Category Archives: Video Charolija

Zverčice u akciji

Odlučim da se isključim iz svega i da malo danem dušom, međutim…  😀

…bude baš ovako kao u ovom crtaću, samo puta tri. 😆

"Zverčice" posle jurnjave po barama 🙂

Advertisements

Idemo negde dalje…videćemo kuda i kako će to biti?

Hoće li meni neko da uruči diplomu zato što sam ostala dosledna sebi? Jok, neće, a meni bi baš prijala jedna diploma, pa da se hvalim sa nečim. Eeee…. „Imam bre diplomu, vidi, vidi…!“ Hoće li neko da uvaži moje mišljenje do te mere, pa da promeni nešto? Jok, neće. Hoće li neko da mi kaže „Ne seri bre, kravo jedna, lupaš gluposti.“ Jok, neće ni to. Nije možda da neće, nego nekako mislim da sam baš rečita, a oni to znaju, pa ću ih više iznapušavati nego što oni mogu i da zamisle, a kamo li da mi odgovore. Znači, jok neće. Nisu ludi da se teraju sa budalom.

Hoću li ikada išta moći da promenim, a da to nije frizura. Jok frizura, to ne želim da menjam, nego…recimo, recimo…načisto želim da promenim boju očiju. Možda je to izvodljivije. Kupim lepo plava sočiva. Ma ljudi moji, oduvek me zanimalo kako bi mi stajale plave oči i uvek sam se pitala da li ljudi sa plavim i oni sa ovakvim mojim tamnuškaskim, vide isto ovaj svat? E da mi je to da znam. Da li ima neke razlike, jebem mu oca.

I ko zna šta se sve ja pitam, nego glavno bi bilo… Svake Nove Godine svi donose neke odluke, pa se pitam, da li bi vredelo da i ja donesem jednu? Ovde vam se na ovom blogu obraćam već neko vreme, pa bi se ta odluka naravno odnosila na ovo ovde mesto, jok na neko drugo. Primećujete li vi koliko mi se dopadaju reči JOK i NAČISTO? Baš su mi lepe.

Šta vam ja mogu još napisati i na neki način dati? Evo mogu o čas posla da vam ispričam sve što vam mogu napisati ovde sledeće godine? U ostalom što bi vas bilo briga za to? Uglavnom su moje priče bile za čestitanja ili podršku koju ste mi nesebično davali. Hvala vam svima.

„Danas sam položila vožnju, imam vozačku dozvolu i sada „teram“ kola svuda po gradu, pa vam ne vredi da vas upozoravam odakle da se sklanjate. Svuda me ima.“ Ovo će se desiti do kraja januara, znači jedan ovakav post bi bio napisan.

„Juče je Ivan otputovao u Avganistan. Ostala sam ponovo sama sa decom, ali mnogo se bolje osećam nego prošlog puta. Nekako sam sigurna da je sve loše ostalo za nama. Došlo je vreme da zaradimo neke parice i da počnemo da živimo ko ljudi. Na neko vreme razdvojeni, ali bar ljudi.“ Za ovo je vezano još mnogo stvari, a sve se tiču jedne teme. U ovoj zemlji je nemoguće živeti, naročito ne ako ste bili na strani Srbije kada su je se svi odricali. Zapetljano jeste, ali što bih ja to otpetljavala i kome da objašnjavam, kada mi na kraju niko neće dati ni diplomu.

Bilo bi krajnje lepo i humano da ove godine izbegnem pisanje postova o bolnici i „gajenju ranjenika“ i kojekakvih priča iz Kliničkog Centra. Ako šta želim u ovoj godini onda je to TO! Da me zaobiđu sve moguće bolnice ovog sveta.

Život i zdravlje u ovoj narednoj godini proslavićemo gomilu rođendana i napravićemo isto toliko torti i žurkica. Dobićemo mnogo iskrenih i lepih čestitki, zahvalićemo svima od srca i nastavićemo dalje do sledećih rođendana.

Hmm…? Šta bi još moglo da vas sačeka sledeće godine ovde

? Pa recimo:

„22. marta, 2011. godine je pala Vlada.  Posle svega toga što se izdešavalo i što ste videli na televiziji i pročitali po našim dnevnim novinama, šta ima da vam pričam? Vreme je i bilo. Možda način nije bio pravi, ali posle svega što smo preživeli ovih naših ponovljenih devedesetih godina, svaki način je pravi. Još jedna priča je završena…“ I tako dalje bih se ja raspisala. Nemojte da preskočite pesmu, uživajte.

