Monthly Archives: септембар 2009

Dosta je više

Ja Ivana Momčilović rođena Nešović javno izjavljujem da se serem u ovakvu vlast, u sve političke stranke, političare i njihove dupelisce u sva ministarstva i ministre i da su svi oni do jednog lopovi i prevaranti i da je ova država propala ne zbog naroda, već zbog vladara. Neko će reći narod je birao, jeste, ali koga god da je narod izabrao isto bi nam bilo, jer svi su oni povezani kao creva i samo im je ime drugačije.

Lično i persenalno kažem da su upropastili sve što devedesetih nisu upropastili. Sve su to ista govna i onda i danas, tako da „demokratija“ u kojoj živimo nije ni D od onoga što treba da bude. Samo nam je država u međuvremenu jedno 65 puta promenila ime, sve ostalo je isto.

Psujem i pljujem, ljuta sam i imam pravo na to. Ne bavim se politikom i nikada nisam. Ne pripadam nijednoj partiji, ne pripadam nijednom predsedniku stranke, direktoru, šefu ili nekom njihovom potrčku, ne pripadam kao radnik ni jednom preduzeću, sindikatu, ne pripadam ni jednoj nevladinoj organizaciji, novinarskoj redakciji, nisam ni u jednoj sekti i baš niko ne može da mi zabrani da kažem ono što hoću, kad hoću i na koji način hoću.

Pripadnik sam jadnog, bednog, očajnog, iskorišćenog, tužnog, prognanog, izmučenog, izrabljenog, ismejanog, ma ne znam šta sve nisu od nas napravili gore navedeni, SRPSKOG NARODA.

Hoće da se stidim što živim u Srbiji, hoće na mene, vas, da svale krivicu za svoje greške. Da budem postiđena i očajna, da nemam izlaz, da ne vidim nadu.

E pa neće moći smrdljivi govnari. Neće moći, svega mi.  Dok bude ovakvih kao ja, kao mnogi koji pišu, govore, misle svojom glavom, neće moći. Vi ste veliki i jaki, organizovani, imate vlast, pare, mi to nemamo, ali imamo snagu. Neslućenu snagu. Da nećete i sada da nas bijete kada izađemo na ulice? Da nas zatvarate i sudite nam što želimo da vas ne gledamo više, ako ništa drugo?

Nemam pojma ko bi mogao da zauzme vaše mesto, jer sve ste ogadili, crvljive su te vaše fotelje. Pustili ste duboko korenje. Raširili se kao epidemija, prikriveni virusi, koji čekaju da nam kao, donesu nešto novo. Hoće li se ikada pojaviti neko ko će sve to moći da raspetlja, a da ostane ne zaražen?

Dosta je više !!!

Advertisements

Ljubavi naša

Nemoj nam nikada umreti.
Obraćam ti se kao osobi, ljubavi naša.
Mi smo stvorili to što jesi. Stvorili te od pogleda, reči, dodira, ćutanja.
Stvorili te drugačiju od svih drugih.
Ljubavi naša, nemoj nam nikada umreti.
Želim naša zelena jutra, želim deo zajedničkog, samo našeg plavog neba…zauvek želim.
Ljubavi naša, pretoči se u strast naših tela, pretoči se u strast naših usana, ruku naših i živi večno.
Videla si golu istinu naših dodira i znaš sve naše tajne…samo ti znaš, nemoj se zato praviti važna, već živi.
Ako nam ikada umreš, šta ćemo mi onda bez tebe?
Živi ljubavi naša, jer bez tebe nama života nema.

Mamin nestašluk :)

Deca su sama po sebi nestašna. Svašta im padne na pamet, pa samim tim u svojoj bezgraničnoj radoznalosti naprave i po neku glupost. Napisala sam skoro u nekom komentaru kako su naša deca sve u svemu dobra i poslušna, da ne prave gluposti, tipa prst u struju, ruku u wc šolju i tome slično.

Ne, nisu napravili nijednu glupost. Nisu sami. 🙂 Juče na aerodromu, dolazi Marko do mene i kaže „voje, voje“…što bi značilo da je dete žedno i da mu se pije voda. S obzirom da ne pijemo vodu sa česme, u našim prostorijima gde nam stoji oprema  između ostalog ima i flašica sa vodom.

Odlazi i vraća se sa jednom od flašica da mu otvorim, jer ne može sam. Otvaram mu i dajem mu da pije. Nategne on onako žedan i odjednom počne da kašlje. Lupkamo ga po leđima Mića i ja, mislimo zagrcnuo se, a on kašlje li kašlje. Uzimam flašicu, nategnem i ja onako dobro žedna i šokiram se. BENZIN!!! Avio benzin.

Ljudi moji nemate pojma koja je to grozota. Trčim u kupatilo sa Markom u rukama. Kašlje on, kašljem ja, voda, ispiranje usta, mleko, pivo, sok, grgotanje. Kad sam videla da nije opasno i da smo dobro prošli, smejali smo se ko blesavi.

Prvu flašicu koju je video on je doneo. Avio benzin je inače plavkast, ali ovo je bilo samo dva prsta u flašici tako da je izgubio boju, pa nisam mogla ni da vidim razliku. Inače nam služi za punjenje zipo upaljača i paljenje vatre na brzinu.

I tako juče i danas ceo dan brekćemo i prkćemo kao dva aviona. „Voja bljak.“ Sreća naša, pa nije bilo nešto opasnije u flašici. Osećam se kao devedesetih kada se benzin isključivo sipao iz kanti i na crevo, pa povučeš da bi krenulo. 🙂 Ko je kriv? Mama.

benzin

Bez dlake na jeziku – da ili ne?

Pre neki dan mi se javi drugarica preko FB sa kojom sam se ranije baš puno družila, ali život nas je razdvojio. Od tada su prošle godine. Ćaskamo tako o svemu i svačemu, vreme je prošlo, mnoge stvari su se promenile i u njenom i u mom životu. Udala se, rodila sina, promenila se, kaže postala je osoba „što na um to na drum“. Baš mi je bilo drago što smo ponovo u kontaktu.

Dobro, mislim se, to i nije toliko loša osobina. Nema pretvaranja, foliranja, nego sve čisto i jasno. Pošto imamo zajedničku drugaricu, pokrenemo priču i o njoj. Gde je, šta je, kako je i tome slično? Predložim da se sve tri okupimo kod mene na slavi krajem oktobra. Ona kaže da je to super ideja i da bi volela da toj drugarici pomognemo na neki način, jer je u nekim problemima.

Sledeće njeno pitanje je bilo „jesi li prestala da piješ?“, nasmejem se ja u smislu, „pitaš me to kao da sam lečeni alkoholičar“, a ona kaže „nisi ti daleko od toga.“ Hm…nasmejem se ja opet. Kaže „plašim se tvoje reakcije, kada budem rekla sve ono što mislim“, toj našoj drugarici. Zamislim se ja malo, pa se setim da se jesmo par puta u mladosti baš dobro napile, da jeste bilo problema, da sam se jednom pobila sa jednim likom i da smo završili u supu.

Promislim malo bolje, pa se setim i njene izjave u supu. Svi koji su se zatekli tada na tom mestu, su dali izjave, sve izjave su išle u moju korist, sem njene. Kao da joj je on bio draži i preči od mene. Sve naopako je ispričala. Imam rešenje sa tog suđenja i dan danas, pa i ako je prošlo preko 10 godina. Nisam bila kriva.

Setim se ja njenog perioda iz života, kada joj je dan počinjao sa džointom, a nešto kasnije i sa kokainom, pa je pitam „a jesi li ti prestala da se drogiraš?“. Kaže „pomalo sam prestala“. Sunce ti poljubim blesavo, ti ćeš mene da nazivaš alkoholičarem, a drogiraš se?

Ništa, prođe sve tako kao kroz smeh i šalu. Dam joj novi broj naše drugarice i uz dogovor da se uskoro nađemo sve tri, završimo razgovor.

Budi me telefon. Zove druga drugarica, ta koja ima probleme. Naglasiću da mi je ta osoba izuzetno draga. Jedna od najdražih, a da mi nije neki rod. Nema veće tuge za nekog ko želi da ima dete, a ne uspeva u tome. Nema većeg bola, nema veće kazne od spontanog pobačaja. Jednom, dva puta, ‘ajde ima nade, ali četiri puta. Duša me boli. Čovek koga voli i sa kojim je već sedam godina zajedno je ne zaslužuje, u smislu da je nije sve vreme dovoljno poštovao, ali ja poštujem njen izbor i njenog čoveka „za ceo život“.

