste slučajno neko pravno lice, moraćete da izdvojite za kaznu od 500 000 do milion dinara, e sad ako nećete ili nemate da platite nema nikakvih problema, krivičnim zakonom će vam odrapiti kaznu zatvora od tri meseca, pa do cele tri godine. Tako nam i treba kad smo divljaci koji ubijaju nosoroge i mrave.

Ne znam da li da se smejem ili da plačem. Srbija je postala zemlja u kojoj veća prava ima jedna obična kanadska guska od nas svih zajedno. Zemlja ludaka. Stvarno nam tako i treba, čak su i guske uspele da se izbore za svoja prava, a mi…? Ma mi smo obične ovce.

ovakav spomenik i mi treba da podignemo kanadskoj guski, za primer 🙂

Srbijo jebo te 37. novembar…Dan nezavisnosti

Jebem ti sunce da ti jebem sunce, Srbijo zemljo moja. Ma ima li ovo više smisla reci ti meni? Hoću li na kraju biti naterana da napišem priču o Milanhei ili Milanheji, pa ma kako je danas zvali? Takvim imenom je već odavno ne zovu. Verujem da se i sama ne seća svog pravog imena. Trebala je žena da stekne srpsko državljanstvo, pa je i ime morala da promeni. Ko zna zna, ko ne zna, i ko je poverovao u sva ta sranja, svake godine će da mi priča iste srceparajuće priče i da mi deklamuje patriotske govore. Bre Srbijo ili Srbio…jebem li ga kako više da te zovem?  Dokle bre više? Dok ne progovore oni koji znaju po neku rečenicu više?

Dođe mi prosto rečeno, da napišem jednu „pametnu“, „patriotsku“, „punu izreka“ knjigu, pošto govore ne mogu da držim, niko neće da me sluša, mada u Srbiji svako to može, pa onda da pustim da me ubiju. Bila bih popularnija od Jim Morrison-a i John Lennon-a zajedno. Bila bih citiranija od Milanheinog sina, jebeš mi sve. Toliko sam pismena, možda bi se i neki trg nazvao mojim imenom.

Rekli bi ljudi: „Ona Ivana, Bog da joj dušu prosti, beše rekla…i bila upravu.“ . Srbijo kozo jedna. Jebe te ko kako hoće, pa dokle bre više. Nego da ti kažem…jebo te 5. oktobar, jebo te i 24. i 25. septembar, i 37. novembar, to je Dan srpske nezavisnosti, zar nisi znala…da te jeb’o svaki datum koji misliš da ti nešto znači. Glupačo jedna.

Jebo te narod glupi, koji ti ništa dobro nikako ne donosi, nego samo sere i priča i jede govna. Prosto mi dođe da se namestim ispred nekog snajpera da me neko skenja.

Srpski jezik – gramatika

Počeli smo da učimo i mogu vam reći da se baš radujem. Moj omiljeni predmet je bio srpskohrvatski sadašnji srpski jezik, pa mi sada ovo podsećanje baš dobro dođe. Mislim se kako mogu pomoći  svom detetu, a i ostalim petačićima kao i roditeljima i dođem na ideju da sve lepo stavim u jedan tekst, pa će već pronaći oni kojima treba.

Posle dva dana:

…

Evo već dva dana pišem ovaj post, uz pomoć knjiga i uspela sam samo da završim promenljive vrste reči. Za početak je sasvim dovoljno, ali vidim da ću morati da otvorim novu stranu i da sve ovo lepo složim da bi bilo preglednije. Radeći sve ovo zaključila sam da stranac koji nauči srpsku gramatiku je u najmanju ruku genije. 😆 Za sada ovoliko, a za neki dan sledi i nastavak.

Idemo nekim ustaljenim redom:

– Vrste reči

– Rečenice

– Tvorba reči

– Služba reči u rečenici i

– Padeži.

Vrste reči

Za početak ćemo se podsetiti kakve sve vrste reči postoje. Reč je skup glasova ili samo jedan glas koji ima neko značenje. Rečima saopštavamo svoje misli, osećanja i obaveštenja.

Neke reči u našem jeziku se menjaju, a neke ne.

Reči koje menjaju svoj oblik nazivamo promenjive reči.

Reči koje uvek ostaju u istom obliku su nepromenjive reči.