Još par postova o Srbiji kad neko ode ili se vrati, kad neko nekog ubije ili preživi neku situaciju, kad neko padne ili se digne. Bla, bla, bla…

Padobranstvo! „Danas sam posle dužeg vremenskog perioda osetila lepotu letenja. Kako pisati o nečemu što je van svega što se dešava oko nas, svega što je čoveku blisko i normalno. Nije normalno da ljudi lete, ali eto ja letim i uživam.“ I tako u nedogled. Ja pričam jedno, jedni se dive, drugi se čude, jedni zavide, drugi osuđuju…

Onda leto, letovanje, more, sunce. Ima li neko ko je ikada išta pročitao ovde na ovom blogu, a da nije pročitao ili negde u nekim naznakama video da su leto i noć moja omiljena doba dana i godine. I? Šta tu ima da vam pričam?
Deca! Naša deca i sva druga deca… Ako vam do sada nisam rekla sve što imam o tome, onda nikada i neću. Deca su sve i jedino lepo što vredi na ovom svetu. Sve ostalo je mlaćenje prazne slame. Šta ima Ivana više da vam priča o tome?

I tako…kada sve sastavimo na gomilu, Ivana više ništa nema da vam ispriča, a da već nije do sada ili da ne možete da očekujete njeno određeno mišljenje o nečemu, ama baš takvo kakvo očekujete. Znači predvidljiva totalno. Ako padne Vlada, pevaću, kad dođe leto pokrenuću se, kada se nešto slavi slaviću, kada neko u nečemu uspe radovaću se, kada neko padne povući ću ga gore koliko umem i mogu…samo da nije Vlada u pitanju. Iiii?

I nikako nisam znala gde će me odvesti ovaj post, kao što u stvari nikada i ne znam kada počnem da pišem. Odveo me je tamo gde je bilo neminovno. Dosta je više.  Blog neću obrisati, ali vam nemam šta više ni pričati. Mislim da je došlo vreme da i Ivana napiše knjigu. Sve dok vam se ovde budem davala, moja knjiga nikada neće biti napisana.

Pod svodovima desetog sela Zoran Plavšić ili Mandrak72, knjiga koja mi stoji tu sa desne strane laptopa, zaista sam srećna što je imam. Hvala Zorane još jednom. Možda ta knjiga i nije bila njegov san, ali moj san jeste da u rukama držim svoju knjigu. Makar moja knjiga bude bila štampana samo u četiri primerka i da za peti nedostane papira.

Makar je niko nikada ne pročitao za moga života, nego neka završi na nekim policama sa knjigama, sigurna sam da će nekada, ko zna kada i ko, pročitati i naći u njoj ono što će mu značiti nešto. Pa ma šta.
Ivana samo malo nešto želi da promeni.

Čim je računam kao nekog drugog, znači da neke druge stvari baš i nisu u redu. Nema veze. Pesmica za kraj ovog posta možda nešto malo razjasni,  nekako mi legla. Ivana možda treba da ide na neku rehabilitaciju ili da prestane da piše? Videćemo…jebem mu oca…“lete mi lete, tridesete…“.  Nemojte da preskočite. Uglavnom šta god ja vama pisala i pričala sve je to ljubav, pa kako ko shvati.

Edi Mocca House i njegovi preci

Odlično sam se danas zabavila tražeći Edijeve pretke po internetu i na kraju sam zaključila da više mogu da saznam o njegovim, nego o svojim precima. 🙂

Nije me mrzelo da sve pregledam i da pronađem puno slika njegovih baba, deda, pradeda, čukundeda…sve do Peter-a rođenog 1. januara, 1908. godine.

Pisane podatke sam našla sve do 1870., a možete samo zamisliti koliko je to puno za pse. Ako je u proseku jedan jednogodišnji pas u uzrastu deteta od 7 godina, od 1870. do danas je prošlo 140, puta 7 godina, to je 910 godina. Devet psećih vekova i cela jedna decenija. Vauu, a ja od svog pradede, pa na dalje ne znam gotovo ništa. Sramota.

