Monthly Archives: новембар 2008

Danas je Dan Republike

Zemlji koje više nema.

Zabranjeno Pušenje – Dan Republike

Danas je Dan Republike
I stari je popio malo
Na televiziji Lepa Brena
I stari se sjeća ratnih vremena

Da bi danas bilo bolje
Oni su poturali svoja pleća
Gazili hladne rijeke
Jeli koru s drveća

Žao mu je što neki misle
Da je život negdje drugdje
I ne sanja se više stari san
Čekaju pasoš da odu van

Danas je dan, Dan Republike
Danas je dan, Dan Republike
Danas je dan, Dan Republike
I stara kaže Dragane šuti
Skrati jezik mogu te čuti

Dan, Dan Republike
Danas je dan, Dan Republike
Danas je dan, Dan Republike

Danas je Dan Republike
I stari se sjeća ratnih dana
Žao mu je što se ni klinci
Više ne igraju partizana

Danas svako zna
Da je glava samo jedna
Danas svako zna
Pred kim pasti na koljena

Danas je Dan Republike i stari kaže
Otvorite prozore, pijan je i čini mu se
Da logorske vatre u daljini gore
Logorske vatre, u daljini gore

Danas je dan, Dan Republike
Danas je dan, Dan Republike
Danas je dan, Dan Republike
I stara kaže
Jesi l’ normalan Dragane
Zatvaraj prozore, ne radi grijanje

Danas je dan, Dan Republike
Danas je dan, Dan Republike

Danas je dan, Dan Republike
Danas je dan, Dan Republike

I stara kaže Dragane šuti
Skrati jezik, mogu te čuti

Dan, Dan Republike
Danas je dan, Dan Republike
Danas je dan, Dan Republike

Zabranjeno Pušenje – Od istorijskog AVNOJa

Cetres’ pete njega je primila partija,
A s vojskom je usao u Trst
Sada ulazi na vrata komesarijata
A prima ga crveni krst

Njegov sin vise nema svoga osmjeha
Po kome su ga znale cure s Koseva

Kaze, stari, ova Juga to je veliki zajeb
Tebe i tvojih komunjara

A stara sjedi i place
Kaze Dragane pusti vjesti malo jace
Od istorijskog AVNOJ-a
Do izbjeglickog konvoja
Preko Sremske Race

U njemu tece krv radnih akcija
Kad se diglo i selo i grad
Bio je on bez igdje icega
Ali nikad prazan ko sad

Stari sad se vidi sad se vraca
S kim ste htjeli da budete braca

Zajebo vas Tito i partija cijela
Sloboda ocigledno nije umjela da pjeva

A stara sjedi i place
Kaze Dragane pusti vjesti malo jace
Od istorijskog AVNOJ-a
Do izbjeglickog konvoja
Preko Sremske Race

Ponekad sanja smrt kako se sunja
I odvodi najbolje drugove
A ponekad usni nerodjenog unuka
Kako zbori Majakovskog stihove

S barikada se cuje No Pasaran
O kako je cudan bio taj san
Tu je ceta proletera, zastava crvena
Tu je slika Ive Lole Ribara

A stara veli dosta svadje
Kaze Dragane pusti vjesti malo jace
Od istorijskog AVNOJ-a
Do izbjeglickog konvoja
Preko Sremske Race

Od istorijskog AVNOJ-a
Do izbjeglickog konvoja
Preko Sremske Race

Advertisements

Možda sam i ja "Majka hrabrost"

Majka hrabrost. Možda ste već posetili ovaj sajt, ako jeste onda predpostavljate koliko sam ljuta i besna. Ova zemlja je u totalnom rasulu, a tamo gde mora da postoji red, zakon, humanost i još mnogo toga, je najgore stanje. U srpskim porodilištima. Posetite sajt i sve će vam biti jasno.

Čitam sve ove priče i zgrožavam se. Ispričaću vam i ja svoju. Rodila sam troje zdrave, prave, lepe dečice, što znači da sam se i tri puta porađala, s obzirom da nisu blizanci.

bebica

26. 10. 1999. Kraljevo
Naglasiću da me je porađao doktor koji je porađao i moju sestru, tako da smo imali apsolutno poverenje u njega. Između ostalog mi je i vodio celu trudnoću. Hoću za početak da kažem da porođaj može biti divan nezaboravni doživljaj, čak i u Srbiji.

Oni prvi mali bolići su počeli pre podne oko 11. Pošto sam živela blizu porodilišta, doktor nije insistirao da odmah dođem, što je i najvažnija stvar u celom tom mom porođaju. Rekao mi je da se ponašam sasvim normalno kao i svakog drugog dana, da šetkam, raduckam nešto i da se s vremena na vreme javim.

Bio je to izuzetno srećan i lep dan za mene i moju porodicu. Sećam se da sam ljuštila pečenu papriku sa mamom, igrala se sa sestrićima, išla čak i u prodavnicu, da šetkam malo… Sasvim normalan dan, protkan povremenima bolovima. Čitavog dana sam se u stvari otvarala, malo po malo. Kada su naišle prave kontrakcije, istuširala sam se, sredila i odveli su me u porodilište. Evo šta sam napisala posle porođaja.

… Dr. Tanasković me je pregledao u 19:10 na ginekologiji. Odveli su me u porodilište. Vodenjak pukao u 19:45. Bolelo me je, ali izdržljivo. Šaputala sam svojoj bebi. „Hajde bebo, hajde bebo, možeš ti to… izađi polako, čekam te, ne boj se!“ Tačno u 21:00 rodila sam ćerku. Teška 2550g, dugačka 52cm, obim glave 32cm. Zdrava, vitalna, lepa, kočoperna beba. Stavili su mi je na grudi, odmah me je uhvatila za prst, poljubila sam je u glavu. Osećaj je neverovatan. Smejem se i plačem od sreće u isto vreme, tresem se od uzbuđenja. Mnogo volim što je devojčica. Posteljica je izašla u 21:05. Porođaj je prošao super! Dali su nam broj 43. Odvode me u sobu broj 8. Malo sam umorna, ali i dovoljno jaka da odmah ustanem. U pratnji sestre sam se istuširala. Isuviše sam uzbuđena da bih spavala. Celu noć sam se smejala sa ženama po sobi. Zaspala sam tek oko pola 3 a već, u 4 sam se probudila. Promenila posteljinu, istuširala se i sredila za prvi podoj. Nisu je doneli u pola šest. Bilo mi je žao, ali znam da je sve u redu i zato sam neverovatno srećna. Naš prvi susret oko pola deset. Oduševljena sam mojom malom devojčicom. Ima dugu crnu kosicu i tamne oči. Gledam je i pokušavam da shvatim šta se u stvari dešava. Moja kiflica, uvijena, pa me gleda. Dala sam joj da sisa. Vuče kao da je to već mnogo puta radila. Priroda! Oči mi zasuze, pa se smejem, privijam je uz sebe, ljubim je u glavu, tepam joj i dajem joj nezvanično ime Jovana…. Porodili su me doktor Miloš Tanasković i babica Rada Debeljak.

