Архиве блога

Ima nas

Sigurna sam da je danas divno živeti u Srbiji, jer je ovde stanovnicima vrlo malo potrebno za sreću, a to je u stvari lepota življenja. Zadovoljavati se malim stvarima, sitnicama i u svakom zlu videti dobro. Što je na kraju jako pozitivna stvar. Hleba i igara i svima dobro. Sve je u glavi.

Ma šta će mi više od hleba, mleka, nešto malo mesa na stolu? Šta će mi neka ljudska prava? Koji će mi andrak bilo kakva zaštita… zdravstevena, policijska, vojna… ako ćutim ništa mi ne treba? Sakrijem se lepo u svoju rupu i virim. Kad me nešto zaboli kupim Andol, još uvek se prodaje „na slobodno“ u apotekama. Lupam, Andol se možda više i ne proizvodi, ali sam sigurna da ima Nimulida. Andol više nikome i ne može da pomogne, pa da se i proizvodi, jer ovde vladaju neke mnogo teže boljke.

„Bensandin država“ je odavno iza nas, ali zato imamo odsecanje prstiju, nabijanje eksera pod nokte i u ruke, obavijanje bombama, skakanje sa mostova, ubistva po ulicama… Ako ništa drugo ovom narodu se mora dozvoliti da bar neki lekić za smirenje može da kupi u apoteci. Biljni preparati koji se mogu kupiti za smirenje su isuviše blagi za ova sranja u kojima živimo. Ako hoćeš dugo da vladaš u Srbiji, a pri tom već imaš vlast, moj ti je savet da samo dozvoliš stanovništvu kupovinu lekova za smirenje bez recepta. Nakljuka se narod lekovima i miran, spava, sanja, smeška se. „Kako preživeti u Srbiji?“, ujutru i uveče po jedna „osmeh tableta“ i milina od života, hleb ti i ne treba.

I da ih ima u prodaji ja to nikako ne bih trpala u sebe, tako da izgleda moram da počnem da pušim travu. Što da ne? Pušim vutru, kuliram, smeškam se i sve mi ravno. Pošto je ovde u Srbiji baš veliko sranje, onda ću vremenom da krenem da se kokam heroinom, sve dok budem imala šta iz kuće da prodajem. Tako da ćete na kraju opet vi pobediti i sve moje stečeno strpati u svoje džepove. Šta je, iznenađeni ste? Sve je bre to povezano.

U Srbiji je postalo lakše nabaviti heroin nego flašu rakije, domaće šljive. E malo ste se zajebali. Od mene za ta govna nećete ni dinar dobiti. Ne drogiram se, ne pušim vutru, ne pijem čak ni rakiju, jer nemam, ne pada mi na pamet da sebi nanesem neko zlo, mislim da otfikarim prst i slično, ali ću zato da vas pljujem u svakoj situaciji i na svakom mestu i biću srećna ako samo jedna jedina osoba čuje ovo što pričam. To će biti uspeh, jer nisam ja baš tolika budala, pa da mislim da vam mogu nešto ovako sama.

Ćutaćemo trpećemo…za dobrobit svoje dece i unučadi, da rastu u miru i blagostanju, svih sitnica koje život u Srbiji trenutno pruža, 5, 10, 15, ma i 20 godina…a onda ćemo tu istu decu da pošaljemo u rat, jer ovako ne može da istraje i potraje. Nećemo da ih pošaljemo. Rat će im biti nametnut, sam će im se desiti. Eto to ćete da napravite, svi vi koji ćutite. Ja ništa ne mogu da promenim, ali mogu da kažem i neću da ćutim. Ja sam samo jedna, a kao jedna mogu samo u zatvoru da završim.

Nego još nešto mi pade na pamet. Ma neće biti rata, neće imati ko da ratuje, samo će jednostavno da nas porobe do kraja. Naša deca će da budu naučena da ćute i da trpe, da se nameste onako kako im najviše odgovara da ih naguze. E to pravimo svojoj deci ovim ćutanjem. Moja deca neće ćutati, verovatno će i oni ovako ko ja da laju.

Možda sam ja ovakva ispala, jer je moj Joco (tata) baš onih dana kada nije smelo ni da se zucne, skinuo sa zida Titovu uramljenu sliku, skcao ono staklo na komade i iscepao na param parčad sve jebene Titove ideale. Geni su čudo. Ne znam samo gde ima uramljena slika nekog od ovih naših „vođa“, pa da krenem Jocovim stopama ili dedinim ili pradedovim ili čukundedovim ili …

E sad. Srbijom su razni harali, ko zna kakvih nas sve ovde ima? Izgleda da pripadam onoj lozi koja se borila za Srbiju i srpski opstanak, ali se vremenom ona druga strana sve više množila i namnožila.

Pade mi još nešto na pamet. Ma bre mi živimo u vremenu koje sam opisala da je vreme naše dece kad odrastu. Baš tako. U vremenu u kome će naša deca biti odrasla, već će sve biti gotovo. Budućnost koja ih čeka je i više nego strašna. Zar ćete stvarno to dozvoliti?

Beogradski sindikat – Oni su

Ovo nimalo nije politicki korektno,
ni levo ni desno, vec pravo u meso.
Pesnajom u vugla da ostanu bez zuba,
da frfljaju u Skupstini kad raspravlja se Ustav.
Ovo je buna protiv dahija, ovo je kidanje bukagija,
nad ovim nemate kontrolu, to je masovna reakcija.
Brzo budi premijera, cujem zveckaju lisice:
Postroj mi sve ministre! Kljuceve od riznice!
Ajmo, raport za narod, da cujemo ko je krao,
sjebo’ nam zivote, a nije odgovar’o?
Sad ste se usemili, pa nema revansizma,
to je kodeks lopova, niko nece da prizna.
A ljudi slabo pamte, to je ovde glavni problem
ko te jebo’o godinama, jebace te opet
Al’ zapitaj se: Dokle? Kakav si to covek?
Ponizan i plasljiv, zivis bez slobode,
dovoljne su mrvice da odreknes se borbe.
Jajajre, funjare, zarazna bolest,
prodali bi kevu da u tome vide korist,
placamo racune na kojima je vas potpis.
Ne treba nam BIA da mi kaze da sam posten,
niti radikali da li Srbin sam uopste.
Ne treba demagog da me s’ govornice zove,
da borim se za bolje
mi znamo sto smo ovde!
ref:
Oni su sistem instrukcija,
dogma, korupcija,
teror institucija,
represija ubija!
Mafija – murija,
drzava – hajducija,
kadija – sudija,
a mi smo revolucija! x2
To nije nasa Srbija!
Zajebi dijalog, nepregovaram s bagrom,
vi lazete ko stoka, eno stala vam je tamo.
Stranacki vojnici bolje palite u zaklon,
zakljucacemo grad dok ne ocistimo talog.
I nek bude jasno svakom s poslanickom platom
ko nastavi po starom, platice nam glavom.
Patriote pred izbore stoput su nas izdale
slali nas u ratove za svoj licni interes.
Dok ikone su pevale, majke su naricale,
na krvavim parama institucije su nicale.
Realnost sve je skuplja, a gudra sve jeftinija,
zuto kao stampa kojom upravlja policija.
Crno-bela Srbija, nesloga ubija,
na putu ka Evropi u govnima zavrsila.
Zar bombom da kazem da ta prica mi se smucila?
Na sednice da upadam i taoce da uzimam?
Zar vas istorija nasa nije nas nista naucila?
Sami smo sebi poput najvecih dusmana.
Ovo je otvorena poruka svim najgorim njuskama,
za sva vasa dela presudice vam ulica!
ref:
U amanet svima, da ne ponovi se nikad,
generacije da pate za dobrobit rezima,
zapamtite zauvek: SVI ZAJEDNO ko jedan,
samo ZDRAVI U GLAVI protiv sistema!