Kjetil - Edijev tata

mama Mici, Edi, braća i sestre

Znala sam da Edi ima i malo „plave pseće krvi“, ali baš da je toliko velika faca nisam imala pojma, jer mi imena u rodovniku sama po sebi ne znače ništa. Edi je naš šampion u svakom pogledu. 🙂

Pogledajte video klip, sa slikama i jednom od mojih omiljenih pesama Deep Purple-a. Uživajte, ja sam se sva raznežila. 😉

Kada Ana smeje se… :)))

Još jedno malo podsećanje kako smo proveli poslednje dane leta 2010. uz dve pesme koje smo najviše voleli ove sezone. 🙂

Nema naša Ana krezave zube, ali kada se smeje svima nam je mnogo dobro, jer svi pevamo na sav glas, smejemo se ko blesavi i vrlo rado podelimo i poslednju palačinku.

Buđenje

Ako ikada doživim infarkt biće to ujutru, prilikom buđenja mog dragog. Meni jednostavno kada zazvoni alarm na mobilnom, ustanem odmah i gotovo. Šta ima tu da se prenemažem po krevetu kada svakako treba da ustanem. Kada on treba da ustane, njemu alarm nije dovoljan. Njegov alarm sam ja.

E sada zamislite da ne morate da se budite, jer nemate nikakve obaveze, ali neko ko spava sa vama u krevetu treba da ustane. Prvo mene probudi sat, on ga uopšte ne čuje, pa ma koliko da je izabrani zvuk grozan i piskav, a onda ga ja ćušnem, guram, ljuljam, on me pogleda i obično kaže „budan sam, evo još minut“, okrene se na drugu stranu, ušuška se i nastavi. Okrenem se i ja i nastavim da spavam.

Međutim on sat namesti da se uključuje svakih 10 minuta. Taman me san ponovo uhvati onako lepo, slatko. Opet se čuje nenormalno pištanje. Tu mi već puls skače do neslućenih visina. Proces se ponavlja, ljuljam, guram, tresem, ne mogu da vičem da ne probudim decu. On kao da se ništa ne dešava, samo dohvati ćebe i prevuče ga preko glave, a ja sam na ivici nervnog sloma.

Kao što već jednom rekoh ja spavam kao zec na straži i ne mogu da verujem da neko može tako čvrsto da spava, dok se neko drugi uporno trudi da ga probudi i istera iz kreveta. Najviše me nervira što on uvek alarm namesti najmanje sat ranije nego što treba, tako da kad god da ustane stiže na vreme. Nikada se ne uspava. 🙄 Ja se iznerviram i posle ne mogu ponovo ni da zaspim, dok on pojma nema šta se dešavalo.

S obzirom da ovakav proces buđenja na mene ima pogubno dejstvo i stvarno može srce da mi otkaže, u zadnje vreme preduzimam drugačije mere. Počela sam još prilikom prvog buđenja da vičem, ustanovila sam da deca spavaju ko topovi, verovatno na tatu, tako da njih ne uznemiravam uopšte, a on se živ isprepada ne znajući šta se dešava i ustaje kao oparen.

Pre neko jutro nisam imala pojma da treba da ustane, a on ostavio telefon na stolu, daleko od kreveta i promenio muziku u neku laganicu. Meni je svejedno šta svira, budim se na prvom tonu. Međutim ovo svira li svira, a ja pojma nemam odakle dopire i šta je. Ustanem dohvatim se onog telefona, pogledam da vidim ko zove, a ono piše „Ustaj marvo!“. Hahahah….stoka jedna, sad mi smešno, a u tom trenutku sam imala neodoljivu želju da skrcam onaj telefon čekićem.

Ovakvo njegovo spavanje dubokim, čvrstim snom ima i svoje prednosti, jer on nema pojma šta sve noću radi. Kada se neko od dece probudi tokom noći, naravno da ih prvo ja čujem, a onda ga samo ćušnem i šapnem, „zove te Marko“, „Ana nešto hoće“ i on odmah ustaje sipa mleko, pokriva ih, vodi u wc i pojma nema da je uopšte i ustajao. Deca ne mogu da ga probude, ali moj šapat ima neverovatno dejstvo na njega tokom noći. Samo još da nađem način da ga tako i ujutru nateram da ustane.

