Category Archives: Padobranstvo

Bebe „ciljaši“ – skok na cilj :)

Da bi momci padobranci postali dobri „ciljaši“ neophodno je da od malih nogu vredno treniraju. Na cilj se umesto sunđera i palačinke, postavi mnoogo dobra riba i nema šanse da promaše. Ako dođe i do otkaza, rezerva im i ne treba, jer padnu na lepo i meko. Za početak nagrada im bude mlekce, a kasnije zavisi koliko su rečiti i koliko umeju dobro i kvalitetno da se nagode.  😉

Vremenom se naviknu na cilj, zavole ga, a psihološki uticaj koji nagrada ima na njih, od njih stvara vrhunske padobrance, koji bez obzira na vramenske uslove, pogađaju nulu ko od šale.

Kako momci rastu, tako raste i nagrada, zavisi ko kakvu maštu ima. 😆 Možda ne bi bilo loše ove sezone uvesti ovakvu praksu na našim aerodromima, ako ništa drugo ono bar da se nagledamo dobrih riba.  :mrgreen:

Smirenje

Najlepši su skokovi u suton, kada sunce koje celog dana neumorno peče, počne polako da gubi bitku i da posustaje…

Ovo je fotografija koja moje stanja duha dovodi do potpunog smirenja. Trenutak kada se sve razbacane kockice sklope u jednu savršenu. Uživajte u pogledu, pa makar i na ovakav način. Želim vam da makar samo jednom u životu doživite ovakav trenutak. Bićete srećni celog života, pa makar i samo kada pogledate fotografiju, jer ćete biti sigurni da ste 100% živi. 😉

Moja MD faza :)

Ako je okarakterisan kao hejterski post, neka je. Idemo dalje. Nemam nikakvu potrebu da bilo šta više objašnjavam i pričam, sem da je koliko se meni čini, upravo završeni BlogOpen do sada najbolje organizovan i da je jedan od problema nas koji nismo bili tamo, to što smo propustili ono što je po meni i najvažnije. Druženje.

Beogradska Parada Ponosa 2010. je prošla kako je prošla, sada će neki dan o tome da se priča, zalečiće se rane i ništa. Tuga jedna.

Pored svih dešavanja ovog vikenda, jedino što je meni zaista lepo i važno je da je vreme dozvolilo da se malo skače. #MD me prvo asocira na ovo,  i izgleda da ta moja faza neće nikad da me prođe. Padobranstvo i letenje. 😉

Kada se sa tim zarazite, onda svakako postanete i malo šašavi za sve druge oko sebe, ali od toga se ne može pobeći i ne treba.

Srećna sam što imam priliku da gledam ovu zemlju i sva dešavanja na njoj, iz neke druge perspektive, nesvakidašnje, ali sam sa tim zadovoljstvom i tužnija, jer kako stvari drugačije vidim odozgo tako ih drugačije vidim i kada sam dole.  Srbija sa visine je idealna zemlja.

Mir, tišina, šuštanje padobrana i beskrajno prostranstvo, bez ljudi kojima nešto nije jasno, koji imaju neke probleme, bez politike, bez onih koji bi da ruše i onih koji bi da paradiraju. To je jedino mesto, gde sa velikim zadovoljstvom poštujem sva pravila.

P.S. Da vam se nešto i pohvalim, dobila sam jedan posao vezan za padobranstvo i pisanje. Idealno, baš za mene. Kada želite neki posao, navedite čoveka, da ste baš vi osoba koja mu je neophodna. Radujem se, biće para za skakanje. 😀

Slava im i večno plavo nebo

S obzirom da živimo u Padinskoj Skeli i da nam se sa terase pruža pogled na Lisičji Jarak, nema šanse da proleti neki avion, zmaj, helikopter ili da skaču padobranci, a da deca to ne isprate pogledom sa terase.

Tako i juče. Leti avion, a oni brže bolje na terasu, po zvuku aviona pretpostavljam koji avion leti i onda, utrčavaju deca: „mama, mama pao avion!“, „ma nije deco, sleteo je“, „ma pao mama, ovako kššš…bum“…izađem na terasu, bacim pogled na „livadu“, onoliko koliko se vidi, ništa ne gori i sve se završi na tome.

Pošto je dan bio lep, otišli smo kasnije do Jarka i nažalost deca su bila u pravu.  Jedan od naših najboljih pilota ikada, Davorin Pavlović – Super Deka  je odleteo u legendu, sa njim je u avionu bila i jedna devojka i oboje su na mestu ostali mrtvi.

Ovim putem izražavam najdublje saučešće porodicama stradalih. Volela bih da je moj blog čitaniji, pa da i zamolim novinare i javnost da ne spekulišu sa šturim informacijama koje imaju. Desila se tragedija i nije lepo pričati i pisati stvari koje naslućuju, a koje nisu tačne ili su delimično tačne.

Sačekajte izveštaj nadležnih organa, pa onda raspredajte priče. Po novinama se može pročitati sve i svašta, komentari su još strašniji. O ovom događaju pišu i ljudi koji ne znaju ni naziv aviona. Ako već morate da pišete onda imajte obzira, dobro se raspitajte, navedite imena ljudi koji su vam dali neku informaciju. Ljudi su stradali i to nije senzacija kojom treba da  prodate novine.

Slava im i večno plavo nebo.

Retrospektiva

Jeste tu bilo nekih postova od mene i slika i svašta nešto u zadnje vreme, ali nisam zadovoljna. Prestala sam da odgovaram na komentare, to mi smeta, ali jednostavno ne postižem. Uglavnom sam prestala i sama da komentarišem vaše postove, ali čitam ih kad god mogu. Toliko o tome.

Uglavnom većina ovo zahlađenje i kišu vidi kao prolazno i pripremu za jesen, a meni je već zima na pragu. Imam potrebu da obujem čarape, a to nikako ne valja. E baš neću. Kada obujem čarape to znači da je letu definitivno kraj. Toliko i o tome.

Postoji jedan problem na mom blogu koji ni 16 nekih „stručnjaka“ nije uspelo ili nije htelo da reši, tako da ću morati sa tim da se pozabavim prvom prilikom. Ne kažem da sam stručnjak, pa čak ni „stručnjak“, ali jebi ga bre brate, nervira me opasno, a svoje probleme jedino sama rešavam, pa ma kakve prirode da su. Slike prvo moram da kačim na photobucket ili preko nekih plugina, pa tek onda da se vide na blogu. Neki problem sa WP 100%. Bolje da ništa ne čačkam dok ne
„dohvatim“ malo mira od svih i svega. Dobro je i ovako. Kao što rekoh ide mi zima, ima dana.

Bliži se BlogOpen nekako ne vidim svoje mesto tamo. Verovatno zato što sam do sada jako želela na prethodne da odem, a nisam mogla od obaveza, sada me već prošla volja. Možda baš odem. Nikad se ne zna. Pokušavam egoistično da pročačkam neki dobar tekst za Blogopediju, ali koliko god da prija mom egu, iskreno ništa ne mogu da pronađem što bi bilo vredno pažnje. Ipak sam i malo objektivna. Možda nešto i pronađem, opet ima dana.

Slede nam pregledi i iskreno se nadamo još jedna operacija. Treba se osloboditi ove stome na Ivanovom stomaku. Nije mi svejedno. U septembru imamo neko prvo merenje, pa ćemo znati šta i kako dalje nas čeka. Neka toga sada.

Trenutno se u Nikšiću održava svetsko prvenstvo u padobranstvu. Nema nas tamo. Žao mi je, ali mi je žalije što su svi problemi koji su nas strefili prouzrokovali da ove sezone ne skočim ni jedan skok. Najradije bih plakala zbog toga, ali kada nisam plakala zbog važnijih stvari neću ni zbog toga. Nismo otišli u Rijeku, na Krk, Lošinj. Jebi ga, proveli smo lepe dane na moru, u selu, jednom, drugom, na splavu…kompenzacija za skakanje, ali vrlo mala uteha.

Neko nas je debelo ispalio za kintu, ne znamo ko, ne znamo zašto, ali nije ni važno, umemo mi da živimo i bez para, a sa druge strane para nikad dosta, a i mi ne umemo sa parama. Koliko god da zaradimo, dovoljno nam je samo za nedelju dana. Ni malo utešno, ali nama ume da bude dobro i sa vrlo malo, a tek kada imamo malo više, e onda mu jebemo kevu od zajebancije. Ma…to su samo pare, a sa druge strane smo se i uverili da možemo da preživimo i bez žutog dinara. Nije ni to loše. Uvideli smo da i bez žutog dinara ima da nas ima sutra.

