Monthly Archives: мај 2010
Doktor za ljubavne probleme
Ljubavni problemi devojaka o kojima piše Zelena i parodija na njen post koju je napisao Stevo, mene su asocirali na genijalnu scenu iz filma „Čekaj me, ja sigurno neću doći“ . Petar Božović „doktor za ljubav“ ima rešenje. 😀
Nisam sigurna da recept koji on daje deluje, ali u trenucima očaja vredi pokušati. 😆
Samo malo…sastaviću se
Proslavili smo Dušanov 18-ti rođendan, znači bliži se moj 36-ti. Završili smo jednu osnovnu, jednu srednju i jedan četvrti razred. Ispratili smo tatu u svet kao pobegulje. Ma ko će da se pozdravlja i ispraća, nemamo mi srca za rastanke. Jednostvno smo se spakovali i otišli. U stvari prvo smo spakovali njega, da nešto ne zaboravi i otišli našoj drugoj kući u Kraljevo.
A ja…opet sam pustila onu drugu Ivanu, da reši sve ovo, da se suoči, da pojede koje govno, pa da idemo dalje, jer bez nje…ma ne mogu ja ovo. Vratili smo se i nema šanse da ja sama sada odem na spavanje. Nemojte da mi pametujete da nisam sama, da su deca tu, da ovo da ono…kad nema ko da me u onom velikom krevetu stisne svojom nogom i da me nervira, što pored tolikog kreveta voli da spava na mojoj polovini, dok njegova zvrji prazna…sama sam.
E nek’ crknem sada, pička li mu materina, a mislila sam…da nikada neću patiti zato što neko nije pored mene.
I tako rešiće ta Ivana ovo, a onda ću da joj se pridružim, pa da idemo dalje. 😉 Sastaviću se za neki dan.
Piš pauza
Zamislite sasvim slučajno upadnete u kupatilo dok je vaš dragi muškarac unutra, kad ono tamo ima šta i da vidite. Opružio se čovek koliko je dugačak, piški i vežba istovremeno, da ne gubi vreme. Krcka šolja pod njegovom težinom, ali on se ne obazire. Jedan, dva…piššš, pišš, dva, dva…piš, piš… Može mu se, ima alatku za takvu akrobaciju, pa ga baš briga.
Ova druga piš poza verovatno se češće može zateći. Apolon na delu, vežba streličarstvo. Ponos i dika svog roda. Za ovakav stav, treba da bude dobro obdaren, da posle akcije ne bi dobio po nosu, jer je zapišao wc šolju. Mislim da je sve stvar treninga i vežbe.
Treću pozu možda koriste kada se zapiju ili noću kada su sanjivi, pa se i ne probude.
Razlog za ovakvu pozu bi verovatno bilo razgibavanje ili ne daj bože ako bi mu noga bila u gipsu u vrlo čudnom položaju.
U slučaju da vaš muškarac zaista voli da vežba, a prostor mu ne dozvoljava da se opruži kao na prvoj fotki, uvek može da se nađe jednostavno rešenje. Nedostatak prostora u kupatilu se prosto rešava postavljanjem vratila ili neke ljuljaške iznad wc šolje. Može lepo da se zabavi, trenira i piški istovremeno. Uđete ujutru nonšalantno u kupatilo, pogledate ga zajapurenog, „dobro jutro dragi, hoćeš li skoro?“, „do-bro-ju-tro-pet-dva-:stenj:-piš-e-vo-stenj-šest-dva-da-za-vr-šim-piš“, „dobro dušo, samo ti vežbaj“. 😀
E već za ovako nešto ni moja mašta ne može da nađe razlog, pa ako imate neku ideju vi recite. 😆
Ovu poslednju scenu smo svi uglavnom već videli. Piški mu se, a možda uradi i još nešto. 🙄 Poza na koju smo mi žene osuđene još od rođena. Sedneš lepo i šoraš bez brige da slučajno ne popiškiš i nešto okolo.
E pa dragi naši muškarci i mi konja za trku imamo. Nemojte se začuditi ako nas u kupatilu zateknete u nuobičajenoj pozi. Možemo i mi sada da piškimo stojeći. Možda ne možemo da uradimo većinu ovih akrobacija kao vi, ali vežba čini čuda. Možemo i mi da piškimo uz neki zid ako nas baš potera, nije to više samo privilegija muškaraca. 😀
A vi drage dame, uz ovaj proizvod imate i uputstvo. Šta da radimo kada nismo rođenjem predodređene da piškimo stojeći. Samo što će sada naši muškarci moći da se svađaju sa nama. „Ko je jutros promašio?“ 😀
Nezvani gost
Jednostavno se pojavio. Uvukao se neprimetno pod kožu, u srce, u sve delove tela. Daje sve od sebe da me razori, da me savlada. Tera me da se neprestano krećem, da stalno nešto radim, budi me noću po nekoliko puta i diže ujutru iz kreveta nešto posle šest. Manijakalno me primorava da perem, čistim, peglam, sređujem i uređujem. Da imam baštu, sigurno bih je do sada prekopala 15 puta.