Beogradski Sindikat – Ima nas

Advertisements

Najnovija vest – Tomica Milosavljevic PODNEO OSTAVKU na mesto ministra zdravlja u Vladi Srbije

Divan dan, divan dan… 🙂 Tomica Milosavljević ministar zdravlja u Vladi Srbije je podneo ostavku. Saznajemo iz pouzdanih izvora da ministar zdravlja niije izdržao pritisak javnosti i danas nešto posle 15 časova je jasno i glasno  rekao da se odriče svoje ministarske fotelje. Po svemu sudeći ministar je dokazao da ima i čast i obraz.

Na ulicama našeg glavnog grada, ali i u nekim gradovima u unutrašnjosti Srbije se okupilo nekoliko grupa građana, koji sa velikim zadovoljstvom iskazuju svoju sreću i nadu da će se „padanje“  ministara zaslužnih za različita dešavanja u Srbiji i nastaviti u šta mi, posle ovoga nikako i ne sumnjamo.

Lavina se pokrenula. Sada će početi da padaju maske.  Srbija je dokazala da ujedinjena može na miran način da rešava svoje najveće probleme. Neću da kažem demokratski, jer ipak smo mi daleko od demokratije, ali ću reći ljudski i pošteno, što je opet retkost u Srbiji. Srbija je dokazala da joj je dosta laži, prevare, obmane, krađe i korupcije. Srbija je otvorila oči i ponosna sam na nju.

Naročitu zahvalnost lično od mene, moram da iskažem svim blogerima koji su dali doprinos akciji Peticija za ostavku ministra zdravlja Tomice Milosavljevica, a i svima onima koji nisu verovali da ovakva akcija može doneti bilo kakav rezultat. Svi oni koji nisu verovali su dali posebnu snagu i energiju onima koji su verovali, tako da je na blogu Ostavka samo za par dana objavljeno na stotine postove naših blogera. Hvala vam svima. Dokazali smo i njima, a i sebi da mali blogeri ne postoje. Najveći smo, a i dosadni smo opasno. 😀

Već bivši ministar zdravlja Tomica Milosavljević se danas nije javljao na telefon, a iz njegove kancelarije smo dobili informaciju da će sutra sazvati konferenciju za štampu i da će novinari u toku sutrašnjeg dana biti obavešteni o tačnom vremenu dešavanja iste.

Jedna cigla je otpala. Idemo sada dalje.

P.S. Ako mi ne veruješ to je tvoj problem, ako mi veruješ to je opet tvoj problem, važno je da je meni ovako dobro, a ti se zapitaj koliko si doprineo da nam svima bude bolje. Svakom neka je na čast. 😉

Peticija za ostavku ministra zdravlja Tomice Milosavljevica

Slušaj Tomice, neki ljudi vrlo čudnih imena se okomili na tebe i biće ih sve više, samo da te upozorim da se ne čudiš mnogo. Neću da ti persiram, jer te ne cenim kao čoveka. Možeš da se ljutiš koliko god hoćeš, ipak si ti doktor dr.mr.grrr…, a ko sam uopšte ja, pa da ti još i ne persiram? E pa može mi se. Kao što se tebi može da kažeš da se ne osećaš odgovornim za sva sranja koja se dešavaju u zdravstvu, tako isto i ja mogu da ti ne persiram i da psujem na svom blogu. Šta mi možeš?

Da kažeš da sam nevaspitana, neobrazovana, bezobrazna, ovakva i onakva? Može se i tebi, ali postoji jedna veeeelika razlika između tebe i mene. Svaka tebi čast za to što si neki doktor tamo, ali meni svaka čast što sam čovek, čime se ti ne možeš pohvaliti. Ozbiljno ti kažem.

Pa meni kada samo jedan čovek kaže: „Slušaj Ivana, mislim da ti to i to nije u redu.“, pojedem se živa, pa mislim, pa gledam da popravim, trudim se da sagledam grešku, a ti JOK! Tebi treba 6 000 000 ljudi da kaže da si ovakav i onakav, da si ovo i ono, a ti ništa. Boli tebe uvo, važno je da je tebi dobro. Sad ćeš ti da kažeš: „Nije meni 6 000 000 ljudi reklo ništa, nego šačica nekih čudnih ljudi, čudnih imena.“

Ovih dana ti stalno nešto objašnjavam, pa da ti objasnim i to.  Ta čudna imena nisu uopšte čudna, ti ljudi se ne kriju iza tih imena, o svakom od njih možeš da pronađeš sve što te zanima, od imena i prezimena, preko onoga šta rade, pa čak i do toga šta je neko od njih danas imao za ručak. To ti je Srbija u malom. Blog Srbija. Jesi čuo za blogove i blogere? Ako nisi, sigurna sam da ćeš uskoro čuti.

Neću da se bavim statistikom, a ne bi trebalo ni ti, nego lepo sutra da sazoveš konferenciju za štampu i da podneseš tu ostavku. Ko zna ko sve tebi sedi na grbači, ali ovo što smo ti se mi blogeri okačili nikako ti ne ide u prilog. Pazi, vidi, gledaj, slušaj, ja odustati neću. 07. juli, može da mi bude svaki dan. Ima svaki dan da pišem o tebi, a budi siguran da će i drugi. Ako te ne mrzi pogledaj kako mi se zove blog, verujem da ti engleski ide od ruke. Don’t give up! Nisam još ni počela, pa ti vidi.

Šta ja tebi imam da pričam zašto moraš da daš ostavku? Čoveče prosto moraš. Pročitaj šta kaže Dezareo, sigurna sam da ga možeš razumeti, s obzirom da boluje od boljke koju si ti uspešno izlečio. Možeš li Mari odgovoriti, šta je bilo sa projektom „Razvoj sluzbi hitne medicinske pomoci u Srbiji – 10.000.000 evra“ ???

Da li bi smeo da sedneš sa Mahlat i da joj objasniš neke stvari. Ima žena gomilu pitanja za tebe. E to bih baš volela da vidim. A ako Pedya-i umeš da objasniš kako smeš da piješ „Pepsi“ kao vlasnik „Coca Cole“ ja ću da se spalim na sred Terazija.