U srpskom jeziku postoji deset vrsta reči, pet promenjivih i pet nepromenjivih.

Promenjive vrste reči su: imenice, zamenice, pridevi, glagoli i brojevi.

Nepromenjive vrste reči su: predlozi, prilozi, uzvici, veznici i rečce.

Imenice

Imenice su promenjive vrste reči koje označavaju bića, objekte, materiju, kao i apstraktne pojave. Gramatičke kategorije imenice su rod, broj i padež. U rečenici imenice su samostalne reči, a mogu da vrše sve službe reči (subjekat, imenski deo predikata, objekat, atribut i priloške odredbe.)

Imenice se dele po rodu na imenice:

– muškog (taj) (tata, sin, mač, nož, mač, majmun, kamen, smeh, Petar, Kraljevo…)

– ženskog (ta) (majka, ćerka, sveska, kiša, sreća, Dragica, Srbija…)

– i srednjeg roda (to) (dete, pile, ime, pero, more, selo, veslo…)

Imenice se po broju dele na:

– jedninu i (kuća, škola, olovka, sestra, lav…)

– množinu (kuće, škole, olovke, sestre, lavovi…)

Postoje i imenice koje imaju samo množinu: farmerke, kola, pluća, prsa…)

Po značenju imenice se dele na:

– vlastite (imena bića, dražava, gradova, reka, planina, mora…i pišu se velikim slovom)…(Jelena, Marko, Španija, Goč, Jadransko more, Đerdap…)

– zajedničke (imena bića, pojava i predmeta sa zajedničkim osobinama, pišu se malim slovom)…(brod, škola, klupa, sestra, brat, pismo, reka, more, miš, papagaj, slon, konj, kiša, sneg, ulica, semafor, čovek, životinja…)

– zbirne (imena više predmeta ili bića skupa u neograničenom broju, zbiru)…(lišće, perje, deca, braća, gospoda, kamenje, prstenje, telad, prasad, užad, ćebad, momčad, unučad, stanovništvo, seljaštvo…)

– gradivne (imena pojmova koji označavanju neku materiju ili građu)…(brašno, gvožđe, ugalj, sneg, mraz, voda, vino, mleko, so, mast, benzin…)

– apstraktne (imenuju ono što se ne može opipati, nešto što se zamišlja)…(misao, lepota, ljubav…)

– glagolske (označavaju neku radnju, stanje ili zbivanje)… (učenje, plivanje, vožnja, seoba, pisanje…)

– brojne (nastaju od projeva pomoću sufiksa)…(milionče, prvačić, petak…)

Zamenice

Zamenice su promenljive vrste reči odnose se na lica, stvari, osobine, odnosno zamenjuju imenice ili prideve i po tome se dele na imenične i pridevske.

Imeničke zamenice

zamenjuju imenice i dele se na lične i nelične. U rečenici su samostalne, a vrše službu subjekta ili objekta.

Lične imeničke zamenice imaju rod (muški, ženski i srednji) i broj(jednina i bnožina). Kada se menjaju po padežima lične zamenice mogu imati duže ili kraće naglašene oblike.

Jednina:

1. ja

2. ti

3. on (muški rod), ona (ženski rod), ono (srednji rod)

Množina:

1. mi

2. vi

3. oni (muški rod), one (ženski rod), ona (srednji rod)

Lična povratna zamenica ista je za sva lica i menja se samo po padežima. Ne upotrebljava se u službi subjekta i nema nominativ.  Kada uz glagol stoji reč SE (igrati se, smejati se…) SE nije lična povratna zamenica.

Nom. –

Gen. – sebe

Dat. – sebi

Aku. – sebe/se

Vok. –

Ins. – sobom

Lok. – sebi

Nelične zamenice imaju samo jedan oblik koji se primenjuje za sva tri roda i oba broja i ne razlikuju lica.

Dele se na:

– upitne (ko, šta)

– neodređene (neko, nešto)

– odrične (niko, ništa)

– opšte (svako, svašta)

Pridevske zamenice

zamenjuju prideve. U rečenici su nesamostalne reči i imaju funkciju atributa ili dela imenskog predikata. Kao i pridevi, slažu se sa imenicom u rodu, broju i padežu.

Dele se na:

– Prisvojne (posesivne) označavaju pripadanje bića i predmeta pojedinim licima.