kulaza

Tako je protekao moj prvi porođaj. Bez ijednog jedinog uboda iglom, bez sečenja, bez ikakvih problema. Bez potplaćivanja, naplaćivanja i ostalih radnji. Bila sam presrećna što je devojčica, što će i ona jednom kad poraste moći da doživi taj divni osećaj porađanja. U takvom mi je sećanju ostao prvi porođaj.

Ide život dalje svojim tokom i tako se preselimo u Beograd. Da sam znala šta je Narodni Front, sigurno bih se ponovo porađala u Kraljevu kod mog divnog doktora. U Narodnom Frontu vam ništa ne znači čak i ako imate vezu, ako vam je ta veza … Evo ispričaću vam.

April mesec, 2007. termin mi je 21. Doktorka mi je u određenom periodu uradila jedan ili dva ultra zvuka, ne sećam se, zakazala pregled za utorak 17. Odemo mi lepo na pregled. Po preporuci joj kupimo bombonjeru i neki parfem. „Videćeš divna je ona, ali voli tako sitne poklončiće, s vremena na vreme.“ Uvede me tamo u onu staklenu ambulantu. Nikada neću da zaboravim taj bol. Šta je ovo ljudi moji? Pa pregled nikada ne boli, pogotovu ne u devetom mesecu. „Nisi ti još otvorena, dođi u petak.“ Ne mogu da se sastavim od bola, siđem nekako. Neću nikada zaboraviti to poniženje. Stojim jadna, umirem od bolova i pružam joj onu ukrasnu kesu. „Doktorka… mali znak pažnje.“. Najradije bih je ubila, a ja se smeškam.

Ja u životu obično plačem samo od besa. Bol podnosim dobro. Kada sam izašla iz ordinacije, plakala sam kao nikad u životu. Odemo na kafu muž i ja, da se malo smirim. Kad ono, boli. Boli sve više i više. Boli, pa ne prestaje. Ceo prvi porođaj me nije tako boleo. Pozovemo je telefonom. Kaže ona da izmerim kontrakcije na koliko su, pa da se javim. Boli da ne mogu da izmerim. Kaže, dođi, ali požuri smena mi se završava u 14h.

Stignemo mi nekako kući da se sredim i dođemo. Kaže opet „daj da te pregledam“, i opet onom svojom ručerdom, kao da je pregledala ovcu, a ne ženu. „Šta te boli, pa samo si dva prsta otvorena, ajde idemo u porođajnu salu.“ Odvedoše me ko pravu ovcu. Kada su me uveli u boks, bila sam u totalnom čudu. Nije meni još vreme, šta rade ovi. Svojim pregledima mi je pokrenula porođaj. Vrište žene, kukaju, plaču, a ja se čudim šta me je snašlo. Naravno odmah su me uboli nekom iglom i nakačili na nešto. To nešto je indukcija. Tek sam kasnije provalila. Boli jebote.

ovca

Upadoše onda neki studenti, živi bili, da im anesteziolog pokaže kako se daje epidural. Ne meni, naravno, ja nisam ni stigla da popričam sa nekim o tome, već ženi do mene. Gledam ja tako šta onaj doktor radi i čekam da završi. „Doktore može li i meni epidural“. „Moraš da vidiš sa svojom doktorkom.“ Dođe ona moja i ja pitam. Kaže šapatom „može, ali to košta“. Znam rekoh da košta. Može li? Kaže, „tiho…ali to košta malo više“. „Ama šta košta da košta“. „To ti je 300 evra.“ Ma nek je i 15000, prodaćemo stan, uzećemo kredit, samo daj. Živ bio onaj anesteziolog i onaj koji je izmislio taj epidural, ubode me i meni laknu. Epidural po njima podrazumeva i jaču indukciju, a i doktorka žuri kući na ručak.

Onda su došle neke dve srednjoškolke da mi nameste CTG. Vrte sa onim po stomaku, pipkaju, traže, ne nalaze tonove bebe. Onda je nastala cela zbrka. Skupilo se njih, pa ne znam koliko. Nabili su mi nešto preko usta. To nešto je kiseonik. Rekoh smeta mi ovo. To je zbog bebe. Jedan, dva, tri… i eto ga moj Marko, tačno u 17:05. 2850 težak, 50 dugačak, lep, zdrav, prav, kočoperan. „Ima rupicu na bradi. Odakle mu samo to švalersko obeležje.“ To sam prvo rekla kada sam ga videla. Ponovo ista poplava osećanja. Dobili smo broj 1818 i moja doktorka je mogla da ode na jebeni ručak, sa sve bombonjerom, parfemom i 300evra. Doktorka se zove Jelena Radojević, a anesteziolog se zove Dr. M. Paštar.

Uslovi u Frontu su užasni, ali ima par onih dobrih sestrica koje ti boravak učine podnošljivijim, a i ja sam vedra i vesela osoba tako da neću da se žalim. Želim da naglasim da svako ko može da izbegne doktoru Radojević, da to i učini, jer znam za još par ovakvih slučajeva sa njom. Užas cele priče je u tome, što sam mogla da izgubim dete na samom porođaju. Beba se izmorila i prestala da reaguje. Sve je bilo isuviše brzo i nasilno. Još je i izjavila da bih se porađala do sutradan da nisam snalažljiva. Daleko joj lepa kuća. Žao mi je samo što sve ovo što govorim, ne mogu i da dokažem, ali bilo je baš ovako kako kažem i tačka. Ko mi ne veruje nek ide kod Jelene na porođaj ili neka pošalje nekog sebi dragog.