Par pitanja za tebe imaju Poslednji Skaut, Walter i Detozin, a Džejn Dou je čak i napisala post povodom svega ovoga. EEEj bre znaš li ti šta to znači? Rekla je da neće da piše neko vreme, a onda je sve ovo dešavanje oko tebe uznemirilo, pa je morala i ona da kaže koju reč.

Bedno Piskaralo, Šaputalica, DJ. Dule, Amarilis, Retka Zverka, Drveni Advokat, M. Miljana i naravno moja malenkost Charolija smo ti noćas svašta nešto poručili. Verujem da nemaš vremena da sve to pročataš, ali ako te baš mrzi rećiću ti ja kratko i prosto, DAJ OSTAVKU, DOSTA JE!!!

Za kraj da ti kažem da ćeš u narednom periodu čuti još mnogo čudnih imena i svi će se složiti u jednom, da treba, prosto i jednostavno da daš tu ostavku. Verujem ti da nije lako biti ministar, ali veruj i ti meni lako je biti čovek. Daj ostavku, pa da idemo dalje.

Možda ti ova peticija izgleda smešno, ali veruj mi da ti za jedno određeno vreme neće biti ni najmanje smešno.  Veće opozicije od Gnevnih Građana Srbije nema, budi siguran u to.

Uputstvo za blog akciju

Sutra, 07. jula, kako smo najavili održaće se blog akcija – zahtev da minsitar zdravlja Tomica Milosavljević podnese ostavku. Svi oni koji smatraju da je vreme da ministar zdravlja Tomica Milosavljević treba da podnese ostavku mogu da daju svoj doprinos ovoj akciji na taj način što će na svom blogu da napišu po jedan post.

Oni koji nemaju svoj blog, a imaju dobru volju da se pridruže mogu svoj tekst da pošalju na e-mail gnevnigradjani@yahoo.com i mi ćemo ga onda objaviti na blogu Ostavka. Ako ima onih koji bi nešto napisali, ali možda zbog svoje profesije ili iz nekog drugog razloga žele da ostanu anonimni slobodno neka napišu šta misle i to ćemo objaviti bez navodenja autora.

Da bi ova akcija odjeknula onako kako treba, bilo bi dobro da ispoštujemo neka pravila:

1. Ime posta kod svih da bude : Peticija za ostavku ministra zdravlja Tomice Milosavljevica

2. Tagovi za post: peticija, ostavka, ministar, zdravlje, tomica milosavljevic, smena, mito, korupcija

3. Svi koji napišu post da postave link od tog svog posta ka blogu www.ostavka.wordpress.com

4. Prilikom kucanja naslova i tagova ne kucati naša slova (š, č, ć, ž…)

Mislim da nije teško ispoštovati ova pravila i nije teško napisati svoje videnje ili neko svoje iskustvo vezano za zdravstvo u Srbiji, a sigurna sam da možemo da uzbunimo javnost na naš način. Ovo je nešto što se tiče svih nas, ne samo pojedinaca, jer svi kad tad dodemo u situaciju da imamo problema sa zdravljem i posla sa zdravstvom.

Potpisivanje peticije je u toku, dajte svoj doprinos ovoj akciji, jer ovo nije nešto što se dogada nekom drugom tamo daleko, ovo je nešto što se dešava nama, sada i ovde, gnevnim gradanima zemlje Srbije.

Poruka svima koji misle da je akcija osudjena na propast, da blogeri nemaju tu ‘’snagu’’ da pokrenu bilo šta –

bolje je pokušati nego ne uraditi baš ništa.

Tapkanjem u mestu samo se pravi rupa.

Ko želi umesto posta može da kopira zahtev za ostavkom sa bloga Ostavka

Korupcija u porodilištima Srbije

“Ministar zdravlja prof. dr Tomica Milosavljević ocenio je juče da je korupcija „sporadična pojava” u zdravstvenom sistemu Srbije. Milosavljević je kazao da je i pored sporadičnih afera, „zdravstveni sistem jedna od boljih stvari koje Srbija ima, bez obzira na to što se stvara medijska slika da nije tako”.

Na to ukazuju anonimne ankete sprovedene u poslednjih pet godina, u kojima je 85 odsto pacijenata odgovorilo da su zadovoljni pružanjem zdravstvenih usluga, a samo 0,5 do jedan odsto je reklo da su dali novac za prijem u bolnicu, naveo je on.

Ministar je podsetio da za šest meseci, koliko je u funkciji „beli telefon” na koji građani mogu prijaviti žalbe na zdravstveni sistem, niko nije ostavio poruku da je nekome dao novac za bilo koju uslugu, što ukazuje da korupcija u zdravstvu nije masovna pojava…” Izvor: Politika objavljeno: 16/01/2009

O kakvoj korupciju u zdravstvu govorimo? Šta je ovom narodu? Lepo čovek kaže, to je “sporadična stvar”, a i kada ima toliko korupcije u zdravstvu što narod ne zove da prijavi te slučajeve? Postoji broj telefona, pozovete i kažete “tu i tu, taj i taj doktor, tražio mi toliko i toliko za to i to” i onda se to reši na najnormalniji način.Čemu tolika frka, oko nečega što se da rešiti na lep i civilizovan način?

Gospodine Tomice, da ne živite u zabludi evo ja ću Vam malo pojasniti stvari. Narod je svestan da od tog posla nema ništa sa jedne strane, a sa druge strane niko nije lud da prijavi doktora od koga mu ne retko zavisi život ili život njemu bliskih.

Imate li Vi pojma koliko se dnevno okrene para samo po srpskim porodilištima? Lično meni je doktorka šapnula na uvo “ali to će da te košta…”, tako da sam joj od sveg srca dala 300 evra pre jedno tri godine. Pih kako samo nisam u tom trenutku imala nešto za snimanje, pa da sada imam dokaz? Ko mi je kriv što na porođaj idem bez fleša u džepu?

Ako mislite da mi je u tom trenutku napada bolova palo na pamet da Vas pozovem telefonom onda se grdno varate, a kada mi je u ruke spustila zdravo i pravo dete, koje nije ubila, a za malo jeste, ne da mi niste pali na pamet, nego sam i njoj oprostila 300 evra i izjavu. “Da nisi tražila epidural porađala bi se bar još jedno 6 sati i sve bi se iskomplikovalo.” Usput budi rečeno, porođaj je sama izazvala, žurila žena na ručak, a i ostala bez para.

Mislite li Vi gospodine Milosavljeviću da je ovo jedan izdvojen slučaj? Da se ovo ne dešava redovno nego eto samo 0,5 %? Tačno je da sam kriva koliko i doktorka, nisam smela da pristanem da me ucenjuje. Trebalo je da se porađam još 6 sati, da rodim mrtvo dete i onda da je lepo tužim. Prvo Vama, a onda i redom svima. Sve po zakonu i regularno.