Mislim da ću na kraju morati bolje da proučim ovaj izum i da ga napravim, pa kada treba ujutru da ustane, uveče da legne u ovakav krevet. Možda će da ima malu glavobolju, ali bar ja neću doživeti infarkt, valjda posle ovakvog buđenja, neće ni on ? 😀

Tigidigi

Divan dan za početak proleća. Nabacite širok osmeh na lice i pravac u nove prolećne avanture.

„Proleće je otpočelo s čudima…“

„I iznenada nešto nas obuzima
Ko da nije nikada do sad
Razlila se toplina po grudima
A preko Save plovi mjesec mlad
(duša beznadna a srce nema dna)…“

Buona vita – Video by Charolija

Vi koji volite zimu, uživajte, nauživajte se. Meni se smučila. I pošto nemam para za neko putovanje u toplije krajeve, a lasta nisam, mogu bar ovako da odem. Malo je bilo oblačno, malo je padala kiša, ali je bilo super za spavanjac. Javiću vam se opet, ali sa plaže. 😀

Vi auguriamo una buona vita. 😉

Samo za „moju“ južnu prugu

06:05 Svanulo je…za par sati putujemo u Suboticu. Nemojte da čitate post, ako ne možete da odslusate sve priloge. Ne čitajte ako nemate živaca da slušate.

Priča će već jednom doći… sama od sebe… Život mi ovde, deca mi ovde, ljubav mi ovde, sve što vredi u ovom mom malom životu je ovde,  ali deo mladosti … uh… ta mladost i ta „južna pruga“. Vranje, Niš, truba mi dušu cepa. Napisala sam tada, „mlada sam, duša mi mlada, telo mi mlado, kosa mi mlada, a duša kao da je stara… iz nekog drugog vremena, kao da potičem“. Ispirčaću vam priču jednom, kad smognem snage, a sada samo oslušnite muziku.

Ovo je prava narodna muzika i uz ovo ću uvek da polomim kafanu. Ne uz Peperse, ne uz Stonse, Metalicu ili Panteru…Uz njih ide neka druga ja. Uz ovo što ćete čuti se lomi kafana. Neka mi neko kaže da ovo nije muzika, da ovo nije pevanje, da ovo nije ono što „cepa“…reći ću mu da je folirant, da je neko ko ne zna šta vredi, da je neko ko ne razume ništa.

Naravno da ne želim da bilo čiji muzički ukus dovedem u pitanje i da bilo koga uvredim na bilo koji način. Neću da se zameram sa čovekom. Moj blog, moja muzika, moj život… moja mladost na hiljadu načina. Žao mi onih koji mladost imali nisu.

Staniša Stošić, laka mu crna zemlja bila. Veliki je bio i legenda postao. Slava mu. Žao mi je što ga nisam upoznala i što nije pevao samo za mene. Bilo je šanse, da peva za jednu najobičniju mene. Prošle godine 09. aprila, završio je svoj veliki život.

Onda, sada i zauvek. Duša mi zaplače, zajeca, srce mi se stegne, reči nemam. Velika sam i smem da plačem od srca. Ljubav je ono što nas pokreće i na ovu i na onu stranu. Ko razume, shvatiće, ko ne razume, uskraćen je za bogatstvo.

Dimitrijo sine Mitre

Azra…Mito bekrijo. Nije Džoni odoleo da ne otpeva ono što vredi.

Znate…možda vam ponešto i mogu reći. Pokrenula me muzika. Ne mogu da spavam sada. Luda sam… i šta sad? Pa niko vas ne tera ni da čitate, ni da slušate.

Znam da je moj dragi voleo jednu divnu Jelenu. Hoću da puknem ponekad, ali…ali bila je Jelana tako lepa, tako otkačena, divna, voleli su se. Ona je volela mog dragog, on je voleo nju. Bila je i padobranac, umela je i da ga prati, volela je i brzu vožnju motorem, ma …Jelena je bila čudo. Nisam ironična.  Možda tako zvučim, ali zaista nisam ironična. Da nije otac moje dece u pitanju, navijali bih za Jelenu.

Hteo je da je oženi, kupio joj je prsten, voleo je do kraja i nazad, volela je i ona njega…ali…. ali neko ko to sve gleda odozgo je imao sasvim druge planove za jednog Ivana i jednu Jelenu.