Jednina:

1. lice: moj, moja, moje; moji, moje, moja;

2. lice: tvoj, tvoja, tvoje: tvoji, tvoje, tvoja;

3. lice: njegov, njegova, njegovo; njegovi, njegove, njegova

Množina:

1. lice: naš, naša, naše; naši, naše, naša;

2. lice: vaš, vaša, vaše; vaši, vaše, vaša;

3. lice: njihov, njihova, njihovo; njihovi, njihove, njihova

Povratne prisvojne zamenice označavaju da objekat pripada subjektu:

jednina: svoj, svoja, svoje;

množina: svoji, svoje, svoja.

– Pokazne upućuju na bića i predmete i njihove osobine.

1. lice:

za bića i predmete: ovaj, ova, ovo; ovi, ove, ova;

za veličinu: ovoliki, ovolika, ovoliko; ovoliki, ovolike, ovolika;

za osobinu: ovakav, ovakva, ovakvo; ovakvi, ovakve, ovakva;

2. lice:

za bića i predmete: taj, ta, to; ti, te, ta;

za veličinu: toliki, tolika, toliko; toliki, tolike, tolika;

za osobinu: takav, takva, takvo; takvi, takve, takva;

3. lice:

za bića i predmete: onaj, ona, ono; oni, one, ona;

za veličinu: onoliki, onolika, onoliko; onoliki, onolike, onolika;

za osobinu: onakav, onakva, onakvo; onakvi, onakve, onakva;

– Upitno – odnosne zamenice imaju iste oblike, ali različita značenja u rečenici. Upitne zamenice se koriste u upitnim rečenicama, a odnosne se odnose na neku drugu reč u rečenici. (koji, koja, koje, koliki, kolika koliko, kakav, čiji, čija, čije)

– Neodređene ukazuju na nepoznatu ličnost ili premdet, nepoznate osobine imenice uz koju stoje. (nekolik, nekolika, nekoliko, nekakav, nekakva, nekakvo, nečiji, nečije, nečija)

– Odrične odriču da se nekog ili nečeg tiče ono što se iznosi u rečenici. (nikoji, nikoja, nikoje, ničiji, ničija, ničije, nikakav, nikakva, nikakvo, nikolik, nikolika, nikoliko)

– Opšte zamenice upućuju na sva lica, predmete i osobine o kojima se govori. (svakakav, svakakva, svakakvo, svačiji, svačija, svačije, ma čiji, bilo čiji, koji god…).

Pridevi

Pridevi su promenljive vrste reči koji označavaju osobinu pojma označenog imenicom uz koju stoje. Oni se slažu sa imenicom uz koju stoje po rodu, broju i padežu. U rečenici nisu samostalne reči i imaju atributsku ili predikatsku funkciju.

Dele se na:

– Opisne, koji označavaju osobine imenica uz koje stoje. (lep, star, mlad, ružan, srećan, mračan, glup…)

– Prisvojne, koji označavaju pripadanje imenice uz koju stoje nekome. (gradski, kućni, srpski, Petrov, Sarin, lekarski, babin, mamin, sestrin…)

– Gradivne, koji označavaju od čega je načinjena imenica uz koju stoje. (bakarni, slan, krvav, drven, peščani, plinski, medeni…)

– Vremenske, koji označavaju imenicu po vremenu. (mesečni, letnji, zimski, tadašnji, noćni, dnevni…)

– Mesne, koji označavaju na koje se mesto odnosi imenica uz koju stoje. (prednji, zadnji, gornji, donji, južni…).

Pridevski vid je gramatička kategorija koju imaju samo pridevi. Postoje dva pridevska vida:

– Neodređeni pridevski vid (lep čovek). (Neki lep čovek je došao.)

– Određeni pridevski vid (lepi čovek)
. (Ovaj lepi čovek je došao.)

Komparacija (poređenje) prideva

Promena opisnih prideva po stepenu osobine koju označava naziva se komparacija ili poređenje prideva. Postoje dva stepena poređenja. Porede se samo opisni pridevi.

