Category Archives: SVAŠTA NEŠTO

„Ne živi mi se više!“ – Alarm koji ne sme da se zanemari

Virnem malo u statistiku bloga, nisam odavno. Search… neću da vam kopiram verujte mi na reč. Pod broj jedan – All time –  „razvod braka“, pod dva „gramatika srpskog jezika“, promenljive, nepromenljive, zamenice, imenice… pravopis…  tako to, pod tri „drkanje“, „žensko drkanje“, „polne bolesti“…  onda ide „Alber Kami – Stranac“, „nedelje trudnoće“, „charolija“,  „nasilje u porodici“, „patološki lažov“, „samozadovoljavanje“, „bubašvabe“, „Srbija“ … onda malo niže dole, „ne živi mi se“. Zabrinem se, a i ne zabrinem se… šta je to što ljude dovede na moj blog pod nečim što traže, a piše se: „ne živi mi se“? Svi moji postovi su uglavnom pozitivni, tako da onaj koji je nekim putevima stigao do mog bloga, a ne živi mu se, proživeće mu se,  zato ne brinem. Međutim, odakle nekom poriv da u „Google seacrh“ upiše „ne živi mi se“?

Želim da ovaj post napišem i objavim. Zaista mi je jako teško da izregulišem svoje misli u zadnje vreme. Objaviću ga, pa makar i ne bio gotov i ne bio onakav kakav želim. „Ne živi mi se“? Pročačkam malo i dođem do nekog ko ima samo 20 godina. Ma neka ima i 120 godina, odakle čoveku pravo da kaže tako nešto i odakle na mom blogu? Ako je ko za život i borbu, onda sam to ja… tako da šta god je taj neko pročitao, proživelo mu se makar malo.

Koliko je samo onih u ovoj našoj zemlji kojima se više ne živi? Ne u ovoj zemlji, nego nigde. Koji ne vide razlog, ni način, ni ništa što bi ih pokrenulo da se bore? Ne znam, znam samo da treba da idem i da sam obećala da ću ovo objaviti.

Smrt kao deo života

ljubav26To je deo života, ali muka mi je više od odlaska dragih ljudi, a izgleda da smo s godinama tek krenuli u taj deo, da ispraćamo, plačemo i tugujemo za onima koji odu zauvek. Ne može se čovek na to navići. Kad smo klinci tek tu i tamo čujemo da je neki deda umro, da je neka naša baba umrla, da je umro neki komšija ili prijatelj, prijatelja naših roditelja. Smrt nam bude daleka, ako imamo sreće i ne rodimo se u nekoj od ratnih zona Balkana, pa se još u detinjstvu ne naviknemo na smrt.

Muka mi je više od smrti, a tek je zagrebala. Iako neke od tih ljudi nisam svakodnevno viđala, volela sam ih i pri tom mi je i teže da shvatim da ih više nema. Ostanem tako zatečena, otvorenih usta u neverici. Ako mi jave telefonom obično kažem krajnje bezazleno i u šoku: „Zezaš, je l’ skroz umro?“, valjda u nadi da nije i da ima nade.

Tako i dalje čekam da mi Darko iz Zagreba pošalje onu ponudu za rakiju, da Zmaj ostavi komentar na neki od mojih postova, da mi Dragan pošalje slike sa Stare Planine, da mi Neša javi da je stigla pomoć za Kraljevo, da Sale dođe na Jarak na obećanu „partiju“ fudbala, da Miladinče bude deo ekipe za skok na cilj, da me Žare opet provoza zmajem, da Nemanja najavi dolazak ekipe iz Banja Luke na Jarak, da će Turčin iznenada da se javi na Skajp odnegde, da Nikola okreči kafanu do kraja, da je Krdža stigao na našu svadbu, da je Peca opet digao motor na točak pred pandurima, da je mali Gogo renovirao stan… da je sve dobra zajebancija i da se vidimo u subotu koja dolazi. Na moju veliku žalost nekog sam zaboravila.

I nepravda je. Kažu da treba ići po redu. Red valjda neki treba da se zna, ali red se ne zna i nikad se ne zna kome je kada vreme. Zato nemojte da čekate da se vidite sa dragim ljudima, da popijete kafu, da se ispričate, pojedete neke kolače zajedno, zaroštiljate, odete u šetnju, pozovete telefonom, ispričate vic, zagrlite ga jako… tu smo, ali ne zauvek. I odlaze mladi, vredni, dobri, plemeniti ljudi… kojima je život tek počeo, a već su ga završili. I nepravda.

Baš mi je teško. Nekako je Neša udario tačku na i, i razbio me totalno. Vidimo se u neku subotu drugari, laka vam zemlja i plavo vam nebo bilo.

 

Priča o „Anđelima“ :)

„Ivana dođi čas, hoću da te upoznam sa nekim.“, istrčavam iz auta, da na brzinu upoznam nekog, deca gladna ostaju u autu, jer brzo ću ja,  malo se nerviram od čekanja i od njihove gladi. Ne lažem nikad, priče ne umem da izmišljam.

„Ovo je moja prijateljica (ne čujem ime), rođene ste istog datuma, a ovog gospodina sigurno znaš.“ Velika mi je mana da nikada prilikom upoznavanja ne čujem ime koje izgovore. Ne zato što ga ne izgovore razgovetno, već zato što gledam njihovo lice, oči, osmeh… Nije mi važno šta govore. Možda to i nije mana.