Ne da mi da plačem, a znam da bi mi lakše bilo, ne da mi ni da se smejem. Smeta mi dok pišem, jer je svestan da ću ga se tako najpre rešiti. Kao da on umesto mene pripaljuje cigaretu za cigaretom. Kada li samo stignem toliko da popušim, kada se ne smirujem?
Nije pubertet, nije PMS, nisam trudna, nisam u klimasku, ne pijem AB pilule, ne pijem lekove, nisu neki hormoni u pitanju… Provalila sam ga, moj trenutni neprijatelj ima prosto ime, zove se NEMIR. Sigurno i vas često posećuje, sa razlogom ili bez, ali kod mene kao da se uselio na neodređeno vreme.
Svojom ludom hiperaktivnošću pokušavam da ga se otarasim, da se izmorim, pa da stanem, da se suočim, razmislim, ali bezuspešno. Nikako se ne mogu umoriti. Grozan jedan gost.
E nećemo tako prijatelju. Sada kada ti znam ime, rešiću te se. Slušaj me ovamo. Ne možeš ti mene pokoriti i pobediti, pa nisu uspeli ni jači od tebe. Šta si ti naspram tuge, depresije, krivice…? Pih, mačji kašalj. Ma šta si ti u stvari i šta hoćeš od mene? Jesi li ti lud?
Ti si jednostavan, bezrazložan Nemir, koji misli da je našao pogodno tlo za svoj rast i napredak. JOK!!! Ne dam! Neću te hraniti, neću te zalivati, neću ti dozvoliti da pobediš. Ti Nemiru jedan. Misliš da me možeš lako savladati, da ti se predam, da zavladaš? E moj ti, pa i mnogo jači od tebe nisu uspeli.
Gledaj samo kako ću se sada isplakati ko zna zašto, a onda ću ti se smejati u lice dok ne pukneš od muke. Ti glupi dosadni Nemiru. Gledaj samo kako ću pustiti Kalte do daske, pa Panteru i igrati i skakati po kući dok se komšije ne pobune. Znači do sutra, ako izdržim. Ma svašta ću da pustim do daske. A onda…puna kada penušave, tople, skoro vruće vode, uz sveće i Fejte, malo samoće i rezime. Glupi, glupavi Nemiru, na pogrešnu zverčicu si se nameračio, ali znaj da te poštujem.
Znam ja, nisi se ti tek tako pojavio. Ma znam i da nisi ti kriv. Izvini ako sam te nešto uvredila Nemiru moj, ali smetaš mi. Vreme koje dolazi će biti teško, ali samim tim tvoje društvo mi je suvišno. Izvini druže, ali ‘ajde ti sad svojim putem.
Ma, molim te. Hajde polako, prijateljski da se pozdravimo. Ostavi me, snaćiću se i bez tebe, budi siguran. Treba mi malo sna, pusti me da se saberem. Pusti me da nastavim dalje. Hvala ti što si mi za naš rastanak dozvolio da napišem ovo, drugačije te se nikako ne bih od tebe oprostila. Ne pravi od tuge nauku, znam da ti je ona sestra. Zbogom Nemiru, mislim da je pošteno ovako, da ti u oči kažem sve što želim. Vidimo se nekom drugom primerenijom prilikom, a do tada svako svojim putem. Hvala ti za sve.
Roboti
Napisala sam sada jedan komentar kod Alexa na temu Gde stanuje zlo? Jesmo li mi ljudi po prirodi zli ili je nešto drugo u pitanju? Pročitam taj svoj komentar više puta i shvatim da želim da ga objavim i ovde, jer to jeste moj stav o životu, o dobru i zlu uopšte.
Ljudi u životu urade hiljadu stvari koje nisu želili, ali su naučeni da je tako ispravno i onda tako i rade, ne pitajući se da li je to zaista njihov stav. Da li zaista, onako iz dubine duše žele to da urade?
Ovako glasi komentar: „Hmmm…Ako verujemo u postojanje Boga, onda verujemo u večitu borbu dobra i zla. Sam đavo nas iskušava celog života. U trenutku teške bolesti smo toliko slabi, da đavo tada može vrlo lako da preuzme prevlast. Znači nismo ni mrtvi, ni živi, ni svesni, ni nesvesni, ne odlučujemo mi, već se u nama bori vera u Boga i snaga đavola tj. svih njegovih iskušenja, na nekom višem nivou. Ovakva teorija mi je jako zanimljiva.