Ova što je postala osoba bez dlake na jeziku „što na um, to na drum“,  ok njen izbor, ali pozvati nekoga ko je u velikim životnim problemima, posle ko zna koliko vremena i na njeno obradovanje reći joj  „…znaš šta ja mislim, ti i on niste kompatibilni i nećete nikada ni moći da imati decu, najbolje bi bilo da već sada počneš da se raspituješ, pa da usvojite jedno ili da nađeš drugog koji će ti ga napraviti.“, po meni nema nikakvu dobronamernu crtu, pa sve i da bude tako.

Ta druga drugarica se sprema da ide na još jednu vrstu ispitivanja zajedno sa njim, traži  način da uspešno iznese trudnoću do kraja, ima vere u sebe, Boga, u njega, njoj treba podrška, a ne pametovanje. Na kraju krajeva ako se i odluči da na svet donese dete iz srca, a ne iz stomaka to je samo njena stvar. Šta god da odluči biću uz nju, a ovu bez dlake na jeziku bih najradije izudarala, pa neka kaže da sam alkoholičar koji ne ume da reaguje.

Plače, žao joj da joj tako kaže njena nekadašnja najbolja drugarica, hoće da crkne od muke. Ja se pojedoh što ovoj ludi dadoh broj. Tešim je, kažem „ma šta te briga… nemoj da se nerviraš bezveze… čuvaj sebe i svoje živce… zaboravi i da ste se čule…’ajde sad jedan osmeh za mene“, i tako smirim je nekako.

Ona ga voli, poštuje, prihvata takvog kakav jeste i želi da sa njim ima decu. Kraj. Nema više tu pogovora, ni priče o  tome. To je njen izbor. Jesu li četiri spontana pobačaja neki znak od Boga? Bože me oprosti. Volim je kao rođenu sestru, nema šta ne bih uradila za nju. Pričam sa njom o svemu i to što mislim da možda treba da potraži drugog boljeg čoveka za sebe joj kažem, mislim da je on ne zaslužuje, ali lepo, kulturno, upakovano joj kažem, da je ne povredim. Poštujem njen izbor i njen život i njenu ljubav prema njemu.

I sad se ja pitam, pošto se ja uvek nešto pitam,  jesam li toj našoj drugarici „bez dlake na jeziku“, stvarno dala povoda da misli da sam alkoholičar ili je njoj droga popila mozak? Možda je u redu reći svima šta misliš, pa makar bilo i loše po ostale ljude? Pisala sam već o tome Istina i laž, ali da nije stvari koje ćemo prećutati, svako od nas bi ostao sam. Šta vi mislite?

Mala informacija II

Prošle godine negde u ovo vreme sam napisala post Mala informacija sa ciljem da vas obavestim da će jedna moja pričica Charolija života biti objavljena u Blogopediji 2008. Ovog puta pišem novu malu informaciju i baš sam se obradovala, jer će moja pričica Kako sam zavolela sebe biti objavljena u Blogopediji 2009. Kako je i red, ponovo častim, pa izvolite ko šta pije  da nazdravimo.

knjige

Naknadno sam linkovala sve ostale priče koje su uvrštene u ovogodišnju Blogopediju, pogledajte, pročitajte ima dosta dobrih tekstova koji zaslužuju pažnju. Čestitam svima.

Blogopedija 2009:

Aleksandar Ilić – Pronađena grobnica Aleksandra Makedonskog
Jelena Jovanović – SUDAR SVETOVA: off-line i on-line industrije
Zlatko Šćepanović – Jezero Vrutci – stvarno mesto gde Sveti Georgije ubiva aždahu
Nenad Obradović – Maloj M
Angelina Radulović – Devojka koja nikada nije volela
Nebojša Radović – Deca i računari
Zoran Tomić – Arhimedov blistavi um
Miljana Mladenović – Život na Web-u u crticama
Marija Spasojević – Bez emocije
Ivana Stoisavljević – Inkluzija
Sladjana Marjanović – Savremena bajka iliti jedan ponovljeni od poodavno
Milan Jakovcevski – Ljubov e…
Milan Milošević – Deset godina kasnije još uvek smo živi i zdravi
Dimitrovska Vasilka – Arheologijata na tvojata familija
Ivana Križanović – Snopić svetle mudrosti
Magdalena Arnaudova – Vraќanje vo realnosta
Filip Mladenović – Vrhunac Pink kulture
Milica Lazarević-Jekić – Da te grlim
Ogi Sinko – Eden ubav den, može i porano
Miloš Petrović – Zašto je važno da jedna kompanija vodi svoj blog
Ivana Momčilović – Kako sam zavolela sebe
Elena Apostoloska – Matovska – Životot e fer
Leonida Penka Bassa – Ahroma
Milica Vučković – Bolesna bajka
Miloje Sekulić – Bloggers Relations u praksi [post I] [post II]
Larisa Ranković – Mediji na oštroj nizbrdici
Dejan Pejčić – Sanjam
Saša Radojčić – Srpska književna blogosfera
Miloš Krneta – Dan kada ćemo se osloboditi papira
Slobodanka Boba Đuderija – Majkuim
Ristić Miljan – Ljubavnik
Dragana Đermanović – Carpe Diem
Sanja Rastovac – Priča o gospođi Marini
Suzana Janačković Živković – Zamisli
Marija Đokić – Sve njihove ljubavi
Dragana Pušica – Voćna torta sa višnjama i ribizlama
Zoran Trklja – Nisam dovoljno bogat da kupujem skupo
Marica Blečić – Vinski Raj
Emina Krstić – Mali ničega i mnogo svačega
Saša Stamenković – Autentični su u manjini
Etarget – Zašto se oglašavati na internetu 2. Kontekstualna PPC reklama
Vladimir Mirosavljević – Coolares, bend koji zaslužuje šansu
Meri Filipovska – Vek Od Denovi.
Nadica Trenceva – Karantin
Tatjana Kozica – Ti si birao
Gorjana Jordanovska – What am I to you?
Višnja Dimić – Muškarci i gubitak kose – strašna stvar!
Darjan Radenković – Kafanski bluz
Tanja Stanić – Otkucaji

Uredili i sakupili za Blogopediju 2009
Slavko i Srđan

Muško ženski odnosi?

srceZbunjena sam. Muško, ženski odnosi? Ovih dana devojke se raspisale o tome. Zelena, Mahlat, Šaputava, Ivana, verovatno ima još tekstova na ovu temu, a ja nigde ništa smisleno ne umem da kažem sem da sam izgleda imala više sreće nego pameti.

Još od onog komandovanja, kada smo se igrali rata, pa sve nekako do danas, nisam nikada imala problema sa muškarcima. Umela sam da se zaljubim ko kreten, ali taj neko bi isto bio zaljubljen u mene ko kreten, tako da smo uvek bili 1-1.

Možda glupo zvuči, ali istina je, pa ću reći, mene nikada nijedan muškarac nije ostavio. Uvek sam ja ostavljala njih ili kada bih htela da raskinem tu vezu, prosto ga nateram da poželi da ode, tako da niko ne ostane da pati. On ode, ja ostanem čiste savesti. Zbog takvog mog odnosa prema njima, uvek smo ostajali u dobrim odnosima.

Mene to niko nije naučio, niti mi je ikada iko pričao i davao takve savete, niti sam ja to namerno i smisleno radila, mada tako zvuči. Rodila sam se takva.

Patnja. Jesam li patila? Naravno da jesam i to mnogo puta, ali ta moja patnja mi je nekako bila prijatna i slatka. Najlepše tekstove u životu sam napisala u takvim stanjima.  S tim što je mene ta patnja držala toliko dugo, taman da napišem pričicu, dve, da malo patetišem o životu, da se isplačem i idemo dalje.

Svaki put sam volela kao da mi je to poslednji put u životu. Predavala sam se cela, sve davala, ali i sve uzimala. Uživala u ljubavi. Takva sam bila sa dvadeset godina i danas sam takva sa 35.

Još jedna stvar je zanimljiva. Nikada se nisam zaljubila u nekog, a da mi ta ljubav nije bila uzvraćena. Verovatno sam nekako umela da izaberem. Nisam se zanosila, kao neke moje drugarice, pa se zaljube u nekog sa kim nemaju nijednu dodirnu tačku u životu, pa pate do iznemoglosti, što taj neko neće da bude sa njima. To mi je bilo glupo i uzaludno trošenje vremena i energije.

Nisam igrala igre tipa, udaranja čežnje i slične manipulatorske diskusije. Već jednostavno volim i budem voljena. Prosto.

Mene je uvek sve interesovalo. Tako da mi nije bio problem da sa tim mojim muškarcima idem ruku pod ruku u sve avanture i da uživam u novim iskustvima. Recimo uz jednog sam strasno zavolela ribolov, uz drugog sam jedva čekala da se igra neka velika utakmica, pa da kao ludak urlam na stadionu, igrala preferans u pare, pila po kafanama, razbijala, igrala, vozila motore, uživala u pozorišnim predstavama, kampovala, pušila travu, kuvala, roštiljala, satima igrala igrice, vodila ljubav na najluđim mogućim mestima, bila majstor u električarskom servisu i još svašta nešto…maksimalno uživala u tome, volela i bila voljena.

