Moj zatvor

Znate vi mene i ‘vaku i ‘naku, ali kakva sam u zadnjih 10-tak dana, ma ima i više, ne možete ni da zamislite. Zato što ni ja sebe ovakvu ne poznajem. Svakoga dana psujem svoju rođenu majku i oca svoga, što su me vaspitali ovako kako jesu. Nek’ mi oproste, a hoće, jer me razumeju i najbolje poznaju.

– Znaš, steglo me ovako ovde, kao da me neko drži za gušu. Imam tu neku knedlu i ne mogu ni da je progutam, a ni da je pljunem napolje.

– A vidiš ovde, e tu kao da mi zjapi neka rupetina, pa imam potrebu da s vremena na vreme stavim ruku na srce. Da pritegnem malo jače.

– Ne mogu da udahnem onoliko vazduha koliko mi se čini da mi treba. Neće nešto.

– A glava? Uh glava kao da nije moja. Teram sebe da pređem preko nekih stvari i kao prešla sam, ali ne da glava.

– Malo malo, pa mi proleti neka slika i muči me. Baš me muči. Ne da mi da progutam knedlu, da udahnem vazduh, da mi srce bude na mestu. Vilica me boli od ćutanja, od neizgovorenih reči, misli.

– Nisam sigurna da bi mi psiholog bio dovoljan. Sve se nešto plašim da će na kraju psihijatar imati posla sa mnom, bolje i psihijatar nego neko ozbiljnije oboljenje, što nije isključeno. Osećam.

–  Nije mi se ovo ranije dešavalo. Nisam nikada bila u situaciji u kakvoj sam sada. Pa se mislim, šta sam sve do sada pregurala, kako ovo ovoliko može da me savlada i da mi ovoliko oduzme snagu i kao da mi i razum oduzima lagano?

Izgleda da je došlo vreme, da i meni neko dođe glave.

Znate li vi kada vam niko ne može dati savet, pa čak ni prividan, utehu? Znate ono kada vam neko  kaže: „Stani polako, rešiće se to, ne brini…“ E čak mi ni to niko ne može reći.  Nema rešenja na vidiku, a ja u zatvoru. Zatvor slobodnog tipa. Mogu da izađem iz zatvora kad god mi se digne đoka, da idem gde god hoću, ali kada se vratim…hm…kao da nemam gde da se vratim. Uskraćena mi je sloboda življenja.

Ne mogu da izađem gola iz kupatila, a to mi je oduvek bio neki „merač“ slobode. Ne mogu da vičem kada hoću, ne mogu da pojačam televizor do kraja i da igram na sred dnevne sobe sa svojom decom. Ne mogu da se svađam sa sopstvenim mužem. Moje knjige i slike su premeštene, a nisam ih ja premestila, jer su dve police bile potrebne za nešto. Ne mogu da pričam šta god hoću. Ne mogu da radim šta god hoću. Ne mogu milion i jednu stvar i sve mi se čini da će to potrajati dugo i to je to što me guši, što me davi, što mi ne da mira, ni noću sna na oči.

Ovo „zatvor“ može da se tumači i kao ono kada vam se sere, a nešto vas neće, pa vam sopstvena govna smetaju i muče vas do te mere, da se može desiti i da puknete zbog najobičnijeg sranja.

Volela bih kada bih mogla da i ja ceo dan sedim za kompom kao on i da razmišljam da li da igram trefa ili sans. Predao se. Ne mogu da igram karte i glupe igrice. Mrzi me da živim više. I nerviram se što sam ovakva kakva jesam. Što sam toliko sažaljiva? Što sam vaspitana tako kako jesam, pa ne mogu ništa da kažem?

I sada ide deo u kom opisujem svu nepravdu, ali izostaviću to, zbog onog jebanog vaspitanja. Jebo me konj, da me jebo. Pa i neka me uguši ta knedla, ali jednu jedinu reč koja može da iskaže ono što mislim da je nepravda, neću reći. Što ja moram ovako da mučim sebe? Radi mira u kući? U kakvoj kući, u čijoj kući? Radi čijeg mira? To što bih ja rekla ništa na bolje ne može da promeni, pa zato neka me neka crknem.

Nisu me pobedile ni veće nepravde, neće vala ni ovo, ali pod hitno moram da nađem nešto što će da me bar malo vrati u normalu i koliko toliko povrati mir u telo i dušu. Nema mi druge ako hoću da ostanem normalna. Normalna nikad nisam ni bila, ali bar malo da se vratim na staro ako ništa drugo. Upomooooć vičem iz sveg glasa, a znam da mi pomoći nema.