Deca su zdrava, srećna i zadovoljna, a to je najvažnije. Sutra krećemo u peti i u drugi razred. Mališani se dooobro zezaju. Rastu, smeju se, igramo se, putujemo, na svašta su navikli i svašta su naučili. Marko ume da pokaže srednji prst kad treba, Ana je progovorila engleski „Fanta d sok“, devojke skaču na glavu i plivaju bez pomagala, spremaju se za nove školske pobede i poraze. Jebi ga…baš mi je žao što mora u školu da se ide, ali to vama kažem. Deca treba da idu u školu samo onda kada sama to požele i da uče samo ono što ih zanima, sve ostalo je gubljenje dragocenog vremena i krađa od životnih radosti.

Edi je pas kakvog niko nema. Nije što je naš, ali je stvarno duša od čoveka. Zove me „teta Ivana“ i ja sam mu najveća enigma, kao i deci uostalom. Neko ko ih sve skupa najviše voli, a koga najviše i treba da slušaju i ko se najviše smeje i igra i viče i lupeta i glumata i priča i psuje i pokušava da ostane normalan, koliko toliko. A slušaju, svi do jednog, pa kad sam se prva setila. I to nam je jedna od dečijih uzrečica, koju su čuli od „teta Ivane“. „Prvi sam se setio!“

Verovatno ću sada stan okrenuti naglavačke. Kada ne znam šta ću sa sobom, onda generalno sređujem stan. Doduše nije nas ni bilo kući preko mesec dana, sem u kratkim navratima tako da i ima tu svašta nešto da se uradi.

„Mama je luda nacisto“…i to nije ništa  ružno, već moja lična izjava koju su deca prihvatila i često je Ana kaže, a deca su uvek u pravu.

Malo sličica sa jednog od naših uživanja.

Opljačkana sam!!!

Oni koji redovno posećuju Twitter znaju, ali hoću i svima ostalima da kažem. Pokradena sam! Mislila sam da se meni to ne može dogoditi, jer su moji tekstovi na blogu uglavnom dosta lični, mada me posle svega ovoga ne bi začudilo da neko ko zna gde, „živi“ i piše moj život, kopirajući tekstove. To još uvek nisam ustanovila, međutim skoro svi tekstovi sa sajta Nebeskog dijamanta, mogu da se nađu svuda po internetu.

Prvo sam počela lagano da podrhtavam od besa, a onda sam htela da bijem i davim. Znate šta još rade, uzmu iskopiraju sredinu teksta, a onda iznad i ispod napišu po jedan pasus i potpišu kao svoj tekst.

Na sajtu jasno stoji znak da je sve na sajtu zaštićeno Creative Commons licencom, koja u mom slučaju podrazumeva da je dozvoljeno javno saopštavati delo pod sledećim uslovima:

„Ауторство — Морате да наведете име изворног аутора на начин који је одређен од стране изворног аутора или даваоца лиценце (али не тако што ћете сугерисати да вас подржава или одобрава ваше коришћење дела).

Некомерцијално — Не можете да користите дело у комерцијалне сврхе.

Без прерада — Не можете да мењате, преобликујете или да употребите дело у свом делу.“

Sve je ovo prekršeno u mom slučaju. Neki čak prihvataju, nazovimo, čestitanja u fazonu „Jao kako si ovo lepo napisao/la, svaka ti čast.“ „Hvala ti, trebalo mi je dosta vremena da uspem da opišem šta meni padobranstvo predstavlja u životu.“ TREBALO IM JE TAMAN TOLIKO VREMENA KOLIKO TREBA ZA COPY/PASTE AKCIJU. GRRR…

To su tekstovi koji stoje na njihovim zvaničnim prezentacijama klubova, širom naše bivše zemlje. Neke je čak mrzelo da preprave ekavicu, pa im pola teksta bude ekavica, a ono što oni dopišu jekavica ili ijekavica. Čak se neke grupe na FB-u zovu udarnim rečenicama iz mojih tekstova. DA LI MOŽETE DA VERUJETE?

Kako rešiti problem? Ja jesam ljuta i besna, ali kada me bes malo prođe onda počnem i mozak da koristim. Lepo, kulturno, oštro, provokativno sam do pola noći slala mailove dotičnim „piscima“ sa upozorenjem da brišu moje tekstove sa svojih sajtova, jer moje sledeće obraćanje svima njima će biti preko suda. Sinoć je obrisan jedan tekst i taj lopov kaže „…nije lepo napadati nekog bez pravog razloga…“. Alooo, je l’ on luud?!

Čekam do sutra, a onda ako moji zahtevi ne budu ispunjeni ću, jebeš mi sve, da presavijem tabak. Imam dobrog advokata. Ćeraćemo se.

Ne znam kako da se zaštitimo, sem da kao Mahlat na početnim stranama svojih blogova i sajtova napišemo upozorenja i pretnje tipa „Uđeš i zaplivaš leđno…“. Ako niste, pročitajte to. I još nešto društvene mreže su odličan izvor lopovima svih tipova. Pročitajte i ovo i čuvajte se.

izvor „Srbijanet.rs“

Odluke i planovi, hm…šta je to? :)

Divan sunčan majski dan. Probudila sam se u stanu muškarca sa kojim sam predhodne noći imala vrhunski seks. Lepo njemu, lepo meni, ali eto, to je to. Nikada ništa ne očekujem, tako da se nikada i ne razočaram na bilo koji način i po pitanju bilo čega. Pa nećemo sad da se venčavamo zbog dobrog seksa, dobre priče, ćutanja, razumemo se dobro, lepo se slažemo, ali to je daleko od ljubavi. Spremna sam da krenem dalje.

Doneo mi je kafu u krevet, pa i zaslužila sam. Sinoć sam mu učinila i oprala gomilu sudova. Jebote kako mrzim da perem sudove, ali nisam mogla da ga odbijem ni u kom pogledu. 🙂 Šta će… muško, sam kod kuće, kao onaj klinac iz filma. Samo još da mi je postavio zamke po stanu, da se izlomim.

Puna sudopera šolja za kafu. Strašno, jede li ovaj čovek nešto ili samo kafu pije? Možda su to bile šolje od nekih predhodnih jutara, kafa koje je donosio nekim drugim devojkama, koje se nisu sažalile na samog muškarca, pa da te iste šolje i operu? 🙂 Ma lupetam, boli me dupe i za šolje i ostale zajebancije.

Proleće je, divan dan, divna noć iza nas, idemo dalje. Spremna sam za nove poduhvate u životu. Tuširanje koje izuzetno prija. Nije bilo jutarnjeg seksa, nećemo da preterujemo, mada ja jesam preterivač. 🙂

Zvoni mi mobilni:

– Halo.

– Ćao draga, šta ima, gde si?

– U Beogradu sam, dolazim danas, što, je l’ ti treba nešto?

– Ma jok, nego hoćeš li sa nama danas na more, idemo u Budvu, pa da ideš sa nama ako hoćeš, da se vidimo sa Ljiljom, da se malo zezamo.

– Vaaauuu draga, naravno da hoću, stižem kući popodne, pa možemo predveče da krenemo.

– E super, baš nam tako i odgovara, taman da ja pozavršavam šta imam.

– Važi, javljam ti se kad krenem iz Beograda da znaš kada stižem. Odem kući, spakujem se za minut, dva i možemo da krenemo. Suuper. Jedva čekam.

– Ok, dogovoreno.

Prekidam vezu sa širokim osmehom na licu. Divno doba godine da se ode na more, pa makar i na tri dana.  Pogled mi pada na „mog“ muškarca.

– Pa nećeš valjda sada da me ostaviš samog? – kaže.

– Mislio sam da ćeš sa mnom sutra na moto-skup u Niš?

„Jebem li ti mamicu“, mislim . „Šta me sada gledaš tim kučećim pogledom? Koji ti je bre kurac? Lepo smo se noćas proveli u Kući piva, imali smo izuzetan seks, oprala sam ti i jebane sudove, spremna sam da idem dalje, neću da te davim i smaram ko ostale, samo želim da odem u Kraljevo, pa u Budvu kod Ljilje. Čoveče kakav bre moto-skup, gde me nađe… jebo te konj?“. Sve to samo MISLIM, a kažem:

– Stvarno hoćeš da idemo na moto-skup?