Divno se osećam kada se svega toga setim i kada se setim svakog od njih. Bili smo prvo prijatelji, pa onda muško i žensko, tj. ljubavni par. Oni su sa mnom radili sve one stvari koje ja volim da radim, a ja sa njima ono što oni vole. Niko ništa nije morao da trpi.

Naravno da i muškarci plaču. Sa svakim od njih sam otplakala njihove koje kakve životne traume, probleme, situacije. Ne mogu da se setim nijednog da se u suzama nismo rastali. Plače on, plačem ja što on plače. Isplačemo se, izgrlimo, izljubimo i “ ‘ajde, pa vidimo se“.

Uglavnom smo se rastajali, jer su hteli da me žene. Jedan od razloga za raskidanje veza je ponekad bio što bi mi dosadilo, znate ono kada sve pređe u naviku. Sledeći razlog za raskidanje, jer se pojavio neko zanimljiviji u mom životu, a ovaj bi da me ženi.

Jedan me je fizički prevario. Kaže bio sam pijan, namestila se situacija, izvini, neću nikada više, pa ja ću zauvek samo tebe de volim, vidiš da sam ti priznao…bla, bla, bla…Ok važi. Ti sada ideš na onu stranu, ja na suprotnu. Nisam ti više dovoljno dobra, ne voliš me kao pre, ćao bato.  Onda plače on, kleči, ljubi mi noge, plačem ja, kažem tako je suđeno. Nema više.

Najčudniji raskid je sa jednim važnim čovekom u mom životu, koji je zaključio da mu za život sa mnom, trebaju veća muda od mojih. Tako je rekao na kraju „Želim ti da nađeš nekog ko ima veća muda od tebe.“ Tog čoveka sam ja mogla da pratim u životu, ali nije mogao on mene.

I ništa. Nema tu velike filozofije. Isto smo mi. Samo što muškarci imaju kurčić, a mi pičkulinu. Vole oni, volimo mi, pate oni, patimo mi, plaču oni, plačemo mi. Svi smo mi samo ljudi.

I tako ide život. Sve dok jednog dana ne nađoh nekog sa većim mudima od svojih. Koga mogu, želim i volim da pratim. Ko mene voli, želi i može da prati. Ko me trpi i kad sam totalno luda. Ko ume da me pusti da izdivljam zbog nečega, pa da se posle zajedno smejemo. Ko me poštuje, koga poštujem. Neko sa kim mi nije nikada dosadno.  Ko ume da bude i jeste pravi tata.

E sad niko ne može da nam garantuje da će tako i ostati, ali i ako ne ostane, pa šta? Sve je to samo život i ništa više.

Prokleta zemlja

Znate…drago mi je što se neće održati parada, a i žao mi je, jer je glavni razlog, nemogućnost državnih organa da garantuju sigurnost učesnicima. Drago mi je, jer će se izbeći neredi i nedužne žrtve. Bilo bi ih sigurno.

Gde mi to u stvari živimo? Nismo više u komunizmu, a demokratija je vekovima daleko od nas. Nismo nigde. Ni tamo, ni ovamo…niti ćemo ikada biti. Proklet smo mi narod. To je jedini razlog svih dešavanja ovde kod nas.

Ne može niko da vam garantuje da kao turista uživate u lepotama Beograda, a da ne zaglavite u Kliničkom centaru u borbi za život. Gde ja to mogu da kažem šta mislim, a da ne dobijem batine od nekoga ko misli drugačije od mene?

Zar je nenormalno biti za ili biti protiv nečega? Sećam se vozimo se iz sela, ćale psuje put, rupe, državu, Tita, sistem…sve čega se seti, a mama mu kaže „…ćuti, čuće te, završićeš u zatvoru.“, a ja se sa nekih 7-8 godina života čudim, kako neko može da ga čuje kada smo sami u autu, pa razmišljam, možda nas prisluškuju nekako. Snimaju nas jebote!!!

Prisluškuju li nas i dalje?  Nadgledaju li nas? Da li uveče kada se gola skinem i šetam po stanu, neko to posmatra i ocenjuje?:  „U, pa baš lepo izgleda, smršala je tri kila?“, „Mislim da bi sada trebao da je okrene, pa da je malo s’guza.“, „Da sam na tvom mestu, izudarao bih to dete.“. Komentarišu li? Drkaju li? Uživaju li, držeći nas u šaci kao gomilu budala.

Paranoja. Ma jooook. Navikla sam na njih, na šuštanje telefona,  na po koji preteći mail iz ko zna kojih razloga. Jedan pametan čovek mi je jednom rekao, ćuti i gledaj svoja posla, to što znaš znaš, nauči da živiš sa tim.

Dobro, umem ja da živim, ali baš mogu i smem i ne mogu protiv toga. Gde će me to odvesti?

Da otvorim novi blog, pa da pišem? Da se sakrijem, zaštitim sebe, porodicu, da ćutim ili da se busam?  NE!!!!

Ne zanima me ova zemlja. Odustajem od nje.  Silom prilika, operacija i oporavak koji traje najmanje četiri meseca, zimu ćemo dočekati u Srbiji,  ali želim da odem negde gde ću gola šetkati po stanu i neću da mislim da li mi se neko zagleda u guzicu, ma gola ću i po plaži da šetam. Paranoja ili ne ovo je bre Srbija i nema nam spasa.

srbija

Легенда1. Аутономна мађарска Војводина – Сабатка, под управом великог благајника Јожефа1а. Аутономна мађарска Војводина – Ујвидек, под управом војводе Ненада Личког

2. Панонски Монтенегро – главни град Врбас – Ловћенац

3. НДШ – Независна држава Шокадија

4. Русинска република

5. Аутономна банатска област под протекторатом Румуније

6. Београдски пашалук под влашћу великог паше Бориса Жутог и малих субаша: Млађана од Власотинца, Ивице од Марице, Мики Мауса и осталих великаша

7. Чивијашка република

8. Слободна бесцаринска зона Лозница

9. СССРС – социјалистичка самоуправна совјетска република Стиг – председник друг Марко од Пожаревца

10. Краљевина Горња Шумадија – династија Карађорђевића – главни град Топола

11. Краљевина Доња Шумадија – династија Обреновића – главни град Крагујевац

12. Биџаленд

13. Моравска деспотовина, три главна града: Јагодина, Ћуприја и Параћин – деспот Палма

14. Влашка

15. Тимочка крајина, самопроглашена, још увек у борби за независност

16. Кнежевина Чачанија и Драгачево, под управом великог кнеза Велимира Првог

17. Ужичка социјалистичка република и САО Златибор

18. Мокрогорски емират – тренутно уздрман сељачком буном

19. Царевина Чарапанија – династија Хребељановића

20. Санџачка џамахирија, главни град Нови Пазар под заједничком управом великог везира Сулејмана и Расим аге Пазарца

21. Јужна Србија, главни град Ниш

22. Аутономна покрајина Лепосавић – Северна Митровица, још непризната

23. Аутономна покрајина Газиводе, главни град Зубин Поток, још непризната, а кад ће бити не знамо

24. Трепча – једна од САД

25. Р.Р.Р. – Ромска република Романија – главни град Владичин Хан под управом оркестра Бобана Марковића

26. Део Србије под бугарском окупацијом

27. Албанско-америчка аутономна покрајина Косово, главни град Бондстил, заменик главног града Приштина – земља хероја и хероина

28. Независна држава, у покушају, Гора, главни град Драгаш

Politika

Šta je sledeće?

Ljudi moji šta se ovo zbiva? Stvarno nemam ništa protiv gej populacije, neka radi ko šta hoće, kad hoće i sa kim hoće, nemoj samo mene niko da dira, ali ovo je ipak previše.

„Ovom prilikom želimo da obavestimo javnost da će u nedelju 20. septembra u 11.00 časova na platou ispred Filozofskog fakulteta pre samog početka povorke ponosa biti izvedeno ceremonijalno paljenje državne zastave Republike Srbije u znak protesta protiv uporne institucionalne diskriminacije nad LGBT populacijom u Srbiji.“ Beogradska Povorka ponosa 2009.

Šta je sledeće, pitam se ja?

gay zastava

Greh

trudnicaPočetak sedamdesetih, a život je tek pred njom. Tek što je napunila 16 godina. Mlada, izuzetno lepa crnkica, duge blago talasaste kose. Veselo, bezbrižno biće, uvek nasmejana i spremna na šalu. Potiče iz izuzetno uticajne, bogate, gradske porodice, koja ima velike planove za nju. Ima ih i ona.