„O da… naravno da znam gospodina… “ Ups, mislim! Pružam ruku: „Ivana, drago mi je.“, poznat mi je lik žene, njegov još poznatiji, nekako mi crveno belo, ali u glavi mi proleće misao, „Setiću se već kasnije ko su oni, jer nekako kao da njega od rođenja znam, a ona mi je poznata po nekoj priči koja mi se svidela. Deca su gladna od čekanja. Ne znam ni šta, ni koja priča, znam da mi je prijatno. Ivana konju!“. Znam da ih nekako mnogo volim. Nemam pojma zašto, jer pamtim k’o slon ono što je važno, a ljubav i osećaj su najvažniji.

„To što smo rođene istog datuma, već pola govori obema.“, kažem. Smejemo se.

Važni su mi ljudi i kako se osećam u njihovom društvu, ne da li su oni poznati. Važan mi je osmeh i neusiljenost. A kada se za stolom nađu dve „bliznakinje“ rođene istog datuma, to je zagarantovano. U suštini žurim i razmišljam kako deca čekaju u autu da idemo na večeru.

Kao dve „slične“, o čas posla razmenimo misli, reči, dogovorimo se nešto, zaključimo nešto. Divna je. Upoznam i njenog brata koji je samo u prolazu. Ona sazna svašta o meni, ja o njoj, šta radi, šta smo radile, kako bismo mogle da sarađujemo, kako ćemo ostati u kontaktu, kako se boji visine,  kako mogu da joj pomognem da  izleči strah… sve za par minuta.

Ispozdravljamo se, razmenimo kontakte, žurim. Ulazim u auto, pitaju me Ivan i deca sa kim sam se upoznala, kažem nemam pojma, ali su mi mnogo poznati i divni su ljudi, kad se setim reći ću vam. Ivan pita našeg prijatelja kad je ušao u auto: „Ko je to bio tamo?“, prijatelj odgovori, a ja se lupim po čelu. „Ivana konjino jedna!“.

Šta je cilj ove priče? Ovo je priča o Anđelima.  O aperitivu koji sam „slučajno“ popila pre ovog susreta i večere na koju smo krenuli, dunjica u flašici koja se  zvala „Tri anđela“ u 88-ci. Slučajno?  8 i 8 smo Ivan i ja, dve osmice, (nije gradski prevoz u pitanju). 😀 Radi se o Anđelima koji spavaju, a i kad spavaju, budni su i čuvaju nas da ne upropastimo nešto u našoj jurnjavi i želji. Radi se o četiri Anđela, o šest, o osam… I kad pročitate neće vam biti jasno i nećete znati. Radi se o Anđelima koji poklanjaju „srce na dlanu“ i reše vam problem za koji ste mislili da nećete uspeti da rešite. Anđeli koji će vas, ako im se prepustite, odvesti tačno tamo gde treba. Anđeli koji vas čuvaju, a vaše je samo da ih poštujete, taman toliko da im se ne podsmevate. Ne traže više. Anđeli koje iako su tu pored vas, ne vidite, zanemarujete ih i mislite da ste pametniji od njih. Slušajte svoju decu.

Neću vam reći ko je žena i ko je čovek koje sam upoznala, jer će ispasti da je ovo reklamna priča, što svakako nije. Reći ću vam da legende treba poštovati, naročito žive legende, čak i onda kada ne možete da se u trenutku setite ko su, jer u ljudima gledate ljude, ne ono što drugi misle o njima i kako su ih  „obeležili“. Legende postoje da se na njima zida i nadograđuje. Temelj je važan, a takvi ljudi jesu temelj.

Ne neću vam reći.  To je moj trenutak. Ionako mi ne biste verovali da mi je najveći od velikih, posvetio trenutak, dva, pet… Ima dana. Kad budemo zaroštiljali negde, poslaću vam slike. Legende se inače druže, ako niste znali. 😀

crvena zvezda

Malo nas je, al’ menjamo svet

Tužno mi je to što u ovo današnje vreme mnogi ljudi pristaju da budu ono što nisu, zarad nekog, nazovi opstanka. Malo je preostalih koji mogu, žele i smeju da kažu šta zaista misle o nečemu. O bilo čemu! Ne smeš danas ni o vremenskoj prognozi da pričaš. Odmah dobiješ otkaz.

Zavisi ti posao, plata, opstanak u životu, budućnost tvoja, tvoje dece, zavisiš sav od glave do pete i ćutiš, trpiš, nemaš svoje mišljenje, nemaš svoje ja. Radiš kako ti se kaže, jer si „glup“ i ti „ne znaš“ i još si sav srećan ako ti do kraja meseca bude isplaćen tvoj minimalac, krvavo zarađen, dok onaj od koga misliš da zaviš tu istu platu pojede i popije po kafanama za dva, tri uobičajena dana.

Nisu to stvari koje me ljute, samo me rastužuju. Propale porodice, propali brakovi, propala deca, država, propao svet. A „veliki“ ljudi upravljaju drugim „malim“ životima. Tuga. Sve mi se plače kad pomislim. Cela Srbija leži na temelju ovih „velikih“ koji sede na grbači „malih“ koji se uglavnom oslanjaju na svoje porodice, koje zbog pritiska pucaju na krtim mestima. Sve se sruši k’o kula od karata.