– Pozitiv je osnovni oblik prideva. (srećan, debeo, tanak, tih…)

– Komparativ je prvi stepen poređenja prideva. Gradi se dodavanjem nastavaka -ji, -lji, nji, -ši na pozitiv. (srećniji, deblji, tanji, tiši…)

– Superlativ je drugi stepen poređenja prideva. Gradi se dodavanjem nastavaka naj- ispred komparativa.
(najsrećniji, najdeblji, najtanji, najtiši…).

Nepravilna komparacija:

dobar – bolji – najbolji

zao – gori – najgori

mali – manji – najmanji

velik – veći – najveći

brz – brži – najbrži

Glagoli

Glagoli su reči koje kazuju radnju (čitati, kopati, pevati), stanje (osediti, pocrveneti, venuti) ili zbivanje (naoblačiti se, sevati, grmeti). To su nesamostalne, promenljive vrste reči. U rečenici vrše službu predikata, a glagolski prilozi sadašnji i prošli vrše službu priloga za vreme. Promena glagola se naziva konjugacija.

Zavisno od svršenosti radnje, stanja ili zbivanja glagoli se dele na:

– svršene (označavaju završenu radnju)…(doći, naučiti, ustati, pojesti, reći…)

– nesvršene (označavaju radnju koja koš traje)…(dolaziti, učiti, ustajati, jesti, govoriti…)

Glagoli radnje (trčati, pevati, igrati…)

Glagoli stanja (misliti, voleti, želeti…)

Glagoli zbivanja (duvati, sevati, svitati…) Zavisno od prelaznosti radnje na objekat glagoli se dele na: – prelazne (uz sebe mogu imati imenicu u akuzativu bez predloga)…(kuvati, bacati, sanjati…) – neprelazne (uz sebe ne mogu imati menicu u akuzativu bez predloga)…(ležati, ustati, misliti…)Glagoli koji uz sebe imaju reč SE, nazivaju se povratni glagoli. Oni nisu ni prelazni ni neprelazi glagoli.
(češljati se, smejati se, umivati se…).

Glagolski oblici

U srpskom jeziku postoji 14 glagolskih oblika i dele se na:

– Lične (9)

– Nelične (5)

Nelični glagolski oblici su:

– infinitiv (osnovni glagolski oblik kojim se imenuje samo glagolska radnja, a ne kazuje se ništa o vremenu vršenja radnje, rodu i broju)…(hteti, trčati, govoriti, ići, seći…)

– radni glagolski pridev (glagolski oblik koji se koristi za građenje drugih glagolskih oblika i govori da je radnja, stanje ili zbivanje izvršeno i da su subjekti bili aktivni)

– trpni glagolski pridev…(označava da se na nekome ili nečemu vršila ili izvršila neka radnja, tj. da neko trpi vršenje radnje.1. nacrtan, nacrtana, nacrtano, nacrtani, nacrtane, nacrtana,2. srušen, srušena, srušeno, srušeni, srušene, srušena,3.  zabrinut, zabrinuta, zabrinuto, zabrinuti, zabrinute, zabrinuta,

– glagolski prilog prošli označava radnju koja se dešava u prošlosti i to pre neke druge radnje. (krenu-vši, mahnu-vši, vide-vši, tres-avši,..)

– glagolski prilog sadašnji označava radnju koja se vrši istovremeno ili paralelno sa radnjom koju određuje…(crtajući, noseći, idući…)

Lični glagolski oblici su:

– Prezent sadašnje vreme – obeležava radnju koja se vrši:

– u isto vreme kada se govori o njoj: Trčim na stadionu.

– stalno, sve vreme, tj. prezent koji se koristi stalno, sve vreme: Ibar protiče kroz Kraljevo.

– Perfekat prošlo vreme – glagolski oblik za izricanje radnje koja se dešavala u prošlosti, pre trenutka govorenja…(trčao sam, jeo sam, govorio sam, pričala sam…)

– Futur I ili buduće vreme – je glagolsko vreme koje služi za opisivanje radnje, stanja ili zbivanja koji će se desiti u budućnosti…(trčaću, ješću, govoriću, pričaću, pričaćete…)

– Imperfekt označava pređašnje nesvršeno vreme. Koristi se za radnju koja se vršila u neposrednoj prošlosti, pre trenutka govora o njoj…(Šetah po parku. Trčah na stadionu. Plivah u moru. Trčaše po parku…)

– Pluskvamperfekat davno prošlo vreme – koristi se da opiše događaj koji se desio pre neke druge prošle radnje…(bio sam darovao, bila sam darovala, bili su darovali…)

– Aorist ili prošlo svršeno vreme – je glagolski oblik koji oslikava radnju koja se desila u prošlosti…(padoh, uradih, sretoh, shvatih, uradismo, uradiste, ispekoše…).