Kada napupeo stomak više nije mogla da krije, otkrili su njenu tajnu. Neviđena sramota za nju, porodicu, celu familiju. Otac bi nekako i prihvatio takvu situaciju, ali ne i njena majka. Patrijarhalna i tvrdoglava žena. Pošto je trudnoća već poodmakla nije bilo nazad. Međutim njena stroga majka je u nadi da će se nekako osloboditi te sramote, nalivala raznim čajevima koje su joj pribavljale raznorazne babe travarke. Momka koji je bio otac deteta nije mogla da kontaktira. Bila je u zatočeništvu svoje rođene majke.

Savijala je preko kace za kupus i tukla po zadnjici. Sve od sebe je dala da ubije plod ljubavi, mlade, lepe devojke, ali nije uspela. Buduća majka je bila očajna, izmrcvarena, ali u sebi se radovala što će uspeti da rodi svoje dete, pa ma kakva je kazna čekala.

Došao je i taj dan. Rodiće svoje dete. Carski rez. Otvara lagano oči. Pospana je, ali jedva čeka da uzme svoje čedo u naručje. Oseća nečiji hladan dlan na svom čelu i prija joj. Osmehnula se kada je ugledala medicinsku sestru. „Dečak ili devojčica, šta je?“, upitala je. „Bio je dečak, ali nije izdržao. Žao mi je, umro je na rođenju.“

Svet se srušio. U tom trenutku kao da je i ona umrla. Više nije imala nijedan razlog da nastavi svoj mladi život. Nije možda imala razloga, ali nastavila je dalje. Iz bolnice se vratila kući. Svi su se ponašali kao da se ništa nije ni dogodilo i više nikada niko nije pričao o tome.

Sa 18 godina je pobegla od kuće i udala se za lepog, dobrog, ali i siromašnog čoveka sa sela, kome je žena umrla i ostavila dve ćerke za sobom. Prihvatila je devojčice kao svoje, a posle godinu, dve rodila još jednu devojčicu. Život u planinskom selu je bio izuzetno težak. Nežne bele ruke sa nalakiranim noktima, postale su ogrubele, ožuljane, nadničarske. Cipele na štiklice su zamenili gumeni opanci, ali i pored sve muke ona je bila srećna. Njena majka se posle nekog vremena, pomirila sa tom situacijom, pa su se čak i posećivali.

Šta god i kako god se dešavalo, život ide dalje. Godine su prolazile. Roditelji su joj ostarili, prvo joj je umro otac, a nešto kasnije i majka. Na njenom grobu je iskreno plakala i žalila je. Ipak, bila joj je majka. Muke koje je sa njom prošla je zaboravila. Ostala su joj samo lepa sećanja, kao uspomena na nju.

Vreme nemilosrdno prolazi. Ispod velikog hrasta sede ona i muž, piju kafu i razgovaraju šta još treba da se uradi tog dana. Ćerke se poudavale i otišle, ostali su sami okrenuti jedno, drugom. Muž uzima kosu i odlazi na livadu da pokosi ono što je ostalo. Ona ostaje da dovrši svoju kafu, pa da napoji krave.  Vidi nekog kako se približava putem. Ustane i krene ka kapiji.

Ide ka njoj, malo se nakrećući na jednu stranu, neki muškarac. Hramlje. Izrazito crne kose. „Ko je sad, pa ovo?“, mislila je. Otvori kapiju i krene mu u susret. Sve su bliže jedno drugom. Ne može da veruje svojim očima.  Njena kopija. Njena kosa, njene oči, njen oblik lica. Ona u muškom obliku.

Osmehnuo se: „Mama, napokon sam te našao.“

mother_sonP.S. Volela bih da sam izmislila ovu priču, ali na žalost nisam. Pošto je kada ga je rodila bila maloletna, bez njenog znanja, njena majka je dete dala u dom, a nju su slagali da je umro. U grob je odnela tajnu, sa velikim grehom na duši.

Posledica njegovog geljanja su, pokušaji njegove babe da ga se otarasi, dok je još bio u stomaku. Selili su ga iz doma u dom, od samog rođenja.  Imao je oko 30 godina kada je uspeo da pronađe svoju majku. Pošto ih oboje poznajem mogu vam samo reći da nikada nisam videla da sin toliko liči na majku. Obeležila ga je svojim izgledom, dok joj je još bio u stomaku, da bi ga nekada prepoznala.

Neka sećanja

Rođena sam u, za mene najlepšem gradu na svetu, u Kraljevu. Svaki grad u kom se bilo ko rodi je za njega najlepši na svetu, ali o Kraljevu reči hvale imaju i oni koji samo zastanu u njemu. Kraljevo je za mene centar sveta.

Dakle rođena sam u centru sveta, 17. juna, 1974. godine. Bio je ponedeljak, tačno podne. Kada je sunce tog dana dostiglo najvišu tačku na nebu, rodila se devojčica dugačka 52 cm i teška 2700 g. Kažu da mi se tata najviše obradovao, drugo dete i opet devojčica. Babica se prosto začudila, tolikoj njegovoj radosti, jer ipak ovo je ovde Balkan i sve tate više vole mušku decu. Kad ono jok. Čovek pošandrcao.

Moja starija sestra je bila razočarana. Malu četvorogodišnju devojčicu su babe, tetke, strine ubedile da će da dobije brata. Nije tada mogla da zna koliko treba da bude srećna što je dobila mene za sestru. Sada posle toliko godina se iskreno radujemo, što imamo jedna  drugu.

Majka kao i svaka druga dobra majka, bila je presrećna što je rodila živo, pravo, zdravo dete. Rodila ga majka.

Svojih prvih 10 godina života, živela sam sa roditeljima i sestrom u podstanarskoj kući koja se nalazila skoro u centru grada. Imali smo, za mene tada, najveće prostrano dvorište u celom gradu, koje je meni zaista bilo centar sveta.

Tu sam naučila sve što dete u svojoj prvoj deceniji života treba da nauči i zna. Bila sam i mirno i živahno dete, odjednom. Kažu da je bilo dovoljno da budem suva i sita i da se ne čujem. Mislim da su u suštini svima nama malo zbrkana sećanja iz ranog detinjstva.

Najdraža uspomena mi je sećanje na mog Komšiju Ljubinka. On je bio deda koji je živeo sa svojom ženom u kući koja je zidom bila spojena sa našom kućom. Pošto su i mama i tata radili, a ja nisam išla u obdanište, čuvala sam se sama.

Ne mogu da kažem tačno sa koliko sam godina počela da ostajem sama kod kuće. Recimo da je to sa 4 godine, da ne kažem i manje, da ne preteram. Pokušavale su da me čuvaju mamina maćeha, tetka i tatina tetka, tj. neka baba, ali to nije išlo.

Volela sam da ostajem sama kod kuće. Maminu maćehu baš nisam volela, ne znam zašto? Tada i nisam znala da ona nije prava majka mojoj mami, jednostavno kao i svako dete osećala sam da tu nema baš neke ljubavi.

Kod tatine tetke tj. kod te moje babe sam isto imala veliko dvorište, blizu su živeli i bilo je puno dece, ali ni tu mi nije bilo lepo. Mislim da samo ta baba i ta tetka, njena ćerka znaju zašto nisam volela da ostajem kod njih. Deca su čudo.

Ujutru mama i tata odlaze na posao, sestra u školu. Mama mi spremi doručak i ostavi na stolu. Stvarno mi se čini da sam ustajala čim bi oni izašli na vrata. Volela sam da onako u pidžami gledam televiziju.

Gledala sam apsolutno sve emisije. Tada su postojala samo dva programa tako da to i nije bilo tako teško. Nisam volela da jedem sama, pa sam mnogo puta bacala doručak. Kada nisam gledala televiziju, volela sam da igram i da se ogledam u velikoj staklenoj vitrini. To sam stvarno mnogo volela. Pravila sam priredbe, pričala, smejala se, glumatala, plesala.

U suštini sve što sam tada radila pričinjavalo mi je veliko zadovoljstvo. Svojim lutkama sam bila učiteljica, ponekad doktorka, nekada sam ih mazila, a nekad se boksovala sa njima. Moj Komšija je znao da kaže, da kada prođe pored našeg prozora, izgleda kao da unutra ima bar petoro dece.

On je mene zvao Mile. Imao je i decu i unuke i praunuke, ali mene je najviše voleo, a i ja sam njega volela više nego bilo koga, a da to nisu mama, tata ili sestra. Njega deca u suštini nisu volela. Govorili su da je strog i da ne voli decu, da ne zna sa njima, ali to su bila neka druga deca, a ne njegov Mile.