Zato je Ivana sebi još sa 18 godina rekla, NIKAD!  „Nikad  kravata, nikad stalni posao“! Valjda se čovek takav rodi, pomalo lud, pomalo budala, pomalo ovakav i onakav, ali svakako svoj. Kaže mi prijatelj da su  ovakve kao ja nekada spaljivali na lomači. Zar nas je malo ostalo?

charolija

To što ti imaš prodavnicu cipela u kojoj ja radim, ne znači da umeš da prodaješ cipele, već da si se snašao i setio pre mene. Imaš neku šemu, zaradio si neke pare, kum iz Niša ti povoljno pravi cipele i šalje, ali ne umeš da ih prodaš. Jebi ga prijatelju neko ima, neko ume.

Ovi što imaju upravljaju ovima što umeju, ovi što umeju slušaju ove koji imaju i tako zajedno propadaju. Kad onaj koji ima ume da sluša onog koji ume to bude savršena kombinacija. Retkost.

Međutim kad sam onomad prodavala cipele tvog kuma iz Niša, nije bilo toga što nismo prodali. Ti doneseš neko „remek delo“ svog kuma u radnju, koje ni moja pokojna baba Stanojla ne bi obula, ni za u baštu, kad ono, Ivana ih prodala. Ne bi ih Stanojla ni u grob ponela, ali Ivana je usrećila nekog, ubedila ga da nije važno šta na nogama ima, nego kako će da se provede, pa dok izađe iz radnje već i zaboravi za šta je ono ušao, šta je ono platio i šta u kutiji nosi kući. Još na izlazu kaže: „E više nikad nigde drugo neću kupovati cipele, hvala ti neizmerno.“! Dobio za džabe osmeh, šalu, lepu reč, ceo psihološki tretman ako treba, horoskop, vremensku prognozu ili izveštaj sa aktuelnog ratišta… Ali iz prodavnice izašao sa kesom, u kojoj je kutija, a u kutiji njegove, od tog dana omiljene cipele, sa računom od najmanje 50 evra. I još se vrati nakon nekog vremena, da kupi još jedne. E to je posao.

Lepo kumu iz Niša, lepo tebi, lepo meni, a zadovoljan i kupac. Zašto? Zato što se ti ne mešaš u proizvodnju cipela, ja se ne mešam u tvoju nabavku, ti se ne mešaš u moju prodaju. Briga tebe kako kum prošiva cipela, briga kuma gde nosiš njegove cipele, briga mene šta vas dvojica radite, iz radnje je izašao zadovoljan kupac i to je najvažnije. Svako svoj posao radi i to uvek funkcioniše kada svako radi svoj posao najbolje što ume i ne meša se u tuđe poslove, pa ma koju poziciju da zauzima u jednoj firmi, preduzeću ili bilo kakvoj grupaciji ljudi koji rade nešto zajedno.

Ako bih ja pričala kumu koji je lepak najbolji i koji štep i kožu da koristi, ti meni šta svakom kupcu treba reći, kupac komšinici iz radnje do nas, komšinica kumu iz Niša.. piši odmah propala stvar.

Istina je prika moj, da ti ne možeš da propadneš, imaš ti dobru šemu, ali kad otpustiš radnika ili ti radnik da otkaz, jer mu se ide na more (k’o što se ono meni išlo), koji je bio veza između tvog kuma i kupca koji je kupio njegove cipele, ispušio si ga. Odmah zatvaraj radnju. Je l’ da da je tako bilo?

Malo je onih koji misle svojom glavom, rekoh to valjda već, još manje je onih koji su ostali dosledni sebi i onome što su rekli i obećali sebi dok su bili mladi i zeleni. Namazana svim bojama, ali „zelena“  sam još uvek i ponosna sam na svoje „zelenilo“. Sa velikim zadovoljstvom sam prodavala tvoje cipele, dok mi nije došlo da odem na more, a došlo mi je, jer si ti počeo da se mešaš u moj deo posla. Eto tako to biva, sa ljudima kojima niko ne može da šefuje.  Dođe im da odu na more, a bili su spremni da prodaju i najružnije cipele na svetu. Glup si ispao, propala ti radnja. Dve. Istina živa. Nikad ne lažem i ne umem da izmišljam priče.

Opasno je zajebano ostati svoj onda kada više nisi odgovoran samo za sebe, već i za svoju decu i porodicu. I najjači tada pokleknu. Počnu da ćute i trpe, a kroz par godina dobiju rak ili srčani udar. Toliko sam divlja da „moj rak“ nema šanse, a srčani udar je nemoguće dobiti sa sportskim srcem, kakvo moje jeste. Iz najvećeg mirovanja ustaneš ujutru sa 112 pulsom i pritiskom 120/80, popiješ kafu, ispušiš tri pljuge, istrčiš dva nekakva kruga negde, prođeš kroz kuću, središ malo i spustiš puls na 80, ovakvi kao ja samo u snu umiru. Blagodet Božja.

Malo nas je ostalo sa tim „sportskim srcem“, možda malo, ali menjamo svet!

Mislim da će se moja sledeća knjiga zvati „Prodavac cipela“.

P.S. Kupim cipele u toj istoj radnji gde sam ih prodavala, odem na doček Nove Godine i vratim se kući sa dve štikle manje. Obe otpale, al’ sam bar bila simetrična dok hodam. Kum srećan, ti srećan, ja srećna, bilo je nezaboravno. Koga briga za štiklu, dve manje. Razumemo se.

