Sve je moguće

Ovako izgleda zastava Tajlanda

Šta je sad, pa to bitno? Pa jeste, ako od boja te zastave može da se napravi nešto ovako.

Šta je to nešto? Ako se malo bliže pogleda, izgleda ovako.

Vide se figure ljudi. Ako pogledamo sledeću fotografiju, vidimo da ti ljudi imaju neki plan.

Kada taj plan sprovedu u delo. To onda izgleda ovako.

Ovaj rekord je postavljen 08. februara, 2006. godine i velika je čast svima njima što su u tome učestvovali. Kada mi god nešto izgleda teško i neverovatno, setim se ovoga i budem srećna, jer je stvarno sve moguće.

http://www.theworldteam.com/index.htm

Srbija „zemlja raznih mogućnosti“

Ova zemlja je jedna smešna, skupina ludaka, lopova, prevaranata i ostalih klovnova. Dobro, to svi znamo, ništa novo nisam rekla. Verovatno ni do kraja ovog teksta neću ništa novo reći, ali možda vam bude zanimljivo da saznate šta još može u ovoj zemlji, a da ni u jednoj drugoj ne može i da nikome nigde ne bi palo na pamet, da se to može. Što nigde ne može u Srbiji je sasvim normalno.

Naš klub je samofinansirajući. Radimo sa nadom da ćemo naći nekog sponzora. Sva takmičenja, ekipe našeg kluba, plaća klub, tj. mi. Takva je politika kluba od kada on postoji, tj. to je politika moga muža, a sada i moja, jer sam deo svega toga. Sve bi to bilo lepo i šareno kada bismo živeli u normalnoj zemlji.

Padobrani i prateća oprema su skupi. Tako je svuda u svetu. Plaćanje aviona košta za svako uzletanje, za svakog padobranca koji uđe u avion. Svaki padobranac plaća za svoje skokove, znači daju pare nama na ruke, odnosno meni. Nakupi se tu baš lepa suma novca i ja budem srećna, bar na kratko da te pare budu kod mene. Na kraju dana, kada se mi preračunamo sa vlasnikom aviona i kad platimo šta smo dužni za taj dan, pokupe mi sve te pare i nama u novčaniku ostane taman toliko da kupimo pampers, mleko, hleb, nešto za frižider i za dušu, po neko hladno pivo. Ne žalim se, jer radimo ono što volimo i tako je kako jeste. Sve je to u redu, mada su skokovi kod nas najjeftiniji. Moj muž kao veliki zaljubljenik u padobranstvo, ne želi da poveća cenu skoka. Kod drugih je za 8 evra skuplje. Dobro i to je u redu. Šta onda nije u redu?

Juna meseca, 2005. godine, padobranski klub Nebeski dijamant je potpisao ugovor sa Jugopetrolom o sponzorstvu. Oni nama gorivo, mi njima reklamni padobran.

Tekst koji sledi je deo ponude za sponzorstvo, nakon čega je potpisan i validan ugovor.

„…Naš klub bi se ugovorom obavezao prema Vašoj kompaniji da napravi padobran sa logotipom koji Vi odredite vidljiv sa sve tri strane padobrana (cena padobrana je 5500 eura u dinarskoj protivvrednosti) i sa rokom trajanja od 6 godina, zavisno od kvaliteta padobrana tj. uputstva proizvođača. Taj padobran bio bi vidljiv na svim takmičenjima na kojima naš klub učestvuje kako u zemlji tako i u inostranstvu (7-10 takmičenja na godišnjem nivou), kao i na vazuholovnim (aero-mitinzi) i kulturno-propagadnim manifestacijama (fudbalske utakmice, koncerti, auto i moto trke, razne promocije … itd.). Baner i link bi bio postavljen na našem sajtu (www.nebeskidijamant.co.yu), kao i postavka banera-zastavice na mestu prizemljenja na svakoj akciji i takmičenju u kojem naš klub učestvuje.

