Архиве блога

Celu noć i celi dan…i tako dan za danom

Ko je lud, ko nije, pojma nemam. Ja sam verovatno na dobrom putu da me proglase za skroz ludu. Ma baš me briga, a i baš bih volela da vidim ko je taj koji bi se usudio da mi udari taj pečat.

 

Znam samo da sam odvozala svoju prvu veću vožnju do Kraljeva. Iz Skele, kroz ceo Bgd pa sve do kule 4 u Kraljevu. Posle Punta na kome sam polagala, kada sam sela u Lagunu karavan kao da sam vozila svemirski brod. S obzirom da je vreme bilo u najmanju ruku grozno, sneg, poledica, rizla, čuda, nisam bila baš mnogo loša, a imala sam i odličnog suflera. Napravila sam tri greške, ali za 180 km možda i koji metar više, prva duža vožnja, pa još iz malog auta u „svemirski brod“, po meni bilo je OK, a sufler je samo jednom hteo da me ubije. 😆

Proveli smo divnu noć sa Nikolom i Dušanom u Kraljevu. Videli se i ispričali sa mojima. Otišli u KV u četvrtak, vratili se u BG u petak, poveli Marka nazad.

Što mora uvek da se vidimo?...Mi znamo da smo to mi... 🙂 Nikola, Ivana, Dušan

 

Stigli u Beograd, seli u Times Pub, čiji su vlasnici naši mnogo dobri prijatelji i tako kulaža. Ahaaaa…! Odjednom Dule naš prijatelj, skoči i kaže, pali auto, zovi vatrogasce, Turgenjeva 8. Sekund i po im je trebalo da izlete napolje.

Minuti su bili večnost, dok se nisu javili. Dejana i Mika su kroz prozor stana merdevinama sišli dole i hvala dragom Bogu da se nisu povredili i da je na kraju sve prošlo na najbolji mogući način. Naš mali heroj Mika se spustio merdevinama sa drugog sprata. Srce maleno. Žao mi je što se danas nismo družili na „Ski stazi“. Ljubi ga teta Ivana. 🙂 Ima dana, a biće i snega.

Ana i Mika

 

I naravno da tu nije bio kraj mojim mukama. Posle tri i po sata, sa decom i Edijem u neizvesnosti i čekanju u Tajmsu, moj dragi se po onom snegu pri povratku sa Banovog Brda ispred kafića na parkingu, zaglavi na santimetar do Volvoa. Ni napred, ni nazad. Znate li ko je najbolji majstor u našoj familiji? Sunce ti poljubim kad ga nisam ubila. Najbolji majstor za sve i svašta sam ja, ali za ono što je on izveo sa autom nema mu premca.

Nije bre to 5, nego manje od santimetra. Čudili se ljudi. Ja sam bila mozak akcije, a on „upravljač“. Sa Volvoa nije ni gram snega spao, tako da ne moram da pričam da ga nismo ni ogrebali. Žao mi je što nisam slikala. Toliko sam se iznervirala da sam sama izgurala celu Lagunu iz snega. Sunce ti jebem da ti jebem. Za malo ubih svog rođenog čoveka. Posle smo se smejali. „To je ta ekipa!“, a deca su se radovala „mama je najbolji majstor, svaka čast!“

I tako danas smo trebali dan da provedemo na „Ski stazi“, međutim, naša prva jutarnja kafa je prošla u čuđenju. Jutros su stigle karte Beograd-Moskva, Moskva-Kabul. Čudili smo se, jer nam je nekako taj odlazak izgledao daleko, mislili smo imamo fore bar još nedelju dana. Kad ono jok.