Lijepa riječ za Hladno Pivo :)

Dule, Nidžo, Jovana i ja 2005.

2005. godina negde oko 5-6. jula, more, sunce, zezanje, a na sred bokokotorskog zaliva, na pedalini vrlo čudna ekipa. Jedna žena i šestoro dece, od 5 do 13 godina na sav glas pevaju neku pesmu. Možda žena nije normalna, možda sva deca nisu njena, možda su samo srećni, možda vole tu pesmu? Mnogo je možda, ali jedno je sigurno, na sred mora oni „roštiljaju“! „Sunce piči mi roštiljamo, cure gule krumpir u hladovini, nedeljom se mi planirano utapamo u harmoniji… “! Neko deci obeleži detinjstvo Cecama i Jecama, a neko dobrim rnr-om i Hladnim Pivom. 🙂

A bilo je sjajno kada smo jednom prilikom putovali vozom iz Beograda do Venecije, pa negde kod Zagreba, vireći kroz prozor ugledam saobraćajnu tablu, Gajnice. Pomislim: “Ej, znam to mesto! Bila sam tu nekada, nekako! Sećam se!”. Hm?… Lagano kroz glavu proteknu reči i setim se:

“Treći mjesec zdesna maše mi, od zvijeda nebo i ne vidim, ja sam Ingemark Stenmark iz Gajnica i trčim slalom među banderama… ” , a onda do Venecije, malo glasno, a malo negde u sebi pevušim:

“I svi me vole, svima sam duhovit, čekaju na red da me upoznaju, samo ti nikako da shvatiš konačno, koliko me voliš suludo… “. Na kraju, krajnje misteriozno, tiho, gotovo nečujno kaže, “glupačo”. Pa stvarno, šta reći?

Šta je sjajno u tome, a time sam započela ovo pričanje??

Pa sjajno je, što su momci smislili i snimili i dali nam takvu pesmu. Urezali mi u glavu onaj žuti znak koji sam očima svojim videla kroz prozor voza negde i nekada… i tako… kad god me svi “vole”, pa sam im još i “duhovit”, setim se tog znaka za Gajnice i kako sam imala sreće da mi znak Mercedesa nije završio u rukama, sa toplim hlebom u drugoj ruci. Valjda zato što smo putovali vozom? Raspevam se, pa od Beograda, preko Gajnica, stignem u Veneciju i onda dalje Italijom. Uspomene. Setim se svega do svakog detalja.

Onda me ponekad pesma odvuče na mesta gde sam je prvi put čula, zapamtila, zapevušila… i tako u beskraj. Napred, nazad.

Granice ne postoje, naročito ne za ljudski mozak, koji šljaka i kad ga isključimo. Tako da putovanje iz Beograda do Venecije ide preko Gajnica, odnosno tačno pored žute table za Gajnice.

jovana i mamaProšlo je od tada dosta vremena, žena sa početka priče sada ima troje svoje dece i sa njima i dalje roštilja i peva neke druge pesme. Često mrdaju guzama i skaču po kući. Imaju i svoju šifru „ Sada malo HaPe.“, pa krene ludilo i zezanje. Najmlađa devojčica sa one pedaline, Jovana, sada već ima 16 godina, a malci, Marko i Ana, već uveliko snimaju svoje „spotove“ uz gitaru, bubanj i mikrofon. Definitivno im je uz tu ženu u detinjstvo i život „udahnuto“ Hladno Pivo i dobra muzika.

hladno-pivo

Najveća sreća za nas je što će 26. februara Hladno Pivo održati svoj veliki koncert u Beogradu u Hali sportova, što imamo karte u rukama i što ćemo i mi biti tamo. Što ćemo uz naš omiljeni bend zajedno na sav glas uživo pevati sve njihove pesme. Odlučili smo i da posle koncerta, pošto nam je jako blizu, u hostelu Jedro napravimo Hladno Pivo – after party.

S ozbirom da znam da na koncert dolaze i mnogi obožavaoci koji nisu iz Beograda i kakva je muka stisnuti se sa lovom za kartu, za put, za pivo, zezanje, za prenoćište, jer i sama sam imala sličnih iskustava, možete nas pozvati i rezervisati svoje mesto, vrlo povoljno.  Tako da je ovo između ostalog i javna pozivnica da posle koncerta nastavimo zezanje uz hladno pivo i Hladno Pivo. Ako prihvate poziv, deca će popadati u nesvest. 🙂

Untitled-3

I za kraj ne postoji nikakva šansa da se usaglasimo koja je naša omiljena pesma, ali svakako za Hladno Pivo i sve njihove pesme uvek imamo Lijepu riječ. 🙂 Momci hvala vam na svemu, mislim da i niste svesni na koliko života ste pozitivno uticali.

Pobegli smo od kuće – u potpisu tata i mama :)

Ludnica svakodnevnog života iscrpi čoveka do krajnjih granica. Trči tamo, trči ‘vamo, treba ovo, daj ono, što si ovako, što nisi onako, muž, deca, kuća, psi, peri, čisti, kuvaj… jok najbolje me razapnite! E nećeš majci. Treba ponekad pobeći od svega, osvežiti brak, ljubav, a između ostalog i neretko zapostavljen, napaćen seksualni život. 🙂 Zašto biste samo u toku godišnjeg odmora otišli od kuće u nadi da ćete se posvetiti jedno drugom, što je vrlo malo verovatno s obzirom da naravno svuda putujete sa decom i psima, a to podrazumeva nastavak jurnjave. Znači godišnji odmor otpada kao način da malo danete dušom.