Ujedno biste imali mogućnost vršenja promocije na takmičenju koje organizuje naš klub – Vidovdanski Padobranski Kup koji se održava svake godine u poslednjoj nedelji juna.“

I bi tako. Padobran je pošteno urađen, gorivo preuzeto i brzo potrošeno. Ugovor je ugovor i naš klub ga je ispoštovao. Prošle godine u februaru, Narodna Banka Srbije nas obaveštava da je naš račun blokiran od strane Jugopetrola. Potražuju sumu od jebem li ga koliko para, (celokupna vrednost ugovora). Dok smo se snašli i okrenuli, advokat nam kaže, „pa nemate više pravo na žalbu, evo ovde piše, vidiš ovde (najsitnija moguća štampana slova na dnu dopisa na pečatu) rok žalbe 3 dana“ . Tada je prosto bilo nemoguće pronaći nadležnog za taj ugovor i za naš slučaj. Samo su nas prebacivali sa jednog na drugog. Mi imamo naš primerak ugovora, ali više nemamo pravo na žalbu. Jugopetrol više ne postoji, postao je NIS, NIS je sad skoro prodat Rusima. Tako da bismo odblokirali račun, na kraju ćemo morati da se spakujemo i da odemo pravac u Rusiju kod glavnog baje.

Imamo takmičarski padobran, sa trajnom reklamom firme koja više ne postoji i koja nas tereti za novac kao da ugovor koji je potpisan uopšte ne postoji. Prevarili su nas. Kada je Jugopetrol trebao da postane NIS neko je shvatio da im više i ne treba reklama, pa su lepo odustali od svega i blokirali nam račun za gorivo koje su nam dali, bez obzira što smo ih mi reklamirali cele tri godine i što smo svoju stranu ugovora ispunili do kraja. Da bi se račun odblokirao mora da se uplati ta i ta suma novca. Ako bismo sada ugovorili sponzorstvo i potpisali ugovor sa nekom normalnom, postojećom firmom i oni nam uplatili novac. Prvo bi bio skinut deo koji potražuje nepostojeća firma.

Pa vi sad vidite šta sve može u ovoj našoj zemlji.Račun firme može da vam po kratkom postupku blokira bilo ko, bez ikakvog osnova. Eto jednostavno, blokira vas i ćao. Ako se ne javite trgovinskom sudu u roku od 3 dana, ako uopšte uspete da pročitate šta tu piše, onda više i nemate pravo da se žalite, nego da platite, pa i ako nikome ništa ne dugujete. Svega mi na kraju ću da se spakujem i odoh pravo u Rusiju, a vi ako vas kojim slučajem neko iznervira i stane vam na žulj, a znate da ima firmu, eto možete da mu blokirate račun i da verujete da neće videti sitna slova na pečatu. Može i ustaljena klasična srpska psovka ili pretnja da postane: „Nemoj da se zajebavaš sa mnom, blokiraću ti račun!“. 😀

Evo još malo reklame za nepostojeću firmu. Mi i dalje poštujemo ugovor. 😆

Srbija "zemlja raznih mogućnosti"

Ova zemlja je jedna smešna, skupina ludaka, lopova, prevaranata i ostalih klovnova. Dobro, to svi znamo, ništa novo nisam rekla. Verovatno ni do kraja ovog teksta neću ništa novo reći, ali možda vam bude zanimljivo da saznate šta još može u ovoj zemlji, a da ni u jednoj drugoj ne može i da nikome nigde ne bi palo na pamet, da se to može. Što nigde ne može u Srbiji je sasvim normalno.

Naš klub je samofinansirajući. Radimo sa nadom da ćemo naći nekog sponzora. Sva takmičenja, ekipe našeg kluba, plaća klub, tj. mi. Takva je politika kluba od kada on postoji, tj. to je politika moga muža, a sada i moja, jer sam deo svega toga. Sve bi to bilo lepo i šareno kada bismo živeli u normalnoj zemlji.

