Monthly Archives: октобар 2008

Tetkin padobranac

Naši mali padobranci

Najmlađi član Padobranskog kluba Nebeski Dijamant je Nikola Vučković. On je već sa 11 godina odlučio da oseti lepotu padobranstva. Reći da je neko sa 11 godina sposoban za takvu odluku, možda zvuči čudno, ali upravo je tako. Kada neko sa tako malo godina, na +40C umesto na kupanje, svojom voljom ide na aerodrom da prati obuku drugih padobranaca i da gleda skakanje, šta onda drugo reći, nego da je rođeni padobranac.

Za početak Nikola je skočio, tandem skok sa 3000m. Najveća brzina ostvarena prilikom tog skoka je bila 266km/h, a 41 sekunda provedena u slobodnom padu, šta reći…jedino slike i snimak donekle mogu da vam približe kako se osećao i kako je reagovao naš Nikola.

Pre skoka:

– Nikola jesi li siguran da hoćeš da skočiš?
– Jesam!
– Jesi li 100% siguran?
– 100%

Posle skoka:

– Da li bi još skakao?
– Da!
– Koliko puta još?
– Pa bar još 1000 puta!!!

Nikoli preostaje da do svoje 16 godine čeka svoju obuku i svoj prvi samostalni skok. Do tada će verovatno već naučiti da sam spakuje padobran, a posmatrajući druge padobrance verovatno će naučiti i sve ostalo. U međuvremenu će verovatno skočiti još koji tandem skok, ako uštedi neke pare, jer u ovom sportu svi sve plaćaju!

Marko

Verovatno se nigde u svetu prenatalni skokovi ne računaju u skokove, ali ako ih ipak računamo, onda je naš najmlađi padobranac Marko. Pre svoga rođenja, dok je još bio samo mala mrvica u stomaku, kroz telo svoje majke je osetio lepotu potpune slobode. Neke mame svojoj deci dok su u stomaku puštaju muziku, Mocarta, Baha, RNR ili šta već, idu na aroma terapije, šetnje, vožnje brodićima… Marko je slušao brujanje aviona i skakao iz istog. Padobranac u najavi! Videćemo kad bude dovoljno porastao da ima svoju knjižicu skokova, hoće li mu negde tih 5 skokova biti upisano, ali je sigurno da je negde u njegovom genetskom kodu upisan taj osećaj totalne slobode i navale pozitivnog adrenalina.

Advertisements

Mali ljudi – veliki koraci

Gledam u male dečije nožice i razmišljam. „Kuda će ga sve, te nožice odvesti?“ Često razmišljam o tome kada gledam decu i njihovu igru. Trče, skaču, neki spretni, neki smotani, nesigurni i mali, prvi koraci, prvi pređen put od do… Strepnja: „Drži ga, pašće!“ Držiš ga za ruku, a on hoda, trčka, sav srećan ide u osvajanje sveta.

Prva prava šetnja po parku, prvi Jovanini koraci. Sećam se bila je sreda. Moje prvo dete, sa svojim prvim koracima. Jesen, opalo lišće tako zanimljivo šušti pod nogama.“Šta li je sad pa to?“, pita se malena glava. Sedim na klupi i gledam je. Korak, dva, pet, udaljava se polako, gledajući u nešto tamo, „jako zanimljivo“. Već je desetak metara daleko od mene, najdalje što je do tada uspela svojom zaslugom i snagom. Smešim joj se, mašem, oči mi se pune suzama od sreće i od spoznaje, da je to maleno biće, deo mene, uspelo da se „osamostali“ i krene hrabro napred, bez moje ruke i podrške.

Nešto kasnije krenula je u obdanište, sa malim rančićem na leđima, neodoljivim osmehom na licu, puna samopouzdanja i vere u sebe, sigurnim korakom je koračala u nepoznato. Srce je htelo da mi iskoči. Došla sam kući uplakana i sa željom da se odmah vratim po nju.
„Ko je uopšte izmislio obdanište? Čemu sve to? Deca treba da budu uz svoje roditelje? Ne dam je, moja je, ne dam je nikom?…“
A onda, osvešćenje! …

„Budi hrabra glupačo. Život ide dalje. Kako ćeš je „sutra“ ispratiti na avion za Ameriku, ako poželi? Kako ćeš je pustiti u grad sa drugaricama, dečkom? Možeš li joj pomoći da završi fakultet koji želi? Kako ćeš joj pomoći da obuče venčanicu, da iznese trudnoći, povije svoju bebu? Kako ćeš joj uopšte biti podrška u životu, ako je sada ne pustiš da tako velika i hrabra, ide u obdanište?“

I sada plačem kada se setim tog trenutka, kada sam prelomila u svom ograničenom mozgu da granice ne postoje i da ma koliko ona bila moja, prvo je svoja. Svako ima svoj život, a život ide dalje, nema pauze, nema izmišljenih igara. Tu smo da to shvatimo i da živimo.