Advertisements

Posted on 22/09/2010, in Boje su u nama, ISTORIJA JEDNOG ŽIVOTA, SVAŠTA NEŠTO and tagged , , , , . Bookmark the permalink. 24 коментара.

  1. Svaki tvoj tekst treba prepisati, protiv svih vrsta zatvora i nepravdi … Svaka čast sestro. Ti si najnenormalnija, normalana osoba koju poznajem.

    Свиђа ми се

  2. Da ti ja sad tu palamudim zaista neću. Znam kako ti je iz iskustva ti kažem 🙂 i znam da je jedino rešenje: ignorisati. Samo odaću ti tajnu, to nisam znala ni ja.
    No, iako te volim pa sam malo i pristrasna, ali ubedjena sam da ćeš sama pronaći rešenje. Ko je to bolje od tebe radio do sada?
    Zato štapić u ruke, kucni se po glavi i drž na okupu dečicu i svog Ivana, svi drugi hoće, neće, odvolje im bilo.
    Ljubim vas sve dragi moji večiti borci!

    Свиђа ми се

  3. Nisam bas u toku sta se desava kod tebe, al osecaj razumem…
    Drzi se, reaguj, menaj…

    Свиђа ми се

  4. To ćutanje nema veze sa vaspitnjem, već sa time što se ne valja bez podrške.

    Jasna mi je i ta predaja i igranje igrica, (kod mene je bilo odlazak na posao po ceo dan)

    A najbolje je ne gomilati probleme i ne ćutati. Ako ih nagomilaš, onoga momenta kad prekipi, onda puca po svim šavovima.

    rešaaj probleme jedan za drugim, kako nailaze, bašiz razloga što će trenutno stanje stvari da potraje.

    Ja sam bila glupa, pa ćutala.
    Onda sam uspela da ignorišem.
    Ali mi je duši laknulo kad sam progovorila, i od tada ne ćutim.

    U mojoj se kući ssda zna red, a kad neko poželi da podriva dobije po njušci istog trenutka.

    Nema to veze sa vaspitanjem osim ako ne govoriš o patrijahalnom, ja takav utisak nisam stekla.

    Свиђа ми се

  5. Sigurna sam da možeš i ovo da preneseš i da će sve da legne jer ćeš shvatiti šta je bolje, prećutati ili reći. Znam da to možeš, jer kad god mi je teško, dođem kod tebe na blog i vidim jednu jaku ženu, majku, osobu, ličnost, vidim lava, zmaja, a ne miša . . .

    Свиђа ми се

  6. Suske kad kažem vaspitanje, verovatno sam to pokupila još iz kuće, pa zato i mislim da ima veze sa tim. Što se tiče podrške, hm…jebem mu mater imam je, da je nemam otišla bih još odavno. Ovako bar imam sa kim da pričam i ogovaram između dve partije preferansa. 🙂 Razumeš.

    Ćutim, ali ne umem da ignorišem i onda to više nisam ja, prosto se gušim. Znam da bi mi duši laknulo ako progovorim, ali ne znam šta će to rešiti ili će samo biti još napetije? Pameti nemam.

    Свиђа ми се

  7. Borsky kada nađem izlaz iz ovog problema, napisaću malo uputstvo „Kako se izbaviti iz „zatvora““…biće zanimljivo svakako. 😉

    Свиђа ми се

  8. Iko, jednom si me pitala kako sam mogla neke stvari da progutam, da se ne okrenem…opisala si situaciju i osećanje i odmah je mene počelo da guši.

    Sažaljenje je jedno, život nešto sasvim drugo. Bliski ljudi su tu da se podržavaju ali i da prodrmaju jedni druge kad postane neizdržljivo.
    Učini sve da živiš sa ljudima oko sebe, ne da živite jedni pored drugih (tako sam shvatila, ako grešim, izvinjavam se). Na kraju, ti možeš da učiniš samo ono što je do tebe, a svi učesnici su odgovorni za krajnji ishod.

    Nadam se da si me skapirala kako sam htela da me skapiraš. ❤

    Свиђа ми се

  9. Ja ćutala pa završila kod psihijatra. Ista knedla, isti tup bol u grudima i nedovoljan kapacitet pluća, navodno, neuroza i sl. Mislila sam da imam probelem sa srcem. Nisam imala. Samo sam puštala da me život vodi umesto da ja vodim njega. Ne daj to. Nije loše ni otići popričati sa čika psihom, meni je mnogo pomoglo.Ne daj se.