Hostel JedroEvo čega se moj dragi dosetio. Pronašao je divno mesto gde možemo pobeći od svih i svega i poslao mi „pozivnicu“. Bez razmišljanja sam prihvatila izazov. Zašto bi samo ljudi koji „ševrdaju“ u braku iznajmljivali sobe? Mi smo se odlučili na „bračnu švaleraciju“. 🙂

To šta smo radili iza zatvorenih vrata nije za javnu priču, mada jedan deo mogu da vam ispričam. Prvo smo isključili mobilne telefone, isključili smo se i izolovali od celog sveta. Posle dužeg vremena smo mogli da razgovaramo na miru i to uz muziku koju volimo i fino rashlađeni šampanjac. Jagode nismo imali, ali sam sigurna da smo ih poželeli, ljubazno osoblje Hostela Jedro bi nam ih nabavilo.

Cena smeštaja u ovom hostelu je veoma povoljna i sigurna sam da svako ko poželi može da odvoji malo slobodnog vremena za sebe i svoju voljenu osobu. Čisto, lepo, mirno, ušuškano mesto na odličnoj lokaciji.

Planiramo da prokrstarimo i po drugim njihovim apartmanima koje izdaju, a ovi SPA varijanti su mi baš zapali za oko. Imam ličnog masera tako da sam sigurna da mi je uživanje zagarantovano.

Hoću bre da bar jednom mesečno imam svog muža samo za sebe. Sakrijemo se iza zatvorenih vrata neke lepe sobe ili apartmana, ušuškamo se fino i udri brigu na veselje. 🙂

seksNe dozvolite da monotonija, brige i problemi upravljaju vašim životima. Predlažem vam da posetite ovaj hostel, jer eto mi smo ga „isprobali“ i „overili“, pa možete i vi. 🙂 Odvojte jedan dan samo za vas dvoje i prisetite se zašto ste se zaljubili jedno u drugo. Problemi, brige, jurnjava kroz život, svakako nigde neće pobeći, ali ćete imati više energije i volje da se suočite sa njima i da ih lakše savladate, ako zastanete malo i odmorite se. Sve je lakše i lepše u dvoje.

Eto tako to – 51.

51Praznici. Prvi put posle više od 9 godina sam u prilici da vreme provodim sama. Porasla deca i odoše. Spakovali po ranac i put pod noge. Mamini svetski putnici porasli i udružili se. Ne treba više niko da ih odvodi i dovodi. Samo reše, sednu u bus i odoše u Kraljevo kod babe i dede. „Mama, a kako ćeš ti bez nas? Bolje da ne idemo.“ Idite mili moji, lepo se provedite.

Ispratila ih do autobuske, došla kući, sela u fotelju i tri sata sedela samo tako. Četiri dana od tada, a meni večnost bila još prvog jutra.

Srećna sam što kad ih čujem kažu da im je mnogo lepo i da su srećni. Kakve veze ima kako se ja osećam? Kad je lepo njima, meni je još lepše. „Što ti nisi pošla sa nama?“. Pa pravo da vam kažem, iscrpljena sam potpuno. Treba mi malo ovo samovanje, pa iako možda nekom izgleda sebično. Neizmerno mi nedostaju, a sa druge strane, beskrajno uživam u ovoj samoći.

Još od kada su bebe bili umem da se ne brinem za decu kada nisu sa mnom. Znam da su na sigurnom i uopšte ne brinem. Zbog toga nisam niti bolji, niti gori čovek. Nisam uopšte bolja ili gora majka zato što umem da uživam u ovoj samoći.

Evo ga peti dan. Šta sam za to vreme uradila? Baš ništa. Sve vreme sedim tako, vrtim kanale, spavam, šetam i igram se sa psima. I oni su u čudu: “Gde su svi nestali?”, pusta kuća. Još sutra samujem. Spavaću do dva i petnaest, a onda ću deci da sredim sobu. Želim kada dođu kažu ili onako svako pomisli za sebe, nedostajao nam dom.

Eto tako to – 52.

IMG_3382Nestaneš tako među rečima i ljudima, stopiš se. Shvatiš da koliko god imaš nešto „pametno“ da kažeš neko je to već rekao. Odustaneš. Zaćutiš. Izgubiš moć pisanja, pričanja, govora… Samo tako ćutiš i posmatraš. E ne dam!

I te kako imam šta da kažem, i te kako se moje „pametno“ ne slaže sa njihovim „pametnim“. Ravnodušnost nikako nije dobra. Neću da budem ravnodušna, a neću ni da ovaj blog ovako trune sam. Koliko god bio loš ili dobar ovde je hiljadama reči ispisan moj život, a moj život i ono što sam do sada imala o njemu da kažem, nikako nije puka ravnodušnost.

Blogovi gotovo više i da ne postoje. Sve se svelo na FB, TW, Inst… odakle znam čime se sve još služite, ali svakako blog kao mesto na kome se pojedinac obraća određenoj grupi ljudi, istomišljenika ili ljudima totalno suprotnog mišljenja, više ne postoji sam za sebe. Neka prosto nestane kao oblik komunikacije.  E nećeš majci. Odlučila sam da http://www.charolija.com ima da postoji.