Dolazili su nam danas baba Ljilja, Bora, Ljubica, Lara i Nikola i dan smo proveli baš veselo u igri, pesmi, veselju i jurnjavi po kuči… ja uglavnom u istom onom čuđenju sa kojim sam pila prvu jutarnju kafu.

ujkovo dete 🙂 Nikola i Ivan

pilići...razlika između najmlađeg i najstarijeg pileta, godinu i 361 dan 🙂 Nikola, Marko, Ana i Lara

 

Od onda, do sada je prošlo…ma kao tri veka i da mi je neko u onom sanitetskom vozilu tada rekao da ću za 8 meseci istog tog čoveka pakovati na sledeće daleko putovanje, rekla bih mu da je lud. E đoka. Neću da ga pakujem, nek’ se pakuje sam. Nema teorije da mu ispeglam ni jednu jedinu majicu. Jok ja. Nema onog Nemira. Prazno, hvala Bogu. Znam da će ovog puta sve biti u najboljem redu, kao što sam prošlog puta prosto znala da neće. Zagrizli smo, a mi kad zagrizemo to je ujedeno, i ne puštamo.

Što se nekom ne desi celog života, mi preživimo za jedan vikend. Jebem ga, život ide dalje.

 

 

 

Advertisements

Još jedan decembar u nizu

Bili smo u Kraljevu na slavi. Ne mogu da vam pričam koliko nam je bilo lepo, jer svaki put kada se vratimo u Beograd treba mi bar dva dana da dođem sebi, da nekako prestanem da tugujem, ali ozbiljno. Razvali me seta i nostalgija.

Ostaću ceo život tako rascepljena i rastrzana između doma svojih roditelja i doma koji stvaram sa svojom porodicom. S obzirom da svuda idemo zajedno, kada odemo tamo ništa i niko mi ne nedostaje, svi koje volim su pored mene. Ne morate da mi verujete, a ja se evo rasplakah ko malo dete. U suštini i jesam dete, zato se tako i osećam.

Od sredine devedesetih kada sam počela da studiram vucaram neke torbe i stvari, ali nikada se stvarno neću iseliti iz Kraljeva, pa makar imala još šestoro dece i četiri muža.  😀 Nikada mi nije bilo teško da se o čas posla spakujem i odputujem negde, volim da putujem, ali svaki put kada sam se vraćala su trenuci koje ne umem da opišem.

Sam osećaj kada autobusom ili autom ulazim u Kraljevo i kada mi se nekako srce napuni nekom bezrazložnom srećom je neprocenjiv, a kada uđem u lift i pritisnem dugmence sa brojem 13 već prerasta u blagu euforiju. Spavati u svom krevetu, ma šta da vam pričam. O ljudima koji tu žive da i ne govorim.

I ništa…život ide dalje. Deca rastu ja podetinjila. Prolazi Još jedan decembar, a i dalje Boli me moje Kraljevo. Neka sećanja mi teraju suze na oči. Linjam se sada već više od Edija, a garsonjeru u Babušnici još nisam kupila. Najveća sreća u svemu tome je biti ovakav ko što ja jesam. Drži me 15 minuta, dan ili dva najviše, ali u svakom slučaju Optimizam je način života,…a dobar komentar para vredi. 🙂

„Fitoval – losion, šampon, kapsule. Veruj mi. Bila mi je providna glava. Al’ s obzirom da je sve drugo ok, manje više za kosu Možeš biti i ćelava i onda ćeš sebi biti dobra Odličan stav o životu.“ Kokica

Poslušala sam Kokicin savet i kupila Fitoval, a rezultate ću da javim. Nije baš da mi se providi glava, 😀 , a da je prazna, jeste.  😀  Sve se nešto pitam da li će rast kose da bude srazmeran sa količinom novca za kupovinu garsonjere.  🙄 Kako raste kosa, tako da se i buđelar deblja, eeee…

Utorak je, možda večeras napokon dobijemo i tu sedmicu na lotou, e onda ću da bacim Fitoval i da se ošišam do glave. Čula sam da je to u današnje vreme moderno u Srbiji. Eee,  pa prijatelji, mogu i ja jednom u životu da „teram“ modu. Znači to će da nam bude šifra. Nije baš pametno u Srbiji objaviti ovako javno da si dobio sedmicu na lotou tako da ću ja samo postaviti jednu svoju oćelavljenu sliku i vi ćete znati šta je u pitanju. 😉

I za kraj, nisam zaboravila. Joco i mama još samo par godina i slavimo vašu zlatnu svadbu. Ivan i ja sastavismo 4 godine, a za vaše 42 godine braka sve što ste prošli najbolje znate vas dvoje, a mi jedva da možemo i da naslutimo. Ljubimo vas i volimo i želimo puno sreće, zdravlja, ljubavi i…ma unučića vam je dosta, sad su praunučići na redu. 😉

Dušan, Ana, Danijela, Marko, Jovana, Nikola i Ivana...