On me je povremeno obilazio, pričao sa mnom, šetao me, vodio u park da berem cveće, naučio me kako se prelazi ona dupla ulica. Prva jagoda iz njegove bašte je uvek bila za mene, prva mušmula sa pijace, bila je moja.

Ja sam bila njegov lični frizer. Nije imao neku kosu. U stvari šišao se skroz na kratko, a ja sam volela da ga češljam. Možete da zamislite kada jedan star čovek, koji ne voli dečiju galamu  i koji je donekle bio prek čovek, sedi na krevetu, a bukvalno mu na glavi sedi dete koje ga češlja metalnom četkom.

To je bilo pravo uživanje i za mene i za njega. Možda mu nije uvek baš bilo prijatno, ali me je toliko voleo da sve ono što je meni činilo zadovoljstvo i njemu je. Dođe tako uveče sedne na krevet i pita. „Mile hoćemo li se frizirati večeras.“ U tom sam se ja već uspentrala sa svojim rekvizitima na njegova ramena.

Bila sam i bolešljivo dete, imala sam spasični bronhitis, koji sam dobila još kao mala beba. Moja mama se baš napatila sa mnom i tim mojim bolestima. Kao sasvim maloj bebi izašlo mi je nešto na levom oku, na gornjem kapku. Nešto crveno u obliku loptice.

Neki su govorili ovo, neki ono, doktori ovako, pa onako. To su mi na kraju „sredili“ u Beogradu na Klinici za majku i dete. Tako da za ceo život imam jedan divan ožiljak na levom oku. Stvarno mnogo volim taj ožiljak. Mali je i diskretan i nekako me obeležava.

Zbog mog bronhitisa išli smo u Lošinj svake godine na mesec dana. U stvari tri godine za redom, sa mojih 3, 4 i 5 godina. Ne morate da mi verujete, ali stvarno se sećam svega. Predivnih događaja sa tih letovanja. Kada sada pričam o tome moji roditelji, ne mogu da veruju da se sećam takvih sitnica, kao što su boje nekih igračaka, gde smo kupili crvenu ribicu, šta smo jeli u nekom hotelu, gde se nalazio sat koji jako kuca, gde smo pravili kolibicu, sa kim sam se i gde kupala i još mnogo toga.

Nisu to neke stvari o kojima sam mogla da čujem kasnije iz njihovih priča, to su žive slike u mojoj glavi koje i sada mogu da vidim. Koje me i sada čine srećnom.

Volela sam satima da pričam mom Komšiji gde sam bila, kako i sa kim sam se igrala, gde sam šta videla. Obožavala sam da mu posle letovanja sve ispričam, a on me je uvek pažljivo slušao i zapitkivao.

Ne mogu da ne napišem ništa o jorgovanu iz našeg dvorišta. Sasvim običan stari jorgovan koji je izrastao u pravo drvo. To je bio moj avion. Volela sam da se popnem na njega i da letim. Osećam miris tog predivnog  cveća, čini mi se i sada.

Iz moje dosadašnje priče čovek bi rekao da se uopšte i nisam igrala sa drugom decom. Jesam, ali nisu to neke preterano važne stvari u mom životu. Obično sam se sa decom igrala rata. Ja sam bila Prle iz Otpisanih. Bila sam brza i spretna. Pošto su to bile igre za dečake, ja sam morala da budem i bolja i spretnija i brža od većine da bih mogla da im budem komandant.

Volela sam da im budem komantant i da me sve slušaju. Jurišali smo na nevidljive Nemce i naravno uvek pobeđivali sa mnom na čelu. Bila sam sva važna i glavna. Lepo smo se igrali, voleli i poštovali jedni, druge i pravila igre. Sa njima sam igrala i klikere. Sve se to dešavalo u dvorištu one tatine tetke, kada sam raspoložena da odem tamo.

Moja starija sestra je više vremena tamo provodila. Imala je drugarice svog uzrasta i stvarno ne znam kako su se one igrale.

Jednog dana tata mi je doneo bicikl. Bila sam presrećna. Biciklica na dva točka sa narandžastim banana sedištem. Sutradan sam od ranog jutra, pa sve do uveče učila da je vozim. Na kraju sam naravno i uspela. Uveče mi je guza bila crvena i ožuljana. Nisam mogla ni da sedim ni da ležim na leđima, ali bila sam presrećna što sam uspela. Jedva sam čekala da svane, novi dan, pa da se jurnem mojim „poršeom“.

Vremenom sam stvarno postala pravi majstor. Kasnije sam dobila dozvolu od roditelja da se vozim i po trotoaru na našem delu ulice. To je tek bio doživljaj. Volela sam da se jurnem kroz baru i da podignem noge sa pedala. Bila sam srećna!

Zime su mi uvek bile čudno lepe. Oduvek sam više volela leto i more, ali zima je uvek imala neku svoju posebnu draž. Volela sam kada preko noći padne sneg i sve pobeli. Čist, beli, prelepi sneg prekrije sve. Tada smo moja sestra i ja izlazile napolje, pravile Sneška, grudvale se klizale. Bili su to neki posebni trenuci naše bliskosti.

Oduvek sam mnogo volela svoju sestru, ali nikada u detinjstvu i ranoj mladosti nismo bile bliske. Uvek smo volele jedna, drugu i nikada se nismo tužakale kod roditelja. Moja sestra u celoj ovoj priči zaslužuje poseban deo i ne mogu o njoj da pišem tek tako.

Priča o nestašlucima tek sledi, a svaki deo ovog ovakvog posta će jednog dana biti opisan do sitnih detalja. Eto samo tako.

ana-jarak-20.04.2009.

Ana ima i jorgovan i avion :)))

E baš mogu i smem!

Uvek kada su mi rekli:  „…ti to ne možeš, nemoj, ne diraj, ne smeš, luda si ako to uradiš, bićeš kažnjena ako…“ ja sam baš to uradila i nikada se nisam pokajala, jer to je bio moj izbor, pa i ako su možda mislili da grešim i da nije dobro za mene…bilo je dobro. Ako su me odbacili zbog toga, to je njihova greška, ne moja. Uskogrudi, uamljeni ljudi. Ako su me prihvatili, shvatili su da nisu pogrešili. Širokogrudi, slobodni ljudi.

Ako su mi rekli:  „…moraš to uradiš, obavezno je, bez toga se ne može, normalno je da, pa svi oko tebe tako rade, to je pravilo, to ne smeš da prekršiš…“, e prekršila sam, nisam uradila, nije bilo obavezno, moglo se bez toga na neki drugačiji način, samo moj i bilo je po meni sasvim normalno i ako sam prekršila pravila.

Imam jednog druga sa neta koji me iz dana u dan inspiriše da nastavim da menjam sve ono što mislim da treba. Kao da mi kaže „nastavi samo tako, razumem te.“ Mnogo volim tog mog druga i nadam se da ću ga nekada zagrliti jako i  pogledati u divne plave, duboke oči i reći mu: „…hvala druže za sve, drago mi je što se vidimo.“

Neću mu reći da ga razumem, da je moja inspiracija, da sam mnogo naučila od njega, nećemo otići na pivo, nego na kolače i limunadu. Neću mu reći, ali on će znati da i ja njega razumem.

do-not-touch

Samopsihoanaliziranje jedne umorne ženetine

Mene moje napisane reči usrećuju i muče. Ne mogu samo da napišem nešto i da onda nastavim dalje. Uživam u njima kada dođem do nekog zaključka ili mi samo lepo zvuče, ali me muče onda kada ih napišem, a ne razumem odakle li su samo došle? Iz čega su se izrodile?

Muči me jedan deo u ovom postu, prvi. Odakle u opšte jedan takav lik u mojoj glavi. Toliko pogrdnih reči, ljutnje, gađenja, sa pitanjem na kraju „može li mi takva osoba biti prijatelj?“, koje kao da samo kamuflira nešto što se krije iza svega toga.

Takva osoba može stvarno da postoji negde, ali ja sam je izmislila, „legla mi u priču“… Hm…? Zašto baš sa takvim karakteristikama? Odakle takva potreba u meni, da je takvu izmislim? Zašto sam morala da izmislim neku ženu koju ću da ispljujem na najpogrdniji način?

Pa zar ja koja imam razumevanje za sve i svakoga? Za sve ono što ljudi čine nađem opravdanje. Zar ja koja kažem „Tvoje telo samo tvoja briga„?

Podsvest je čudo. Da zađem malo unutra.

U poslednje vreme mi se izdešvalo nekoliko stvari koje su izuzetno teške. Sve sam stoički podnela. Mesecima sam pod velim pritiskom. Možda i par godina. Smejem se i kad mi nije do smeha. U stvari sve stoički podnosim i uvek se smejem. Ne sećam se kada sam se isplakala zbog nečega.