Treći porođaj. Trudnoća za trudnoćom, beba za bebom. Mart 2008. Kada samo pomislim na koliko pregleda, koje kakvih analiza, vađenja 16 litara krvi, ultrazvukova svakih 15 minuta i ctg-ova, čekanja sa stomakom do zuba po koje kakvim ambulantama, trudna žena mora da preživi, iznerviram se. Sigurna sam da je priroda sve izregulisala, ali sam i srećna što je medicina toliko napredovala. Hvala Bogu meni nije trebala. U toku svoje treće trudnoće sam jednom izvadila krv, uradila 2 ultrazvuka i 1 ctg. U ambulantu sam otišla samo po uput za porođaj. Sve tri trudnoće sam bila izuzetno aktivna i zdrava.

rukica

Planiram ja tako da se porodim 1. aprila kada nam tata dođe sa puta. Planiram ja planiram kad ono… U naš veliki bračni krevet sam spakovala Jovanu sa jedne, Marka sa druge strane i sebe u sredinu. Tako smo spavali. Te noći su počeli oni mali bolići, kao sa početka moje priče. Malo po malo. Okrenem se zagrlim Jovanu, spavam malo, pa kad zaboli okrenem se, pa zagrlim Marka. Spavam, spavam, pa me probudi bol. Vrtela sam se, spavala, grlila ih, ljubila i u pola 7 ustala, probudim mamu i kažem, „ovo izgleda počelo, ne idem dok ne popijem kafu.“ Popijem i kafu, sredim se, ono već 7 i 15. U Narodnom Frontu sam bila u 7:45, u boks za porođaj su me brzom brzinom prevezli u 7:55, a već u 08:00 sam držala svoju treću bebu u naručju. Rodila se i Ana. 2750 teška, 49 dugačka, zdrava, prava, kočoperna beba. Dobili smo broj 1798.

Kad su me uveli u boks nikog nije bilo sem jedne mlade, lepe, devojke. Mislila sam da će ona da me pripremi za porođaj, pa će valjda i moja doktorka stići. Promenila sam doktorku, naravno. Stigla sam samo da je pitam „izvini, a ko si ti“. Da nije neki student ili srednjoškolka. Dok je stigla da mi odgovori, već je držala moju Anu. Predivna, mlada babica. Slađa se zove i žao mi je što ne znam kako se preziva. Nikada je više nisam videla. Kada smo se ja i Ana izmazile i izljubile nju su odneli i ja sam već telefonirala. Kulaža totalna. Ležim na onom stolu sva uplakana od sreće i pričam telefonom. Preko puta u boksu čujem „a nije te bolelo kad si se tetovirala, a sad se dereš ko magare?“ Zahvaljujem se Bogu što sam ih sve izbegla.

Nećete mi verovati ko je prvi ušao u boks posle babice. „Divna“ nasmejana doktorka Jelena. Zamalo sam pala u nesvest, ali sam bila presrećna što je sve gotovo i što ona nema šta da prčka po meni. „Jao Ivanice, pa što se nisi javila.“ „Tražila sam vas, ali ste bili na odmoru.“ Ma teraj se, mislim se, od mene više nećeš dobiti ni dinara.

Front ko pravi front, uslovi ko i predhodne godine. Prepovijala sam bebe po sobi, jer nisu sve mame znale kako se to radi, a nije imao ko da im pokaže. Delila neke savete, pomagala sam im koliko sam umela i tako, brzo nam je prošao boravak u tom haosu.

bebica-nogica

Za kraj ću još i da kažem da su mi izgubili karton. Kako je za manje od godinu dana moguće da se izgubi nečiji karton. Jednostavno je nestao. Šta se sve radi, pomislila sam da je možda i namerno nestao, da ne bih imala nikakvog osnova, ni dokaza protiv bilo koga iz 2007. Razumemo se.

Mislim da svi koji pričaju svoje priče treba da kažu imena tih doktora, jer ako ništa drugo neka ih izbegnu oni koji mogu. Sve u svemu, rađajući svoju decu sam odlično prošla. Samo kada se setim one ogromne žene kako me je ispovređivala, dođe mi da … ma neću više ništa da kažem. Hvala Bogu što je Marko bio jak.

Možda sam i ja „Majka hrabrost“

Majka hrabrost. Možda ste već posetili ovaj sajt, ako jeste onda predpostavljate koliko sam ljuta i besna. Ova zemlja je u totalnom rasulu, a tamo gde mora da postoji red, zakon, humanost i još mnogo toga, je najgore stanje. U srpskim porodilištima. Posetite sajt i sve će vam biti jasno.

Čitam sve ove priče i zgrožavam se. Ispričaću vam i ja svoju. Rodila sam troje zdrave, prave, lepe dečice, što znači da sam se i tri puta porađala, s obzirom da nisu blizanci.

bebica

26. 10. 1999. Kraljevo
Naglasiću da me je porađao doktor koji je porađao i moju sestru, tako da smo imali apsolutno poverenje u njega. Između ostalog mi je i vodio celu trudnoću. Hoću za početak da kažem da porođaj može biti divan nezaboravni doživljaj, čak i u Srbiji.

Oni prvi mali bolići su počeli pre podne oko 11. Pošto sam živela blizu porodilišta, doktor nije insistirao da odmah dođem, što je i najvažnija stvar u celom tom mom porođaju. Rekao mi je da se ponašam sasvim normalno kao i svakog drugog dana, da šetkam, raduckam nešto i da se s vremena na vreme javim.

Bio je to izuzetno srećan i lep dan za mene i moju porodicu. Sećam se da sam ljuštila pečenu papriku sa mamom, igrala se sa sestrićima, išla čak i u prodavnicu, da šetkam malo… Sasvim normalan dan, protkan povremenima bolovima. Čitavog dana sam se u stvari otvarala, malo po malo. Kada su naišle prave kontrakcije, istuširala sam se, sredila i odveli su me u porodilište. Evo šta sam napisala posle porođaja.