Charolija – tri godine sa vama

Nije vreme za slavlje, pomislim samo da neko noćas spava u nekom kontejneru ili u autu, kamionu, možda na Goču u odmaralištu, ili kod prijatelja, ili negde na nekom krevetu na naduvavanje, a do juče je imao svoj dom, svoj krov nad glavom i smrači mi se pred očima, ali u svakom slučaju želim da ovim putem obeležim tri godine svog blogovanja.

Prosto mi je neverovatno da je prošlo samo tri godine. Gledala sam po arhivi da se uverim da nije prošlo više, jer za ove tri godine se izdešavalo toliko stvari u mom životu…ma kao da je prošlo deset.

Posle tri godine sam odlučila da prihvatim poziv da gostujem na jednom blogu i drago mi je zbog toga, jer znam da sam tamo uvek dobrodošla. Kako da pojedete slona možete da pročitate kod Verke, a ja ću samo da ćutim uz slike koje slede i da verujem da će i ovo sve proći na najbolji mogući način, kao i sve do sada.

Slike preuzete sa Kraljevo Onlane – Nezavisnog portala grada Kraljeva

Boli me moje Kraljevo

Nema sam. Uvek sam bila za to da ako nekome treba pomoć, pomognem koliko umem i mogu, ali sada sam zaista nema. Znam i zašto. Volim da pomognem, da dam, ali kada meni nešto treba, ne umem da tražim ni na jedan način.

Boli me moj grad. Svaki grad u kom se bilo ko rodi je za njega najlepši na svetu, ali o Kraljevu reči hvale imaju i oni koji samo zastanu u njemu. Kraljevo je za mene centar sveta. On je deo mene i jednostavno sada kada mu treba pomoć, ne umem da je tražim, jer se osećam kao da ta ista pomoć treba meni.

Ubila me mamina rečenica u pojam: „Ono što može da se vidi na RTS-u i ostalim TV kanalima nije ni blizu onoga koliko je stvarno strašno.“ Razmišljam na šta liče ulice mog grada? Koliko je zaista strašno i loše? Koliko samo dece nema više svoju sobu, svoju kuću, svoj dom? U kakvom će njima sećanju ostati ovaj deo detinjstva? Hvala dragom Bogu što nije bilo više mrtvih.

Kraljevačko pozorište - novembar 2010.

Nikako nisam u mogućnosti da sada otputujem kući, da se ne ponavljam rekoh vam već da se za mene samo jedno mesto na svetu zove dom. Samo Ivan malo da se oporavi i jednostavno ću da odem. Jovana je već ceo jedan kredit potrošila na slanje poruka na 1003 za pomoć njenom gradu. Tek je napunila 11 godina, ali i nju boli naše Kraljevo i želi da pomogne.

Ovako sada izgledaju krovovi mnogih kuća

Otvoreni su dinarski i devizni računi za pomoć Kraljevu. Znam da ima puno ljudi koji jedva sastavljaju kraj s krajem, ali tako isto znam da i malo u ovom slučaju može da bude mnogo. Zbunjena i konfuzna kao i ovaj post, zahvaliću se svim dobrim ljudima koji su spremni da pomognu na bilo koji način. Hvala vam svima.

Dan za danom II

Nisam možda nikada bila normalna, po nekim uvreženim pravilima društva u kom živimo? Rekoh već kod mene se ništa ne mora, ništa ne zahtevam ni od koga, ne očekujem, pa ne mogu da se razočaram, samo umem jaaako nešto da želim i tako se probijam napred kroz život. Mogu vam reći da sam ubola pravu kombinaciju, jer da sam drugačija sigurno ne bih bila normalna ni po čijim i ni po kakvim kriterijumima, pa ma ko da ih je zadao.