Prosto volim staromodne stvari. Sama od sebe sam stara i staromodna. Mark Zuckerberg ili već ko god da je izmislio to što je izmislio se zajebao.

Kad hoću da ugasim tu mrežu, kaže „ne može“. Ne može, jer mi je 116 000 kojekakvih naloga i pičkih materina povezano sa tim sranjem, s mojim znanjem i namerom ili bez. E nećeš majci. Imam ja svoje mesto na netu i taj njegov Fejsbuk mogu samo za reklamu da koristim. Jebi se Mark i hvala za reklamu.

Njemu se može da milione daje u humanitarne svrhe, zato što je pametan, a mi glupi. U ovoj našoj zemlji, ljudi jedva dan da prežive, ali je važno da su lepu fotku postavili na FB. Mark evo ti đoka.

Nemam pojma šta ko razume iz ovoga što sam rekla, ali znam i sigurna sam da su nam FB, prvenstveno, a onda i ostale „mreže“ oduzele i to malo što smo imali.

Da. I Google Reader je s namerom ugašen. 100%. Isuviše je bio aktivan. Velike su tu pare „prošle“. Ustaneš ujutru otvoriš GR, vidiš ko je šta pisao, prokomentarišeš ako želiš, pročitaš vesti koje želiš, otvoriš šta te zanima. Nema sad. Ima da čitaš i primaš samo ono što ti društvena mreža „dozvoli“ i što je najgore, sam si to izabrao. Nateraju te da pomisliš da si se rodio oštećen. Sa manjkom mozga.

Da bi sve ovo imalo bilo kakav smisao. Objavljujem, odmah i sada, bez obzira što sam izgubila smisao za reč, za pisanje, za govor. Toliko je gluposti ovde do sada rečeno, da ovo ništa neće da smeta, a ja ću ostati dosledna sebi. Šta je „pisac“ hteo da kaže pokazaće vreme. Kad imaš svoje mesto na svetu, na nebu, na netu, može ti se šta god poželiš. FB nalog nije to mesto.

Ovo je MOJ blog i slobodno i dalje, kao i uvek možete da kažete šta god poželite u komentarima, međutim ovde sam ja Zuckerberg, pazite šta pričate, mogu na sud da vas oteram. 🙂 Cuker je šećer, zar ne?

E neka sam glupa!

E moja Ivana kak’a si glupa!

E neka sam! Šta se koga tiče moja glupost? Sasvim dovoljno sam pametna da sebi mogu da kažem da sam glupa. Bolje da sam glupa, nego „pametna“ kao mnogi.

Što pričam o ovome? Šta se i to koga tiče, pričam, jer se meni priča i piše. Bar sam malo pismena, pa umem da sročim to malo što mislim, a u stvari i ne umem ni da mislim izgleda. Kako glup čovek može da misli?

Oči imam. Eto! Gledam!

Gledam, ali ne mogu više ni sopstevnim očima da verujem.

Čujem! Samim tim i slušam.

Najbolje bi bilo kad bi nekako moglo da to što čujem, ne slušam. Zamisli imaš slušalice u ušima, pojačano do kraja, neka tebi mrska muzika, čuješ, u stvari ne čuješ je. E to bi dobro bilo. Isključiš se.

Možda to upravo radim. Nije možda. Isključila sam se. Možda pored toga što sam ovako „glupa“, ja u stvari i „ne vidim“ i „ne čujem“, a verovatno više nisam ni pismena da bih nešto rekla.

Malo mi je nezgodno da deci objasnim. Opet… kako „glupa“ da bilo šta nekom objasnim? Deci naročito. Deca osećaju i ono što ne čuju, osete i ono što ne vide. Neka. Neka se čeliče. Ljudi su uglavnom stoka.

Ima jedan gore koji misli i o meni „glupoj“ i o vama pametnima. Pod navodnicima sam glupa, jer još niko nije uspeo da dokaže šta je glupo, a šta pametno. Vi ste pametni bez navodnika, jer eto… neću da se zameram sa narodom. Pametni ste i bravo!

Nego. Bilo bi baš lepo da se ne iznerviram na kraju. Da se pravim i glupa, i gluva, i slepa, i nema… Šta se vi mene tičete i vaši „veliki“ pametni životi… pa tri tačke. (Sad bih tako slatko sve onako kako umem opsovala, ali eto neću, mada bi mi baš leglo uz rečenicu.), ali i šta se vas tiče moj mali glupi život.

Kad psujem psujem, kad ne psujem opet je to moj izbor. Licemeri stavljaju J, pa zvezdice, P, pa zvezdice, K, pa zvezdice… Ja sam toliki „licemer“ da ću sve da vas premašim i u licemerstvu. Kezite se vi, ja mogu tri puta više. Vi se smeškate potmulo, ja se smejem od srca. Vi me gledate ispod oka, ja vas pravo u oči. Nije lako, a?

Ako ćemo da igramo kako ste započeli, imam i ja jedno pravilo pored vaših. Nemoj decu da mi uzimate u usta, jer ću tada zaboraviti i da sam glupa i da ne čujem i da ne vidim i da ne umem da govorim i da pišem ovako nepismene i zbunjujuće tekstove. Blago vama koji me ne znate kad poludim. Nemoj da me čikate i super svima.

Idemo dalje. Samo nek’ je veselo i poljubite me baš tu. 🙂

Plavo nebo prijatelju :(

sale1

Besmrtna pesma – Miroslav Mika Antić

Ako ti jave: umro sam,
a bio sam ti drag,
onda će u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavici magla.
Na usni pepeljast trag.