Padobrani i prateća oprema su skupi. Tako je svuda u svetu. Plaćanje aviona košta za svako uzletanje, za svakog padobranca koji uđe u avion. Svaki padobranac plaća za svoje skokove, znači daju pare nama na ruke, odnosno meni. Nakupi se tu baš lepa suma novca i ja budem srećna, bar na kratko da te pare budu kod mene. Na kraju dana, kada se mi preračunamo sa vlasnikom aviona i kad platimo šta smo dužni za taj dan, pokupe mi sve te pare i nama u novčaniku ostane taman toliko da kupimo pampers, mleko, hleb, nešto za frižider i za dušu, po neko hladno pivo. Ne žalim se, jer radimo ono što volimo i tako je kako jeste. Sve je to u redu, mada su skokovi kod nas najjeftiniji. Moj muž kao veliki zaljubljenik u padobranstvo, ne želi da poveća cenu skoka. Kod drugih je za 8 evra skuplje. Dobro i to je u redu. Šta onda nije u redu?

Juna meseca, 2005. godine, padobranski klub Nebeski dijamant je potpisao ugovor sa Jugopetrolom o sponzorstvu. Oni nama gorivo, mi njima reklamni padobran.

Tekst koji sledi je deo ponude za sponzorstvo, nakon čega je potpisan i validan ugovor.

„…Naš klub bi se ugovorom obavezao prema Vašoj kompaniji da napravi padobran sa logotipom koji Vi odredite vidljiv sa sve tri strane padobrana (cena padobrana je 5500 eura u dinarskoj protivvrednosti) i sa rokom trajanja od 6 godina, zavisno od kvaliteta padobrana tj. uputstva proizvođača. Taj padobran bio bi vidljiv na svim takmičenjima na kojima naš klub učestvuje kako u zemlji tako i u inostranstvu (7-10 takmičenja na godišnjem nivou), kao i na vazuholovnim (aero-mitinzi) i kulturno-propagadnim manifestacijama (fudbalske utakmice, koncerti, auto i moto trke, razne promocije … itd.). Baner i link bi bio postavljen na našem sajtu (www.nebeskidijamant.co.yu), kao i postavka banera-zastavice na mestu prizemljenja na svakoj akciji i takmičenju u kojem naš klub učestvuje.

Ujedno biste imali mogućnost vršenja promocije na takmičenju koje organizuje naš klub – Vidovdanski Padobranski Kup koji se održava svake godine u poslednjoj nedelji juna.“

I bi tako. Padobran je pošteno urađen, gorivo preuzeto i brzo potrošeno. Ugovor je ugovor i naš klub ga je ispoštovao. Prošle godine u februaru, Narodna Banka Srbije nas obaveštava da je naš račun blokiran od strane Jugopetrola. Potražuju sumu od jebem li ga koliko para, (celokupna vrednost ugovora). Dok smo se snašli i okrenuli, advokat nam kaže, „pa nemate više pravo na žalbu, evo ovde piše, vidiš ovde (najsitnija moguća štampana slova na dnu dopisa na pečatu) rok žalbe 3 dana“ . Tada je prosto bilo nemoguće pronaći nadležnog za taj ugovor i za naš slučaj. Samo su nas prebacivali sa jednog na drugog. Mi imamo naš primerak ugovora, ali više nemamo pravo na žalbu. Jugopetrol više ne postoji, postao je NIS, NIS je sad skoro prodat Rusima. Tako da bismo odblokirali račun, na kraju ćemo morati da se spakujemo i da odemo pravac u Rusiju kod glavnog baje.

Imamo takmičarski padobran, sa trajnom reklamom firme koja više ne postoji i koja nas tereti za novac kao da ugovor koji je potpisan uopšte ne postoji. Prevarili su nas. Kada je Jugopetrol trebao da postane NIS neko je shvatio da im više i ne treba reklama, pa su lepo odustali od svega i blokirali nam račun za gorivo koje su nam dali, bez obzira što smo ih mi reklamirali cele tri godine i što smo svoju stranu ugovora ispunili do kraja. Da bi se račun odblokirao mora da se uplati ta i ta suma novca. Ako bismo sada ugovorili sponzorstvo i potpisali ugovor sa nekom normalnom, postojećom firmom i oni nam uplatili novac. Prvo bi bio skinut deo koji potražuje nepostojeća firma.