Sigurno ste čuli za onu staru srpsku poslovicu “Plati, pa se klati.” Znači u svim bolnicama, porodilištima, domovima zdravlja i ostalim medicinskim ustanovama, bi Vam bilo najpametnije da javno istaknete prave cenovnike, da narod ne dolazi u zabludu. Ko ima da plati neka plati, ko nema neka ide kući, neka crkne, bar da ne prave gužvu po čekaonicama, a onda i taj Vaš telefon neće uopšte da zvoni, pa ćete i Vi imati zadovoljavajuće podatke da iznesete u javnost i svima dobro.

Šta tu ima narod da se razboljeva ako nema para? Ne može to tako čak ni u razvijenijim zemljama od naše. Mora neki red da se zna.

Nego još nešto da Vam kažem. Ovakvih primera kao što je moj ima na hiljade i hiljade. Od samo jedne “ture” dnevno porođenih žena, možda samo dve imaju čast da dobro prođu “bez dinara”.

Razumem Vas potpuno, niste Vi valjda krivi za stanje u zdravstvu? Deleko bilo. Ne možete Vi da stignete na svaki porođaj, pa da imate uvid u sve što se dešava. Zaista Vas razumem, ali da ne moram baš sve da Vam crtam, Vi lepo da date tu ostavku i da se rešite bede.

Idite na neko lepo ostrvo, odmorite se malo, nije Vam lako, a i sigurna sam da bi Vam prijalo malo rehabilitacije. Niko neće da Vam zameri. Dok se vratite, verovatno će i Vlada da padne. Šta Vas briga, niste ni prvi, ni poslednji, ali ako Boga znate dajte tu ostavku više, da lakne i Vama, a i nama.

Do tada građani ove jadne zemlje Srbije mogu da potpišu Peticiju za smenu ministra zdravlja u Vladi Republike Srbije Tomice Milosavljevića , baš da vidimo ima li uopšte onih koji želi Vašu smenu ili ja živim u zabludi.

Brod koji je odavno potonuo II – Srbija

„Okej, ja sam za povratak u ona sjajna vremena, ali… ne mogu da se setim ko je smeo u to slavno vreme išta da kaže, da psuje koga god hoće, jer ima dve marke pre podne a ništa uveče, “ali bio je srećan”! Ajde, ajde, muka je živa, ali svi vi imate demokratiju koja vam dozvoljava da govorite kako hoćete, no ne za bednih 200 pfenniga – dve marke, već za nešto malo veće pare! Izvinite, dame i gospodo, preživeli ste Miloševića, sada bi ste preko noći Švajcarsku, koja se gradila da bude kao što je danas ohoho vremena! Biće izbora, ove zbacite i vratite se u dobra, stara vremena. Ne kažem, niti sam rekao da je meni dobro što je ovako kako jest, ali mi se čini da medju vama ima puno njih koji su zaboravili šta je zaista teško, jer ako je danas teže nego u ona vremena, dame i gospodo VI NE ZASLUŽUJETE DA BUDE BILO KAKO!“ Stevo

Stevo tvoj komentar na predhodni post me je baš bacio na razmišljanje.

Devedesetih je neko brinuo o meni, a ja ni o kome (nisam imala decu, već sam bila nečije dete, nisam se brinula), studirala sam, ali sam imala i mogućnost da zaradim za sebe i to jako dobro. Nije bio posao „od države“, legalan, ali je bio jako zanimljiv, opasan i donosio je gomilu para. (čuvanje deviza, „teranje“ benzina, mutljavina na razne poštene načine.)

Kažem poštene, jer nisam ni od koga ništa krala, sem malo od države i u ono vreme je svako ko je želeo mogao da se snađe na razne načine. Država je sama to omogućavala. Policija je bila korumpirana i za 20 maraka si mogao da sa 128-com natovarenom benzinom do krova prođeš kod svakog pandura. Da ne pričam mnogo, definitivno ko je hteo i smeo mogao je da zarađuje i živi.

Znam mnogi će reći da nam je sada ovako, zato što nam je onda bilo onako. E nije zbog toga, već zato što se ništa nije promenilo, tj. devedesetih su pustili i narod da se snalazi, a sada sve uzimaju samo za sebe.

Sada ne razmišljam samo o sebi već o troje-četvoro dece i ako hoću da zaradim neki dinar preko svoje plate, jedino mogu da se bacim na dilovanje kokaina i to u dogovoru sa vladajućima, oni su glavni i u tome. Istina je da su u zadnje vreme pohapsili veliki broj dilera, samo zato što je sitna riba, ugrozila krupnu, koja je takođe u politici.  Da se klupko ne bi razmotalo do kraja, morali su malo da umrse i namažu oči narodu.

Više ni krpice na pijaci ne mogu da se prodaju da bi se narod snašao, već velike tržne centre drže stranci, država i njihovi repovi, nema preprodaje ničega, nema snalaženja. Sve što je moglo prodali su, otpustili veliki broj radnika, zatvorili su bre mlekaru u Čačku, pa i u Kraljevu. Mlekare koje su „punile“ mleko čak i za Beograd i za celu centralnu Srbiju. Nema više. Koji će nam đavo mleko. To je primer u koji sam lično upućena.

Oni koji su zadržali svoja radna mesta su možda i najugroženiji. Radi od jutra do sutra, platićemo te ako budemo hteli, ako ne budemo hteli odseci sebi malić, pa ćemo da vidimo, ako se usudiš da otfikariš kažiprst desne ruke, tvoju molbu ćemo ozbiljno da razmotrimo.

Sada je „sve“ legalno. Plaćemo poreze, uvedene su fiskalne kase, nema mutljavine, demokratija na delu, je’l te. S tim što je narodu oduzeta svaka mogućnost da se snađe na bilo koji način, a oni koji vladaju i koji su u sprezi sa vlašću sve mogu. Narod ne može ništa. Policija više nije javno korumpirana, u stvari korupcija se uništava u korenu. Aha…kad bi se igrali ćorave bake. 🙄

Što se tiče slobode govora, posle Tita, u čije vreme sam bila dete, čudom nisam mogla da se načudim „kako to sad  protiv vlasti, predsednika i koga god hoćeš i pomisliš smeš da pričaš šta god hoćeš“, studentski protesti, radnički štrajkovi…sada da bi te neko primetio u najmanju ruku moraš sebi da odsečeš prst ili obaviješ se eksplozivom.

Sada je sloboda govora zagarntovana samo za budale. Smem da kažem šta god mislim zato što ne zavisim od države ili neke državne institucije, ali recimo znam za blogera kome je direktor zabranio da više piše blog, i ako na blogu nije pisao o bilo kakvim političkim temama, dok ga nisu naljutili. Onda je napisao jedan tekst o demokratiji u Srbiji i već sledećeg dana njegovog bloga više nije bilo, ni danas ga nema. Toliko o tome kako sada sve sme da se kaže. Ne sme.