Da li si uopšte ponekad
mislio šta znači živeti?

Ako ti jave: umro sam
evo šta će biti.

Hiljadu šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.

I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti visoko…
Visoko.

Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava
može da bude sutra
koren breze
il’ trava?

Ako ti jave: umro sam,
ne veruj
to ne umem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
I zato: ne budi tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast i čudno drag.

Noću,
kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
Neka to bude tajna.
Uprkos danima sivim
kad vidiš neku kometu
da nebo zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim, i živim.

saleZabolela duša, srce da prepukne, suze ne donose olakšanje…

Neverica, ali istina je tu, nebo je dobilo još jednu sjajnu zvezdu.

Srećan put prijatelju. Slobodno leti. Gde god da si odleteo, ostaćeš u našim srcima zauvek.

Plavo nebo.

Aktivan život i tako to… ko razume, zna šta sam rekla…

Razmišljala sam da se prijavim za ovo Coca Cola „pisanje“. Sviđa mi se tema ove godine „Aktivan život“ i tako to. Sviđa mi se i Koka Kola kao piće, pa ma koliko pričali da je nezdrava, nisu ni pljuge zdrave, pa pušim. I još nešto… koliko ima pozitivnih reklama za Koka Kolu toliko ima i protiv, a verujem da na svetu nema čoveka koji je bar nije probao. Meni je super. Ako ne pijem pivo, pijem kiselu ili Kolu.

Ima li slavlja ili neke žurke za koju nije kupljena bar jedna flaša CC među svim ostalim pićima? Možda ima, ali nisam za to čula. To je piće koje je među pićima, kao otprilike BMW ili Mercedes među automobilima. Ko hoće da bude realan, svestan je da je tako.

Moja deca piju Koka Kolu od malih nogu, Ajs ti ili Sok od jabuke, ponekad i Fanta „d sok“ i šta sad? Nije zdravo? Šta je uopšte ostalo zdravo što jedemo i pijemo?

Sve što sam do sada napisala zvuči kao plaćena reklama, a nije. Nije ni „udvaranje“, već samo ne znam koji bih to svoj tekst sa bloga linkovala za #CC nešto dalje, pa tako piskaram. Od gomile tekstova, na svom blogu koji se tiču aktivnog života nisam uspela da se odlučim.

Jedan je super, jer je o padobranstvu i skakanju, drugi je dobar, jer je o ronjenju, treći je o običnom danu provedenom na pecanju, četvrti je o našem letovanju, peti o meni i deci kako jednostavno jurcamo po livadi ili se vozamo biciklama, rolerima, trotinetima po aerodromu, kako dragi i ja jurcamo motorom, pa onda kako sebi u najvećoj mogućoj dosadi napraviti nezaboravnu zabavu, kako vozom putovati od Beograda, preko Venecije do Beluna na Svetski kup u padobranstvu ili vozom do Crne Gore sa četvoro dece i Labradorom, možda nije loš onaj tekst o skijanju ili onaj o dve male bebe, možda o borbi sa rakom, možda čak i oni tekstovi o Avganistanu ili Južnom Sudanu, o kojekakvim operacijama, ranjavinjima, spašavanju života… Nemam pojma. Sigurna sam da aktivnijih od nas nema.

Danas je poslednji dan za prijavu. Mnogi ljudi žive daleko aktivnije živote od moga, možda i ne. Ono što bih sve da postignem… ma nekako mi vremena nedostaje. Kako god, najaktivnije sam biće u srpskoj blogosferi, bez imalo skromnosti, pa vi vidite da li možda odgovaram? Ono što se meni izdešava za godinu, neko ne doživi celog života. Tačka.

I tako nisam uspela da odaberem jedan tekst, pa sam napisala ovaj „haos“. Možda kao i ostalih 107 gotovih tekstova završi u draftu, a možda ga baš i objavim. Ne umem da budem „jedan post“, pa vi šarajte po blogu ako vam je volja. Čestitam unapred svima koji budu odabrani.

i sta bolje od tetke

Mama k’o i svaka mama, tetka je zakon 🙂

 

Vimeo Video

Donec egestas lectus et magna vulputate vestibulum. Phasellus pellentesque molestie purus at rhoncus. Morbi et turpis dapibus, interdum nisi in, lacinia urna. Nunc tincidunt arcu egestas, condimentum lorem ut, pretium nulla. Suspendisse scelerisque fermentum erat, semper condimentum sem ullamcorper non. Curabitur lorem nisi, tincidunt ut tristique et, cursus a turpis.

Mi, blogeri, volimo da se igramo

Nije baš da volim ovakve igrice, ali eto baš hoću da se igram. Da se malo pokrenemo. 🙂 Kao i svaka igra i ova ima neka svoja pravila. Hvala Nado što si me se setila, baš mi se sviđa da odgovorim na tvoja pitanja i da malo piskaram. Evo prvo ću da odgovorim.

1. Šta je bilo prvo, strela ili močuga? Obrazloži.

– Definitivno močuga. Znate kako su oni praljudi ‘vatali žene. Raspali močugom po glavi, ‘uvati za kosu i odvuče u pećinu. Tek kasnije je strela postala moderna. 🙂

pecinski covek

 

2. Sladoled od vanile te asocira na…

– sladoled od čokolade,

3. Napiši jedan haiku o sebi.

– Ovo nema šanse da umem da napišem.