Pa vi sad vidite šta sve može u ovoj našoj zemlji.Račun firme može da vam po kratkom postupku blokira bilo ko, bez ikakvog osnova. Eto jednostavno, blokira vas i ćao. Ako se ne javite trgovinskom sudu u roku od 3 dana, ako uopšte uspete da pročitate šta tu piše, onda više i nemate pravo da se žalite, nego da platite, pa i ako nikome ništa ne dugujete. Svega mi na kraju ću da se spakujem i odoh pravo u Rusiju, a vi ako vas kojim slučajem neko iznervira i stane vam na žulj, a znate da ima firmu, eto možete da mu blokirate račun i da verujete da neće videti sitna slova na pečatu. Može i ustaljena klasična srpska psovka ili pretnja da postane: „Nemoj da se zajebavaš sa mnom, blokiraću ti račun!“. 😀

Evo još malo reklame za nepostojeću firmu. Mi i dalje poštujemo ugovor. 😆

Volim nebo

Jedna od najvažnijih stvari u padobranstvu, koja mora pred svaki skok da se uradi, je provera opreme. Dok se sve ne proveri po dva puta, ne ulazi se u avion.

Ništa manje važna stvar je i sleteti u vetar, na čist prostor, bez prepreka. Pogledajte šta sve može da se desi padobrancu, koji ne poštuje pravila. 😆

Naš drug Goran Todorović Faca – Hodanje po oblacima

„Ostala sam bez reči“. Kakav je to samo izgovor. Prosto je nemoguće da ostanem bez reči, pored svega onoga što me okružuje. Imam u stvari toliko toga da kažem i pokažem ovom svetu. Razmišljala sam o ljudima koje poznajem i kojima se divim. Iskreno divim. Oni od kojih svako ima da nauči nešto, samo ih posmatrajući. Prvi i jedinstveni među svima, je bio i ostao Goran Todorović Faca.

Upoznala sam ga pre jedno dve godine. Išli smo na aerodrom da ga dočekamo iz Švedske, gde je bio na lečenju i da ga prevezemo do VMA. Strašno je što mu niko nije organizovao prevoz. Mislim na vojsku, na VMA, na nekog ko mora da brine o svojim zaslužnim vojnicima. Njegovi drugari i ja među njima smo ga prevezli na VMA.

Valjda je sa Facom uvek zagarantovana neka čudna situacija. Na samom ulazu u lift, sreo nas je načelnik VMA, koji nas je, bezobrazno vratio na portirnicu, da portiri i osoblje zasluženo za bezbednost, dobro pretresu sve te njegove stvari, da slučajno ne unosi eksploziv ili oružje. Šok za sve nas, mi bi se još i svađali, a on potpuno smiren, sa smeškom. Momci su pretresli stvari, onako ovlaš…, pa Faca je tu bukvalno stanar već godinama i pustili nas da uđemo.

Sledeća situacija tu i tada. Faca u kolicima, ja sa stomakom do zuba, sedmi mesec i još jedna drugarica idemo malim liftom. Manji lift nisam u životu videla. Dugačak, a uzak taman da prođu kolica. Liftom koji se zaglavio. Ostali smo zaglavljeni jedno pola sata. Ja popizdela, drugarica pokušava nekog da pozove, a on… on i dalje sa smeškom. Faca je Faca.

Sledeći naš susret je bio na Jarku. Kada je skočio svoj prvi skok posle nezgode. Njegov srećan izraz lica i osmeh, njegove reči koje je tada rekao, je ono što svima nama ostalima može samo da bude primer i podstrek. On nas bodri i podiže. Veliki je to čovek koji hoda po oblacima. Svaki susret sa njim je doživljaj za sebe.

Možda ste čuli za našeg Facu, možda ste i odgledali neki film sa njim u glavnoj ulozi. Ako niste, a i ako jeste pogledajte još jednom. Nemojte da vam bude teško da odvojite malo vremena, pogledajte ko je bio i ko jeste Goran Todorović Faca.

Faca ponovo hoda…po oblacima

I ako ovaj poslednji kadar iz ovog filma tv Avale izaziva neku setu i suze u očima. Nema mesta za sažaljevanje ovog velikog čoveka. Sažaljenje je uvreda i za njega i za sve nas koji ga poznajemo.

20. oktobra, 2008. Faca se pravo iz invalidskih kolica  upisao u Ginisovu knjigu rekorda, kada je izveo svoj 986. skok u karijeri sa 8.350 metara. Rekorderski skok Goran je izveo zajedno sa instruktorom Romanom Pogačarom iznad slovenačkog grada Slovenj Gradeca.