Devedesetih se i ratovalo na sve strane, Srbi su bili patriote, a na kraju su ispali zlikovci. Svako ko je hteo da sačuva svoju kuću i uzeo pušku u ruku, danas se nalazi na nekom spisku ratnih zločinaca. Trebali su Srbi lepo da puste sve one koji su hteli da ih se reše, da ih potamane i sada bi bili žrtve, ne zločinci. Nisu samo obeleženi oni koji su učinili nešto loše, već je čitav narod žigosan kao zločinački.

„Demokratija je politička orijentacija koja favorizuje vladu naroda odn. izabranih predstavnika naroda.

Demokratija je politički sistem baziran na mogućnosti da narod (građani) može da bira svoje predstavnike. Ovo – pravo na biranje predstavnika – je osnovni i suštinski koncept demokratije, koji može da se primenjuje različitim metodama i da poprima različite oblike.

Demokratija može da se shvati i kao sistem vladavine većine. To znači da najjača organizovana grupa može da diktira (i nameće) svoju volju ostalima.“ (izvor Wikipedia)

izvor http://ladjevic.com/nikola

E ovaj naš narod je sada u velikim govnima zato što je izabrao šta je izabrao i što više nema koga ni da izabere. Sve su to puleni komunizma, koji su negde čuli da je demokratija super fora. Možda stvarno ne zaslužujem da mi bude bolje.

Uzgred budi rečeno, materinski dodatak još uvek nije uplaćen, kada će biti ne zna se.

Možda sam i ja „Majka hrabrost“

Majka hrabrost. Možda ste već posetili ovaj sajt, ako jeste onda predpostavljate koliko sam ljuta i besna. Ova zemlja je u totalnom rasulu, a tamo gde mora da postoji red, zakon, humanost i još mnogo toga, je najgore stanje. U srpskim porodilištima. Posetite sajt i sve će vam biti jasno.

Čitam sve ove priče i zgrožavam se. Ispričaću vam i ja svoju. Rodila sam troje zdrave, prave, lepe dečice, što znači da sam se i tri puta porađala, s obzirom da nisu blizanci.

bebica

26. 10. 1999. Kraljevo
Naglasiću da me je porađao doktor koji je porađao i moju sestru, tako da smo imali apsolutno poverenje u njega. Između ostalog mi je i vodio celu trudnoću. Hoću za početak da kažem da porođaj može biti divan nezaboravni doživljaj, čak i u Srbiji.

Oni prvi mali bolići su počeli pre podne oko 11. Pošto sam živela blizu porodilišta, doktor nije insistirao da odmah dođem, što je i najvažnija stvar u celom tom mom porođaju. Rekao mi je da se ponašam sasvim normalno kao i svakog drugog dana, da šetkam, raduckam nešto i da se s vremena na vreme javim.

Bio je to izuzetno srećan i lep dan za mene i moju porodicu. Sećam se da sam ljuštila pečenu papriku sa mamom, igrala se sa sestrićima, išla čak i u prodavnicu, da šetkam malo… Sasvim normalan dan, protkan povremenima bolovima. Čitavog dana sam se u stvari otvarala, malo po malo. Kada su naišle prave kontrakcije, istuširala sam se, sredila i odveli su me u porodilište. Evo šta sam napisala posle porođaja.

… Dr. Tanasković me je pregledao u 19:10 na ginekologiji. Odveli su me u porodilište. Vodenjak pukao u 19:45. Bolelo me je, ali izdržljivo. Šaputala sam svojoj bebi. „Hajde bebo, hajde bebo, možeš ti to… izađi polako, čekam te, ne boj se!“ Tačno u 21:00 rodila sam ćerku. Teška 2550g, dugačka 52cm, obim glave 32cm. Zdrava, vitalna, lepa, kočoperna beba. Stavili su mi je na grudi, odmah me je uhvatila za prst, poljubila sam je u glavu. Osećaj je neverovatan. Smejem se i plačem od sreće u isto vreme, tresem se od uzbuđenja. Mnogo volim što je devojčica. Posteljica je izašla u 21:05. Porođaj je prošao super! Dali su nam broj 43. Odvode me u sobu broj 8. Malo sam umorna, ali i dovoljno jaka da odmah ustanem. U pratnji sestre sam se istuširala. Isuviše sam uzbuđena da bih spavala. Celu noć sam se smejala sa ženama po sobi. Zaspala sam tek oko pola 3 a već, u 4 sam se probudila. Promenila posteljinu, istuširala se i sredila za prvi podoj. Nisu je doneli u pola šest. Bilo mi je žao, ali znam da je sve u redu i zato sam neverovatno srećna. Naš prvi susret oko pola deset. Oduševljena sam mojom malom devojčicom. Ima dugu crnu kosicu i tamne oči. Gledam je i pokušavam da shvatim šta se u stvari dešava. Moja kiflica, uvijena, pa me gleda. Dala sam joj da sisa. Vuče kao da je to već mnogo puta radila. Priroda! Oči mi zasuze, pa se smejem, privijam je uz sebe, ljubim je u glavu, tepam joj i dajem joj nezvanično ime Jovana…. Porodili su me doktor Miloš Tanasković i babica Rada Debeljak.

kulaza

Tako je protekao moj prvi porođaj. Bez ijednog jedinog uboda iglom, bez sečenja, bez ikakvih problema. Bez potplaćivanja, naplaćivanja i ostalih radnji. Bila sam presrećna što je devojčica, što će i ona jednom kad poraste moći da doživi taj divni osećaj porađanja. U takvom mi je sećanju ostao prvi porođaj.

Ide život dalje svojim tokom i tako se preselimo u Beograd. Da sam znala šta je Narodni Front, sigurno bih se ponovo porađala u Kraljevu kod mog divnog doktora. U Narodnom Frontu vam ništa ne znači čak i ako imate vezu, ako vam je ta veza … Evo ispričaću vam.

April mesec, 2007. termin mi je 21. Doktorka mi je u određenom periodu uradila jedan ili dva ultra zvuka, ne sećam se, zakazala pregled za utorak 17. Odemo mi lepo na pregled. Po preporuci joj kupimo bombonjeru i neki parfem. „Videćeš divna je ona, ali voli tako sitne poklončiće, s vremena na vreme.“ Uvede me tamo u onu staklenu ambulantu. Nikada neću da zaboravim taj bol. Šta je ovo ljudi moji? Pa pregled nikada ne boli, pogotovu ne u devetom mesecu. „Nisi ti još otvorena, dođi u petak.“ Ne mogu da se sastavim od bola, siđem nekako. Neću nikada zaboraviti to poniženje. Stojim jadna, umirem od bolova i pružam joj onu ukrasnu kesu. „Doktorka… mali znak pažnje.“. Najradije bih je ubila, a ja se smeškam.

Ja u životu obično plačem samo od besa. Bol podnosim dobro. Kada sam izašla iz ordinacije, plakala sam kao nikad u životu. Odemo na kafu muž i ja, da se malo smirim. Kad ono, boli. Boli sve više i više. Boli, pa ne prestaje. Ceo prvi porođaj me nije tako boleo. Pozovemo je telefonom. Kaže ona da izmerim kontrakcije na koliko su, pa da se javim. Boli da ne mogu da izmerim. Kaže, dođi, ali požuri smena mi se završava u 14h.