– Futur II označava buduću radnju koja će se izvršiti pre, posle ili istovremeno sa nekom drugom budućom radnjom…(budem radila, budeš govorio, bude pevao, budemo trčali, budete plivali, budu vozili…)

– Imperativ
je način kojim se izražavaju zapovesti i želje da se obave određene radnje. Imperativ ima samo drugo lice jednine i prvo i drugo lice množine prezenta.

– i, -j (za 2. lice jednine)…(Hajde… trči, pevaj…)
– imo, -jmo (za 1. lice množine)…(Hajde trčimo, pevajmo…)

– ite, -jte (za 2. lice množine)…(Hajde trčite, pevajte…)

– Potenicijal
je glagolski oblik kojim se iskazuje mogućnost, uslov ili želja da se neka radnja izvrši…(jednina:bih, bi, bi (spavao): množina: bismo, biste, bi (spavali):)

Brojevi

Brojevi su vrste reči koje u srpskom jeziku spadaju u kategorije promenljivih vrsta reči i promena reči se vrši kroz padeže. Dele se na osnovne, redne i zbirne.

Osnovni brojevi … (jedan, dva, tri…)…Od osnovnih brojeva, promenljivi su samo brojevi od jedan do četiri.

Broj jedan, jednina:

– Nom. jedan jedna jedno

– Gen. jednog(a) jedne jednog(a)

– Dat. jednom(e) jednoj jednom(e)

– Aku. jedan; jednog(a) jednu jedno

– Vok. jedan jedna jedno

– Ins. jednim(e) jednom jednim(e)

– Lok. jednom(e) jednoj jednom(e)

Množina:

– Nom. jedni jedne jedna

– Gen. jednih jednih jednih

– Dat. jednim(a) jednim(a) jednim(a)

– Aku. jedne jedne jedna

– Vok. jedni jedne jedna

– Ins. jednim(a) jednim(a) jednim(a)

– Lok.  jednim(a)  jednim(a)  jednim(a)

Broj dva: (za muški i srednji rod je isto)

– Nom. dva dve

– Gen. dvaju dveju

– Dat. dvama dvema

– Aku. dva dve

– Vok. dva dve

– Ins. dvama dvema

– Lok. dvama dvema

Broj tri: (isti za sva tri roda)

– Nom. tri

– Gen. triju

– Dat. trima

– Aku. tri

– Vok. tri

– Ins. trima

– Lok. trima

Broj  četiri: (isti za sva tri roda)

– Nom. četiri

– Gen. četiriju

– Dat. četirima

– Aku. četiri

– Vok. četiri

– Ins. četirima

– Lok. četirima

Redni brojevi (prvi, drugi, treći…) Redni brojevi nastaju od osnovnih, dodavanjem pridevskih nastavaka za rod:
šest → jedn. šesti, šesta, šesto.
Izuzetak su brojevi prvi, drugi, treći i četvrti, koji nastaju od posebnih osnova. Redni brojevi se obavezno menjaju kroz padeže: prvi, prvog(a), prvom(e); sto osmoga, sto osmome…

Zbirni brojevi nastaju od svih osnovnih, sem od broja jedan i onih složenih brojeva koji se završavaju njime (dvadeset jedan, sto trideset jedan). Na osnovu osnovnog broja dodaje se nastavak -oro, počev od broja četiri.(četvoro, petoro, dvadeset osmoro…).  Od broja dva zbirni broj glasi dvoje, a od broja tri troje.

Pisanje brojeva

Osnovni i redni brojevi mogu se pisati ciframa, ali zbirni se mogu pisati samo slovima: osnovni
; jedan, dva, tri, četiri… — 1, 2, 3, 4…redni;
prvi, drugi, treći, četvrti… — 1. 2. 3. 4…(obavezna je tačka posle rednog broja), (I, II, III, IV)
, zbirni; dvoje, troje, četvoro…

Slava im i večno plavo nebo

S obzirom da živimo u Padinskoj Skeli i da nam se sa terase pruža pogled na Lisičji Jarak, nema šanse da proleti neki avion, zmaj, helikopter ili da skaču padobranci, a da deca to ne isprate pogledom sa terase.