Nepravda me dovodi do besa, a onda bih da je isterujem „fizički“, da bijem. Pošto sam već velika porasla, ne ide, pa se onda smejem, a kad sam baš ljuta, a nemoćna i ne mogu da bijem, plačem. Čak se ni to više ne dešava, sada je moja reakcija sasvim drugačija. Smejem se.

Kakve sad sve to ima veze sa nekom izmišljenom ženom koja se jebava za gaće i parfeme sa nekim bucom tamo? Hm…? Opisujem u komentarima ženu koja ostavi muža i decu, izljubi ih i ode. Aha…jel` to to? Da li to meni moja podsvest govori da treba da odem negde i da odmorim malo? Ono što mi se ne sviđa su debele, budžene čiče koje misle da sve i svaku mogu da imaju. Ono što ne volim je kada se ljudi prodaju za gluposti.

Znači na spram „otići negde“ sam stavila sve ono što mi se gadi, da bih ispljuvala ženu ili da bih sprečila sebe da odem negde, jer trenutno sam u situaciji da ne mogu nigde da mrdnem.

Zašto nisam rekla da ta žena odlazi recimo na odmor, na masažu, u jebanu banju, da iskulira. Ostavlja sve „Kaže snađite se kako znate i umete, spakuje torbicu i izađe.“

Nisam zato što to ni po kakvim kriterijumima koji vladaju u mojoj glavi nisu ni za najmanju osudu. Možda bi moja podsvest mom umornom telu rekla „idi već jednom, dani dušom malo.“, a zaista ne postoji način.

U suštini ne želim da odem nigde od svoje dece i muža, uživam sa njima u svakom pogledu, ali izgleda da pod hitno moram da ih organizujem nekako i zapalim negde, bar na par sati.

Izgleda samo da sam previše umorna, da je sve nekako palo na moja leđa, a da me moja podsvest brani i čuva. Ako već ne mogu, da ispravim neke nepravde, da bijem i da plačem. E onda bar mogu da izmišljam likove i da ih pljujem ni krive ni dužne.

Znači ta neka tamo, može da ode i da radi nešto što ja nikada ne bih, a ja ne mogu ni da se ispišam na miru.

Moraću izgleda da napravim novu kategoriju „Moja lična psihološka ordinacija“, pa da tu izmišljam, pljujem, psujem, analiziram, a da se vi ne čudite, „šta li joj je danas?“

Da i odgovor na ono pitanje „može li mi biti prijatelj“, je da naravno boljeg prijatelja od sebe nemam.

Neka shvati kako ko hoće, ali meni je sada tako dobro. Više me ne muče sve one moje reči. Hvala Zelenoj i Mahlat. Nateraše me da promislim, inače bi sve to, eto samo tako prošlo. Hvala devojke.

Šta sve stignem da uradim dok popijem jednu kafu :)

I tako, ustanem ujutru, operem dupe, dva, obučem jedno, drugo, na brzinu, sredim malo sebe i onda zamiriše kafa…, a ja izađem u baštu.

Čeka me vruća kafica pored jezerceta, ispod tende u hladovini raznog drveća. Dragi donese bokal, zamagljen hladnom vodom sa bunara, a ja iznesem med ili slatko od šljiva. Rodile ove godine kao što odavno nisu. Šareni se voćnjak, a grane drveća se savile od otežalih, zrelih plodova. Ptičice cvrkuću, zuje pčele, dok se sunce lagano uzdiže. Milina od života.

Mora nešto i da se radi danas da bi mogla da nastavim sa uživanjem i sutra. Pogledam preko živice, a ono crveni se paradajz, ucvetale tikve, velike slatke lubenice, paprika babura i šilja,  ima tu i nekih egzotičnih biljaka, šareni se bašta kao nigde i nikom. Sreća me obuzme, puno mi srce. Krenem tako iz reda u red,  dok sve što je zrelo ne oberem. Složim lepo u gajbice, razvrstam. Ovo ću za prodaju, ovo ću za zimnicu, ovo za ručak danas…

Pre nego da sunce ozbiljno pripeče, odem da obiđem moje ljubimce. Nisu baš kućni, ali baš tako ih volim. Istimarim konje, pomuzem krave, koze, pokupim jaja, a ove godine imam i puno ovaca, pa kad dođe vreme za šišanje vune imam pune ruke posla. Nisam još postala stručna, pa ih ošišam najbolje što umem, budu jadne smešne, ali i zadovoljne, jer im odmah bude manje vrućina.

Umorim se od posla, ali rekla sam da traktor i koje kakve mašinske beračice, neću da kupujem. Kosilica za travu mi je sasvim dovoljna, da sredim dvorište kad trava poraste, a u branju voća i povrća volim da uživam, onako ručno.

Kad namirim životinje, odvezem se svojom žutom biciklom nazad u dvorište. Baš veliku baštu imam, pa  mi je bicikla neophodna da sve stignem da obiđem. Spremim nešto lepo, šareno, zdravo za ručak. Pored toliko lepih plodova oko sebe, spremati ručak je pravo uživanje. Uvek ispadne nešto drugo, šareno, ukusno, ma moraćete jednom da svratite na ručak, pa da vidite kakav sam majstor za kuvanje postala. Prste da poližeš.

Posle ručka otvorim hladno pivce, izvalim se u ležaljku, pustim misli da lete, uživam i odmaram. Kad se hrana malo slegne bućnem se u jezerce. Malo je, ali i njega ću da proširim za neki dan kad budem imala vremena, a i istrošila sam se u zadnje vreme, proširila sam imanje, a i planiram da napravim jednu kućicu na drvetu. Neću da zidam kuću, šta će mi? Možda kasnije. Prvo kućica na drvetu, pa ću da vidim za dalje.

Da vam kažem još i to da stalno neko svrati u goste, da ne pomislite da sam se izolovala kao Robin Hud. Imam šarenolik komšiluk, a i sama često njima idem u posetu. Uvek se nađe malo vremena da se pomogne nekom komšiji da počupa korov, pokupi lišće ili otera dosadne vrane, a često se i uveče okupimo, prepričavamo neke stare doživljaje, smejemo se, razmenjujemo iskustva.

Otvorila sam i malu radnjicu, pa tu prodajem svoje proizvode, a i svakakve druge potrepštine. Onako da mi ne bude dosadno, kad nema posla na imanju. Imam i dve radionice pune alata, pa i tu provodim dosta vremena. Obožavam da popravljam sve što se pokvari. Nije retko da mi komšije i traktor doteraju na remont.

Drva za zimu sam spremila, možda ovih dana odem u šumu da raskrčim neko suvo drveće, valjaće za potpalu. Nisam baš sigurna da ću smeti zimu da dočekam na drvetu, pa možda napravim neku brvnaru, da ne spavam u ambaru na senu.  Kad se samo setim kako sam počela sa dva plava patlidžana, budem ponosna na svoje imanje.

Uh…kad pre popih kafu, moram da spremam doručak deci, pa da izvadim veš iz mašine, pa onda da…

Mašta može svašta. 🙂

Ako imate blog, nikada nećete biti sami

prijateljstvo2Ako imate računar, pa budete toliko… (ponekad ne umem da se setim reči koju bih rekla, verovatno bih morala da odem u neku banju ili tako nešto slično, da odmorim malo), hm…da kažem, spremni da iznesete neka svoja razmišljanja svetu, tj. napravite blog, pa pri tom, još napravite i nalog na Twitter-u, Facebook-u ili nekoj drugoj sličnoj mreži, nikada nećete biti sami.

Znate…pre jedno dve nedelje, ovde na gajbi, deca spavaju,  mama, tata, sestra, sestrići daleko, moje najbolje drugarice daleko, jedna u Beču druga u Budvi, drugari daleko, ja sama sedim, čekam, mislim, strepim…hoće li živeti i dalje, onaj koga volim.

Telefon mi nikada nije bio omiljena sprava, tako da smo bili sami. Vi, moj računar i ja. Vi sa jedne strane, računar naša veza, ja sa druge strane.  Ne umem da se ponašam, reagujem, kažem prave reči kada me neko zbog bilo čega hvali. Ostanem nema. Nasmešim se, kažem hvala i bude mi neprijatno. Takva sam. Tako isto ne umem, ma glupa sam da vam objasnim, koliko mi je značilo svako  slovo vaše podrške. Hvala vam na svakom slovu. Eto, ne umem lepše.

Izašli smo iz bolnice, posle nekog vremena izvadili smo konce, posle par dana skinuli smo gazu i eto sada imamo jedan veliki lep ožiljak preko celog stomačeta. Gotovo je sve.

Otpusna lista mi se muva ovde negde po papirima, znam da je doktor rekao da nije video nešto slično, od kada radi, a izuzetno je iskusan,  kada je „zašao“ unutra. Sve je bilo zbrkano. Uzrok svega toga je mogao da bude… Nije ni doktoru jasno, šta je to moglo toliko da zbrka creva.