– Pa naravno, ‘ajde malo da se zezamo.

– Hmm…Ok…važi, samo da pozovem, da kažem da ne idem na more.

Eto kakva sam, planove donosim brzom brzinom, menjam ih još brže. Na more mogu i posle Niša, a moto-skup u Nišu je jednom godišnje. Dobro i šta sad?

Kada planove tako brzo donosite, na isti takav način vam se i život menja. Odluka da ostanem sa tim muškarcem, da odemo na moto-skup i ko zna šta sve usput uradimo, mi je promenila život zauvek. Dan smo proveli jurcajući po gradu, uveče sam imala svoj prvi čas, Osnova teorije skoka padobranom. Kasnije smo sedeli na Ušću pili pivo sa njegovim drugarima, smejali se, pričali, izgledalo je kao da se poznajemo godinama.

Više se nismo razdvajali. Niš je ostao da čeka, jer nismo otišli. Bilo je drugih moto-skupova, jurcanja za našu dušu.

Probudimo se ujutru, on skuva kafu, u prolazu proveri kakvo je vreme napolju. Ako je sunčano, pijemo kafu,spremamo se i izlazimo napolje, kući smo se vraćali kasno noću ili uopšte nismo ni dolazili. Aerodrom, skakanje, sa skakanja u Tajms, iz Tajmsa na Ušće, sa Ušća na splav, sa splava u Savu. 🙂 Noći na Savi su za posebnu priču.

Ako je napolju loše vreme, samo se vratimo u krevet i razvlačimo po ceo dan. Gledamo filmove i uživamo.

Nezaboravno leto 2006. godine. Niš nas nije video, a ni more, jednostavno nismo stigli, ali smo zato stigli da shvatimo da smo rođeni jedno za drugo, da se zavolimo i napravimo našu prvu bebu.

Ponekad dugo planiramo i razmišljamo pre nego da donesemo neku odluku za koju se kasnije ispostavi da je bila loša, a ponekad u deliću sekunde o čas posla donesemo pravu odluku, zahvaljujući sreći.

Uvek na brzinu donosim odluke i brzo menjam planove, odlučujem se za ono što mi se učini zanimljivije, do sada me je pratila sreća, nadam se da će i ubuduće.

Sve sam ovo napisala, inspirisana ovom slikom, koju sam juče skenirala. Nema više vožnje, dok nam deca ne porastu, a onda se nadam da ćemo skoknuti do Niša na taj obećani moto-skup. 😉

RNR me tera na razmišljanje :)

RNR skraćenica koja nekome život znači, a nekome baš ništa. Zavisi od stepena inteligencije, stojim iza toga. E mene pokreće u svakom smislu i pogledu. Hvala radio 101 i grupi Let 3, što su nam ulepšali veče…onako porodično.

Nije to… nego… Rekoh vam već da se dragi sprema na put. Kažem mu ja „…ma jok, ne moraš nigde da ideš“, treba samo da navatamo jednog ovakvog pilota. Uleti čovek u avion i dotera nam. Ne mora ništa da platimo, nema šanse da ga neko uhvati. 😀 Eto… mene RNR tera na razmišljanje…konstruktivno. 😀 Treba u’vatiti ovakvog pilota.

Kažu „Drunk pilot“, možda i LUD čovek, e ja kažem majstor nad majstorima. Nije pijan, a lud je malkice, koliko da vam se smrzne govno u dupetu dok gledate. 🙄  Car. E njega ću da zovnem da nam tera letilicu. :mrgreen: Uh… Nije ni čudo što padobranci skaču iz ispravnih aviona. Kad vidimo ko sve leti te avione, drugo nam i ne preosteje. Uživajte opet. :mrgreen:

Dubai viđen očima padobranca

Do sada nijednom nisam za dan napisala više od jednog posta. Ne zato što nisam imala šta da kažem, već pustim jednu pričicu, pa se lepo ispričamo i onda kada svi sve kažu, ja napišem nešto drugo. Iz istog razloga su mnoge priče ostale ne napisane. Nije ni kvantitet, ni kvalitet u pitanju, nema toga kod mene, već eto tako bezveze.

Rešila sam da malo promenim stvari. Za danas sem kamenja imam i nešto mnogo lepše i bolje za vas. International Parachuting Championship and Gulf Cup, Dubai u slikama. Zahvaljujući drugarima padobrancima koji su učestvovali na ovom takmičenju (Василий Родин, Jonathan Tagle i naš Aleksandar Cvetković Aca i njegova devojka Jelena), imam priliku da vam pokažem nešto mnogo lepo. Nadam se da ću dogodine i lično moći da vas obradujem slikama. Uživajte. 🙂 Dubai malo drugačiji od onoga kako ga vide obični turisti. Raj na zemlji.


Dubai Parachuting Championships 2010 Red Bull Skydive Team

Snovi su stvarno sve

„Kada god vidim da je neko na putu da ispuni svoje snove, naročito u ovim njegovim godinama, napune mi se oči suzama. Kao i tebe, ovakvi tuđi uspesi me usreće i ulepšaju mi dan.

Sreća je nekako stvar slučajnosti, a ja ne verujem da slučajnost postoji, samim tim ono što nas usrećuje je plod naše upornosti, vere u sebe, rada i velike želje. Nikada ne treba odustajati od svojih snova, pa ma koliko se činilo da je već kasno za nešto.“

Ostavila sam ovaj kometar kod Rainbowice na post o momku koji je u 33-oj godini na putu da ostvari svoje dečačke snove, pa me je sve to podstaklo da napišem koju reč o tome, jer imam jedan problem koji je povezan sa svim tim.

Volim ovaj osećaj kada u meni sve nekako zatreperi u želji da nešto napišem. Ne mogu vam pričati o projektovanju kuće ili o umetničkom slikanju, jer to ne umem da radim. Zašto uvek imam potrebu da opravdam tekstove o padobranstvu? Verovatno zato što to nije nešto toliko često ovde kod nas, pa ne želim da me ljudi pogrešno shvate. U smislu, „…eto opet priča o padobranstvu, šta se pravi važna…“ i tome slično. Baš bi me porazilo da neko pomisli tako nešto.

To je za mene isto kao što je za nekoga projektovanje kuće ili programiranje nekog programa ili bavljenje bilo kojim drugim poslom. Eto opet sam se pravdala i malo opravdala. 🙂

Sa svojih 13 godina sam gledajući padobrance u svom gradu, dobila želju da i ja skačem iz aviona. Nisam mogla, jer sam bila maloletna. Sa 18 više nisam bila maloletna, ali više nisam imala gde da skačem, jer se padobranski klub u mom gradu zatvorio. Moja želja nije bila ništa manja, bila sam spremna da čekam svoju priliku.

Dok sam studirala u Nišu, živela sam u stanu sa padobrancima iz 63. padobranske tako da sam stalno sa oduševljenjem slušala priče, zapitkivala. Nisam mogla da skačem, jer su oni bili vojni padobranci, a tu za mene nikako nije bilo mesta. Sa 25. godina sam rodila svoje prvo dete, vratila se u svoj grad i nastavila  nekim mirnijim životom, ali moj san je ostao u meni da čuči i čeka.

Sa 27 i po godina sam ostala sama sa malim detetom.  Opet sam nekako bila slobodna i svoja. Osetila i veliko olakšanje i breme obavaza u isto vreme. Moj san je bio jako daleko od mene. Samo sam sa čežnjom gledala u nebo. Gledala i nadala se da ću ga jednom osvojiti.

Godine koje su prošle, moju detinju želju nisu umanjile. 13. 14. 15…28. 29. 30. 31. Hm…ovo su samo brojevi, godine, dani nanizani jedan za drugim, ali ista ona želja i san o osvajanju plavetnila iznad sebe je ostala potpuno netaknuta, ništa manja, ali ni bliža ni dalja. Sve dok mi se nije ukazala prva prava prilika.

Zgrabila sam svoju šansu i samo što sam napunila 32-e,  sa padobranom na leđima prvi put sam ušla u avion. Nikada se pre nisam ni vozila avionom. Moja prva vožnja avionom je za rezultat imala ispunjenje mog životnog sna. Kako se uopšte može opisati sreća i ushićenje koje obuzme čoveka koji skoro 20 godina nešto čeka i neizmerno želi?