… Dr. Tanasković me je pregledao u 19:10 na ginekologiji. Odveli su me u porodilište. Vodenjak pukao u 19:45. Bolelo me je, ali izdržljivo. Šaputala sam svojoj bebi. „Hajde bebo, hajde bebo, možeš ti to… izađi polako, čekam te, ne boj se!“ Tačno u 21:00 rodila sam ćerku. Teška 2550g, dugačka 52cm, obim glave 32cm. Zdrava, vitalna, lepa, kočoperna beba. Stavili su mi je na grudi, odmah me je uhvatila za prst, poljubila sam je u glavu. Osećaj je neverovatan. Smejem se i plačem od sreće u isto vreme, tresem se od uzbuđenja. Mnogo volim što je devojčica. Posteljica je izašla u 21:05. Porođaj je prošao super! Dali su nam broj 43. Odvode me u sobu broj 8. Malo sam umorna, ali i dovoljno jaka da odmah ustanem. U pratnji sestre sam se istuširala. Isuviše sam uzbuđena da bih spavala. Celu noć sam se smejala sa ženama po sobi. Zaspala sam tek oko pola 3 a već, u 4 sam se probudila. Promenila posteljinu, istuširala se i sredila za prvi podoj. Nisu je doneli u pola šest. Bilo mi je žao, ali znam da je sve u redu i zato sam neverovatno srećna. Naš prvi susret oko pola deset. Oduševljena sam mojom malom devojčicom. Ima dugu crnu kosicu i tamne oči. Gledam je i pokušavam da shvatim šta se u stvari dešava. Moja kiflica, uvijena, pa me gleda. Dala sam joj da sisa. Vuče kao da je to već mnogo puta radila. Priroda! Oči mi zasuze, pa se smejem, privijam je uz sebe, ljubim je u glavu, tepam joj i dajem joj nezvanično ime Jovana…. Porodili su me doktor Miloš Tanasković i babica Rada Debeljak.

kulaza

Tako je protekao moj prvi porođaj. Bez ijednog jedinog uboda iglom, bez sečenja, bez ikakvih problema. Bez potplaćivanja, naplaćivanja i ostalih radnji. Bila sam presrećna što je devojčica, što će i ona jednom kad poraste moći da doživi taj divni osećaj porađanja. U takvom mi je sećanju ostao prvi porođaj.

Ide život dalje svojim tokom i tako se preselimo u Beograd. Da sam znala šta je Narodni Front, sigurno bih se ponovo porađala u Kraljevu kod mog divnog doktora. U Narodnom Frontu vam ništa ne znači čak i ako imate vezu, ako vam je ta veza … Evo ispričaću vam.

April mesec, 2007. termin mi je 21. Doktorka mi je u određenom periodu uradila jedan ili dva ultra zvuka, ne sećam se, zakazala pregled za utorak 17. Odemo mi lepo na pregled. Po preporuci joj kupimo bombonjeru i neki parfem. „Videćeš divna je ona, ali voli tako sitne poklončiće, s vremena na vreme.“ Uvede me tamo u onu staklenu ambulantu. Nikada neću da zaboravim taj bol. Šta je ovo ljudi moji? Pa pregled nikada ne boli, pogotovu ne u devetom mesecu. „Nisi ti još otvorena, dođi u petak.“ Ne mogu da se sastavim od bola, siđem nekako. Neću nikada zaboraviti to poniženje. Stojim jadna, umirem od bolova i pružam joj onu ukrasnu kesu. „Doktorka… mali znak pažnje.“. Najradije bih je ubila, a ja se smeškam.

Ja u životu obično plačem samo od besa. Bol podnosim dobro. Kada sam izašla iz ordinacije, plakala sam kao nikad u životu. Odemo na kafu muž i ja, da se malo smirim. Kad ono, boli. Boli sve više i više. Boli, pa ne prestaje. Ceo prvi porođaj me nije tako boleo. Pozovemo je telefonom. Kaže ona da izmerim kontrakcije na koliko su, pa da se javim. Boli da ne mogu da izmerim. Kaže, dođi, ali požuri smena mi se završava u 14h.

Stignemo mi nekako kući da se sredim i dođemo. Kaže opet „daj da te pregledam“, i opet onom svojom ručerdom, kao da je pregledala ovcu, a ne ženu. „Šta te boli, pa samo si dva prsta otvorena, ajde idemo u porođajnu salu.“ Odvedoše me ko pravu ovcu. Kada su me uveli u boks, bila sam u totalnom čudu. Nije meni još vreme, šta rade ovi. Svojim pregledima mi je pokrenula porođaj. Vrište žene, kukaju, plaču, a ja se čudim šta me je snašlo. Naravno odmah su me uboli nekom iglom i nakačili na nešto. To nešto je indukcija. Tek sam kasnije provalila. Boli jebote.

ovca

Upadoše onda neki studenti, živi bili, da im anesteziolog pokaže kako se daje epidural. Ne meni, naravno, ja nisam ni stigla da popričam sa nekim o tome, već ženi do mene. Gledam ja tako šta onaj doktor radi i čekam da završi. „Doktore može li i meni epidural“. „Moraš da vidiš sa svojom doktorkom.“ Dođe ona moja i ja pitam. Kaže šapatom „može, ali to košta“. Znam rekoh da košta. Može li? Kaže, „tiho…ali to košta malo više“. „Ama šta košta da košta“. „To ti je 300 evra.“ Ma nek je i 15000, prodaćemo stan, uzećemo kredit, samo daj. Živ bio onaj anesteziolog i onaj koji je izmislio taj epidural, ubode me i meni laknu. Epidural po njima podrazumeva i jaču indukciju, a i doktorka žuri kući na ručak.