    :*

    Свиђа ми се

  10. Potpuno razumem kako se osećaš. Nemaš ništa od ćutanja i trpljenja. Odnosno, bolje progovori, dok nisi prsla skroz.

    Свиђа ми се

  11. Inspirisala si me za poslednji post, da ti ne postavljam link ovde. 🙂

    Свиђа ми се

  12. garsonjeru sto pre
    i ne cekaj da bude u Babusnici
    moze i par blokova nize ili vise (kako uzmes da gledas s koje strane) 😀

    Свиђа ми се

  13. Draga Ivana, najlepsa poruka koju ima jedan blog kod nas je upravo tvoj „dont give up“

    Ajmo opet / Rocky stil – „Nije stvar u tome koliko jako mozes da udaris, vec koliko jak udarac mozes da primis i ostanes na nogama“

    Свиђа ми се

  14. Sranje živo. Za knedlu jako dobro znam…znam i za bol u grudima. No, na žalost, to me ne čini korisnom za bilo kakav savet. Ćutiš, verovatno zbog ljubavi prema dragom, to bi bio valjda taj mir u kući. Ali život koji trenutno živiš (mislim na te jebene (ne)uslove u pretrpanom stanu) ne bih nikom poželela. Jednostavno tri generacije na jednom mestu su odlična podloga za govnav dan 😦 Nadam se da ima šanse da se uskoro to izmeni…jer te niko od nas ne poznaje ovakvu. Navikli smo na Ivanu punu života i želim joj što pre da se sabere i oduzme i vrati nazad! Iskreno!!

    Свиђа ми се

  15. Kokice ovo što si rekla: „jer te niko od nas ne poznaje ovakvu. Navikli smo na Ivanu punu života…“ najbolje opisuje kako se osećam. Sama sebe ne prepoznajem. Izgleda da je problem veći nego što mi se činilo na početku.

    Свиђа ми се

  16. Marouk skapirala sam te. Samo što je ovo moje blaži oblik, ne može se uporediti sa tobom, međutim…ako pogledamo kakva osećanja stvara ova situacija, onda neka posebna razlika i ne postoji.

    Svi smo mi različiti, znači stepen onoga koliko izdržavamo zavisi od ličnosti do ličnosti. Za razliku od tebe, problem sam prepoznala kako je ušao na vrata i tražim rešenje, ne čekajući da kulminira.

    Свиђа ми се

  17. Dži ne znam ko koga vodi. Kao da me neko mlatio po glavi i nemam pojma ni o čemu. Imam ja svog psihologa, samo što je u Kraljevu, a to je kao i da je nemam. Smisliću nešto već.

    Свиђа ми се

  18. Miljo linkuj slobodno kad god imaš šta http://miljalukic.blogspot.com/2010/09/licemerje-za-sve-pare.html

    Ne znam šta da kažem. Kad smislim rećiću ti.

    Свиђа ми се

  19. Drvena i ja verujem u svoj sud i verujem da ću na kraju uraditi najbolje što umem. Hvala ti.

    Свиђа ми се

  20. Hiljadarko samo će na kraju biti pitanje ko će u garsonjeru? 😆

    Свиђа ми се

  21. Ivane naziv mog bloga je ukratko moj stav o životu, kao i kod većine uglavnom. A ovo o udarcima…mislim da ću napisati nov post.

    Dobrodošao mi i žao mi je što nisi stigao kad je bila neka veselija tema, mada sam sigurna da će ih biti posle svega ovoga. 🙂 😉

    Свиђа ми се

  22. Hejjj, lepo ti Suske reče, nema ćutanja, to je tvoj život, ti postavljaš pravila. urlaj na sav glas! Neću više da te “vidim“ ovakvu.

    I naravno da ti ima pomoći, uvek ima. Ti bar znaš da ne postoje nerešivi problemi

    Свиђа ми се

  23. Znam Ivančice, po svoj prilici nećeš me više viđati ovakvu. 😉

    Свиђа ми се

  24. Nema tu filozofije. Nekada, kada nam zagusti ne vidimo dalje od svog nosa. Ej, bre Char, ja sam u govnima već šurnaest godina i svaki put kada sam mislila ovo je dno, dna, bivalo je još gore. Jebi ga, konačno malo krenulo, ali toliko sporo da mislim, neću dočekati da mi svane.
    I, da, konfuzna sam, ups, ponoć je, pa da, mozam mi na leru, ne da ti delim savet, nego samo se malo umiri i rešiće se, videćeš, bar delić sranja!
    Ljubim vas sve i držim šipke da te ne uguši ona knedla i da ti rupa zaraste i da budeš srećna, vesela i ne treba tebi psihić, znam ja tebe i takve! 😉 (kao ja)

    Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s