Slavko padobranac iz Slovenije, je pre par meseci pozvao Gorana da dođe u Sloveniju na rehabilitaciju i oproba se kao ronilac. Pomogao mu je da dođe do vize, povoljnog smeštaja i popusta za avionsku kartu.

„…– Ni na kraj pameti mi nije bilo da ću skakati, a kamoli obarati rekorde. Smestili su me u hotel, pripremali za ronjenje, a onda, 20. oktobra ujutru Slavko je ušao kod mene u sobu s osmehom na licu i rekao – spremi se, idemo na aerodrom da gledamo „osmorke u relativu“. To je kada osam padobranaca u slobodnom padu izvodi figure.

Kada sam izašao iz kola na aerodromu, bilo mi je čudno kad su ka meni krenule TV ekipe, novinari i fotografi. Slavko me je upoznao s vlasnikom aviona, menadžerom aerodroma i tandem instruktorom Romanom Pogačarom. Onda mi je rekao: „Faco, ovi ljudi su spremni da ti pomognu da ispuniš svoj san. A pošto ti je uskoro rođendan, ovo je naš poklon tebi.“ Prvi put u životu sam ostao bez teksta i umalo nisam zaplakao. Samo sam uspeo da prozborim ono što mi padobranci obično kažemo – na opremanje!“

Nemam prava da kažem da nemam o čemu da pišem. Kako sam samo mogla da vas već do sada ne upoznam sa ovim velikim čovekom, makar i na ovakav način? Goranu sledi nekoliko operacija u Rusiji. Sigurna sam, smem da kažem, sigurna sam da će naš Faca ponovo hodati i po zemlji, bar onda kada ne bude bio gore i samostalno skakao i hodao po oblacima.

Tetkin padobranac

Naši mali padobranci

Najmlađi član Padobranskog kluba Nebeski Dijamant je Nikola Vučković. On je već sa 11 godina odlučio da oseti lepotu padobranstva. Reći da je neko sa 11 godina sposoban za takvu odluku, možda zvuči čudno, ali upravo je tako. Kada neko sa tako malo godina, na +40C umesto na kupanje, svojom voljom ide na aerodrom da prati obuku drugih padobranaca i da gleda skakanje, šta onda drugo reći, nego da je rođeni padobranac.

Za početak Nikola je skočio, tandem skok sa 3000m. Najveća brzina ostvarena prilikom tog skoka je bila 266km/h, a 41 sekunda provedena u slobodnom padu, šta reći…jedino slike i snimak donekle mogu da vam približe kako se osećao i kako je reagovao naš Nikola.

Pre skoka:
…
– Nikola jesi li siguran da hoćeš da skočiš?
– Jesam!
– Jesi li 100% siguran?
– 100%
…

Posle skoka:
…
– Da li bi još skakao?
– Da!
– Koliko puta još?
– Pa bar još 1000 puta!!!
…

Nikoli preostaje da do svoje 16 godine čeka svoju obuku i svoj prvi samostalni skok. Do tada će verovatno već naučiti da sam spakuje padobran, a posmatrajući druge padobrance verovatno će naučiti i sve ostalo. U međuvremenu će verovatno skočiti još koji tandem skok, ako uštedi neke pare, jer u ovom sportu svi sve plaćaju!

Marko

Verovatno se nigde u svetu prenatalni skokovi ne računaju u skokove, ali ako ih ipak računamo, onda je naš najmlađi padobranac Marko. Pre svoga rođenja, dok je još bio samo mala mrvica u stomaku, kroz telo svoje majke je osetio lepotu potpune slobode. Neke mame svojoj deci dok su u stomaku puštaju muziku, Mocarta, Baha, RNR ili šta već, idu na aroma terapije, šetnje, vožnje brodićima… Marko je slušao brujanje aviona i skakao iz istog. Padobranac u najavi! Videćemo kad bude dovoljno porastao da ima svoju knjižicu skokova, hoće li mu negde tih 5 skokova biti upisano, ali je sigurno da je negde u njegovom genetskom kodu upisan taj osećaj totalne slobode i navale pozitivnog adrenalina.