Pošto znate da imamo puno dece, da vam kažem…nije Jelena majka ni jednom našem detetu. Ivan i Jelena nisu imali sreće. Svako je otišao na svoju stranu.

Dok su Ivan i Jelana skakali iz aviona, vozili se motorom i pravili planove za budućnost, tamo negde daleko od njih jedan Nenad i jedna Ivana su se voleli na sasvim drugačiji način. Ništa manje zanimljiv.

Nisu skakali iz aviona i ako su želeli, nisu se vozili motorem, nisu radili ništa zanimljivo. Studirali su, živeli sa gomilom padobranaca iz 63. padobranske, bili su njegovi drugari od rođena,  igrali preferans, šetali, svadjali se, bili se, gađali se peglama, pili, bili privođeni u sup, jer Nenad i Ivana su umeli da naprave skandal, kakav se ne pamti ili bolje reći ne pamti se pre njih dvoje.

Nenad i Ivana su se, eto samo tako…voleli. Bolesno voleli. Znate li šta je bolesna ljubav?  Bolesna ljubav je kada želiš da od nekoga napraviš ono što on nije, kada ga uslovljavaš, ovako, onako.  On je od Ivane hteo da napravi Vranjanku, a ona …ona ništa nije htela da napravi od njega. Želela je samo da ostane ono što je bila tada, što je želela da ostane, ono što je sada. Niko i ništa, ali ne Vranjanka.

Kažu stari „što južnije, to tužnije“. Svaka Vranjanka zna o kući, deci, kuhinji, porodici, ono što ja neću znati ni da još troje rodim.

Nenad i Ivana …sigurna sam da veće „skandaldžije“ nikada u životu niste videli. Jedino da ste ih poznavali tada. O kako bih volela da ovo ikada pročita neko ko ih je poznavao.

Ulazi, brucoš, Ivana, u malu mračnu studntsku sobu u kojoj se na najmanjem mogućem TV-u, gleda neki fudbal. U sobici najmanje 15 „matorih“, od kojih se niko ni ne nazire u mraku. Ivana kaže „Ćao“, oni u glas kažu „ćao“. Nenad tada ugleda Ivanu i drugu pored sebe kaže „uh bre…biće moja ili ničija“. Sve se kasnije saznalo.

Kad razmislim sada, bio je Nenad tada u pravu. Niko Ivanu nikada neće imati tako, pa nek se svet okrene naopačke. Pa makar se Jelena sutra pojavila na vratima i rekla da će mi odvesti muža u sam Brazil. Tako je i tačka.

Sasvim „slučajno“ nigde nije imalo mesta za jedno ekstra dupence sem do Nenada. Ona ništa živo nije videla, sem ekrana TV-a, jer je bilo ugašeno svetlo. Eeee…kada se u tom mraku pojavila i gajbica, dve, tri piva…pa dobra muzika. Ma…  Ona nije gledala, ali uši ima. Čula je. Neko tu blizu nje, rekao je da su žene glupe. Uuuuuuuuuuuuu jeeeee….razlog za raspravu. „Izvini molim te, šta si to rekao?“ „Pa žene su glupe, ne znaju kako treba sa muškarcima, a sa nama je tako lako.“ Rekao je Nenad tada, najveću istinu ovoga sveta.

Kada su prvi put izašli zajedno, posvađali su se. On je rekao da …ma nije važno. Posvađali su se, pa su se posle toga smejali, ljubili…oni su se eto tako prirodno, prosto, jednostavno voleli.

Ne mogu vam više pričati o Nenadu i Ivani. Nepismena sam. Kako objasniti da je njih dvoje jedva privelo, bukvalno šest pandura u „maricu“. Manjem broju pandura, bilo je nemoguće da reše takav slučaj. Ona mu sedi u krilu, a on joj kaže „kad nas sad budu bili, samo se skupi i stavi ruke na glavu, bleso moja. Jebem nas, još ćemo i najebati što smo ludi i što se volimo“. .. a ona mu kaže…“ma šta nas briga, neka biju ako moraju…kad se volimo nije ni važno.“

Nenad i Ivana su cela knjiga.  Od svega ostala je samo „Žal za mladost“. Neko ko to sve gleda odozgo je imao sasvim druge planove za njih dvoje.