Mali prvi koraci su se pretvorili u „velike“ atletičarske. Moja ptica trkačica je najsitnija, ali najbrža od sve dece. Još u tom istom obdaništu, kada u nečemu nije mogla da bude najbolja, nudila je revanš. „Hoćeš da se trkamo, pa ko pobedi bolji je.“ Oni svi viši i veći od nje su rado pristajali u nadi da će čas pobediti „tu malu“. Međutim, „triiii, četiiiiri sad!“, već na onom „sad!“ su ostajali zbunjeni iza njenih leđa, dok je ona ponosno svaki put dobijala trku. Nije bilo važno što su veći, možda jači, možda i malo stariji, što su dečaci, što su ovo ili ono, ona je trčala kao na krilima vetra i pobeđivala.

Četiri godine, četrnaest kila, 2 kilometra za 13 minuta! Pet godina, petnaest kila, šest godina šesnaest kila, sad već ima celih dvadest kilograma i svojih osam godina. Čudo moje. Trči, ne dodiruje zemlju. Već odavno je ne mogu stići kada se jurcamo. Trenira atletiku i mislim, pristrasno ili ne, ako bude nastavila, možda ćete se setiti ove priče, kada jednom bude donela zlatnu medalju sa Olimpijade.

Marko je prohodao sa devet meseci. On u život ide, zagledan u nebo. Nijedan avion ne može da mu promakne. Hodajući tako, često se zveki u glavu. Padne, ustane, više čak i ne plače zbog toga. Priča nekim svojim jezikom, pokazuje gore, raduje se i maše. Kada ne gleda u nebo, skakuće i igra. Nijedna pesma ne može da prođe, a da je on ne isprati svojom koreografijom. Možda na zemlji neće biti brz, ali sam sigurna da će nebo biti njegova ljubav i da će umeti da igra.

Ana se trudi. Trenutno je dubak njeno primarno prevozno sredstvo. Mlatara nožicama i tako se kreće od tačke A do tačke B. Sve je jača i sigurnija. Sve je više svoja, ali ja sam već naučila lekciju.

Moji mali ljudi čine velike korake i ispunjavaju mi život i srce srećom. Spremna sam da ih „sutra“ ispratim, pa ma gde da požele da odu. Rastem i učim zajedno sa njima. Prvi koraci su uvek i najteži.

Avioni, kamioni, motori i osmica

U današnje vreme čovek bez auta je jako ograničen, naročito u velikom gradu. Čak i kada nekom ukradu najobičnijeg fiću, može biti nezgodno ako nema drugi auto. U ovim našim uslovima čak i jugo se računa u prevozno sredstvo. Mi se vozimo konzervom koja se zove „osmica“, Zastava 128. Bukvalno se zaključava i otključava ključem za konzerve. Ljudi moji šta je sve taj auto preživeo, kuda je sve prošao, kolika mu je kilometraža nabijena, čak nas je i kamion jednom „pregazio“ sa njim, a njemu ništa, malo izgreban, nastavio dalje. Nije ni nama ništa bilo, srećom.

Imali smo pored njega još i mazdu i bmw, ali ništa nama bez naše osmice. Mazdu smo vozili kada smo se upoznalli, bmw kada smo se venčali i nešto malo posle toga, a osmica je sve vreme bila tu negde i strpljivo čekala svojih pet minuta. Njenih pet minuta su došli, kada je ljudi vide, misle i da su prošli, ali nisu, ide ona i ne posustaje.

Volela sam BMW, baš sam ga volela. Bio je neke tamno bordo boje, 325tds, udoban do bola, klizio je, išao na euro dizel, malo trošio, ma zmaj od auta. Mazdu 626 i nisam nešto obožavala, bembara je bembara i tačka.