Onda su došle neke dve srednjoškolke da mi nameste CTG. Vrte sa onim po stomaku, pipkaju, traže, ne nalaze tonove bebe. Onda je nastala cela zbrka. Skupilo se njih, pa ne znam koliko. Nabili su mi nešto preko usta. To nešto je kiseonik. Rekoh smeta mi ovo. To je zbog bebe. Jedan, dva, tri… i eto ga moj Marko, tačno u 17:05. 2850 težak, 50 dugačak, lep, zdrav, prav, kočoperan. „Ima rupicu na bradi. Odakle mu samo to švalersko obeležje.“ To sam prvo rekla kada sam ga videla. Ponovo ista poplava osećanja. Dobili smo broj 1818 i moja doktorka je mogla da ode na jebeni ručak, sa sve bombonjerom, parfemom i 300evra. Doktorka se zove Jelena Radojević, a anesteziolog se zove Dr. M. Paštar.

Uslovi u Frontu su užasni, ali ima par onih dobrih sestrica koje ti boravak učine podnošljivijim, a i ja sam vedra i vesela osoba tako da neću da se žalim. Želim da naglasim da svako ko može da izbegne doktoru Radojević, da to i učini, jer znam za još par ovakvih slučajeva sa njom. Užas cele priče je u tome, što sam mogla da izgubim dete na samom porođaju. Beba se izmorila i prestala da reaguje. Sve je bilo isuviše brzo i nasilno. Još je i izjavila da bih se porađala do sutradan da nisam snalažljiva. Daleko joj lepa kuća. Žao mi je samo što sve ovo što govorim, ne mogu i da dokažem, ali bilo je baš ovako kako kažem i tačka. Ko mi ne veruje nek ide kod Jelene na porođaj ili neka pošalje nekog sebi dragog.

Treći porođaj. Trudnoća za trudnoćom, beba za bebom. Mart 2008. Kada samo pomislim na koliko pregleda, koje kakvih analiza, vađenja 16 litara krvi, ultrazvukova svakih 15 minuta i ctg-ova, čekanja sa stomakom do zuba po koje kakvim ambulantama, trudna žena mora da preživi, iznerviram se. Sigurna sam da je priroda sve izregulisala, ali sam i srećna što je medicina toliko napredovala. Hvala Bogu meni nije trebala. U toku svoje treće trudnoće sam jednom izvadila krv, uradila 2 ultrazvuka i 1 ctg. U ambulantu sam otišla samo po uput za porođaj. Sve tri trudnoće sam bila izuzetno aktivna i zdrava.

rukica

Planiram ja tako da se porodim 1. aprila kada nam tata dođe sa puta. Planiram ja planiram kad ono… U naš veliki bračni krevet sam spakovala Jovanu sa jedne, Marka sa druge strane i sebe u sredinu. Tako smo spavali. Te noći su počeli oni mali bolići, kao sa početka moje priče. Malo po malo. Okrenem se zagrlim Jovanu, spavam malo, pa kad zaboli okrenem se, pa zagrlim Marka. Spavam, spavam, pa me probudi bol. Vrtela sam se, spavala, grlila ih, ljubila i u pola 7 ustala, probudim mamu i kažem, „ovo izgleda počelo, ne idem dok ne popijem kafu.“ Popijem i kafu, sredim se, ono već 7 i 15. U Narodnom Frontu sam bila u 7:45, u boks za porođaj su me brzom brzinom prevezli u 7:55, a već u 08:00 sam držala svoju treću bebu u naručju. Rodila se i Ana. 2750 teška, 49 dugačka, zdrava, prava, kočoperna beba. Dobili smo broj 1798.

Kad su me uveli u boks nikog nije bilo sem jedne mlade, lepe, devojke. Mislila sam da će ona da me pripremi za porođaj, pa će valjda i moja doktorka stići. Promenila sam doktorku, naravno. Stigla sam samo da je pitam „izvini, a ko si ti“. Da nije neki student ili srednjoškolka. Dok je stigla da mi odgovori, već je držala moju Anu. Predivna, mlada babica. Slađa se zove i žao mi je što ne znam kako se preziva. Nikada je više nisam videla. Kada smo se ja i Ana izmazile i izljubile nju su odneli i ja sam već telefonirala. Kulaža totalna. Ležim na onom stolu sva uplakana od sreće i pričam telefonom. Preko puta u boksu čujem „a nije te bolelo kad si se tetovirala, a sad se dereš ko magare?“ Zahvaljujem se Bogu što sam ih sve izbegla.

Nećete mi verovati ko je prvi ušao u boks posle babice. „Divna“ nasmejana doktorka Jelena. Zamalo sam pala u nesvest, ali sam bila presrećna što je sve gotovo i što ona nema šta da prčka po meni. „Jao Ivanice, pa što se nisi javila.“ „Tražila sam vas, ali ste bili na odmoru.“ Ma teraj se, mislim se, od mene više nećeš dobiti ni dinara.

Front ko pravi front, uslovi ko i predhodne godine. Prepovijala sam bebe po sobi, jer nisu sve mame znale kako se to radi, a nije imao ko da im pokaže. Delila neke savete, pomagala sam im koliko sam umela i tako, brzo nam je prošao boravak u tom haosu.

bebica-nogica

Za kraj ću još i da kažem da su mi izgubili karton. Kako je za manje od godinu dana moguće da se izgubi nečiji karton. Jednostavno je nestao. Šta se sve radi, pomislila sam da je možda i namerno nestao, da ne bih imala nikakvog osnova, ni dokaza protiv bilo koga iz 2007. Razumemo se.

Mislim da svi koji pričaju svoje priče treba da kažu imena tih doktora, jer ako ništa drugo neka ih izbegnu oni koji mogu. Sve u svemu, rađajući svoju decu sam odlično prošla. Samo kada se setim one ogromne žene kako me je ispovređivala, dođe mi da … ma neću više ništa da kažem. Hvala Bogu što je Marko bio jak.

Rastroj

Već duže vreme nemam želju da napišem ni jednu, jedinu reč. Možda ne bih trebala ni sada. Sve u svemu život protiče uobičajeno. Izdešavalo se puno lepih stvari, ali nemam volje da pišem o njima. Nervno sam rastrojena. Stroj – rastroj. Ubija mene ovo vreme, a nemam ni jedan razlog da se isplačem, rasteretim. Pročitam, tu i tamo ponešto, ali ne vidim vrednim svoje komentarisanje bilo čega. Pročitam tako malopre priču kod Električnih Snova i zasuze mi oči. I sada samo mogu da joj se zahvalim što je izazvala ovu buru emocija u meni, koje su me naterale da se bez i jednog razloga isplačem ko čovek.