Prosto ne mogu da verujem da je uopše čovek sposoban da zaboravi jednu Jelenu. Ne može se to, sigurna sam. Jedna je bre, samo jedna je Jelena, a Nenad i Ivana, ma ko ih jebe kad su bili i suviše svoji i suviše ludi i suviše su se voleli. Njih je tako lako zaboraviti. Ne zaslužuju pažnju.

Neko ko to sve gleda odozgo je imao sasvim druge planove

ZA JEDNOG IVANA I JEDNU IVANU.

Samo za "moju" južnu prugu

06:05 Svanulo je…za par sati putujemo u Suboticu. Nemojte da čitate post, ako ne možete da odslusate sve priloge. Ne čitajte ako nemate živaca da slušate.

Priča će već jednom doći… sama od sebe… Život mi ovde, deca mi ovde, ljubav mi ovde, sve što vredi u ovom mom malom životu je ovde,  ali deo mladosti … uh… ta mladost i ta „južna pruga“. Vranje, Niš, truba mi dušu cepa. Napisala sam tada, „mlada sam, duša mi mlada, telo mi mlado, kosa mi mlada, a duša kao da je stara… iz nekog drugog vremena, kao da potičem“. Ispirčaću vam priču jednom, kad smognem snage, a sada samo oslušnite muziku.

Ovo je prava narodna muzika i uz ovo ću uvek da polomim kafanu. Ne uz Peperse, ne uz Stonse, Metalicu ili Panteru…Uz njih ide neka druga ja. Uz ovo što ćete čuti se lomi kafana. Neka mi neko kaže da ovo nije muzika, da ovo nije pevanje, da ovo nije ono što „cepa“…reći ću mu da je folirant, da je neko ko ne zna šta vredi, da je neko ko ne razume ništa.

Naravno da ne želim da bilo čiji muzički ukus dovedem u pitanje i da bilo koga uvredim na bilo koji način. Neću da se zameram sa čovekom. Moj blog, moja muzika, moj život… moja mladost na hiljadu načina. Žao mi onih koji mladost imali nisu.

Staniša Stošić, laka mu crna zemlja bila. Veliki je bio i legenda postao. Slava mu. Žao mi je što ga nisam upoznala i što nije pevao samo za mene. Bilo je šanse, da peva za jednu najobičniju mene. Prošle godine 09. aprila, završio je svoj veliki život.

Onda, sada i zauvek. Duša mi zaplače, zajeca, srce mi se stegne, reči nemam. Velika sam i smem da plačem od srca. Ljubav je ono što nas pokreće i na ovu i na onu stranu. Ko razume, shvatiće, ko ne razume, uskraćen je za bogatstvo.

Dimitrijo sine Mitre

Azra…Mito bekrijo. Nije Džoni odoleo da ne otpeva ono što vredi.

Znate…možda vam ponešto i mogu reći. Pokrenula me muzika. Ne mogu da spavam sada. Luda sam… i šta sad? Pa niko vas ne tera ni da čitate, ni da slušate.

Znam da je moj dragi voleo jednu divnu Jelenu. Hoću da puknem ponekad, ali…ali bila je Jelana tako lepa, tako otkačena, divna, voleli su se. Ona je volela mog dragog, on je voleo nju. Bila je i padobranac, umela je i da ga prati, volela je i brzu vožnju motorem, ma …Jelena je bila čudo. Nisam ironična.  Možda tako zvučim, ali zaista nisam ironična. Da nije otac moje dece u pitanju, navijali bih za Jelenu.

Hteo je da je oženi, kupio joj je prsten, voleo je do kraja i nazad, volela je i ona njega…ali…. ali neko ko to sve gleda odozgo je imao sasvim druge planove za jednog Ivana i jednu Jelenu.

Pošto znate da imamo puno dece, da vam kažem…nije Jelena majka ni jednom našem detetu. Ivan i Jelena nisu imali sreće. Svako je otišao na svoju stranu.

Dok su Ivan i Jelana skakali iz aviona, vozili se motorom i pravili planove za budućnost, tamo negde daleko od njih jedan Nenad i jedna Ivana su se voleli na sasvim drugačiji način. Ništa manje zanimljiv.