26. oktobra smo proslavili Jovanin 11. rođendan. Žurka je bila u fazonu karaoka. Skupilo se društvo, pa smo pevali, igrali, skakali. Odlično smo se proveli. Nemam vremena da sređujem snimke, ali bilo nam je svima zaista mnogo lepo. Torta je delo „mama, teta Ivane“ i bila je super ukusna. Svi su bili zadovoljni i srećni, a najvažnije Jovani je bilo mnogo lepo.

27. oktobar je u našem domu svečano obeležen u znaku naše slave Svete Petke. U krugu najbližih prijatelja i rođaka smo proslavili slavu. Negde u nekom delu mozga se među svim tim osmesima i veselom pričom provukla i po neka senka, dana koji je sledio.  Uveče kada su se gosti razišli, kada smo sredili sve, ostalo mi je da po ko zna koji put, spremim stvari za bolnicu.

28. oktobar je osvanio sa strepnjom. Ispred nas je stajala velika neizvesnost. U trenutku kada smo kročili na odeljenje, Ivan, Nikola (naš sestrić) i ja, sve mi se zamutilo pred očima. Slika za slikom, bum, bum, tras, tras. Čini mi se da sam za tih prvih nekoliko minuta, jedva izdržala na nogama i stvarno ne znam kako sam uopšte izdržala da se ne srušim.

Onih dana, prošli put koje smo proveli na tom odeljenju, bila sam jaka, jer je on bio slab. Ovoga puta sam sebi na trenutak dozvolila slabost. Savladalo me je sve. Isti doktori, iste sestre, ista soba, čak ponuđen i isti krevet. Odbili smo ga, uzeli smo onaj pored, jer taj u sredini nam i nije ostao u baš nekom lepom sećanju.

E od onda, pa do danas, nemam pojma šta nam se sve izdešavalo. Čak ne znam ni koji je datum. Znam samo da smo preživeli i 1. novembar i operaciju. I čekanje ispred šok sobe, gužva velika, pa su ga odmah spustili u njegovu sobu i susret u sobi. Opet telo i biće koje neizmerno volim, sa gomilom cevčica koje vire, bespomoćno leži. Pogled, moje čelo na njegovom i šapat na uvce. „Gotovo je, nema više kese.“ Bol koji opisuje osmicom, od jedan do deset. „Da idem ja, da ti ne smetam.“ „Ne, ne…budi tu.“ Uh…

Onda susret sa decom, „zašto mama opet ima dve burme na ruci?“,  „kada će tata da dođe?“, „tata će sada da skače sa civenim padobanom.“. Sve sam im ispričala, sve znaju i zajedno se radujemo. Neki virus ih napao, pa Marko povraća, Ana ima proliv, a danas i Jovana povraća. Da odlepim. Propratne detalje neću da vam pričam. Samo ću vam reći da je sledećeg dana, moj fenomen već stajao na nogama i sa ogromnim bolom se peo uz stepenice, da ispuši pljugu.

Edi je posebna priča. Tuguje danima. Slabo jede. Leži u ćošku pored vrata i čeka, čeka, čeka… S vremena na vreme se i on ispovraća od muke neke. Oči mu tužne, uplakane, mazimo ga, ljubimo, ali se plašim da ne razume. Sada i on snosi posledice, zbog svega ovoga.

I tako, sve je to život, pa i taj zemljotres u našem Kraljevu, na kraju krajeva što se desio. Pritislo sa svih strana, a ja se ne dam. Idemo ponovo dan za danom, napred. Treba uživati u lepim stvarima, skupljati snagu za sve ono sa čim treba da se borimo i izborimo. Nema mesta za postustajanje i padanje. Kada je teško treba leteti. Želim i da se zahvalim svim prijateljima koji su sve ovo vreme i sada i onda bili uz nas. Treba da znate da je čak i svaka reč podrške puno značila. I verujte mi ljubav uvek sve pobeđuje. Živi bili vi meni.

Kraljevo – posledice zemljotresa u mom stanu na 13. spratu

Pored svega što mi se dešava ovih dana, samo mi je još falio i zemljotres u Kraljevu. Mom Kraljevu. U šoku sam još uvek i ne znam da li mi je drago ili žao što nisam bila tamo, da sa mojima podelim svu tu strahotu koja se desila.