I dalje nikada nisam sletela avionom. Postoji mala šala u vezi toga. Nije čudo što padobranci iskaču iz potpuno ispravnog aviona, kada vide ko leti te avione. 🙂 Pogledaš pilota, prepadneš se živ i onda skočiš sav srećan, što „sasvim slučajno“ imaš padobran sa sobom. 🙂

Pomenula sam negde na početku ovog posta da imam jedan problem u vezi sa svim ovim. Moj problem se zove strah. Pojavio se nenadano. Mislim da se u stvari najviše plašim odustajanja.

U padobranstvu je kontinuitet najvažniji. Ja ga nemam. Skakanje, jedna trudnoća, skakanje u drugom stanju, pauza, porođaj, skakanje posle porođaja, druga trudnoća, skakanje u drugom stanju, pauza, porođaj, skakanje posle porođaja, mala deca, jurnjava, skok, pa pauza, skok pa pauza, pokvaren avion, pauza,  skok, pa opet pauza…i sada posle svega toga strah. Da li to da nazovem, nerealni strah, smešan strah, strah koji mi tera suze na oči?

Pitam se da li sam u opšte normalna? Ne umem da objasnim ni sebi. Mislim da me je ne skakanje totalno porazilo. Znate, svaki put posle pauze sve krećem iz početka. Nikako da se desi taj napredak koji čekam i čekam i čekam i čekam… Ne plašim se visine, ne plašim se ni aviona, ni skoka, čega se to plašim? ZNAM!!! Da napokon znam sigurno. Evo sada sam provalila.

Plašim se pauze, još jedne pauze i još jednog čekanja. Nemam živaca više da čekam. Nemam više živaca da dočekujem nove đake, da ih ispraćam na prvi skok, da ih snimam, slikam, šutiram u dupe, da ih gledam, a da ne skačem.

Padobranstvo je izuzetno skup sport. Kada se zarazite padobranstvom više vam pare ni za šta drugo ne trebaju sem za skakanje. Bukvalno tako. Ne možete da zaradite, jer sve što zaradite date na avion i skokove. S obzirom da imamo naš klub, posle jednog radnog dana, kada se podmire sve obaveze ostane nam skoro ništa.

Kada kažete nekom da je obuka sa jednim skokom 150 evra i kada uzmete tih 150 evra od novog đaka, svi misle da mlatite pare samo tako. S obzirom da je sat letenja 140 evra, znači da vam ostane samo 10 evra od sata letenja. Koliko je u opšte 10 evra? Nešto preko 900 dinara. Juče je let na 2000 m od paljenja motora, pa do sletanja trajao celih 40 minuta. Duvao je vetar i avion nije hteo da penje.

Nisam ovako nikada ni razmišljala, niti sam ikada stvarno računala. Svaki padobran košta oko 4000-5000 evra, a gde je tu održavanje padobrana i opreme? Automati koji su obavezni za đake, pakovanje rezervi, tehnički pregledi, plaćanje prostorija, računa za struju i ostale komunalije, kancelarije u gradu?

Svaki đak koji dođe, naravno da ima prednost, tako da ja ostajem na čekanju, pa kad se ukaže prilika „…kevo opremaj se“.  E tačno je to taj strah koji me parališe totalno. „Skoči, pa čekaj.“

Sve bi bilo drugačije da imamo naš avion. Kada jednu Cessnu 182 koristite za skakanje padobranaca ona sama sebe isplati za manje od godinu dana, a sve ostalo je čista zarada. Dobra Cessna može da se kupi za 50 000 – 60 000 dolara, a gde ja da nađem sponzora za te pare? Gde da nađem nekoga ko je spreman da sarađuje, da uloži, da se isplati i njemu i nama? Jebem ti Srbiju i nemaštinu!!!

Neću ni da skačem dok ne budem mogla da skačem svaki drugi dan, ma neka bude i samo vikendom, ali da bude skakanje, a ne čekanje. Ne želim više da plaćamo iznajmljivanje aviona koji za 40 minuta penje na 2000m, a na 3000m ne može ni da popne, pa moramo da iznajmljujemo drugi avion. Plaćamo najskuplje skokove na svetu. To je ta moja frustracija, moj strah da sutra neću moći da skačem, a želim neizmerno.

Možda vam se ovaj post čini kao gomila nabacanih gluposti, ali meni to nikako nije. Nemam više vremena da čekam. Moj sledeći san koji ću da ostvarim je kupiti Cessnu 182, ali nikako za 20 godina, već što pre. Naćiću nekog ko je spreman da uloži u najlepši sport na svetu, da zaradi i uživa sa nama. Da napokon više ne moram ništa da čekam.

Po meni svaki život vredi, taman onoliko koliko snova i želja uspemo da ostvarimo tokom njega. To je ta sreća koja nas obuzme kada uspemo. Ništa nije slučajno. Sve je plod našeg rada, strpljenja, volje i želje. Nikako ne smemo odustati, pa ma šta da želimo. Strah od odustajanja je po meni najveći strah koji sam ikada doživela. Neću odustati, jer ne trpim poraze.

ivana-padobran9

Osnove padobranstva I

Već neko vreme se nosim mišlju da vam malo više približim padobranstvo. U stvari to hoću od kada sam počela da pišem blog, ali nekako nikako. 🙂

Skakala sam u četvrtak. Radila sam simulaciju. Priprema za skok na slobodno. Da ne davim, a ako počnem, sigurno hoću, idemo na neke osnovne stvari u padobranstvu.

Da biste se bavili ovim sportom treba da budete punoletni ili da imate najmanje 16 godina i pismenu dozvolu roditelja. Morate da uradite i lekarski pregled i da završite obuku. Obuka se sastoji od 20 časova što teorijske što praktične nastave. Postoje škole koje obuku rade dosta kreće, čega sam izričiti protivnik, ali neću o tome.

Oblasti koje sačinjavaju padobransku obuku su:
– Vazduhoplovna pravila i propisi
– Osnove teorije skoka padobranom
– Poznavanje opreme, padobrana i vazduhoplova
– Tehika skoka padobranom
– Bezbednost i vanredni postupci

Ovo je program obuke po kome sam se ja obučavala. Trenutno ovih dana stupa na snagu novi pravilnik i novi način obuke, ali u svakom slučaju će i po novom pravilniku sve ove oblasti biti „pokrivene“.

Posle završene obuke radi se test i ako nastavnik ustanovi da ste savladali sve potrebne veštine i znanje koje je neophodno možete da skočite. Prvih desetak skokova, ponekad manje ponekad više, zavisi od čoveka do čoveka i od njegovog napredovanja, se skače na gurtnu. Prilikom izvođenja ovih skokova glavna kupola padobrana je zakačena gurtnom za avion i vaše je samo da iskočite. Kada iskočite gurtna otvara padobran.

padobranDa bi jedan padobranski skok u opšte bio izveden neophodni su padobran, visinomer, kaciga, radio stanica i garderoba sa dugim rukavima i nogavicama. Naravno i avion, kao prevozno sredstvo do određene visine.

Svaki padobran pored glavne kupole ima i rezervnu. Rezervna kupola, kao što i samo njeno ime kaže, služi da u slučaju ako se pojavi neki problem sa glavnom kupolom, je zameni. Proces odbacivanja glavne kupole i otvaranja rezerve je nešto što se uči i vežba. Postoji posebna oblast prilikom obuke koja se zove „Bezbednost i vanredni postupci“, koju je neophodno i obavezno savladati. Svaki padobranac je dužan prema sebi i svima ostalima da ovu oblast savršeno savlada. Ukoliko se pojavi neki problem, da problem na vreme prepozna i da ga reši.

vigilPored glavne i rezervne kupole svaki đački padobran mora da bude obezbeđen automatom. Postoje dve vrste automata Vigil i Cypres. Prosto rečeno, automat je mali kompjuter koji na određenoj visini, tj. pri određenoj brzini sam otvara rezervni padobran ukoliko to ne učini padobranac iz  nekog razloga.

visinomerMinimalna visina započinjanja procesa otvaranja glavnog padobrana za učenike padobrance iznosi 1200 metara. Najvažniji zadatak svakog padobranca u toku skoka je svest o visini na kojoj se nalazi i kasnije kada sam počne da otvara padobran, otvaranje na zadatoj visini.

Padobranstvo je zaista široka oblast, tako da sve ono što je važno ne mogu da napišem odjednom, ali zato možete da pitate sve što vas zanima. Rado ću vam odgovoriti.