Nisu skakali iz aviona i ako su želeli, nisu se vozili motorem, nisu radili ništa zanimljivo. Studirali su, živeli sa gomilom padobranaca iz 63. padobranske, bili su njegovi drugari od rođena,  igrali preferans, šetali, svadjali se, bili se, gađali se peglama, pili, bili privođeni u sup, jer Nenad i Ivana su umeli da naprave skandal, kakav se ne pamti ili bolje reći ne pamti se pre njih dvoje.

Nenad i Ivana su se, eto samo tako…voleli. Bolesno voleli. Znate li šta je bolesna ljubav?  Bolesna ljubav je kada želiš da od nekoga napraviš ono što on nije, kada ga uslovljavaš, ovako, onako.  On je od Ivane hteo da napravi Vranjanku, a ona …ona ništa nije htela da napravi od njega. Želela je samo da ostane ono što je bila tada, što je želela da ostane, ono što je sada. Niko i ništa, ali ne Vranjanka.

Kažu stari „što južnije, to tužnije“. Svaka Vranjanka zna o kući, deci, kuhinji, porodici, ono što ja neću znati ni da još troje rodim.

Nenad i Ivana …sigurna sam da veće „skandaldžije“ nikada u životu niste videli. Jedino da ste ih poznavali tada. O kako bih volela da ovo ikada pročita neko ko ih je poznavao.

Ulazi, brucoš, Ivana, u malu mračnu studntsku sobu u kojoj se na najmanjem mogućem TV-u, gleda neki fudbal. U sobici najmanje 15 „matorih“, od kojih se niko ni ne nazire u mraku. Ivana kaže „Ćao“, oni u glas kažu „ćao“. Nenad tada ugleda Ivanu i drugu pored sebe kaže „uh bre…biće moja ili ničija“. Sve se kasnije saznalo.

Kad razmislim sada, bio je Nenad tada u pravu. Niko Ivanu nikada neće imati tako, pa nek se svet okrene naopačke. Pa makar se Jelena sutra pojavila na vratima i rekla da će mi odvesti muža u sam Brazil. Tako je i tačka.

Sasvim „slučajno“ nigde nije imalo mesta za jedno ekstra dupence sem do Nenada. Ona ništa živo nije videla, sem ekrana TV-a, jer je bilo ugašeno svetlo. Eeee…kada se u tom mraku pojavila i gajbica, dve, tri piva…pa dobra muzika. Ma…  Ona nije gledala, ali uši ima. Čula je. Neko tu blizu nje, rekao je da su žene glupe. Uuuuuuuuuuuuu jeeeee….razlog za raspravu. „Izvini molim te, šta si to rekao?“ „Pa žene su glupe, ne znaju kako treba sa muškarcima, a sa nama je tako lako.“ Rekao je Nenad tada, najveću istinu ovoga sveta.

Kada su prvi put izašli zajedno, posvađali su se. On je rekao da …ma nije važno. Posvađali su se, pa su se posle toga smejali, ljubili…oni su se eto tako prirodno, prosto, jednostavno voleli.

Ne mogu vam više pričati o Nenadu i Ivani. Nepismena sam. Kako objasniti da je njih dvoje jedva privelo, bukvalno šest pandura u „maricu“. Manjem broju pandura, bilo je nemoguće da reše takav slučaj. Ona mu sedi u krilu, a on joj kaže „kad nas sad budu bili, samo se skupi i stavi ruke na glavu, bleso moja. Jebem nas, još ćemo i najebati što smo ludi i što se volimo“. .. a ona mu kaže…“ma šta nas briga, neka biju ako moraju…kad se volimo nije ni važno.“

Nenad i Ivana su cela knjiga.  Od svega ostala je samo „Žal za mladost“. Neko ko to sve gleda odozgo je imao sasvim druge planove za njih dvoje.

Prosto ne mogu da verujem da je uopše čovek sposoban da zaboravi jednu Jelenu. Ne može se to, sigurna sam. Jedna je bre, samo jedna je Jelena, a Nenad i Ivana, ma ko ih jebe kad su bili i suviše svoji i suviše ludi i suviše su se voleli. Njih je tako lako zaboraviti. Ne zaslužuju pažnju.

Neko ko to sve gleda odozgo je imao sasvim druge planove

ZA JEDNOG IVANA I JEDNU IVANU.