Najvažnije od svega je da su moji svi dobro. Mama je malo ugruvana, ima masnicu ispod oka, čeka neke rezultate da vidi da joj nije nešto bilo sa bubregom. Nisam pola razumela, a ona da me ne plaši verovatno neće sve ni da mi kaže, ali sestra bi mi već rekla da je nešto ozbiljno.

Na fotografiji ispod, pored Marka i mog Joca u pozadini vidite regal. E na 13. spratu, pri zemljotresu od 5.4 taj isti regal težak ko tuč, završi na podu, a pojedini delovi, ne mali, u krevetima.

Prvi levi deo, ceo je pao na moju mamu. Sreća u nesreći je što je jednim delom udario u sto, pa je udarac bio ublažen, inače, ne smem ni da mislim dalje. Treći gornji deo je pao pravo u Jocov krevet. Ne mogu da vas lažem koliko je težak, ali znam da je mnogo. Imao je sreću što je bio ušuškan u ćošku, inače, ne smem dalje ni da mislim.

Danijela i Nikola, moja sestra i sestrić, su spavali u drugoj sobi gde nije bilo veće lomljave, a  ona mi kaže da scenu koju je videla kada je ušla u ovu sobu neće nikad da zaboravi. Sve što je od stakla je slomljeno, sem prozora i još ponečega. Mogla je da uđe u sobu i da ih zatekne, ma neću ni da mislim.

Jedan televizor je slomljen, a u ovoj sobi pored regala, na drugom tv-u…neverovatno, nisu ni slike dece koje nisu uramljene popadale. U delu gde stoji staklarija sve je slomljeno, sem čaša iz Studenice i staklena slika Isusa Hrista koja je pala sa vrha regala, gde je bila odložena. Sve slike su popadale, sem ikone Svetog Nikole. Neću ništa drugo da kažem, u slučajnost ne verujem. Zid je pukao po pola, stoji, to je važno. Deo plafona kod plakara je pukao.

Neću da vam pričam kako sam se osećala toliko daleko od njih. Neću ništa više da vam pričam. Užasnuta sam, a sa druge strane i presrećna, jer se sve završilo ovako. Joco kaže da će ovaj događaj od sinoć obeležavati kao treći rođendan. Jednom kada su se rodili, jednom kada su se prevrtali s autom kod Mojkovca i sada ovo.

Mama je dobro, tako ona kaže, a i ja znam da je dobro čim je uopšte mogla da me pozove. Nemam reči. Nema sam i nadam se da je ovo bilo sve. Dramatične trenutke neću da pominjem, nepotrebni su, zamislite samo.

Mala informacija III

Treću godinu za redom jedna od mojih priča će biti objavljena u Blogopediji. Prve dve priče su Kako sam zavolela sebe Blogopedija 2009. i Charolija života Blogopedija 2008. Ove godine je to bio izbor mog dragog, jer meni nikako nije išlo. Čini mi se kao da ove godine ništa nisam ni pisala. 🙄

Nostalgija za brdima je napisana u maju pre svih događaja koji su nam živote uzdrmali, onako baš muški. Sa ove tačke gledišta maj kao da se nije ni desio, jer je posle maja, logično, došao jun koji se desio i te kako.

Da se vratim na moja brda. Kasnije u maju kada sam bila kući ovaj post me inspirisao da napravim par fotografija koje vam do sada nisam pokazala. Želela sam da vam dočaram kakav je to pogled koji mi nedostaje.

Sedite u kuhinji za stolom, pijete kaficu pored otvorenog prozora i pustite misli da vam odlete čak tamo daleko, do onog brda. Do one planine, Stolovi.

Ako pogledate kroz drugi prozor, pogled vam „pukne“ sve do Goča. Odrastajući sa ovakvim pogledom nije čudno što me ravnica ubija u pojam.

Na jednom od tih brda, postoji i moje drvo. Na jednom proplanku izraslo moje drvo, usamljeno i udaljeno od svih drugih. Kako moje? Pa tako što sam ga jako davno ugledala dvogledom, a verujem da niko pre mene nije, sa tolike udaljenosti. Imala sam želju da odem i da sednem ispod njega, ali mnogo je daleko. Kada se tako zagledam preko brda, često sam u svojoj mašti videla i plavetnilo mora. Vidi čovek ono što ga raduje i što želi.