Nastaviće se…

Samo da vam se javim

selidbaNikako da dočekamo adsl. Kao da priključuju ne znam šta. Prvih par dana mi nije nedostajao internet, ali već sada padam u blagu krizu.  😕 Napisala sam par postova, a čekajući priključak nikako da se nakačim putem dial-up konekcije, pa da to i postavim. Evo sada sam tek preuzela mailove, pa da se ujedno i vama javim. Počelo je leto za nas, pa samo jurcamo.

Naš novi kutak

04. maj, 2009. Veliki broj ljudi ima problem sa prilagođavanjem, što nikada nije bio moj problem. Gde god da sam i u kakvoj god situaciji da se nađem, bukvalno mi treba 15 minuta da sednem i rešim u svojoj glavi situaciju u kojoj sam, i da prosto i jednostavno nastavim dalje. Tako je bilo i ovog puta. Rekla sam „dragi pusti me samo 15 minuta da iskuliram“. Dobila sam svoj kratki mir, a onda sam se pokrenula i nisam se zaustavila dok sve nije bilo tip top. Naš novi, stari dom.

Ovoga puta ga osećam kao stvarno naš. 01. maja uveče je sve bilo na svom mestu i svako u svom krevetu.. Nismo samo stanari u jednoj od soba sa upotrebom kuhinje i kupatila, kako je ranije bilo u ovom stanu dok je njegova mama ovde živela sa nama, već je ceo naš. Kada se uveče istuširam mogu da izađem gola iz kupatila, to mi je oduvek bio nekakav reper. Gde god pogledam sve je onako kako ja hoću i tamo gde ja hoću i niko to neće da pomeri dok ne kažem ja. Nije ovo „ja, pa ja“, nego se baš radujem što je tako.Kako se ono kaže, „svoj na svome“.

Deca mogu do mile volje da se igraju, vrište, trče, razbacuju i skupljaju igračke, presađuju i polivaju cveće, leže i ovde i onde, onako kako im je volja, a da ne brinem da će nekom smetati i da će ih neko zbog toga popreko pogledati. Ne moram da razmišljam o kiriji. 300 evra stan + 200 za troškove stana. Svakog 15-tog u mesecu. E nećemo više tako. Svakog 15-tog sam obećala sebi i porodici malu žurku. Biće tako.

Drugog maja smo već bili na aerodromu i dobila sam priliku da skočim. Nekako mi se čini nepravedno. Fizički sam se potpuno raspala ovih zadnjih par dana. Ne mogu normalno da legnem i ustanem još od one kragne. Zezaju me ta moja rebra i grudna kost. Kada ne mogu da izdržim popijem Nimulid. Odluku da li ću da skočim ili ne sam trebala sama da donesem. Lakše bi mi bilo da mi je Ivan rekao „nemoj još koji dan da skačeš dok se ne oporaviš potpuno“, nego što mi je rekao „kako ti hoćeš“.

Znam da mi je on dao da biram, da posle ne bih imala razloga da prigovaram, ali mi se nekako čini nepravedno. Nisam baš toliko luda, tako da sam ponudu odbila. Sada mi je već jako žao, ali mislim da je zdravlje najvažnije i da sam samoj sebi najbitnija.

03. maja je opet bilo skakanje. Deca i ja smo ostali kući i gledali avione i padobrance sa terase. Popodne smo im se i mi pridružili. Bilo je baš lepo. Jurcali smo po livadi i gledali u nebo.

Danas mi je loše, psihički. Zašto nisam skočila…kajem se. Osećam se kao da me je sopstveno telo izneverilo. Možda me je i mozak izneverio. Uselio se u mene neki strah od bola. Prilikom skoka iz aviona telo pretrpi određeni dinamički udar i taj trenutak me najviše brine. Teško da me može razumeti neko ko nije prošao kroz sličnu situaciju. Želim, a bojim se. Možda će taj dinamički udar sve da dovede na svoje mesto, a možda i neće. Jebem li ga, probaću, pa šta bude.

10.05.2009.

Juče je bio moj dan, probala sam i bilo je predivno. Nimulid je odradio svoje, tako da me ništa nije bolelo. Ništa nije kvrcnulo. 😀  Jedino čega sam postala svesna na izlasku iz aviona je nedostatak snage. Zanimljivo je da sam ustanovila da mi je leva ruka jača od desne. Preostaje mi da se bacim na vežbanje. Sklekovi, zgibovi i ono što ne mogu da se setim kako se zove. Inače u levoj ruci nosim decu, tako da je ona dovoljno istrenirana i jaka. 😉

Prvi skok je bio sa 1200m, a drugi sa 1500m. Skokovi, kada je sunce na zalasku su najlepši, a meni nekako uvek zapadne taj poslednji let. 😆  I ako je na zemlji juče bilo nešto ispod 30 stepeni na 1500 pred zalazak sunca je bilo 6-7 stepeni. S obzirom da su vrata od aviona skinuta i nije baš bilo prijatno voziti se, ali skočiti je prelepo.

Kao i uvek deca su se odlično provela. Izuzetno je lepo kada slećem padobranom, a njih troje dole viču, mašu i tapšu. „Bravooo mamaaa!“ Tata pored njih sa stanicom u ruci, navodi me. Radi svoj posao.

Sada mi je ostalo da uradim dve simulacije i onda da skočim na slobodno. Simulacija je kada ti gurtna otvara padobran, ali imaš zadatak da iz džepa gde inače stoji pravo padobranče koje otvara padobran na slobodno, izvadiš „falš“ padobranče. Sada se Ana naspavala i ostaje nam da samo pozovemo tatu da dođe po nas ili da pošalje nekog. Danas za mene nema skakanje, ali tu je sutra, prekosutra, celo leto je pred nama.

11. maj, 2009. Opet mi je loše. Jovana je otišla kod babe. Bliže joj je da od nje ide u školu. Prijelo bi mi da se malo isplačem, ali ne mogu. Znam da ona voli tamo da bude i da joj je lepo, pa ne mogu da plačem zbog toga, ali strašno mi nedostaje moje dete.

Znam da je tu, da je blizu, ali boli me duša. Jebem ti školu i ko je izmislio. Zašto u opšte mora redovno da se ide u školu? To sam se pitala i prilikom svog školovanja. Ne mogu i ne smem njoj da kažem ovo svoje razmišljanje, ali ja stvarno mislim da je škola jedno veliko sranje.

Bila sam odličan đak u osnovnoj školi, ali sve mi se nekako čini da je sav taj put od kuće do škole i obrnuto bio totalno uzaludan. Kada sam shvatila da mnogo više mogu da naučim u gradskoj biblioteci nego u školi, negde od petog do sedmom razreda, počela sam da bežim iz škole u biblioteku.

Da… socijalizacija je jako bitna, ali sa druge strane kada pogledam sa kakvom decom provodi vreme u školi, muka mi je. Svaka čast izuzecima. Nije moje dete najbolje, zato što je moje, pa tako pričam, ali vidim divljaštvo, nerazumevanje, podsmevanje, spletke. Bože…neki od njih su spremni na spletkarenje i sa osam, devet godina. Kakvi to ljudi rastu iz nekih od njih?

Ona se socijalizovala još sa godinu i po kad je krenula u obdanište. Mala je da bi razumela zašto postoje takvi „ljudi“, ali postoje. Sa njima raste. Ne sviđa mi se sve to. Velika je i ako je maleni miš. Teško mi je i molim vas nemojte da me kritikujete u vezi ovoga, jer sam besna i na školu i na školstvo i na sve to što naša deca uče i što moraju da prođu, ljuta sam što roditelji ne obraćaju pažnju na svoju decu, pa od njih naprave divljake, a sa druge strane… žao mi je te „divlje, napuštene“ dece.

Ništa ne mogu da preduzmem, a vidim problem. Ne mogu sve krive drine da ispravim, ne mogu svima da budem mama, a njima samo to treba. Mama, tata, čvrst oslonac, a nemaju ga svi.

Neka je…neka je šiba, neka je lomi, očvrsnuće još više. Zna ona da ima svoje gnezdo, zna ona da ima uvek na koga da se osloni, kome da kaže, kome da se požali i isplače na grudima. Ti isti mali, veliki ljudi će sutra odrasti, moraće da postane lav da bi se izborila, a sada skuplja i snagu i iskustva. Ne mogu sve da vam pričam. Možda jednom.