Senzacija

Život, način i razlog našeg dolaska. Život, svrha, razlog življenja. Prosto pitanje, čemu sva ta zajebancija? Hiljade i hiljade ljudi dnevno zapitaju se isto. Čemu život? Tužni, srećni, depresivni ili sasvim obični ljudi, bez posebnih karakteristika, pitaju se čemu živeti?

Ja sam lopov. Najviše na svetu sam prezirao lopove i prevarante, a na kraju sam i sam postao lopov. Nije me sramota da to kažem, jer to je bio moj izbor, kao i sve ostalo u mom životu. Mudrost dolazi uvek prekasno, tako da nam samo kajanje preostaje. Ne želim da se kajem zbog svog izbora. Izgleda da nisam dostigao mudrost.

Znate li uopšte koliko ljudi u današnje vreme krade? Postoji li uopšte mogućnost da se izvrši jedno takvo statističko istraživanje? Verovatno ne. S obzirom koliko njih krade, a nikada ne budu uhvaćeni u svom delu. O njima ne postoje podaci, oni su skriveni i uspešni lopovi koje je nemoguće ubaciti u bilo kakvu statistiku. Ljudi kradu iz raznih pobuda. Ja sam krao, ali ne da bih preživeo, imam sasvim solidnu penziju. Nisam krao ni da bih se materijalno bogatio. Krao sam i kriv sam. Krao sam najveće blago što čovek može da stvori. Kriv sam, ali se ne kajem. Opet kažem, mudrost nisam dosegao.

„Kakva drskost!“, možda ćete reći? „Čak se i ne kaje.“ Možete me optužiti, smejati mi se, rugati, ali nemojte to činiti dok ne čujete moju priču. Da… istina je da ste verovatno, već pročitali, nešto o mom slučaju. Bilo je po mnogim novinama. Negde u rubrici „hronika“, negde u „verovali ili ne“. Možda moj slučaj bude zabeležen i u nekim rekordima. Dobro je da nisam ispunio uslov da uđem kao „slučaj“ u knjigu „Darvinove nagrade“. Da je tako ne bi me bilo da vam napišem sve ovo. To je odlična knjiga koja opisuje razne „slučajeve“, ljudsku glupost koja se obično završavala smrću glavnih aktera tih priča. Pročitajte knjigu, zabavna je. Istina je, da sve što je pisano o meni, i što je istina i što je laž, mene se uopšte ne tiče. Ne dotiče me, ni najmanje.

* * *

Kažu da je iz jedne biblioteke, meni jako dobro poznate, nestalo preko 3000 knjiga. Pozamašan broj, morate priznati. Kažu da sam zapušten i da smrdim, da je to bio način da neometano kradem, jer su me ljudi zaobilazili, sklanjali se. Dokle samo doseže ljudska glupost? Čak nisu mogli ni da predpostave o čemu se zapravo radi. Kažu da su u mom stanu pronađene i gomile ploča, diskova, amajlija. Čitajući takve izjave po novinama, ljudi su sigurno pomislili da sam i sve to pokrao.

Istina je ovakva. Iz navedene biblioteke sam ukrao tačno 3462 knjige. Ni manje, ni više. Vodio sam evidenciju, tako da sam siguran u ovo što govorim. Ploče, diskovi i amajlije su moji. Sakupljao sam ih godinama. Pa nisam se ja rodio onog dana kada sam ukrao prvu knjigu. Šta je koga briga za moje stvari? Kako ih čuvam i gde ih držim, to je samo moja stvar. Nije istina da sam zapušten i da smrdim. Tog nesrećnog dana, kada su me uhvatili bio je red na… Bio je to moj performans.

Rođen sam pre 56 godina. Jedinac sin. Ponos svog oca, tada mladog zastavnika JNA, kome je sledilo napredovanje u svakom pogledu. Majka učiteljica. U stvari bila je učiteljica kada se udala, ali posle mog rođenja, nikada više nije radila. Postala je obična domaćica koja je ceo život žudela da se vrati u učionicu prepunu dece. Dali su mi ime Milan. Ne želim da budem N.N., pored lepog imena koje mi dade moja dobra majka. Iako sam bio dete vojnog lica, imao sam veliku sreću da se nismo stalno selili iz grada u grad. Tu gde sam se rodio, tu sam i odrastao i školu završio, zaposlio se i osnovao svoju porodicu. Imao sam srećno detinjstvo. I mladost mi je ostala u lepom sećanju. Zaposlio sam se odmah posle završenog fakulteta i u toj firmi ostao sve dok nisam postao prekobrojni. Ne želim da reklamiram firmu u kojoj sam radio, ali ću reći da sam u nju uložio deo mladosti i većinu života, uložio sam svoje snove, životni entuzijazam, svoje znanje i vreme. Kada su došle neke zle godine, otpisaše me kao nebitnog, suvišnog. Poslaše me na biro za zapošljavanje, na kom sam u mladosti bio čitavih dva meseca.

* * *

– Milane, molim te dođi da mi pomogneš.
– Reci debela, šta tvoj mužić može da uradi za tebe? Šta mojoj trudnjači još treba?
– Mislim da ovaj sto treba da odmaknemo od zida, da bi i tu moglo da se sedne. Hajde molim te, pomeri ga.
– Ma neka ga sada tako, kada nam budu dolazili gosti, neće biti problema da se za čas pomeri.
– Pa jeste. U pravu si, ali sada kada smo završili sa sređivanjem samo gledam šta bi još moglo da se uradi.
– Dobra moja dušica. Sada kada imamo nov, naš stan, ej bre naaš… ostalo nam je samo da uživamo i čekamo novog člana. Umorna si, a i ja sam na izmaku snage. Idemo pod tuš, pa u krevet. Dosta je sređivanja.
– Da znaš da si u pravu.

Danas taj isti sto, stoji na istom mestu, ali odmaknut od zida, da bi gosti mogli da sednu i sa te strane. Stoji sto, ali nema ko da sedne za njega.