Kada pogledaš na drugu stranu, negde u zoru, sunce izlazi negde iznad Gledićkih planina i ovako izgleda.

Odrasla sam okružena nebom, oblacima i brdima i uvek mi nedostaje taj pogled i sve ono što imam u tom domu.  To je ta nostalgija za brdima, mojim brdima, koja me podsećaju na mladost i bezbrižnost detinjstva. To je ono što mi nedostaje.

P.S. Čestitam svim drugim autorima čije će priče biti objavljene ove godine i nadam se da ću još dugo imati prilike da čitam vaše tekstove, na svoje veliko zadovoljstvo. 🙂

Angelina Radulović: Jednake

Bojan Arsenović: Nebo nam pada nad glavu

Branislava Džigurski: Poetičnost prljave sudopere

Branko Đurković: Oda cvrkutu

Dejan Vukmirović: Reinkarnacija

Dragan Zarić: Pišući iznosim subjektivan stav

Dragana Đermanović: Život je knjiga

Dragan Radović: Tajni gedžet Svetislava Basare

Istok Pavlović: Startapitis – bolest savremenog web profesionalca

Ivana Momčilović: Nostalgija za brdima

Jasmina Lechleitner: Poljubi kišu

Marija Đokić: Neodoljivi zavodnik

Marija Spasojević: Mikroskopsko ništa

Miloš Krneta: Islandski vulkani

Miljan Ristić: Facebook – slučaj treći

Miljana Mladenović: Survivor ili kako nadigrati muškarce

Mirjana Mimica: Predsednik, stidne dlačice, šetanje psa – aj lajv in Srbija

Nebojša Radović: O kratkoći življenja

Nemanja Terek: In memoriam: jedan od onih dana

Nenad Obradović: Miris noći

Predrag Milićević: Trag života

Sanja Glamočanin: Cimeri XXI veka

Slavko Ilić: Twitter Story: Poklon za nju

Slobodanka Boba Đuderija: Ko ne izroni, magarac

Tamara Gočmanac:Neljubavno pismo

Tanja Novaković: Sniženje

Tatjana Tucić: Prkos i goruća ljubav

Viktor Vilotijević: Smem li, Srbijo, da budem ono što jesam

Vladimir Kalušev: Religije i Internet

Zlata Veličković i Višnja Dimić: Autorecenzija

Zoran Stanković: Prekinut san.

Kada Ana smeje se… :)))

Još jedno malo podsećanje kako smo proveli poslednje dane leta 2010. uz dve pesme koje smo najviše voleli ove sezone. 🙂

Nema naša Ana krezave zube, ali kada se smeje svima nam je mnogo dobro, jer svi pevamo na sav glas, smejemo se ko blesavi i vrlo rado podelimo i poslednju palačinku.

Samo malo…sastaviću se

Proslavili smo Dušanov 18-ti rođendan, znači bliži se moj 36-ti. Završili smo jednu osnovnu, jednu srednju i jedan četvrti razred. Ispratili smo tatu u svet kao pobegulje. Ma ko će da se pozdravlja i ispraća, nemamo mi srca za rastanke. Jednostvno smo se spakovali i otišli. U stvari prvo smo spakovali njega, da nešto ne zaboravi i otišli našoj drugoj kući u Kraljevo.

A ja…opet sam pustila onu drugu Ivanu, da reši sve ovo, da se suoči, da pojede koje govno, pa da idemo dalje, jer bez nje…ma ne mogu ja ovo. Vratili smo se i nema šanse da ja sama sada odem na spavanje. Nemojte da mi pametujete da nisam sama, da su deca tu, da ovo da ono…kad nema ko da me u onom velikom krevetu stisne svojom nogom i da me nervira, što pored tolikog kreveta voli da spava na mojoj polovini, dok njegova zvrji prazna…sama sam.

E nek’ crknem sada, pička li mu materina, a mislila sam…da nikada neću patiti zato što neko nije pored mene.

I tako rešiće ta Ivana ovo, a onda ću da joj se pridružim, pa da idemo dalje. 😉 Sastaviću se za neki dan.