Stignemo mi nekako kući da se sredim i dođemo. Kaže opet „daj da te pregledam“, i opet onom svojom ručerdom, kao da je pregledala ovcu, a ne ženu. „Šta te boli, pa samo si dva prsta otvorena, ajde idemo u porođajnu salu.“ Odvedoše me ko pravu ovcu. Kada su me uveli u boks, bila sam u totalnom čudu. Nije meni još vreme, šta rade ovi. Svojim pregledima mi je pokrenula porođaj. Vrište žene, kukaju, plaču, a ja se čudim šta me je snašlo. Naravno odmah su me uboli nekom iglom i nakačili na nešto. To nešto je indukcija. Tek sam kasnije provalila. Boli jebote.

ovca

Upadoše onda neki studenti, živi bili, da im anesteziolog pokaže kako se daje epidural. Ne meni, naravno, ja nisam ni stigla da popričam sa nekim o tome, već ženi do mene. Gledam ja tako šta onaj doktor radi i čekam da završi. „Doktore može li i meni epidural“. „Moraš da vidiš sa svojom doktorkom.“ Dođe ona moja i ja pitam. Kaže šapatom „može, ali to košta“. Znam rekoh da košta. Može li? Kaže, „tiho…ali to košta malo više“. „Ama šta košta da košta“. „To ti je 300 evra.“ Ma nek je i 15000, prodaćemo stan, uzećemo kredit, samo daj. Živ bio onaj anesteziolog i onaj koji je izmislio taj epidural, ubode me i meni laknu. Epidural po njima podrazumeva i jaču indukciju, a i doktorka žuri kući na ručak.

Onda su došle neke dve srednjoškolke da mi nameste CTG. Vrte sa onim po stomaku, pipkaju, traže, ne nalaze tonove bebe. Onda je nastala cela zbrka. Skupilo se njih, pa ne znam koliko. Nabili su mi nešto preko usta. To nešto je kiseonik. Rekoh smeta mi ovo. To je zbog bebe. Jedan, dva, tri… i eto ga moj Marko, tačno u 17:05. 2850 težak, 50 dugačak, lep, zdrav, prav, kočoperan. „Ima rupicu na bradi. Odakle mu samo to švalersko obeležje.“ To sam prvo rekla kada sam ga videla. Ponovo ista poplava osećanja. Dobili smo broj 1818 i moja doktorka je mogla da ode na jebeni ručak, sa sve bombonjerom, parfemom i 300evra. Doktorka se zove Jelena Radojević, a anesteziolog se zove Dr. M. Paštar.

Uslovi u Frontu su užasni, ali ima par onih dobrih sestrica koje ti boravak učine podnošljivijim, a i ja sam vedra i vesela osoba tako da neću da se žalim. Želim da naglasim da svako ko može da izbegne doktoru Radojević, da to i učini, jer znam za još par ovakvih slučajeva sa njom. Užas cele priče je u tome, što sam mogla da izgubim dete na samom porođaju. Beba se izmorila i prestala da reaguje. Sve je bilo isuviše brzo i nasilno. Još je i izjavila da bih se porađala do sutradan da nisam snalažljiva. Daleko joj lepa kuća. Žao mi je samo što sve ovo što govorim, ne mogu i da dokažem, ali bilo je baš ovako kako kažem i tačka. Ko mi ne veruje nek ide kod Jelene na porođaj ili neka pošalje nekog sebi dragog.

Treći porođaj. Trudnoća za trudnoćom, beba za bebom. Mart 2008. Kada samo pomislim na koliko pregleda, koje kakvih analiza, vađenja 16 litara krvi, ultrazvukova svakih 15 minuta i ctg-ova, čekanja sa stomakom do zuba po koje kakvim ambulantama, trudna žena mora da preživi, iznerviram se. Sigurna sam da je priroda sve izregulisala, ali sam i srećna što je medicina toliko napredovala. Hvala Bogu meni nije trebala. U toku svoje treće trudnoće sam jednom izvadila krv, uradila 2 ultrazvuka i 1 ctg. U ambulantu sam otišla samo po uput za porođaj. Sve tri trudnoće sam bila izuzetno aktivna i zdrava.

rukica

Planiram ja tako da se porodim 1. aprila kada nam tata dođe sa puta. Planiram ja planiram kad ono… U naš veliki bračni krevet sam spakovala Jovanu sa jedne, Marka sa druge strane i sebe u sredinu. Tako smo spavali. Te noći su počeli oni mali bolići, kao sa početka moje priče. Malo po malo. Okrenem se zagrlim Jovanu, spavam malo, pa kad zaboli okrenem se, pa zagrlim Marka. Spavam, spavam, pa me probudi bol. Vrtela sam se, spavala, grlila ih, ljubila i u pola 7 ustala, probudim mamu i kažem, „ovo izgleda počelo, ne idem dok ne popijem kafu.“ Popijem i kafu, sredim se, ono već 7 i 15. U Narodnom Frontu sam bila u 7:45, u boks za porođaj su me brzom brzinom prevezli u 7:55, a već u 08:00 sam držala svoju treću bebu u naručju. Rodila se i Ana. 2750 teška, 49 dugačka, zdrava, prava, kočoperna beba. Dobili smo broj 1798.

Kad su me uveli u boks nikog nije bilo sem jedne mlade, lepe, devojke. Mislila sam da će ona da me pripremi za porođaj, pa će valjda i moja doktorka stići. Promenila sam doktorku, naravno. Stigla sam samo da je pitam „izvini, a ko si ti“. Da nije neki student ili srednjoškolka. Dok je stigla da mi odgovori, već je držala moju Anu. Predivna, mlada babica. Slađa se zove i žao mi je što ne znam kako se preziva. Nikada je više nisam videla. Kada smo se ja i Ana izmazile i izljubile nju su odneli i ja sam već telefonirala. Kulaža totalna. Ležim na onom stolu sva uplakana od sreće i pričam telefonom. Preko puta u boksu čujem „a nije te bolelo kad si se tetovirala, a sad se dereš ko magare?“ Zahvaljujem se Bogu što sam ih sve izbegla.

Nećete mi verovati ko je prvi ušao u boks posle babice. „Divna“ nasmejana doktorka Jelena. Zamalo sam pala u nesvest, ali sam bila presrećna što je sve gotovo i što ona nema šta da prčka po meni. „Jao Ivanice, pa što se nisi javila.“ „Tražila sam vas, ali ste bili na odmoru.“ Ma teraj se, mislim se, od mene više nećeš dobiti ni dinara.

Front ko pravi front, uslovi ko i predhodne godine. Prepovijala sam bebe po sobi, jer nisu sve mame znale kako se to radi, a nije imao ko da im pokaže. Delila neke savete, pomagala sam im koliko sam umela i tako, brzo nam je prošao boravak u tom haosu.

bebica-nogica

Za kraj ću još i da kažem da su mi izgubili karton. Kako je za manje od godinu dana moguće da se izgubi nečiji karton. Jednostavno je nestao. Šta se sve radi, pomislila sam da je možda i namerno nestao, da ne bih imala nikakvog osnova, ni dokaza protiv bilo koga iz 2007. Razumemo se.