VCast – Skinula sam kragnu, pa pravo u kadu

Dobro… znam, trebala sam da se našminkam malo, pa da budem lepa ko slika, da ugasim pljugu, da napravim penu na vreme, da zanemarim sise, da svašta nešto…ali nema veze, važno je da se dobro zezamo.

Skinula sam kragnu, pa pravo u kadu from Ivana Momcilovic on Vimeo.

Snimak iz vazdušnog tunela

Nije neki naročito dobar snimak, ali s obzirom da sam sve vreme držala Marka u krilu, da smo sedili na veoma uzanom prostoru i da nisam zbog njega mogla nigde da se pomerim, drugačije nije moglo. Drugi put, obećavam mnogo bolje snimke i zanimljiviji spotić. Neki od đaka su prvi put osetili lepotu “slobodnog pada”. Odlučili smo da od sada redovno posećujemo Novi Sad i ovaj vazdušni tunel.

Nebeski dijamant – Wind Tunnel from Ivana Momcilovic on Vimeo.

Video – skokovi iz aviona

Pisala sam već više puta o iskakanju iz aviona, ali nisam nikako imala vremena da napravim filmić, jer snimaka  ima stvarno puno, pa je baš teško uklopiti ih. Danas sam uživala dok sam ovo napravila. Evo nečega što mi podiže raspoloženje i daje mi snagu da se što pre oporavim.  Ovo su đaci padobranskog kluba Nebeski dijamant prilikom svojih prvih skokova na gurtnu, a nešto kasnije i na slobodno. Uživajte i vi.

Slučajni VCast… :))))

Šta se desi kada roditelji četvoro maloletne dece izađu u noćni provod posle dužeg vremena?  :mrgreen:

Uputstvo za gledanje:

1. Prvo utišajte svoje zvučnike.

2. Ako slučajno imate slušalice na ušima utišajte malo više, da se ne biste prepali od mog „milog glasića i smeha“ . Zvučim kao da sam celu noć pevala u kafani, a nisam. 😆

3. Ako su u blizini vaša deca, (a i neka tuđa) nemojte da gledate sa njima, jer će deca možda imati noćne more, a i rečnik nije primeren deci. Popilo se malo. 😀

4. Ako se pitate „šta joj bi da ovo postavi?“, reći ću „a što da ne?“. Možda se i vi nasmejete, a i malo šale na svoj račun nikad nije na odmet. Bar meni.

Izlazite što češće, a ako hoćete dođite nam u goste, adresu znate. Još uvek se ne selimo. :mrgreen:

Šta više lupetam, pogledajte slučajni VCast, a možda to i nije, ma nema veze, samo nek je veselo.

Taxi from Ivana Momcilovic on Vimeo.

Naše male kopije

Mislim da ne moram ništa više reći.

Deda Mraze…ne skreći sa staze

Ako kojim slučajem Deda Mraz ove godine ne dođe do vas i ne donese vam poklone, nemojte da se ljutite na njega.  Budite sigurni da je imao dobru volju, ali…!

Nebeski balet

Ko nije probao makar samo da iskoči iz aviona, ne može ni da zamisli koliko je ovo teško. Teško je održati najobičniji stabilan položaj, a ovo je već prava umetnost. Uživajte!

Pogledaj u nebo

Da ima nas

Korak iznad duge – tanka linija
Opet tvoje misli govorim na glas
Koliko ću puta oterati strah
Samo da si tu i da ima nas

Prečicom do snova – korak ili dva
Koliko je samo kilometara
Pravim te od svega što mi neko da
Nek’ nam dobar vetar snove pogura

Pogledaj u sunce, iznad oblaka
To što tamo vidiš – to smo ti i ja
Pogledaj u nebo – pogledaj u san
To se zove ljubav – to smo ti i ja

Opet mi o svemu – pričaj na sav glas
Ponekad o sreći – i da li ima nas..

Sve dane tvoje kupiću
Baš sve, reči što se nikad ne čuju
Sve grane što nam dušu spajaju
Toliko te volim – samo budi tu

Pogledaj u sunce, iznad oblaka
To što tamo vidiš – to smo ti i ja
Pogledaj u nebo – pogledaj u san
To se zove ljubav – to smo ti i ja

Pogledaj u nebo…..