11. maj, 2009. – malo kasnije –

Svi znamo da je padobranstvo, jedan od visoko rizičnih sportova. Sa druge strane statistički gledano, srazmerno… broj padobranaca sa brojem nezgoda i broj učesnika u saobraćaju sa brojem nezgoda…mnogo više ljudi bude povređeno i strada u najobičnijoj vožnji autom, nego u padobranstvu.

To ne znači da ćemo svi sada prestati da se vozimo autom. Tako isto nećemo prestati da se bavimo padobranstvom zato što se neko povredio, imao problem ili ne daj Bože da je stradao.

Svaki padobran ima glavnu i rezervnu kupolu. Ako se iz bilo kog razloga javi problem sa glavnom kupolom, ona se odbacuje i povlači se ručica rezervnog padobrana. Nema problema. Ako padobranac iz bilo kog razloga ne povuče ručicu rezervnog padobrana, pri određenoj brzini i na određenoj visini, automat mu otvara rezervni padobran i opet nema problema.

Automat je, jedan maleni kompjuter koji aktivira rezervni padobran. Prepoznaje problem i otklanja ga tako što otvara rezervnu kupolu padobrana. Zaista je bezbednost na visokom nivou. Pričam za naš klub i za naše đake i neću da ulazim u polemiku sa bilo kim u vezi sa drugim klubovima i slučajevima.

Na nastavniku je da đaka sve što treba nauči na zemlji. Kod nas obuka ne traje sat vremena, što je po meni totalno suludo, već tri, četiri dana, pa ponekad i duže. Budući padobranac se ne pušta u avion dok ne savlada apsolutno sve što je neophodno.

Postoje klubovi u koje dođete, kažete „ja bih skakao“ (ne pričam o tandem skoku) i oni vas za bukvalno sat vremena opreme i strpaju u avion. Njima je dovoljno da donesete lekarsko uverenje da ste sposobni, i da vas bez ikakvog predznanja zakače na gurtnu i bace iz aviona. Kada sletite dole, nemate blage veze šta vam se desilo. Mi tako ne radimo i nikada nećemo.

Molim Boga da nikada ne vidim nekoga ko je „omastio“ zemlju. Ružno je ovo rečeno, ali tako se nažalost kaže. Svega sam se nagledala, ali iz dubine duše želim da svi slete dole lepo, lagano uz ptičije prizemljenje i širok osmeh.

Kada vidim nečiji  problem, pa se na kraju sve dobro završi, prirodno je da se uplašim. Na tuđim greškama pokušavam da naučim. Ovo je jedina oblast u mom životu u kojoj učim i iz tuđih grešaka.

Ništa ja ne pišem bezveze, ima razloga, ali nekom drugom prilikom ću i o tome.

12. maj, 2009.

Danas u klubu imamo redovnu godišnju inspekciju. Nakače se tako, po njih trojica, četvorica inspektora,  svake godine, pa sve provere,  pregledaju opremu, dokumentaciju. Mene to raduje i ne smeta mi, volim kada nam oni odobre dalji  rad i kažu da je sve u redu. Napišu to i udare pečat.

Ovo je izuzetno stresan posao. Ne po nas, kao padobrance. To ne. Skačeš i uživaš. Već kada, recimo đak skače prvi skok ili prvi na slobodno. Stojiš dole na zemlji i posmatraš. Na nastavnicima je da svakog pojedinca nauče sve što treba, ali na svakom od đaka je da to znanje i primene u praksi.

Dokumentacija je stvarno posebna priča. Totalno drugačija od svega što ste imali prilike da vidite. Apsolutno sve što se radi mora da „prođe“ i kroz papire. Elektronska forma nije dovoljna i sve se od tih papira duplo piše.

Ovaj posao koji mi radimo stvarno mora mnogo da se voli da bi se radio. Skupo je bavljenje padobranstvom, ali mi od toga ne zarađujemo puno. U pitanju je veeeeeelika ljubav. Naučiti nekoga da uživa u sredini u kojoj nije rođen, koja je neprirodna za čoveka, naučiti nekoga da raširi „krila“ i da leti, da vidiš kako se ljudi menjaju na bolje, kako postaju drugačiji, bolji uvek, to stvarno nema cenu.

Šire se vidici. Oseti čovek da sve može, da je jači i bolji nego što je mislio. To…to nema cenu i zato i radimo ovaj posao. Imamo školu padobranstva i imamo još puno ljubavi, volje i živaca da mnoge naučimo da …  Znate kako, moje lično mišljenje da je to učenje življenja.

Ja nisam nastavnik. Još uvek sam samo đak koji se priprema da skoči svoj prvi skok na slobodno. Puno znam, ali moje iskustvo tj. broj skokova  u padobranstvu je mali. Žalosno je što je moje teorijsko znanje veće od nekih nastavnika u Srbiji. Ne mislim bukvalno, već ono što smataram da svaki čovek koji uđe u avion mora da zna i što mora da se nauči. Znam  šta bih ih učila, što mnogi drugi ne rade.

Rekoh već jednom, kao trudni  padobranac, biću jednom padobranac za poštovanje.

Eto samo da vam se javim u isčekivanju adsl-a.

Snimak iz vazdušnog tunela

Nije neki naročito dobar snimak, ali s obzirom da sam sve vreme držala Marka u krilu, da smo sedili na veoma uzanom prostoru i da nisam zbog njega mogla nigde da se pomerim, drugačije nije moglo. Drugi put, obećavam mnogo bolje snimke i zanimljiviji spotić. Neki od đaka su prvi put osetili lepotu “slobodnog pada”. Odlučili smo da od sada redovno posećujemo Novi Sad i ovaj vazdušni tunel.

Nebeski dijamant – Wind Tunnel from Ivana Momcilovic on Vimeo.

Video – skokovi iz aviona

Pisala sam već više puta o iskakanju iz aviona, ali nisam nikako imala vremena da napravim filmić, jer snimaka  ima stvarno puno, pa je baš teško uklopiti ih. Danas sam uživala dok sam ovo napravila. Evo nečega što mi podiže raspoloženje i daje mi snagu da se što pre oporavim.  Ovo su đaci padobranskog kluba Nebeski dijamant prilikom svojih prvih skokova na gurtnu, a nešto kasnije i na slobodno. Uživajte i vi.

Ja umem da letim :)

marko-i-mama-ns-vazdusni-tuKada odlučite da se bavite padobranstvom, dođete u klub, uradite lekarski, završite obuku, što teorija, što praksa, pa test, pa priprema za skok, pa odvoj od aviona, pa se pripremite i dođe vreme da uđete u avion, a vi mislite „Uuuu jeee napokon ću skočiti.“  :mrgreen:

Dok leti avion, vi gledate dole, posmatrate svet iz neke druge dimenzije, mislite ovo ili ono, zavisi od čoveka do čoveka. Recimo na svom prvom skoku ja sam razmišljala kako nisam imala pojma koliko je Dunav u stvari blizu Lisičjem Jarku. Popnete se na određenu visinu, otvore se vrata od aviona. I onda se čuje glasno KŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠ!!!! Nekako mi je ovo „K“ neizbežno.

Spiči vas vetar samo tako, malo se iznenadite, ali onda se setite zašto ste uopšte tu, pa budete neizmerno srećni. Tako ja, ne znam za druge. Avion uđe u nalet i onda ako recimo niste prvi na redu, a ja u većini slučajeva nisam bila, jedan po jedan padobranac iskaču pre vas.

Dođe vreme da i vi iskočite. Smestite svoje dupe na ivicu, lagano izbacite svoje nožice napolje na papučicu i uhvatite se za upornicu jednom rukom. Drugu ruku stavite do prve, dignete dupe i izađete napolje, ruka do ruke i polako dođete do sredine upornice. Odvojite noge od upornice i tako se držite za avion koji leti. Pogledate u nastavnika, on kaže i pokaže „OK“ i onda se pustite sa pogledom na gore i nogama blago savijenim. Gurtna je to. Sledeće je šu šu šu šu…. kupola iznad vas i avion koji vidite kako odleće dalje.

Za prve skokove je taj trenutak jedan od najrelaksirajućih. Pogledate gore kupolu, vidite da su sve komore pune i da je sve ok, uhvatite komande i kažete „Juhuuuuuuuu! Svet je moj.“ Ma šta ja tu ovo ono…to sve ja tako, ne znam za druge. Onda na radio stanici čujete, na primer: „odlično, bravo, uhvati komande i drži taj pravac.“ To nastavnik sa zemlje kaže da je sve ok i da ste dobro obavili taj deo posla.