Mislim da svi koji pričaju svoje priče treba da kažu imena tih doktora, jer ako ništa drugo neka ih izbegnu oni koji mogu. Sve u svemu, rađajući svoju decu sam odlično prošla. Samo kada se setim one ogromne žene kako me je ispovređivala, dođe mi da … ma neću više ništa da kažem. Hvala Bogu što je Marko bio jak.

Možda sam i ja "Majka hrabrost"

Majka hrabrost. Možda ste već posetili ovaj sajt, ako jeste onda predpostavljate koliko sam ljuta i besna. Ova zemlja je u totalnom rasulu, a tamo gde mora da postoji red, zakon, humanost i još mnogo toga, je najgore stanje. U srpskim porodilištima. Posetite sajt i sve će vam biti jasno.

Čitam sve ove priče i zgrožavam se. Ispričaću vam i ja svoju. Rodila sam troje zdrave, prave, lepe dečice, što znači da sam se i tri puta porađala, s obzirom da nisu blizanci.

bebica

26. 10. 1999. Kraljevo
Naglasiću da me je porađao doktor koji je porađao i moju sestru, tako da smo imali apsolutno poverenje u njega. Između ostalog mi je i vodio celu trudnoću. Hoću za početak da kažem da porođaj može biti divan nezaboravni doživljaj, čak i u Srbiji.

Oni prvi mali bolići su počeli pre podne oko 11. Pošto sam živela blizu porodilišta, doktor nije insistirao da odmah dođem, što je i najvažnija stvar u celom tom mom porođaju. Rekao mi je da se ponašam sasvim normalno kao i svakog drugog dana, da šetkam, raduckam nešto i da se s vremena na vreme javim.

Bio je to izuzetno srećan i lep dan za mene i moju porodicu. Sećam se da sam ljuštila pečenu papriku sa mamom, igrala se sa sestrićima, išla čak i u prodavnicu, da šetkam malo… Sasvim normalan dan, protkan povremenima bolovima. Čitavog dana sam se u stvari otvarala, malo po malo. Kada su naišle prave kontrakcije, istuširala sam se, sredila i odveli su me u porodilište. Evo šta sam napisala posle porođaja.

… Dr. Tanasković me je pregledao u 19:10 na ginekologiji. Odveli su me u porodilište. Vodenjak pukao u 19:45. Bolelo me je, ali izdržljivo. Šaputala sam svojoj bebi. „Hajde bebo, hajde bebo, možeš ti to… izađi polako, čekam te, ne boj se!“ Tačno u 21:00 rodila sam ćerku. Teška 2550g, dugačka 52cm, obim glave 32cm. Zdrava, vitalna, lepa, kočoperna beba. Stavili su mi je na grudi, odmah me je uhvatila za prst, poljubila sam je u glavu. Osećaj je neverovatan. Smejem se i plačem od sreće u isto vreme, tresem se od uzbuđenja. Mnogo volim što je devojčica. Posteljica je izašla u 21:05. Porođaj je prošao super! Dali su nam broj 43. Odvode me u sobu broj 8. Malo sam umorna, ali i dovoljno jaka da odmah ustanem. U pratnji sestre sam se istuširala. Isuviše sam uzbuđena da bih spavala. Celu noć sam se smejala sa ženama po sobi. Zaspala sam tek oko pola 3 a već, u 4 sam se probudila. Promenila posteljinu, istuširala se i sredila za prvi podoj. Nisu je doneli u pola šest. Bilo mi je žao, ali znam da je sve u redu i zato sam neverovatno srećna. Naš prvi susret oko pola deset. Oduševljena sam mojom malom devojčicom. Ima dugu crnu kosicu i tamne oči. Gledam je i pokušavam da shvatim šta se u stvari dešava. Moja kiflica, uvijena, pa me gleda. Dala sam joj da sisa. Vuče kao da je to već mnogo puta radila. Priroda! Oči mi zasuze, pa se smejem, privijam je uz sebe, ljubim je u glavu, tepam joj i dajem joj nezvanično ime Jovana…. Porodili su me doktor Miloš Tanasković i babica Rada Debeljak.

kulaza

Tako je protekao moj prvi porođaj. Bez ijednog jedinog uboda iglom, bez sečenja, bez ikakvih problema. Bez potplaćivanja, naplaćivanja i ostalih radnji. Bila sam presrećna što je devojčica, što će i ona jednom kad poraste moći da doživi taj divni osećaj porađanja. U takvom mi je sećanju ostao prvi porođaj.

Ide život dalje svojim tokom i tako se preselimo u Beograd. Da sam znala šta je Narodni Front, sigurno bih se ponovo porađala u Kraljevu kod mog divnog doktora. U Narodnom Frontu vam ništa ne znači čak i ako imate vezu, ako vam je ta veza … Evo ispričaću vam.

April mesec, 2007. termin mi je 21. Doktorka mi je u određenom periodu uradila jedan ili dva ultra zvuka, ne sećam se, zakazala pregled za utorak 17. Odemo mi lepo na pregled. Po preporuci joj kupimo bombonjeru i neki parfem. „Videćeš divna je ona, ali voli tako sitne poklončiće, s vremena na vreme.“ Uvede me tamo u onu staklenu ambulantu. Nikada neću da zaboravim taj bol. Šta je ovo ljudi moji? Pa pregled nikada ne boli, pogotovu ne u devetom mesecu. „Nisi ti još otvorena, dođi u petak.“ Ne mogu da se sastavim od bola, siđem nekako. Neću nikada zaboraviti to poniženje. Stojim jadna, umirem od bolova i pružam joj onu ukrasnu kesu. „Doktorka… mali znak pažnje.“. Najradije bih je ubila, a ja se smeškam.

Ja u životu obično plačem samo od besa. Bol podnosim dobro. Kada sam izašla iz ordinacije, plakala sam kao nikad u životu. Odemo na kafu muž i ja, da se malo smirim. Kad ono, boli. Boli sve više i više. Boli, pa ne prestaje. Ceo prvi porođaj me nije tako boleo. Pozovemo je telefonom. Kaže ona da izmerim kontrakcije na koliko su, pa da se javim. Boli da ne mogu da izmerim. Kaže, dođi, ali požuri smena mi se završava u 14h.

