I miss you

Sedim u igraonici, pijem produženi s mlekom, ne smem pivo, vozim. Dečica se igraju, jurcaju tamo ovamo, srećni su, a ti…ti mi tek sada posle 15 dana nedostaješ. Možda mi se razmaže maskara. Da, sredila sam se malo, da ličim na čoveka. Možda će me malo čudno gledati ovi ljudi koji sede za susednim stolovima, ali baš me briga, ti meni baš sada i ovde nedostaješ. Ovde za ovim našim stolom…znaš koji je.

Kući, ili kako to nazvati, ne mogu da osetim ono što osećam ovde. Ni malo čudno s obzirom na celokupnu situaciju. I kao da nam je dom na nekom drugom mestu. Još neznanom. E tako se osećam. Nama je dom bilo gde kada smo zajedno, pa makar to bio i šator na Jazu?

 

Kod kuće imam neke druge probleme, opterećana sam i preopterećena, a sada ovde u igraonici osećam veliki naboj energije i snage, a i slabosti istovremeno. Sve mi se izmešalo. Ne znam više ni u kojoj vremenskoj zoni živim. 3 i po sata gore dole, svejedno mi je, sada sam i ti i ja istovremeno, pa ma kako to izgledalo svetu. Ti si sada tamo sam, ali znaš da i onda kada nismo zajedno, mi smo MI.

Mislila sam kada se deca i ja pokrenemo biće mi lakše, međutim nije. Tek sada mi je u stvari teško, jer sada kada smo mrdnuli, osećam i vidim i znam i priznajem, i nek’ crknem, ali nedostaješ mi u svakom trenutku i ako kada smo zajedno, često imam želju da te slatko zadavim. Ti znaš, da ja volim tebe, onako kako niko ne voli, nikoga.

Uh kako će mi biti tek sutra kada odemo na Jarak da gledamo avione, da jedemo ćevape, da trčimo po livadi i svima se smeškamo i pozdravljamo i odgovaramo na pitanja: „Je l’ se javlja Ivan? Kako mu je? Kako ste vi?…“, najteže mi je da odgovorim na pitanje: „Kako si ti?“, jer kad krenem da pričam mislim da neću moći da stanem. Uglavnom kažem, „dobro“.

Tek sada mi je stvarno teško i shvatam da sam ostala sama da brinem i o deci, i o sebi, i o tebi, i o Ediju, pticama, gumama za auto, ključu za gume, računima, novim đacima, ručku, doručku, sudovima, vešu, školi, večeri, ocenama, padovima i usponima…uh…koju pesmu sad da nađem da slušamo? Može Valjak – Sve još miriše na nju? Ova pesma nema nikakve veze sa nama, ali je naša. Je l’ da da je naša?

I ne ide mi se kući, jer se tamo ne osećam dobro, i ne znam šta ću sa sobom, i steglo mi se grlo, i nemam vazduha, i znam da sve prođe, ali imam sva prava da kažem i pokažem svoja osećanja, jer u suprotnom ću potpuno da poludim. Znaš i zašto i kako, i sve ti znaš. Ne moramo ništa da govorimo, ne moramo da pišemo… eeeej, pa mi ništa ne moramo! Mi treba da govorimo, da pišemo, da delimo, da budemo zajedno i ovako odvojeni hiljadama kilometara. Tu si ti na metar od mene, je l’ da? E zato ti sve ovo i govorim. U svakom slučaju živeo Skajp!

I znaš šta obećaću ti nešto, pa da budeš miran. Nikada se neću razvesti od tebe. 🙂 Eto i malo da se nasmejem. Neću ti obećati da te možda nekad neću prebiti ko čovek čoveka, ali dok ne budeš sam poželeo, Ivana nikada neće otići od tebe, pa nek’ crknu dušmani…z’ inat.

I ovo da znaš. Zauzetu „teritoriju“ ne napuštam i ne predajem se, pa ma koliko „neprijatelj“ bude bio jak i uporan. Mladost ima prednost. 😉

Eto da znaš srećo, duša me boli i najradije bih onaj naš šator digla na onoj livadici preko puta zgrade, pa makar da mogu da serem kad ’oću da ne čekam na red.

Valjda ću uspeti da očuvam ovo malo pameti što mi je ostalo. Ljubi te i voli tvoja Ivana,

Advertisements

Posted on 16/03/2011, in Avganistan, ISTORIJA JEDNOG ŽIVOTA, SVAŠTA NEŠTO and tagged , , . Bookmark the permalink. 17 коментара.

  1. 😀
    Držim vam fige.
    pozdravče

    Свиђа ми се

  2. Idi bre ženče u peršun, sva sam se raspekmezila, a pesmu ne mogu da slušam, jer će me dokrajčiti. Postala sam prava plačipička!
    Znam, teško ti je, voliš ga, pa zato i čekaj, vredi, ima i koga da čekaš i voliš i želiš. Ajd, ne mogu više, rasplakaću se, jebo te, patak! 😥

    Свиђа ми се

  3. Bolje da si zveknula pivo bilo bi ti malo lakse, ili ne bi? 🙄
    Proci ce i ovo..

    Свиђа ми се

  4. Hvala Mandrače i za tebe pozdravče. 😀

    Свиђа ми се

  5. Izvini Dudo ako sam te rastužila, ali eto i sebe sam. 😉

    Свиђа ми се

  6. Zelena pivo konzumiram isključivo noću. Danju vozim, noću pijem, a slaba vajda da pomaže. 😕

    Свиђа ми се

  7. Ono što je rekla „Zelena“, ja bih duplirao, bez obzira što ne pomaže; probaj, onako iz inata 😉

    Свиђа ми се

  8. Jao Ivana nije mi baš bilo potrebno da izjutra prvo pročitam ovaj tvoj tekst. Rastuži me mnogo…
    Znaj samo da ljudima koji se vole daljina ne može ništa! Rođeni ste jedno za drugo, samo napred!

    Свиђа ми се

  9. a meni ste bas lepi vas dvoje i vrca sreca iz ovih fotografija! zato osmeh na lice i cekaj svog coveka!

    Свиђа ми се

  10. coooooooooooooooooooooooooooool

    Свиђа ми се

  11. Stevo pivo je moj jedini Bensendin. :mrgreen:

    Свиђа ми се

  12. Neno kad bi nam samo razdvojenost bila problem, bili bismo na konju. Jebi ga ljudi obično žele da udare tamo gde misle da je slabo, e pa zajebali su se opasno. 8)

    Свиђа ми се

  13. Mirjam sve će proći, hvala ti. 🙂

    Свиђа ми се

  14. cool Branko. 😉

    Свиђа ми се

  15. Meni ništa nije jasno ali nema veze, čisto se javljam da budem i ja deo podrške 😉

    Свиђа ми се

  16. Exxx nije čudo što ti ništa nije jasno, dugo te bre nije bilo. 🙂 Ivan je ponovo otišao u Kabul i hvala Bogu dobro mu je, ali ovde sam ja napadnuta od kojekakvih, pa se borim ko lav za opstanak na „teritoriji“. 😉 U svakom slučaju hvala na podršci. 🙂

    Свиђа ми се

  1. Повратни пинг: "Sve su to samo trenuci koji se pretvore u život" - Charolija | Džepna Venera blog

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s