Pre 5 godina u Kneza Miloša, na raskrsnici su mog dragog pri sasvim normalnoj vožnji motorom i po svim propisima, (raskrsnica, semafor i sl.)  „presekli“ panduri.  Pao je sa motora, kaciga mu je spasila glavu, ali rebra nije mogla. Panduri su oborili mororistu!!! Pokupili ga, odveli u urgentni i ostavili, usred bela dena ko poslednje govno, nisu naravno ostavili nikakve podatke, jer su očigledno bili krivi i otišli.

U urgentnom su ustanovili lom rebara, prepisali mu terapiju i poslali ga kući. Nisu uradili kompletan pregled, UV, rentgen i tako to. Vremenom su rebra srasla i sve se na tome završilo. A da li je… ???

Još tada su tanka creva otišla u … ma dal` da se izrazim? Hoću, moj blog, moj rečnik. Otišla su u kurac. Ne, nisu otišla ka kurcu, već su se zbrčkala gore ka želucu.

Posle toga, on vremenom gubi na kilaži. Sa 75 kg, pada na 62 bez ikakvog razloga i ni makac. Javljaju se problemi sa želucem, misli da ima čir, dan za danom, bol za bolom, do prošle godine kada više nije mogao da podnese bol i muku. Doktor utvrdi da je kraj debelog creva zahvatio maligni, jebani, tumor. Operiše ga, otklanja to što ne valja i  zaključuje da je sve u redu. Kontrola za kontrolom, potvrđuje da je sve u najboljem redu.

Bilo je u redu. Ništa ga nije bolelo. Nijednom nije morao da pije ni jedan jedini lekić, dok tog jutra posle godinu dana od prve operacije, nije dobio bolove.  Ostalo sam vam ispričala ranije. Iz njega su izvadili 500ml neke tečnosti, uradili ovo i ono, piše sve, da ne tražim sada, ali znam i to neću zaboraviti da sam ga za malo izgubila. Da su čekali još 10 minuta, bilo bi kasno.

Celu noć je proveo na urgentnom, a da nisu ustanovili o čemu se radi. Dali mu 4 infuzije, nešto protiv bolova i poslali ga kući. Kada se u 7 ujutru pojavio na vratima, mislila sam to je to. Bilo mu je loše, gotovo je, idemo dalje. NE!!! Poslali su ga kući, a nisu znali šta mu je. Kada je dobio sledeći napad bolova, posle delovanja lekova, jedva se odvukao do bolnice. 10 minuta, i …i više ga ne bi bilo.  Nije ovo patetisanje, ovo su doktorove reči.

Sve je gotovo. Pitanje, zašto se sve to dogodilo ima i odgovor. Prilikom pada sa motora, nije samo došlo do lomljenja rebara, već i do „zbrčkavanja“ creva. Vremenom je došlo do gubitka na težini, jer sistem za varenje nije radio kako treba. Dolazi do problema sa debelim crevom. Kada je taj problem saniran, nije saniran i glavni uzrok. Problem sa tankim crevima.  E sada je rešen i taj problem.

Mali pritisak vazduha, mogao je da dovede do pucanja tog creva, a samim tim i do smrti. Da je u utorak zaronio, kako je planirao, ne bi ni izronio. Pritisak na 9-10 m dubine bi bio i više nego dovoljan. Nikada ne bismo ni saznali šta mu se desilo. Ne bi dočekao operaciju u sredu.

Da smo umesto na more, otišli na državno prvenstvo, verovatno bi se nešto slično desilo, jer to sve se „držalo“ na nekoj žilici od krvnog suda.  Da smo na moru otišli na ronjenje desilo bi se neminovno. Sve je zbog nečega dobro.

Panduri koji su ga kao kera ostavili na urgentnom pre 5 godina, sigurno ne bi odgovarali zbog svega ovoga, jer nikada se ne bi ni saznalo šta se desilo. Bila bih sada žena u crnom i to bi bilo sve od nas.

Verovatno u opšte nije čudno što u zadnje vreme poželim da vam ispričam jedno, a ispričam nešto skroz drugo. Radila sam to i ranije, ali svejedno, presrećna sam što vas imam, a ovi događaji su me totalno pomerili sa mesta i tek sada sam ih apsolutno svesna.

U levom džepu nosim papir koji premeštam iz jednih u druge pantalone. Na tom papiru je napisana tajna života. Tajna lepote mog života. Otkrovenje. To sam htela da vam prepišem.

Moj svakodnevni put od Skele do Prve hirurške, po sat vremena busom, me je naterao da se setim da je u busu najbolje čitati ili pisati nešto. Novine ne čitam, tako da sam pisala.  O tome neki drugi put, a sada eto ispričah vam sve.  Sada smo dobro, mnogo smo dobro i… i biće vam neke stvari jasnije kad prepišem ovo sa ovog papira. Voli vas Ivana.

Hvala vam što vas imam.

U stvari htedoh da vam dam jednu pouku iz svega ovoga. Ako ikada ne daj Bože, dođete u situaciju da budete povređeni iz bilo kog i kakvog razloga, insistirajte na tome da budete kompletno pregledani i da vam se utvrdi kompletna dijagnoza. Na to imate pravo.

HVALA VAM!

Kako sada da nazovem post?…to uvek radim na kraju pisanja…nemam pojma

Šta ono htedoh da kažem?…ma nema veze

psi-prijateljiZnate kako, trudim se da budem pravedna. To što se ja trudim i što mislim da jesam pravedna, ne znači da na to i drugi tako gledaju. Ako neka žena, pa makar mi bila drugarica, vara svog muža zato što eto tako joj se namestilo, a muž samo što je ne ljubi u dupe svaki put kada prođe pored nje, meni više ne može da bude drugarica. Prvo zato što je stoka, a drugo zato što pored toga što je stoka, ne može da bude i čovek, znači nikako i moja prijateljica.

Sviđa joj se da dva puta nedeljno ostavi muža i decu, (ode na službeni put) tj. ode u neki hotel i raširi noge za par dobrih parfemčića, kvalitetnih gaćica, bruseva,  koje u stvari dobija samo zato, što pale debelu svinju koja je jebe. Zašto bre tako? Koliko su ljudi spremni da se ponize?

Ja joj ne titram i ne ljubim dupe, ko zna šta bi onda meni bila spremna da uradi. Grešim li? Ne, ne grešim. Sa mužem je imala venčanje iz snova, ljubav kakva se više ne viđa, medeni mesec kakav ja nisam umela ni da sanjam, a nisam nikakav imala, jer sam bila peti mesec trudnoće, te godine smo krenuli u prvi razred i imali gomilu posla i obaveza. Ne kažem ja da njen muž nije zaslužio da ga ona vara. Šta me briga za to, ali ako je spremna da njega koji se kune u nju i koji je toliko voli, vara sa tipom koji joj je dva puta namignuo i kupio joj par gluposti? Mislim stvarno.  Čemu onda ja mogu da se nadam. Jesam li stroga?

Može li se to odvojiti? Može li neko ko je spreman da sebe proda za glupost, da vam bude prijatelj? Po meni ne može. Ako može da „proda“ sve ono što treba da mu bude važno u životu, znači da može prijatelja da proda za mnogo manje.

Ali ovo u opšte nije bila tema o kojoj sam htela da vam pričam. Htedoh nešto slično. Ako neki muž maltretira svoju ženu, psihički, fizički svejedno…maltretiranje je maltretiranje, po meni to nije stvar o kojoj treba da se ćuti. Recite vi meni zašto ljudi o tome ćute? Ne njih dvoje, već zašto ćuti svet oko njih.

Ako se izjasnite ispašće da ste zlobni, da se mešate u tuđe stvari, da ste ovakvi, onakvi,  a ako sutra od svega toga ispadne neki belaj, možda će vas okriviti, zato što ste ćutali.

Najsrećnija sam na svetu zato što imam jednu jedinu drugaricu, našu kumu, koja će mi uvek reći ono što misli. Kojoj uvek mogu i uvek kažem ono što mislim, pa ma kako to njoj izgledalo u tom trenutku. Ne mali broj puta smo se posvađale, u žaru rasprave za malo i šamari da su pali, ali osobe kojima možete reći ono što mislite, pa ma koliko im ne bilo pravo su vam pravi prijatelji. Pravi prijatelji razumeju, pravi prijatelji se ne prodaju, pravi prijatelji vas nikada ne bi prodali, jer poštuju sebe i svoj izbor. Poštuju vas kao i sebe. Odnosno poštuju prvo sebe, da bi mogli i vas da ispoštuju. Ne jebu se za parfeme i gaće.