Tako i juče. Leti avion, a oni brže bolje na terasu, po zvuku aviona pretpostavljam koji avion leti i onda, utrčavaju deca: „mama, mama pao avion!“, „ma nije deco, sleteo je“, „ma pao mama, ovako kššš…bum“…izađem na terasu, bacim pogled na „livadu“, onoliko koliko se vidi, ništa ne gori i sve se završi na tome.

Pošto je dan bio lep, otišli smo kasnije do Jarka i nažalost deca su bila u pravu.  Jedan od naših najboljih pilota ikada, Davorin Pavlović – Super Deka  je odleteo u legendu, sa njim je u avionu bila i jedna devojka i oboje su na mestu ostali mrtvi.

Ovim putem izražavam najdublje saučešće porodicama stradalih. Volela bih da je moj blog čitaniji, pa da i zamolim novinare i javnost da ne spekulišu sa šturim informacijama koje imaju. Desila se tragedija i nije lepo pričati i pisati stvari koje naslućuju, a koje nisu tačne ili su delimično tačne.

Sačekajte izveštaj nadležnih organa, pa onda raspredajte priče. Po novinama se može pročitati sve i svašta, komentari su još strašniji. O ovom događaju pišu i ljudi koji ne znaju ni naziv aviona. Ako već morate da pišete onda imajte obzira, dobro se raspitajte, navedite imena ljudi koji su vam dali neku informaciju. Ljudi su stradali i to nije senzacija kojom treba da  prodate novine.

Slava im i večno plavo nebo.

Učiti, učiti i samo učiti…samo ono što želimo

Bila sam na roditeljskom, samo što sam ušla na vrata. Posle ovoga mi treba dvonedeljni odmor. 😆 Sigurna sam da se mnogi neće složiti sa mnom, ali ja moram da vam kažem. Škola je postala jedno veliko sranje i ne vidim baš nikakvu svrhu što naša deca završavaju takvu školu. Eto rekoh, nemoj da me tužite kod dece. Licemerje? Ovde ću reći šta mislim, ali sopstvenoj deci ne smem reći da ne bi stvorili otpor prema školi. Grrr… Pravo licemerje. Upisala bih ja njih u neku drugačiju školu, ali takva škola ovde ne postoji.

Moram da se ispravim, škola nije postala sranje, oduvek je to bila. Verovatno još i više u vreme kada smo mi išli, ali morala sam da idem u školu, pa nisam ni mogla da mislim svojom glavom. Čime potkrepljujem ovakav svoj stav.

Peti razred. Sve im se mukicama zavrtelo u glavi od šetanja iz jednog u drugi kabinet, da ih pitaš koji su to novi predmeti, nema šanse da bi vam neko od njih uspeo sve navesti. Neko je oduševljen biologijom, neko istorijom, neko geografijom, tehničkim obrazovanjem, informatikom ili novim stranim jezikom. Oni stari uobičajeni predmeti likovno, muzičko, fizičko…pa čak su decu doveli do toga da i te „proste“ predmete više ne vole svi i da nema šanse da svi bar tu imaju dobre ocene. To su bre nauke, nije šala.

„Srpski i matematika su vam najvažniji, nemojte da se zavaravamo.“, reči su razredne starešine koja predaje biologiju. „Znate deca mogu da vole biologiju ili ne, ali srpski i matematika moraju da im budu prioritet.“

Pu…mamicu im svima. Koje ja vajde imam od naučenog iz matematike kroz osnovno, srednje i visoko obrazovanje, e da mi je znati. Ma baš nikakve. Zašto? Zato što mi je matematika bila „eto tako usput predmet“. Matematika je MORALA da se uči zbog prijemnog ispita, a mora i danas. Niko te ne pita „da li voliš, da li ti ide, da li si rođen za to“, nego „jebi si mater, MORAŠ“.

A što moraš? Pa moraš da bi sutra mogao da zaradiš bodove, da upišeš srednju školu koju želiš i baš ni iz jednog drugog razloga. Izostavljam iz ove priče one koji vole matematiku i koji joj se dive. Ovakav isti scenario može da se primeni za bilo koji drugi predmet, ali matematika se „računa“.