Druga moja teorija bi recimo bila, da se tokom života učimo šta je dobro ili loše, bez obzira na neko naše pravo, iskreno mišljenje. Recimo naučili su nas da je dobro pomoći drugima i onda mi to činimo, a da ne znamo pravi razlog zašto to stvarno činimo, a negde duboko u nama se to sukobi sa nekim našim ličnim stavom.
I onda tako…celog života…činimo dobro, radimo dobro, zalažemo se za dobro, a da nemamo pojma pravu svrhu svojih dela i postupaka, već eto tako, znamo da treba i tako činimo. Sve do trenutka kada naša prava priroda ne izađe na videlo u trenutku kada ne možemo da se savladamo, u teškoj bolesti ili nekoj fizičkoj traumi koju preživimo.
Koliko samo puta uradimo neku stvar koju ne želimo, najobičniji primer, osmehnemo se uz dobro jutro komšiji kog ne volimo očima da vidimo, najradije bi ga pljunuli, a mi se iskezimo i poželimo „dobro jutro komšija, kako ste danas“? I tako…sve se skuplja u nama, dok jednog trenutka ne možemo da vladamo svojim postupcima iz zdravstvenih ili nekih drugih razloga.
Po meni čovek nikako nije zao po svojoj prirodi, čovek samo tokom života uradi mnogo stvari koje nije želeo da uradi, a uradio ih je zato što je „tako trebalo“ i onda jednog dana kada mu kraj bude blizu, verovatno shvati da je pogrešio i da je ponekad trebalo reći „marš svi…, ovo je moj život“.
Recimo posle kliničke smrti mog zeta, on se „vratio“ kao sasvim, ali potpuno sasvim, drugi čovek. Možda ga sada i razumem.“ (kraj komentara)
Nije zlo reći „ja tebe ne volim“, „tvoji postupci su mi nerazumljivi“, „mislim da si ružan, smešan, bezvredan“, „ne želim te u svom društvu“, „nisi vredan mog vremena“, „ne želim da ti kažem dobro jutro, jer si najveći nadrk na ovom svetu“…i tako u nedogled, a šta mi radimo?
Sve suprotno, većina ljudi nije sposobna da kaže ni jedno obično NE. Postoje čak i kursevi na kojima se uče da kažu NE!. Sudeći po svemu tome, ovaj svet je zarobljen lažnim, zamaskiram ljudima, koji nikako nisu ono što mi vidimo. I tako…nesrećni čovek, kada dođe u stanje da ne može da vlada sobom, ponaša se i kaže sve ono što ga je mučilo celog života.
To su stvari koje tište, koje se skupljaju, koje bole ponekad, koje prećutkujemo, koje nam smetaju, koje nas sputavaju, koje su kao neka kamenčuga koja nas vuče na dno, a mi se ne damo, branimo se, plutamo po površini, vučemo gore, cimamo ko ludi, povremeno udahnemo i ne dozvoljavamo da nas savlada ta sila, koja se jednostavno zove JA.
Nikako čovek nije zlo biće, čovek je samo nesrećno programiran i naučen. Prosto rečeno robot, sve do trenutka dok mu više ništa ne bude važno i dok ne shvati da je zaista smrtan i prolazan. „E ako nisam do sada, sada ću da vam kažem.“, kaže čovek, a tada obično bude jako kasno.
Vukovi umiru sami
Tišina ko sidro veže mrak
u meni polako kopni strah
ova ljubav je bila priviđenje
nije ovo moje vreme.
Do zore je ostao još koji sat
a vani nemir ko da je rat
oblačim kaput i odlazim
da sve zaboravim.
I opet Dunavom plove brodovi
a ti više za mene ne brini
ko lišće sam, vetar me raznosi
vukovi umiru sami.
Tišina ko sidro veze mrak
u meni polako kopni strah
ova ljubav je bila priviđenje
nije ovo moje vreme.