– Alo tata slušaj…
– Alo Milice, pa šta je s’tobom? Što se nisi pre javila?
– Ma tata… nisam imala vremena. Odlično sam. Super smo putovali, pa dok smo se smestili. Znaš već.
– Dobro, dobro. Kako ti je tamo?
– London je predivan. Javiću se i mami sada, pa da se ne trošim. Čućemo se za par dana. Ljubim te. Ćao, ćao…
– Milice, alo Milice!.. Eh ta deca.

Milica, moja draga blesava ’ćerka. Raspitala se, spakovala stvari i otišla u jebeni London da čuva neke britančiće i da usavršava jezik. London je grad njenih snova, pa rekoh, neka je, neka uživa dok može.

Prolaze mi ponekad kroz glavu ti dani, te slike, razgovori, zagrljaji. Sreća kakvu samo porodica može čoveku da pruži. Moja draga Vera, moja najdraža Milica. Dve žene koje su mom životu davale smisao i činile me celim potpunim čovekom. Oženio sam se Verom iz želje i neizmerne ljubavi. Voleli smo se i bili odličan par. Tandem snova. Bila je predivna žena i majka. Da je svako poželi. Bez obzira šta se na kraju izdešavalo između nas, ja o toj ženi samo dobro i lepo mogu da pričam. Rekoh već „da je svako poželi“. Poželeo je neko za sebe… i tako, ode moja Vera. Nisam mogao da razumem gde sam to pogrešio, kada i kako sam je izgubio. Ne znam i ne shvatam. U kakvoj sam ja to zabludi živeo? Voleo sam i uvek ću voleti moju Veru, ali izgleda da Vera nikada nije tako volela mene.

Od kako je Milica otišla u London, nisam više viđao Veru. Volim da izgovaram i pišem njeno ime, ne zamerite. Nije više imala razloga da se sreće sa mnom. Udala se Vera za onog koji je poželeo, a drago naše dete već preko deset godina živi u Londonu. Ima 29 godina i još se ne udaje. Već odavno ne čuva britančiće. Radi u nekoj tamo produkcijskoj firmi. Smišlja reklame, bilborde, omote za muzičke diskove. Ne razumem se baš, ali tako ona kaže kada povremeno pozove. Snašlo se naše dete u belom svetu.

* * *

Naša porodica se raspala. Njih dve su otišle, a ja sam ostao sam u našem stanu, čekajući ne dolazeće goste, za stolom odmaknutim od zida. Moj ponosni otac je ispraćen na onaj svet sa sve vojničkom plotunskom paljbom, a majka posle par godina, tiho i skoro neprimetno, kao i što je živela, ode za njim. Jadan i tužan je postao moj život. Jadan ja u njemu, kako li sam se samo, tu zatekao?

Posle svega moj život je izgubio smisao. Svi dani su se stopili u jedan. Nisam više imao ni jedan razlog da nastavim da živim. Malobrojne prijatelje koje sam imao, ostavio sam za sobom kada sam otišao iz preduzeća. Nikada nisam bio nešto posebno društven. Nekolicinu njih sam povremeno viđao, ali kako je vreme odmicalo bilo je to sve ređe i ređe, dok na kraju nisu prestali da se javljaju.

Vreme je prolazilo. Nisam se propio, što bi možda bilo sasvim opravdavajuće i očekivano. Oduvek sam voleo pse, ali nisam hteo da nabavim psa. Ništa nisam mogao da mu pružim. Bio sam prazan, tako da bih samo prazninu mogao da mu dam. Zašto bih unesrećio još neko živo biće? Niko mi nije kriv, a zašto bi onda pas ispaštao? Psima treba ljubav i pažnja, a ja sam sve što sam imao i mogao već dao. Tako da mi je ostala samo bol.

Bol. Kakvu silnu bol može da donese samoća. Bol u predelu duše, srca. Prazninu koja zjapi unutar čoveka i urliče od tog istog bola. Zov i vapaj duše koji niko ne čuje.

Nisam više nikome bio važan. Nikome više nisam trebao. Ko sam u stvari ja? Ko sam bio sve ove godine? Jesam li ikada odgovorio sebi na to pitanje? Čemu u stvari ovaj jebeni život služi? Kažu ljudi da treba da učimo, stvaramo, radimo, osnivamo porodice. Sve sam ja to uradio, a na kraju… na kraju niko nije ostao, ni osmeh da mi pruži.

Ponekad bih se predao uspomenama. Gledao fotografije. Trenutke prošlosti zaustavljene u nekom srećnom vremenu. Plakao i suzama prao… Ma šta sam prao? Sa suzama su samo još više nadolazile uspomene, koje su bolele. Koje bole i peku… i danas.

Znam, reći ćete da postoje na svetu mnogo veće nesreće od samoće. Znam da me ne možete razumeti. Ne možete shvatiti bol i tugu nesrećnog usamljenog čoveka, ako nikada niste ostali sami. Ne dan. Ne pet. Ne mesec ili dva. Ostali sami godinama.

Čovek je čudenstveno biće. Nisam siguran, postoji li ta reč u našem jeziku? Postoji li uopšte reč koja može da opiše jačinu i snagu čovekove želje za življenjem? Čudenstvena ljudska snaga, koja se rađa iz ničega. Iz sve te moje samoće i tuge, iz bola i suza, rodila se ideja. Moram živeti, ne smem odustati od sebe, pa ma kako da mi je.

Često sam tako samo lutao ulicama. Bez cilja i smisla. Imao sam običaj da izađem na ulicu i da glumim prosjaka. Voleo sam da se smestim na uglu dve ulice i da gledam ljude. Posmatram njihove reakcije na zapuštenog čoveka, sa kutujem za cipele ispred sebe. Igram igru, „ovaj će u moju kutiju ubaciti neki dinar… ovaj neće“. Ovo je veliki grad, ali više puta se desilo da ispred moje kutije zastanu i oni koje sam poznavao. Oni mene ne bi prepoznali i to mi je bilo naročito zanimljivo. Ne retko bih i popričao sa nekim od njih. Uloga prosjaka mi je odlično stajala, a moja gluma je bila više nego dobra. Neverovatno je šta sve usamljenom čoveku može da padne na pamet. Novac koji bih skupio obično bih podelio cigančićima, svojim kolegama. Novac mi nije bio potreban. Ispunjavala me je ta igra. Analiza ljudi.