Moje Kraljevo i još po nešto

08. jun, 2009. ponedeljak 13:23  Beograd – autobuska stanica –

Posle ko zna koliko vremena, nalazim se u autobusu za moje Kraljevo. Nisam se vozila busom, pa stvarno ne pamtim od kada. Jedne godine sam po našoj maloj zemljici prešla preko 8000km samo autobusom. Sa ove tačke gledišta mi to izgleda totalno blesavo, ali tada mi je bilo više nego lepo i zanimljivo. Kada god bi mi bilo dosadno, sela bih u bus i otputovala negde. Gore, dole, levo, desno. Kao da sam imala buve u gaćama.

Deca su nam u Kraljevu, danas je šesti dan kako ih nisam videla. Imam osećaj da su meseci prošli. Uznemirena sam, kuva mi nešto u stomaku, steglo mi se srce. Evo bus kreće. Nadam se da će me navedeni simptomi popuštati sa svakim pređenim kilometrom.

U Rijeku nismo otišli zbog meteo situacije. Vikend je bio grozan za skakanje, tako da nismo pogrešili i nije mi žao. Sve je zbog nečega dobro, ali sam se ovih par dana osećala krivom, jer su deca kod babe i dede, a mi u Beogradu i nismo otišli na put.

Trebala sam ove dane da iskoristim za odmor, ali meni je sve ovo bilo samo mučenje. Planirali smo da u sredu odemo po decu, ali ja ne mogu više da čekam.

Vikened ni u Beogradu nije bio dobar za skakanje tako da nisam još uvek skočila na slobodno. Uveče pred spavanje, a čini mi se i tokom noći ponavljam postupak u glavi… skok…1001, 1002, 1003… i iznad glave imam otvoren padobran. Važno je da se ono što treba da se uradi na nebu, prvo uradi na zemlji. Vežbom, ali i u glavi.

Bila sam srećna i pozitivno uzbuđena, ali čekanje iz dana u dan mi je unelo još veću nervozu. Prvo zbog dece, a onda i zbog skoka. I jebem li ga šta se sve odigravalo u mojoj  šašavoj glavi.

Jovana je na rekreativnoj na Rudniku. Sutra ćemo i nju da dovezemo u Kraljevo. Tata je u Bgdu, ali još samo malo, pa će cela ekipa ponovo biti na okupu.

Jedva čekam da padne noć i da se šćućurim uz moje klince.

13. jun, 2009. subota – Kraljevo –

dsc_6339_1Proletelo je vreme od piskaranja u busu, pa do danas i nikako nisam imala vremena da otkucam ovo prethodno pisanije. Uživamo kod babe i dede. Po ceo dan samo negde skitaramo.  Imam poseban odnos prema ovom gradu i uvek će za mene biti najlepši i najdraži.

Smirila sam se, ali i dalje se čudno osećam. Kao da sam izašla iz same sebe. Shatila sam da sam postala pametnija što se tiče nekih životnih stvari. Ja koja sam uvek skakala „na prvu loptu“, skontala sam da je to mnogo, mnogo glupo. Zar sam morala da prođem kroz milion i jednu glupu situaciju da bih se naučila pameti.

Još dok sam bila u Bgdu imali smo jednu situaciju sa nekim nadrkanim ljudima. Našla sam se na mestu gde mi nikako nije bilo mesto. Situacija je bila više nego napeta. Pijana budala koja viče na sav glas i preti. Razlog vam ne mogu objašnjavati, ali neko ko nam je bio jako drag, skoro kao rod rođeni, nam je napravio velike probleme.  Sve se dešavalo na javnom mestu i kroz glavu mi je munjevito prolazila hiljadu i jedna kombinacija. Na kraju sam pijanoj budali rekla „Ti jesi veći i jači od mene, ali sigurno nisi luđi. Mislim da ti je pametnije da se smiriš.“ Mlad je i sigurna sam da nije ni svestan šta je sve moglo da ga snađe zbog njegovog ponašanja. Iskulirali smo ga, a ja sam sva ponosna na sebe shvatila da sam postala pametna.