Sledeće otkrovenje koje sam imala tako u vazduhu je bilo „u jebote vidi kako visim.“ Visite u sistemu, a ispod vas ima recimo 900 metara do zemlje. Predivan osećaj, neopisiv. Mislim da niko nikada nije uspeo da opiše svoje prve skokove onako kako oni to stvarno zaslužuju. Sad ću da vam kažem. Ako je skok iz aviona ono što ste stvarno VI LIČNO ŽELELI, ako to nije zbog toga da ispadnete baja ili riba, zbog tate, druga, devojke, dečka, zbog društva ili ne znam koga. Ako je to ono što baš VI želite, onda je to nešto što je lepše od 12 orgazama za redom. To je za mene skok iz aviona.  😉

Razgovaram sa svojim nastavnikom padobranstva. Koji je eto sasvim „slučajno“ moj muž. Ništa nije slučajno na ovom svetu. Ovakvih skokova kao što sam vam opisala imam 11. Svi na gurtnu. Proteglo se to moje skakanje na gurtnu. Da ne moramo da vodimo dnevnik nastave ne bih ni znala da je toliko vremena prošlo, ni da je to baš tada bilo.

Znate li vi uopšte kada je bio 11.07.2006.? Ja sam u padobranstvo uplela i ceo svoj život. Od tada sam rodila dvoje dece. Da biste rodili jedno treba vam devet meseci, to svi znamo. Skakala sam i trudna. Onda sam razmišljala. „Ajde da sam ja neki vrhunski padobranac, pa da nastavim da skačem. Ovako samo svoje dete dovodim u opasnost. Dobro, neću da skačem.“

Išli smo na takmičenja. Što sa bebama u stomaku, što bez. Odgledala sam bar hiljadu skokova. Mislite li da sam nešto propustila? Ne! Nisam ja ležala u hladovini i kulira, bila sam tamo na mestu gde se sve dešava, na livadi, na sunđeru, pored elektronike. Jednom rukom pridržavam stomak, drugom držim kameru. Ili u jednoj ruci držim dete, a u drugoj kameru. Ne možete ni da zamislite kako je to.

Tu ste na mestu događanja, a ništa ne možete da preduzmete. Isto kao da ste obožavalac čokolade, a onda vas zatvore u sobu prepunu vaše omiljene čokolade, koju ne možete ni da liznete, gricnete, ništa… samo možete da gledate. Umesto čokolade neka svako stavi ono što najviše voli, pa vidite kako je.

Rasplakah se malopre od sreće.. Bili smo danas u Novom Sadu u vazdušnom tunelu. Mogu vam reći da nije lako, ali da je prelepo. Sve đake sam snimila i svi su se odlično pokazali. Znate li koga nisu snimili? Znate, ne moram ni da vam kažem. A znate li ko je bio najbolji? E ta osoba što je nisu snimili. Gledala sam malopre slike i ta osoba ima jednu jedinu sliku u vazduhu.

O iskakanju na gurtnu sam vam pričala, da biste stekli utisak kako to otprilike izgleda. To jeste padobranstvo, ali po meni nije ni blizu pravog padobranstva. Padobranstvo je letenje. Nisam mogla da znam, umem li ja to i jako sam se plašila da ću se razočarati u sebe, da ću se možda uplašiti, da ću se tumbati…?

Kada je došao red na mene i kada sam prišla vazdušnoj struji, preplavila me je neopisiva sreća. Pored mene su stajali nastavnici da bi mi pomogli da se ustabilim, kao i svima ostalima. Ljudi moji, ja sam letela. Pustili su me i ja sam se digla jedno četiri metra u vazdušnom stubu. Ostalo im je samo da me gledaju.

mama-leti

Kada sam se spustila dole, pošle su mi suze na oči i mahnito sam vikala „…hoću gore, hoću u avion, hoću gooooreeee, na nebooo, ja umem da letim.!“ Buka je stvarno velika, tako da sam se baš drala. Posle toga sam se još par puta podigla i osećala sam se kao da sam baš rođena u vazduhu, da sam od vazduha sazdana.

Kada se podignete gore i ispadnete iz vazdušnog stuba onda naravno padnete dole na sunđer. Toliko sam bila opuštena u vazduhu da mi je jedan pad dole bio jako bolan. Vratni deo sam nekako uklješila ili šta već, tako da sam danas ukočena, samo tako. Ne mogu ni Anu da podignem. Ma to nije ništa u poređenju sa srećom koju osećam. Umem da letim!!!

Vodili smo i Marka sa nama. Rekoh već da je buka neopisiva. Možete onda samo da zamislite kako sve to izgleda jednom detetu, koje tek za neki dan puni dve godine. Jedna devojka se uplašila buke i nije smela ni da proba. Marko je jaaaako, jaaaaako plakao dok smo se popeli do gore, a onda kada je video zašto smo se popeli i čemu tolika buka, oduševeljeno je gledao.

Neke stvari budu urođene, hteli mi to ili ne. Hteli su i njega da ubace unutra, ali ja nisam dala. Svidelo bi mu se sigurno, ali onda više niko drugi ne bi mogao da leti. Tunel bi bio rezervisan samo za njega. Pričam ovo iz iskustva, jer znam kako reaguje u luna parku. Ima vremena za Marka neki drugi put. Ovog puta je njegova mama bila glavni glumac.  😀

To da jedva čekam da uđem u avion, ne moram ni da vam kažem, ali za sada sam napunila baterije ovim letenjem. Snimke moram da sredim, pa će to malo potrajati, pa zato postavljam ovaj iz tog vazdušnog tunela. Na snimku je prvo Saša Jojić Jokas on ima preko 17000 skokova, a posle njega na snimku su dva đaka. Uživajte šta drugo da vam kažem.

Vertical Wind Tunnel

tunel1Sutra popodne  idemo u Novi Sad u vazdušni tunel.  U celom svetu postoji oko 40 vazdušnih tunela koji su u funkciji i još 10-tak koji su ili u izgradnji ili su prestali sa radom iz različitih razloga.  Imamo sreću da je naš drugar Jokas, koji inače radi i živi na Novom Zelandu, jedan vazdušni tunel napravio i kod nas.

Više para, više i muzike, tako da jedan dobar tunel može da košta i preko milion dolara. Mogu biti otvorenog i zatvorenog tipa. Zatvoreni su obično i veći i bolji, ali zato i mnogo skuplji i za izgradnju, ali i za korisnike.  Ovaj nije ni veliki, ni budžen, ali najvažnije je da služi svrsi.

Vazdušni tunel se koristi  za obuku padobranaca, kako osnovnu, tako i naprednu. Instruktor se nalazi pored osobe koja lebdi na vazdušnoj struji i koriguje njen položaj kako bi se za što kraće vreme navikla na uslove u kojima se izvodi slobodan pad.

Za učenje slobodnog pada je daleko isplativiji od skoka iz aviona, pošto letenje traje jedan minut u kontinuitetu, a tri minuta ukupno, što je isto kao i tri skoka sa visine od 3500 metara, a instruktor je uvek tu da pomogne u korigovanju eventualnih grešaka. Ova mogućnost nije rezervisana isključivo za padobrance, već i za sve one koji žele da osete lepotu slobodnog pada.

Što znači da ću za 10 minuta u tunelu naučiti više nego za 10 skokova sa 3000m. To koliko sam ja oduševljena ne mogu ni da objasnim, a da li ću oduševljena ostati i posle posete tunelu, videćemo.  Bićete obavešteni u svakom slučaju.

Ne znam samo kako do sada nisam postavila ovaj snimak. Uživajte.

Nebeski dijamant

nebeski-dijamantwww.nebeskidijamant.com je dobio svoj osnovni oblik. Oduzeo mi je dosta vremena, a sa druge strane i nije. Sama sebi sam oduzela vreme. Počnem jedno, pa skrenem na drugo, pa opet na prvo, a onda na treće i pogubim se skroz. Sitnica kao što je redosled kategorija… „kad pre svanu?“ Izaberem temu, kažem sebi „to je ta“, pa čačkam, čačkam i onda shvatim da mi se u stvari uopšte ne sviđa. Onda u pokušaju da nađem drugu neku, opet izgubim vreme i tako bi išlo u nedogled, da nisam sela i smirila se.