…
I stiže kolona na ulaz grada,
začu se samo neki težak zvuk,
ne plaču vukovi, to kiša pada,
bez glasa i jauka izdahnu vuk…
Samo da ti malo nešto kažem
Samo da ti ipak kažem… neću da se nerviram, sekiram, plačem i dramim. Idi brate. Srećan ti put. Nemoj da sereš i da se praviš pametan. Nemoj da se guraš gde ti nije mesto, nemoj da radiš ono što bi ti sutra zasmetalo da me pogledaš u oči. (nastavak)…
A, B, V, G…C, Č, DŽ, Š
B – Brod. Veeeeliki brod. Balon, veeeliki balon. Kada razmislim malo bolje meni u glavi prvo što bude je neko prevozno sredstvo. Avion, autobus, auto, BMW, brod, balon, voz, gliser…ali da ne bude dosadno, pod …
V – ću reći, Vlak. Šalim se ipak ću reći voda. Voda na mom telu, ne u obliku kiše ili ne daj Bože snega, obožavam da zaronim u vodu, da se osetim potpuno obgrljena vodom, a onda Vazduh, Vatra, Visina. Vatra (toplota) greje vazduh i diže ga visoko. Volim visinu. (nastavak)…
Mamicu ti malu blesavu
Međutim mala je Ani soba, mali joj stan, u svet bi ona. Vrata od stana retko zaključavamo, tako da tata nije zaključao kada je izašao. Do sada ništa neuobičajeno, sada ću morati i rajber da udarim, za svaki slučaj. Ona lepo otvorila vrata i bosa u pidžami otišla. (nastavak)…
Upoznajte sebe razumite druge
Mislim da je jako važno razumeti sebe.
Znati od čega smo satkani.
Znati ko smo.
Znati zašto reagujemo baš na određeni način.
Znati svoje snage i kako ih uvećati i poboljšati.
Znati svoje slabosti i kako ih savladati, pobediti, umanjiti. (nastavak)…
Nostalgija za brdima
Pisao naš drugar Grmuša, a ja eto sad nešto mislim. Pih što bih volela da sam neka lepota od žene. Nisam ja mnogo ružna, nego da sam ono baš, baš lepotica i da mi pamet kompenzuje lepota.Nisam ja mnogo ni pametna, ali ovo malo što jesam da mi je otišlo na lepotu, bila bih na konju, bre.
Pa onda da se samo mislim šta da obučem, šta mi sa čim ide, koje cipelice, suknjicu, koju kremicu i parfemčić da kupim, na koje fensi mesto da odem da ljudi vide moju lepotu i moj instančan ukus. Da se mislim, da l` sise da povećam za broj ili za cela dva. Da se samo smeškam silikonskim usnicama i trepćem okicama sa sve trepavicama od dva`est santima, a pamet da mi je ostala negde usput.
A jok ko ja, sedim na terasi u beloj potkošulji, farmerkama i bosih nogu i mislim šta da spremim ovoj svojoj nejači da jedu. Marko sedi ispod stola i peva „picke, picke…cke,cke…“, a ja gledam u jebanu zelenu ravnicu i po neki motor koji prozuji i pravi mi zazubice. Jebo ga otac, šta mi ovde proleće i podseća me da ja to ne mogu. I još nešto, ne trebaju mi silikoni, ali mi treba brdo. Hoću li ikada zavoleti ovaj pogled što piči do čak tamo u pičku materinu, bez jedne jedine prepreke?
Nije da mi ne prija ni malo, prija mi sve što donosi sunce, proleće i leto, ali tako bih se rado popela na neko brdo. Jedva čekam da malo odem kući. „Pa gde si sad, jebi ga, ako nisi kući?“ Ne znam što, ali ja sam pristalica onoga „samo jedno mesto na svetu se zove dom.“ Samo tamo ne moram da mislim ništa, sem gde ćemo da izađemo, šta će ko da obuče i kako što bolje da se provedemo.
Neko drugi misli šta ćemo da jedemo, da li je okačen veš, da li je ispeglano, oprano i sve ostalo. Volim što sam dete, a meni kao svakom detetu nedostaje mama i sve ono što jedna mama pruža svom detetu. Još ću se i rasplakati onako detinje.
Blago mojoj sestri, njoj je mama uvek tu. Sa posla svrati kod mame i jednostavno pita „šta ima za ručak, je l’ došao Nikola iz škole, je l’ svraćao Dušan, jesi li mi završila ono možda, hoćeš da pijemo kafu?…“ i tako svašta nešto, a ja sam čak tamo daleko od tog našeg doma u jebenoj ravnici, sa pogledom u pičku materinu i gomilom obaveza, bez ikoga da me makar pita: „Možeš li dete?“.
Svako bira svoj put i pravac, svako sebi život tera na onu stranu koja mu najviše odgovara. Moj život je uvek bio moj, uvek sam bila samostalna i svoja, ali jebi ga brate, imam valjda i ja pravo da mi nekad bude teško.
I tako kao i uvek, krenem od jedne teme, a završim na dva`est petoj, nema veze. Sad ću Marku da pustim „Riječke pičke“ da dete ima „podlogu“ dok peva, a ja odoh da pohujem tikvice. Sutra će biti još lepše, nego što je danas. Divan dan je ovaj petak, pa ma šta da imam u glavi. Koji će mi kurac lepota. Najbolja sam ovakva. Živi bili vi meni.
Charolija 