Stignemo mi nekako kući da se sredim i dođemo. Kaže opet „daj da te pregledam“, i opet onom svojom ručerdom, kao da je pregledala ovcu, a ne ženu. „Šta te boli, pa samo si dva prsta otvorena, ajde idemo u porođajnu salu.“ Odvedoše me ko pravu ovcu. Kada su me uveli u boks, bila sam u totalnom čudu. Nije meni još vreme, šta rade ovi. Svojim pregledima mi je pokrenula porođaj. Vrište žene, kukaju, plaču, a ja se čudim šta me je snašlo. Naravno odmah su me uboli nekom iglom i nakačili na nešto. To nešto je indukcija. Tek sam kasnije provalila. Boli jebote.

ovca

Upadoše onda neki studenti, živi bili, da im anesteziolog pokaže kako se daje epidural. Ne meni, naravno, ja nisam ni stigla da popričam sa nekim o tome, već ženi do mene. Gledam ja tako šta onaj doktor radi i čekam da završi. „Doktore može li i meni epidural“. „Moraš da vidiš sa svojom doktorkom.“ Dođe ona moja i ja pitam. Kaže šapatom „može, ali to košta“. Znam rekoh da košta. Može li? Kaže, „tiho…ali to košta malo više“. „Ama šta košta da košta“. „To ti je 300 evra.“ Ma nek je i 15000, prodaćemo stan, uzećemo kredit, samo daj. Živ bio onaj anesteziolog i onaj koji je izmislio taj epidural, ubode me i meni laknu. Epidural po njima podrazumeva i jaču indukciju, a i doktorka žuri kući na ručak.

Onda su došle neke dve srednjoškolke da mi nameste CTG. Vrte sa onim po stomaku, pipkaju, traže, ne nalaze tonove bebe. Onda je nastala cela zbrka. Skupilo se njih, pa ne znam koliko. Nabili su mi nešto preko usta. To nešto je kiseonik. Rekoh smeta mi ovo. To je zbog bebe. Jedan, dva, tri… i eto ga moj Marko, tačno u 17:05. 2850 težak, 50 dugačak, lep, zdrav, prav, kočoperan. „Ima rupicu na bradi. Odakle mu samo to švalersko obeležje.“ To sam prvo rekla kada sam ga videla. Ponovo ista poplava osećanja. Dobili smo broj 1818 i moja doktorka je mogla da ode na jebeni ručak, sa sve bombonjerom, parfemom i 300evra. Doktorka se zove Jelena Radojević, a anesteziolog se zove Dr. M. Paštar.

Uslovi u Frontu su užasni, ali ima par onih dobrih sestrica koje ti boravak učine podnošljivijim, a i ja sam vedra i vesela osoba tako da neću da se žalim. Želim da naglasim da svako ko može da izbegne doktoru Radojević, da to i učini, jer znam za još par ovakvih slučajeva sa njom. Užas cele priče je u tome, što sam mogla da izgubim dete na samom porođaju. Beba se izmorila i prestala da reaguje. Sve je bilo isuviše brzo i nasilno. Još je i izjavila da bih se porađala do sutradan da nisam snalažljiva. Daleko joj lepa kuća. Žao mi je samo što sve ovo što govorim, ne mogu i da dokažem, ali bilo je baš ovako kako kažem i tačka. Ko mi ne veruje nek ide kod Jelene na porođaj ili neka pošalje nekog sebi dragog.

Treći porođaj. Trudnoća za trudnoćom, beba za bebom. Mart 2008. Kada samo pomislim na koliko pregleda, koje kakvih analiza, vađenja 16 litara krvi, ultrazvukova svakih 15 minuta i ctg-ova, čekanja sa stomakom do zuba po koje kakvim ambulantama, trudna žena mora da preživi, iznerviram se. Sigurna sam da je priroda sve izregulisala, ali sam i srećna što je medicina toliko napredovala. Hvala Bogu meni nije trebala. U toku svoje treće trudnoće sam jednom izvadila krv, uradila 2 ultrazvuka i 1 ctg. U ambulantu sam otišla samo po uput za porođaj. Sve tri trudnoće sam bila izuzetno aktivna i zdrava.

rukica

Planiram ja tako da se porodim 1. aprila kada nam tata dođe sa puta. Planiram ja planiram kad ono… U naš veliki bračni krevet sam spakovala Jovanu sa jedne, Marka sa druge strane i sebe u sredinu. Tako smo spavali. Te noći su počeli oni mali bolići, kao sa početka moje priče. Malo po malo. Okrenem se zagrlim Jovanu, spavam malo, pa kad zaboli okrenem se, pa zagrlim Marka. Spavam, spavam, pa me probudi bol. Vrtela sam se, spavala, grlila ih, ljubila i u pola 7 ustala, probudim mamu i kažem, „ovo izgleda počelo, ne idem dok ne popijem kafu.“ Popijem i kafu, sredim se, ono već 7 i 15. U Narodnom Frontu sam bila u 7:45, u boks za porođaj su me brzom brzinom prevezli u 7:55, a već u 08:00 sam držala svoju treću bebu u naručju. Rodila se i Ana. 2750 teška, 49 dugačka, zdrava, prava, kočoperna beba. Dobili smo broj 1798.

Kad su me uveli u boks nikog nije bilo sem jedne mlade, lepe, devojke. Mislila sam da će ona da me pripremi za porođaj, pa će valjda i moja doktorka stići. Promenila sam doktorku, naravno. Stigla sam samo da je pitam „izvini, a ko si ti“. Da nije neki student ili srednjoškolka. Dok je stigla da mi odgovori, već je držala moju Anu. Predivna, mlada babica. Slađa se zove i žao mi je što ne znam kako se preziva. Nikada je više nisam videla. Kada smo se ja i Ana izmazile i izljubile nju su odneli i ja sam već telefonirala. Kulaža totalna. Ležim na onom stolu sva uplakana od sreće i pričam telefonom. Preko puta u boksu čujem „a nije te bolelo kad si se tetovirala, a sad se dereš ko magare?“ Zahvaljujem se Bogu što sam ih sve izbegla.

Nećete mi verovati ko je prvi ušao u boks posle babice. „Divna“ nasmejana doktorka Jelena. Zamalo sam pala u nesvest, ali sam bila presrećna što je sve gotovo i što ona nema šta da prčka po meni. „Jao Ivanice, pa što se nisi javila.“ „Tražila sam vas, ali ste bili na odmoru.“ Ma teraj se, mislim se, od mene više nećeš dobiti ni dinara.

Front ko pravi front, uslovi ko i predhodne godine. Prepovijala sam bebe po sobi, jer nisu sve mame znale kako se to radi, a nije imao ko da im pokaže. Delila neke savete, pomagala sam im koliko sam umela i tako, brzo nam je prošao boravak u tom haosu.

bebica-nogica

Za kraj ću još i da kažem da su mi izgubili karton. Kako je za manje od godinu dana moguće da se izgubi nečiji karton. Jednostavno je nestao. Šta se sve radi, pomislila sam da je možda i namerno nestao, da ne bih imala nikakvog osnova, ni dokaza protiv bilo koga iz 2007. Razumemo se.

Mislim da svi koji pričaju svoje priče treba da kažu imena tih doktora, jer ako ništa drugo neka ih izbegnu oni koji mogu. Sve u svemu, rađajući svoju decu sam odlično prošla. Samo kada se setim one ogromne žene kako me je ispovređivala, dođe mi da … ma neću više ništa da kažem. Hvala Bogu što je Marko bio jak.