Neću da preskočim još jedno prevozno sredstvo, omiljeno, ali sada već stavljeno u kategoriju „jako opasno po život“! Suzuki GSXR 1100. Motor i vožnja sa njim, ostaju zabeleženi baš kao, ludo i brzo, nezaboravno i totalno adrenalinski. Neću sad ovde da vas lažem, ali verujte mi da je taj motor išao i preko 250 na sat. Bože hvala ti što si sačuvao ludog čoveka i ludu trudnu ženu, koji su leteli na njemu. Čovek koji vozi i žena iza njega, noć, auto-put BG-NS i nazad. Noć ljudi! Muškarac sa regularnom kacigom i žena sa kacigom bez vizira, potkapom, koja liči na one lopovske fantomke, sa naočarima za sunce i u četvrtom mesecu trudnoće. (Ko ne zna, vizir je ono providno što se spušta na kacigi, preko lica. Meni su vizir zamenjivale naočare.) Neopisivo onome ko nije probao, a verovatno je malo njih probalo da se vozi sa kacigom bez vizira. Zaštićen si, a nisi. Imaš kacigu, a vetar ti duva u lice. Stvarno je doživljaj, pored takve brzine i vetra zadržati kacigu na glavi.

Ili… Božić, idemo da se vozimo, jer sve što se radi na Božić radiće se cele godine. Žena već u šestom mesecu trudnoće, oboje bez kaciga, na pravcu zrenjaninskog puta. Smeh, srećni vrisak, vetar, brzina. Zubato sunce. Posle božićnog ručka, pravo na motor. Kažu „Ludi ste!“, a mi „Ko je rekao da lud, može da poludi?“. .. Plače mi se sada od želje za vožnjom na motoru. Sunce i vetar koji ledi kožu na licu, rukama. Uh… Želim i dalje tu vožnju, ali neću. Obećali smo.

Ili… Osmi mesec trudnoće. Dolazi muž kući i kaže ženi „spremi se, idemo u provod“. Žene inače, kad idu u provod oblače se, već znate kako. Ova žena, tj. ja, oblači jednu rolku, drugu, duks, dugačke čarape, jedne, druge, pantalone, kožnu jaknu koju jedva može da zakopča od velikog stomaka, uzima potkapu, kacigu, stavlja rukavice, obuva martinke… Kezi se presrećna. Odlaze u garažu i shvataju… Neki dan pre toga, reče Bog: „Ovi ovako neće preživeti.“ i posla lopove da nam ukradu našu tadašnju „bebu“, naš Suzuki. Digli smo veliku frku po naselju. Stvarno veliku, tako da su nam ga vratili posle par dana u pandurkinu garažu, da budu sigurni da će nam se vratiti, oteto. Vratili su ga, ali mi smo naučili lekciju i primetili znak koji nam je poslat. Nismo se više vozili našim Suzukijem.

O er jedinici neću ni da pričam. Neudobna je za suvozača, suvozačicu obično. Brza ko` vetar, ali neudobna do same granice bola, jer kad se leti, može i da se odleti. Peca nam je poginuo sa R1. Prošlog meseca i Lepir. Njih navodim, jer su nam bili mnogo dobri drugari, a ima i mnogo njih koji su „odletelil“ i na drugim motorima. Honda nam je odnela Žareta zmajara, ovog septembra. On je bio čovek sa kojim sam se prvi put odvojila od zemlje više od skoka. Provozao me je svojim zmajem. Bilo je baš lepo, a i shvatila sam tada da se od zemlje nikako ne odvaja bez padobrana na leđima. Yamaha R1 je odnela mnogo života. Mi naše nismo dali i nećemo. Ne umemo da se vozimo ko normalni, pa letimo, a tako se može odleteti i u smrt, a mi želimo da živimo dugo. Imamo puno razloga.

Prodali smo sve. Sve za padobrane… i mazdu i bembaru i suzukija, ostala nam naša osmica i padobrani. Padobrani su skupi, a trebaju nam. Za nas dvoje ne treba više od dva, tri padobrana, ali imamo školu padobranstva, tako da treba za đake. Suludo zvuči, ali to je naš život. Voziti se u raspaloj osmici i imati padobrane. Naučiti ljude da skaču i lete, a nama koliko ostane. Ulaganja su prevelika, a vraća nam se jako malo. Plaćanje skokova i aviona je skupo, tako da nama ostaje da posle napornog radnog dana kupimo šta nam treba za kuću…frižider. Tu je i pampers, aptamil, knjige, sveske, igračke…ma o čemu pričamo? Sve je katastrofa skupo.

Od škole živimo. Kako živimo od toga, ni nama nije jasno…, pa što mora sve da nam bude jasno? Važno je da živimo i radimo ono što volimo, pare nisu problem, nema ih. Moto-skupovi su ostali samo lepa uspomena, ali izgleda da sve bude u svoje vreme. Nikad se ne zna, kad omatorimo, a deca odrastu možda i sednemo opet na motor, pa u svet.

Kad se već raspisah da pitam, da neće možda neko da kupi jaguara, 96to, bela koža, plin, 4000 evra, neregistrovan, nikad se ne zna, možda neko hoće?