Šta su ti godine i iskustvo? Na pragu 35-te sam napokon naučila da se ništa ne postiže isterivanjem pravde i ispravljanjem krivih drina. Pustiš budalu, iskuliraš, okreneš se i odeš, pa neka misli šta god hoće. Ranijih nekih godina bismo sigurno,  zahvaljujući samo mojoj nepromišljenosti i temperamentu svi završili ili u supu ili na urgentnom. Zavisi kako bi se ko snašao. Ponosna sam na sebe, jer smo to veče dragi i ja, sa svojim prijateljima, završili na Adi uz dobro Češko pivo i muziku.

Za sve ono što drugi ljudi rade uvek mogu da nađem opravdanje, ali osoba koja nas je uvukla u celu tu neprijatnu situaciju me je totalno razočarala. Žao mi je, ali to nije moja sramota, već njegova.

Uh bre…

Uh… nekako mi je svega dosta. Držim se, ne dam se, ali bre ne mogu više. Eto došlo mi tako da kažem, a pojma nemam ni za šta se držim, ni šta se to ne dam, ni šta ne mogu, niti imam pojma čega mi je dosta? Ako šta na svetu mrzim, onda je to ono kada se svi dani sliju u jedan. Budu to različiti dani, neki kišni, neki sunčani, ali u suštini mu dođu na isto.
Svako ko me bar malkice poznaje, zna da sam osoba koju ne drži mesto, a sada tako prolaze dani u mestu. Ako ćemo iskreno, još sam ja i super, s obzirom da sam od mogućih 20 meseci, evo već 18 trudna… Fenomen! Trudnoća mi je postala prirodno stanje i više i ne znam kako je to biti ne trudan. Opasno sam se uželela putovanja, skitanja, ludovanja, a tek je 17 mart. Uh… Jedva čekam da spakujem svoju čergu i da krenemo dalje. Mnogim ljudima je problem da sa malom decom putuju i da luduju i da se dobro zezaju, ali nama nije. Samo da su oni nama živi i zdravi i da ja nisam trudna baš mnogo, e to je jedini uslov za dobro zezanje.

Pogled sa moje terase  u Kraljevu

Uželela sam se ljudi koje volim, a koji ne žive ovde. Hoću bre da idem kući u Kraljevo, hoću da mi mama spremi ručak, da sedim sa ćaletom i sestrom i da pijemo špricer, hoću sa klincima da brčkam noge u Ibru i pijem pivo u Kajak klubu, da Marka i Jovanu stavim u džipić da se vozaju oko Milutina, uželela sam se da trčim, da plivam, da skačem… Da za Đurđevdan odemo u Lazac na slavu, kad sve ozeleni, a selo procveta, da se popnem na brdo i da vičem iz sveg glasa, da se oslobodim sve negativne energije, da vrtimo prase na ražnju, da se smejemo i igramo fudbal u dvorištu, da kad padne mrak, sednemo pod dud i slušamo seosku “tišinu“…

Milutin i džipići

Za vikend smo išli na Jarak (aerodrom), “sunce piči mi roštiljamo, cure gule krompir u hladovini, nedeljom se mi planirano, utapamo u harmoniji. I znamo sve već o životu, i šta ti meni imaš pričati, koliko troši benzina u zimskim uvjetima, i koji je limar najjeftiniji. Divlje izlaske u grad zamenio je sad, lagani dvokorak uz puni želudac… tra la la la la la la….“ E braćo i sestre i ja zapevah… Sve je to lepo, a ja se ipak osećam ko baba! Jedva čekam, kada ću se nakačiti ovde i pisati vam o danu koji smo proveli onako kako ja hoću.

Odoh sada da skuvam još jednu kaficu, Jocka je u školi, Mare i tata spavaju, odoh da ih budim, pa ćemo da vidimo kako ćemo ovaj dan da provedemo. Isto kao i juče, samo malo drugačije, a proćiće i to, tek će nama biti lepo. Sve prođe. Sutra idemo opet na kontrolu, (šta me više kontrolišu) i tako… Idu neki lepi, srećni dani, ja sam samo malo više trudna nego obično, pa ne znam šta ću više sa sobom, pa tako mlatim praznu slamu… Ljubi vas Ivana sve koji ovo pročitate, ne zamerite nešto…