Promene

skolaEto i 1. septembar je za nama. Bio je moja noćna mora. Od kada su se deca raspustila, pa sve do danas nisam htela da mislim o njemu, mučio me je podsvesno, ali nisam htela da razmišljam.

Promene se u našim životima dešavaju brzinom munje. Takvi smo, našli smo se, a deca roditelje ne mogu da biraju, pa su se privikli na promene.

Kada me pitaju „…a sada kada ste se preselili, gde će Jovana da ide u školu?“, ja sam odgovarala, „ma nemam pojma, videćemo…“. Samim tim što smo promenili mesto stanovanja, neminovno je bilo i da će Jocka promeniti školu.

U petak više nije imalo smisla da svi živimo u neizvesnoti i odemo lepo da upišemo dete u školu. Dalje više nije moglo da se čeka. Najlakši posao u Srbiji, što se tiče papirologije,  je prebaciti dete iz jedne škole u drugu.  Dobar dan, dobar dan, ovo dete treba da upišemo kod vas u školu, kako se zove, tako i tako, u koji razred, u četvrti, gde živite, tu i tu, gde je išla u školu, tu i tu, u redu to je to.

E da ne zaboravim. Kažem da joj je ovo treća škola za četiri godine, a ona me pita, a što ste se selili toliko? Mamicutidatimamicujabašdatimamicu…znaš li ti ženo u kakvoj zemlji živimo, šta se sve događa oko tebe? A jel` živite u svom stanu ili ste iznajmili? Ne…došla sam da živim u jebenu Padinsku Skelu privatno, konju jedan. Ko još u Skelu može da dođe privatno da živi?  A čime se bavite? Bavimo se bacanjem ljudi iz aviona, ako baš hoćeš da znaš i uživamo u tome.

Uh…da, to je to, što se tiče papirologije, ali treba napraviti izbor, koja škola, pošto u naselju ima dve, koja učiteljica, ima ih tri. Pitam lepo, koju učiteljicu predlažete? Kažu tu i tu i tu i tu, ta i ta je hm, mh…dobro. E sada, hoćete li kod ove ili kod ove, obe su dobre? Hoćemo kod mlađe. Računam više živaca joj je ostalo i tako bi. Gotovo.

U utorak u pola 2 dođite ispred žute zgrade, koja se nalazi posle ove zgrade, (tu idu deca od petog do osmog) i obdaništa, videćete već. Kada sam videla, nisam mogla da verujem. Tu ispred te žute zgrade smo parkirali kola, ne znajući da je to škola u stvari. Mom razočarenju nije bilo kraja. Prvo sam mislila da je to neki magacin.

Sakrila sam svoje nezadovoljstvo, zbog Jovane, ali htela sam da crknem. U Kraljevu je išla u školu u kojoj je bilo oko 1500 đaka, na Brdu u školu gde je bilo oko 700-800 đaka, a ovde ih može biti, ne više od 100 u jednoj smeni.

Nema veze koliko ih ima, ali na šta liči ta zgrada? Živimo u 21-vom veku, čini mi se, a ova škola me je podsetila na školu u Lascu u koju je krenuo moj ćale 52-ge. Psovala sam i školu i školstvo i državu i Srbiju i Jugoslaviju i sve pokrajine i ministra i sva ministarstva. Sunce ti poljubim, pa mi od te dece hoćemo doktore da pravimo, a šaljemo ih u „magacin“.

Škola koja se nalazi u najvećoj Beogradskoj Opštini Palilula, znači jedna od najvećih Opština u Srbiji ima rešetke na prozorima.

Preživim ja vikend. Psujem u sebi i ćutim. Nisam htela ni na blogu da se izjašnjavam. Tako dođe i današnji prvi septembar.  Noge mi teže od olova. Steglo mi se srce, hoću da puknem, a ona…ona ništa, malo zbunjena, ali sa osmehom na licu, daje mi nadu da će sve biti u redu.

Sve svoje vodim sa sobom, tako se nas petoro uputismo pravo u malu žutu zgradu. Hrabro idem prva. Otvaram vrata i ostajem u šoku. Spolja jadac, a unutra gladac.

Prvo što osetim je toplina. Tražimo učiteljicu, a onda još jedan talas topline. Utisak koji neko na mene ostavi prvi put, retko me prevari. Divna, draga žena. Ako je ona mlađa, koliko tek ima godina ona starija?  To je ne bitno, ali sam primetila. Već i unuče ima.

Izlazimo sa učiteljicom u dvorište, a onda se nekoliko devojčica zatrči učiteljici u zagrljaj. Još jedan dobar znak i plus za učiteljicu. Znači zaslužila je njihovu ljubav. Treće što me je brinulo. Učiteljica je upoznaje sa novim drugaricama, a onda je jedna od njih uhvati za ruku i odvede u novo društvo.

Delimično mi je pao kamen sa srca. Odlazimo kući i nestrpljivo čekam i čekam i čekam… Sati ko godine…a onda kucanje na vratima. Otvaram, a njen široki osmeh mi govori sve.  Nismo pogrešili. Nije bitno da li škola spolja meni liči na magacin, već je bitno šta je Jovanu dočekalo u toj školi.

Padinska Skela je udaljena od Pančevačkog mosta 14 km. Kada se vozite autobusom, to je večnost. U naselju ima toliko dece i trudnih žena da je to prosto čudno. U našoj zgradi od četiri sprata ima više dece nego u četiri solitera na Banovom Brdu. Kažu, mlado naselje, ja kažem da su u pitanju neke podzemne vode. Ovde nema da se neka žena kresnula, a da nije ostala trudna. 🙂

Uveče kad malo prođe vrućina, sa terase, onako u prolazu, se može  sigurno izbrojati 15 trudnica,  30 beba u kolicima i dece, da se izbrojati ne mogu. Jurcaju se, vozaju biciklice, rolere, trotinete, igraju tenis, fudbal…snalaze se, jer ovde ne postoji ni jedno, jedino normalno igralište za decu. Tuga jedna. Za one preko 15 godina, ovde apsolutno nema nikakve zabave. Onima preko 18 sledi duga, dosadna vožnja do grada, jer ne postoji ni jedan, jedini kafić. Oni preko 25 izgleda da samo prave decu. :))))

Počeh sa školom, a vidi gde sam stigla. Sve je to meni povezano. Zar jedno tako mlado naselje, ne može da ima jednu lepu veeeeliku školu, već u tri objekta moraju da budu podeljeni? Neki u „magacin“, neki u zgradu sa četiri učionice, a oni preko četvrtog razreda tek da vide šta znači kad ideš u lepu veliku školu. Da li ovde u naselju postoji bar jedan jedini roditelj koji se to zapitao? Podićiću bunu, puč, štrajk…

Pitam se i kako je onim prvačićima koji su danas krenuli u ovu školu kao,  moja Jovana? Oni nemaju pojma da je škola u stvari velika lepa žuta zgrada i da moraju da zapamte na kom spratu im je učionica. Ovde nema šanse da se izgube.  Ako promašiš učionicu, onda si za psihologa odmah. Jovana je išla u velike škole, a sada…uh…

Ako ikada dobijem sedmicu na lotou, rekla sam, da ću ovde odmah preko puta zgrade da napravim veliki olimpijski bazen i igralište za decu. Ovih dana u moj standardni spisak, šta sve uraditi sa tolikim parama, je i velika škola. Slušam kako se ministar ponosi sa nekom ekstra, ultra, mega, hit salom za fizičko vaspitanje u nekoj fenseraškoj školi u Bgdu. Da je samo malo bolje upućen i da politika nije umešana u školstvo, verovatno bi te pare dao  za izgradnju škole veće od magicina.

Jovana je prezadovoljna, a i ja sam, na kraju krajeva. Pošto sam rekla da ću da slikam školu i da je postavim na internet da ceo svet vidi čega sve ima, zamolila me je da to ne radim Njoj je tamo jako lepo danas bilo. Školovanje ne čini škola, već ljudi koji nas školuju i sa kojima se školujemo.  Imali smo sreće i ovog puta. Dobra učiteljica, dobri drugari, lepa jedna učionica i to je to. Idemo dalje.

Još da vam kažem da je danas i naša Jana krenula u školu. Prvače maleno, krenulo u novi život. Zbunjena je, ali srećna. Kao i Jovana u ostalom. Odškolovaćemo mi naše devojke.

Slikala sam školu i sada kada gledam slike, lepo mi izgleda, a i Jovana kaže da mogu da postavim slike. Samo mi je mala. Navikla sam na velike škole. Ima veliko dvorište i puno drveća. Iz drugog ugla, to je sasvim lepo mesto da se završi četvrti razred. Srećno nam bilo, a slike ću postaviti kad je budem slikala i iznutra da i vi osetite toplinu posle svega što rekoh.