Prvi i najveći problem mi je napravio računar. Usporio je, da je to bilo neverovatno. Pričala sam vam skoro da sam ga sređivala i kada je opet počeo da se gasi, nervni slom sam dobila. Drugo mi nije preostalo nego da uzmem šrafciger u ruke. Ljudi moji! Ako i malo volite svoj računar, otvorite ga ili ako se plašite da nešto ne pokvarite, dajte nekome ko se razume, da ga otvori i uradi najnormaniju stvar. Očistite ga! Koliko prašine, ma pravog đubreta je bilo unutra. Jedan poveliki miš bi imao za bundu, od one crne masne prašinčine… i kafa i sok i pivo i ko zna šta sve ne. Dobro je da nije crkao. Posle toga za divno čudo, radi kao da je nov. Očistila sam ga do visokog sjaja.

Drugi problem je kao što rekoh moje gubljenje u gomili stvari koje sam sebi zadala za zadatak. Hoću ovo, ovako i nikako drugačije. Za par tema sam postala ekspert, da bih na kraju shvatila da ipak to nije ono što hoću. Logo ovakav, onakav…ova plava, ne, ne, bolja je ona, ova slova, ona slova, ma baš sam budala. Sada ako hoćete možete i da ga pogledate, ali opet ću reći da nije gotovo i da nije ono što hoću, ali može se pustiti u rad. Dobrodošli ste naravno.

Sa druge strane ne osećam nikakvo zadovoljstvo što je gotovo. Prazna sam i ja bih sada dalje nešto, drugačije, lepše, bolje. Povremeno sam i neki post pročitala, ali sam ispala iz toka dešavanja. Sinoć sam se jako potresla kada sam čula šta se desilo malom Lavu, a sa druge strane sam se i obradovala što će sve na kraju biti u redu. Ako išta može da znači, a možda i može, šaljemo im svu pozitivnu energiju i svu našu snagu.  Život je totalno sranje i trebao bi da poštedi decu, ali na žalost nije tako. Samo Gospod Bog decu da nam čuva, svega ostalog će biti. Zdravlje i život samo.

Sada ću početi da pišem na svom blogu. Srediću ga malo, da mi bude lepo kad dođem na njega. Ovako mi je isuviše hladan, prazan. Nisam to ja. Eto samo da se javim. Ne osećam zadovoljstvo zbog završenog posla. Tako to obično biva. Uložimo sebe, a rezultat na kraju nas ne usreći, ma koliko da je dobar.  😕

Sve je moguće

Ovako izgleda zastava Tajlanda

thal001

Šta je sad, pa to bitno? Pa jeste, ako od boja te zastave može da se napravi nešto ovako.

400_white

Šta je to nešto? Ako se malo bliže pogleda, izgleda ovako.

400_wt06

Vide se figure ljudi. Ako pogledamo sledeću fotografiju, vidimo da ti ljudi imaju neki plan.

400_scwheel

Kada taj plan sprovedu u delo. To onda izgleda ovako.

hennywiggersworldteam400

Ovaj rekord je postavljen 08. februara, 2006. godine i velika je čast svima njima što su u tome učestvovali. Kada mi god nešto izgleda teško i neverovatno, setim se ovoga i budem srećna, jer je stvarno sve moguće.

http://www.theworldteam.com/index.htm

Volim nebo

Jedna od najvažnijih stvari u padobranstvu, koja mora pred svaki skok da se uradi, je provera opreme. Dok se sve ne proveri po dva puta, ne ulazi se u avion.

Ništa manje važna stvar je i sleteti u vetar, na čist prostor, bez prepreka. Pogledajte šta sve može da se desi padobrancu, koji ne poštuje pravila. 😆

Naš drug Goran Todorović Faca – Hodanje po oblacima

„Ostala sam bez reči“. Kakav je to samo izgovor. Prosto je nemoguće da ostanem bez reči, pored svega onoga što me okružuje. Imam u stvari toliko toga da kažem i pokažem ovom svetu. Razmišljala sam o ljudima koje poznajem i kojima se divim. Iskreno divim. Oni od kojih svako ima da nauči nešto, samo ih posmatrajući. Prvi i jedinstveni među svima, je bio i ostao Goran Todorović Faca.

Upoznala sam ga pre jedno dve godine. Išli smo na aerodrom da ga dočekamo iz Švedske, gde je bio na lečenju i da ga prevezemo do VMA. Strašno je što mu niko nije organizovao prevoz. Mislim na vojsku, na VMA, na nekog ko mora da brine o svojim zaslužnim vojnicima. Njegovi drugari i ja među njima smo ga prevezli na VMA.

Valjda je sa Facom uvek zagarantovana neka čudna situacija. Na samom ulazu u lift, sreo nas je načelnik VMA, koji nas je, bezobrazno vratio na portirnicu, da portiri i osoblje zasluženo za bezbednost, dobro pretresu sve te njegove stvari, da slučajno ne unosi eksploziv ili oružje. Šok za sve nas, mi bi se još i svađali, a on potpuno smiren, sa smeškom. Momci su pretresli stvari, onako ovlaš…, pa Faca je tu bukvalno stanar već godinama i pustili nas da uđemo.

Sledeća situacija tu i tada. Faca u kolicima, ja sa stomakom do zuba, sedmi mesec i još jedna drugarica idemo malim liftom. Manji lift nisam u životu videla. Dugačak, a uzak taman da prođu kolica. Liftom koji se zaglavio. Ostali smo zaglavljeni jedno pola sata. Ja popizdela, drugarica pokušava nekog da pozove, a on… on i dalje sa smeškom. Faca je Faca.

Sledeći naš susret je bio na Jarku. Kada je skočio svoj prvi skok posle nezgode. Njegov srećan izraz lica i osmeh, njegove reči koje je tada rekao, je ono što svima nama ostalima može samo da bude primer i podstrek. On nas bodri i podiže. Veliki je to čovek koji hoda po oblacima. Svaki susret sa njim je doživljaj za sebe.

Možda ste čuli za našeg Facu, možda ste i odgledali neki film sa njim u glavnoj ulozi. Ako niste, a i ako jeste pogledajte još jednom. Nemojte da vam bude teško da odvojite malo vremena, pogledajte ko je bio i ko jeste Goran Todorović Faca.

Faca ponovo hoda…po oblacima

I ako ovaj poslednji kadar iz ovog filma tv Avale izaziva neku setu i suze u očima. Nema mesta za sažaljevanje ovog velikog čoveka. Sažaljenje je uvreda i za njega i za sve nas koji ga poznajemo.

20. oktobra, 2008. Faca se pravo iz invalidskih kolica  upisao u Ginisovu knjigu rekorda, kada je izveo svoj 986. skok u karijeri sa 8.350 metara. Rekorderski skok Goran je izveo zajedno sa instruktorom Romanom Pogačarom iznad slovenačkog grada Slovenj Gradeca.

Slavko padobranac iz Slovenije, je pre par meseci pozvao Gorana da dođe u Sloveniju na rehabilitaciju i oproba se kao ronilac. Pomogao mu je da dođe do vize, povoljnog smeštaja i popusta za avionsku kartu.

„…– Ni na kraj pameti mi nije bilo da ću skakati, a kamoli obarati rekorde. Smestili su me u hotel, pripremali za ronjenje, a onda, 20. oktobra ujutru Slavko je ušao kod mene u sobu s osmehom na licu i rekao – spremi se, idemo na aerodrom da gledamo „osmorke u relativu“. To je kada osam padobranaca u slobodnom padu izvodi figure.

Kada sam izašao iz kola na aerodromu, bilo mi je čudno kad su ka meni krenule TV ekipe, novinari i fotografi. Slavko me je upoznao s vlasnikom aviona, menadžerom aerodroma i tandem instruktorom Romanom Pogačarom. Onda mi je rekao: „Faco, ovi ljudi su spremni da ti pomognu da ispuniš svoj san. A pošto ti je uskoro rođendan, ovo je naš poklon tebi.“ Prvi put u životu sam ostao bez teksta i umalo nisam zaplakao. Samo sam uspeo da prozborim ono što mi padobranci obično kažemo – na opremanje!“

Nemam prava da kažem da nemam o čemu da pišem. Kako sam samo mogla da vas već do sada ne upoznam sa ovim velikim čovekom, makar i na ovakav način? Goranu sledi nekoliko operacija u Rusiji. Sigurna sam, smem da kažem, sigurna sam da će naš Faca ponovo hodati i po zemlji, bar onda kada ne bude bio gore i samostalno skakao i hodao po oblacima.