Pored ove uloge, bilo je dana kada sam se svetu predstavljao kao gospodin čovek, što sam nekada i bio. Umesto starih odrpanih cipela sam obuvao, stare, ali dobro očuvane izglancane cipele. Oblačio sam odelo, u kom sam potpisao mnogo važnih ugovora dok sam radio. Vezivao kravatu, pažljivo se sređivao čitavog dana, da bih predveče izašao u šetnju glavnom ulicom. Odem tako obučen na neku izložbu, u muzej, u pozorište. I tako sređen sam ponekad sretao poznata lica. Uljudno smo se pozdravljali. Ponekad porazgovarali. Kao gospodina su me znali, pa im ništa nije bilo čudno. Meni jeste. Danas gospodin, a juče prosjak. Juče prosjak, danas gospodin. Nekako mi je jako bila važna ta moja igra. Imao sam običaj, da u radnju u koju sam ulazio kao prosjak, da tražim neki dinar, uđem i glumim bogatog gospodina. Da probam garderobu kod iste prodavačice koja mi je nekoliko dana pre toga, dala par dinara za kiflu. Da probam skupu obuću, od 10-15 hiljada i da kažem da su baš te cipele savršene za mene, ali da su mi ipak nekako neudobne. Voleo sam da gledam kako se trude da mi udovolje. Poigravao sam se sa ljudima. Ne iz zle namere. Nikoga ja nisam povredio. Ja sam samo onaj usamljeni čovek koji je krao knjige. Kradu i gospoda i prosjaci. Odelo u stvari ne čini čoveka.

I sve ovo čitate, ne biste li otkrili tajnu o tim ukradenim knjigama! Mislim da je sada pravi trenutak da vam kažem ono što sam mogao i na početku. Ne biste čitali moju kratku ispovest, da nije te proklete biblioteke. Ne biste me nikada ni primetili. Ja već odavno nisam nikome važan. Ne znam da li uopšte zaslužujete istinu!? Želite da vam pričam kako sam se osećao stavljajući knjige u svoje pantalone. Vi, ljudi koji u meni videste i sina i oca, i muža i samca, i prosjaka i gospodina! Želite da vam pričam o svojim razlozima za takvo svoje delo. Vi, ljudi željni senzacije, ljudske prljavštine, tajni… Ma pogledajte sebe, pa onda meni sudite! Onda mene krivite i pljujte! Pogledajte u sebe i znaćete zašto sam krao knjige. Kada sebi budeti odgovorili na pitanje, zašto ste toliko gluposti učinili u svom životu, znaćete i zašto sam iz jedne obične biblioteke ukrao 3462 knjige.

* * *

Nekako mi vas je žao, pa ću vam ispričati. Pitate se zašto sam ih krao? Zašto ih nisam čitao i vraćao? Čemu ta potreba da sve te knjige ostanu tu? U stanu. Dvaput zaključane kada izlazim napolje, jednom kada sam unutra. Želeo sam da … kako uopšte to nekome mogu da objasnim? To je bio moj način da ubijem samoću. Sigurno sa mnom nešto nije u redu. Takav moj stav prema svetu i životu možda nije normalan… ali šta mogu? Šta sam uopšte mogao? Veliki, sređen stan, od nekih sedamdeset kvadrata, pust, bez smeha i graje, bez ičega. Poželeo sam da ga ispunim nečim neizmerno vrednim. Tako sam počeo iz biblioteke krišom da donosim jednu po jednu knjigu, a kasnije i po dve, tri. Zavisi kojeg su formata i debljine bile. Preko milion, možda dva miliona ispisanih stranica. Hiljade i hiljade likova, događaja i doživljaja. Nekih drugih tužnih i srećnih ljudi, ljubavi, smrti, ratova… svi oni skupa su ispunili moj dom, moj život, ubili su moju samoću tako rasuti svuda po stanu. Prosjak i gospodin koji kradu knjige i jednog običnog usamljenog mene, čine srećnim.

Nekada sam imao i porodicu i prijatelje. Živeo sam po nekim životnim pravilima, koje ljudi smatraju normalnim. Jesam bio srećan, ali sve to sam izgubio. Niko vam ne garantuje da ako radite onako kako kažu da treba, da ćete postati i ostati srećni.

Znači da je, i ako je krađa knjiga iz obične biblioteke, nešto što mi može ispuniti život, sasvim u redu i normalno. Ako nije uobičajeno i prihvaćeno, ne znači da me ne može učiniti srećnim.

Sada sam u zatvoru. Opasan sam po društvo i zajednicu. Biću ovde sigurno do suđenja. Biću ovde dok svi ne kažu sve što imaju u vezi mog slučaja. Dok veliki i pravedni sudija ne bude rekao svoju završnu reč. Posle toga će me vratiti u zatvor na određeno mi vreme ili ću biti slobodan. Možda ću biti slobodan, ali… ali šta ću ja sa svojom slobodom? Opet pesimista progovara iz mene.

Iz mog stana odneli su moje stečeno blago. Otišao je Jesenjin, Bukovski, Dostojevski… Napustio me Andrić, Krleža i Crnjanski. Zašto li ih samo nabrajam, kada ih ne mogu spomenuti sve? Odneli su ih i ostavili mi prazan stan. Možda sam ja lud? Možda stvarno jesam? Tako lud pitam se… Šta ću ja sa svojom slobodom? Šta ću onda smisliti u svom čudovišnom ljudskom umu?

Sada svi već znaju i mog gospodina i mog prosjaka. Sada svi znaju da u toj ulici, na tom spratu, u tom, baš tom stanu, iza tih vrata živi čovek, koji je lopov. Ne znam. Ako budem slobodan, preostaje mi samo da svoj dom ispunim sopstvenim blagom. Napisaću svoju knjigu. Nikada više ne želim da budem sam.

Eto vam vaše senzacije, a mene sada, molim vas, ostavite na miru.