„Istorija je jako važan predmet.“ Dobro jeste, ali za koji đavo je važna. Šta ja imam od toga što sam morala da učim kad je koja bitka počela i završila se i ko je pobedio? Ko su bre oni da ocenjuju šta je u jednom životu važno i šta se mora?

Kada dođe vreme da upišeš srednju školu, onda si ko ovnić. Pojma nemaš šta voliš, šta moraš, šta ti je sve nametnuto i kuda da lupiš glavom. Upišeš šta ti se nametne. Šta ti nametnu tata i mama, šta su ti nametnuli nastavnici kroz ocenjivanje u osnovnoj školi ili šta ti je nametnulo društvo i politika zemlje. „Nema razloga da upisuješ školu koju kada završiš ne možeš decenijama da se zaposliš.“

Treba da postoji jedna škola koja bi bila izbor dece i roditelja.
„Izvol’te ko želi, može.“,  „Deca imaju pravo i jedinu obavezu da uče i rade ono što vole i žele.“

– Dobar dan.

– Dobar dan.

– Mi smo došli da upišemo dete u vašu školu.

– Izvolite, za šta ste zainteresovani.

– Pa znate kako…naše dete je zainteresovano za sve i svašta, ali je još uvek mala da bi znala i umela da oceni šta je to što joj najviše odgovara. Želimo da pokušamo zajedničkim snagama da joj pomognemo da se pronađe u svemu tome što joj se nudi.

– Nema nikakvih problema. Upoznaćemo vaše dete, saslušaćemo je, njena interesovanja i njene želje, pa ćemo videti kako ćemo i kojim putem dalje. Najvažnije nam je da ustanovimo šta je to što nju najviše zanima, za šta je talentovana i u čemu bi mogla da bude dobra, na koje oblasti najviše da se obrati pažnja i u kojem poslu bi „sutra“ bila uspešna i srećna.

E tako treba sa detetom. Mnogo pre nego i da dođe u uzrast  petog razreda. E takvu školu bih volela i ja i mnogi, ali znam i da će mnogi biti protiv. Sigurna sam da je to jedan od puteva koji nam svima može doneti dobre, srećne i zadovoljne ljude. Utopija?

Ovih 6 metara glupih, beznačajnih knjiga, koje sam donela sa roditeljskog, treba da savladamo ove godine. Kažem i naglašavam treba, ne kažem mora. E mi ćemo baš tako uraditi. Savladaće samo ono što misli da treba i što je interesuje, ništa što mora. Za to što „mora“, e baš nećemo.

Pošto škola koja stvara srećne ljude, zadovoljne sobom, svojim znanjem i onim što ih zanima ne postoji, moje dete koje je peti razred, ove godine će naučiti samo, ponovo slovima SAMO ono što je zanima. Zbog onog što je ne zanima, spremna sam i da je ispišem iz škole i odvedem tamo gde ne mora ništa.

Toliko je onih koji su sa diplomama diplomiranih ovih i onih završili kao taksisti, kao prodavci na pijaci, kao građevinski radnici, kao čistačice, konobarice, kao ljudi bez budućnosti koji rade ono što moraju, ne zato što vole, e nećemo tako. Ima da uči samo ono što voli, ono što ne voli neću lično da joj dozvolim da uči, pa neka i kečeve naređa.

Ne verujem u ovakav prosvetni sistem, ne verujem da će joj šest metara knjiga u petom razredu doneti bilo šta dobro u životu ako to ne voli, ne verujem u ovakvu državu, u zemlju koja ljude koji u njoj žive gleda kao stoku, ne verujem i tačka.

Ovo je isključivo moje mišljenje. Ona je radoznala i sigurna sam da će je većina svega toga zainteresovati, ali znam i sigurna sam da od većine toga nikada u životu neće imati baš nikakve koristi. Škola je u Srbiji sranje.

Mogućnost da učimo je neophodna i najdivnija stvar kojom smo kao ljudi obdareni. Treba učiti celog života, ali nikome ne treba nametati ništa. Verujem u učenje, verujem u razvijanje u bilo kom smislu i obliku, verujem u napredak i trud da se napreduje u svom razvitku, ali ne verujem da ono što je neko rekao da se mora, može doneti nešto što je dobro. Tačka.