4. Avion se srušio u džungli. Ti si jedini preživeli/preživela. Kako se osećaš i šta radiš?

– S obzirom da sam preživela znači da je nešto ostalo i od aviona, da nije eksplodirao, tako da bih prvo prikupila sve što bih pronašla od delova aviona, sve što bi mi možda pomoglo u pravljenju nekog skloništa. Proverila bih da li je možda radio stanica ispravna, pokupila sve što ima od hrane, pića, prtljaga putnika. Zavisi i koliki je bio taj avion. Orijentisala bih se, a onda bih sela i zapalila pljugu. 🙂 Naravno da ne bih volela da mi se ovako nešto desi, ali sam sigurna da bih se snašla, preživela i stigla do neke civilizacije… kad tad. 😀

5. Na ulici nalaziš dečiju knjigu sa imenom i prezimenom deteta i nazivom nekog mesta. Šta radiš?

– Pokušala bih da proguglam nešto o tom detetu ili eventualno o roditeljima, ako ne bih uspela da pronađem ništa o njima, knjigu bih dala Jovani da je odnese i pokloni školskoj biblioteci.

6. Partner (u ljubavi) ti pravo niotkuda saopštava da želi raskid/razvod. Tvoja prva reakcija je?

– Sigurno bih prvo  pomislila da se zeza, a ako se ipak ne bi zezao, razgovarali bismo, da mi ispriča o čemu se tačno radi, da vidimo šta nam je dalje činiti.

7. Poslednjih hiljadu dinara trošiš na…

– Isto kao i kada imam više hiljada, na prodavnicu, osnovne potrepštine za životarenje. 🙂

8. Skačeš iz aviona padobranom. Kako se osećaš?

– To je neopisiv osećaj beskrajnog mira, slobode, blaženstva, pomešanog sa adrenalinom i srećom. Svako treba bar jednom u životu da skoči iz aviona padobranom.

9. Omiljena poza u seksu (aaaaaaaaaa, pa mora malo…)

– Seks… šta to beše? 🙂

10. Šta želiš sebi?

– Da dobijem sedmicu na lotou.

11. A meni?

– Pa ako ne dobijem ja tu sedmicu dobij je onda ti. 🙂

Drugi deo ove igre zahteva od „igrača“ da navede 11 činjenica o sebi. Ovako…

– za pravdu sam spremna da poginem u pravom smislu te reči

– samim tim kada vidim neku nepravdu iznerviram se i brzo planem, kako brzo planem, brzo se i ugasim, tj. „stanem na loptu“, pa onda trezveno počnem da razmišljam

– lako opraštam

– izvinim se kada pogrešim

– neplaner sam

– odluke donosim očas posla

– uvek sam spremna da otputujem bilo gde

– lako se prilagođavam raznim situacijama

– volim pivo

– ne volim da jedem

– znam da je sve moguće i da nikada ne treba odustajati.

Eto to mi je prvo palo na pamet, a kažu da je uglavnom uvek najtačnije ono što prvo kažemo o sebi.

Šta mi je još ostalo u ovoj igrici? Aha sada ja da postavim 11 pitanja nekim sledećim blogerima.

1. Da li gledaš crtane filmove?

2. Uz koju muziku se najbolje opuštaš?

3. Koji je tvoj najveći strah?

4. Da li veruješ da će u Srbiji (ili u zemlji u kojoj živiš) ikada biti bolje?

5. Koje je tvoje omiljeno doba dana i zašto?

6. Najranije sećanje iz detinjstva ti je…

7. Kada bi ovog trenutka imao/la mnogo novca, gde bi otputovao/la odmah ujutru?

8. Da li bi se preselio/la u selo da živiš i pod kojim uslovima?

9. Koje tri stvari bi poneo/la na pusto ostrvo?

10. Više voliš da voziš ili da te voze?

11. Da imaš vlast 15 dana i da si u mogućnosti da promeniš baš sve što poželiš šta bi to bilo?

A 11 blogera koji bih volela da odgovore na moja pitanjca bili bi:

1. Miljan

2. Ljilja

3. Iva

4. Neda

5. Verka

6. Duda

7. Mala Breskva

8. Nataša

9. Nena

10. Veštičanstvena

11. Šunjalica

Što da se ne igramo malo, aha da i pravila na kraju.

Pravila ove igre su sledeća :
1. Zahvaliti se osobi koja te nominovala i objaviti njeno ime i link ka njenom blogu.
2. Navesti 11 činjenica o sebi
3. Odgovoriti na 11 pitanja koje je postavila osoba koja te je nominovala za nagradu
4. Nominovati 11 blogera
5. Sastaviti 11 pitanja na koja će odgovoriti nominovani blogeri i obavestiti ih da preuzmu nagradu

 

 

Pre 14 godina rodila se Jovana :)

Srećan rođendan Ljubavčice naša. Želimo ti svu sreću ovoga sveta. Želimo ti da si nam srećna, zdrava i voljena i da ti se sve želje ostvare.

IMG_2419

IMG_2420

IMG_2426

Jebala vas Severina, po sred usta mutavih i očiju ćoravih!

govnoSlepci. Obična gomila „slepaca“ koji ne vide ništa dalje od svog TV-a, monitora ili nosa, svejedno. Jebala vas Severina!!! Što baš ta? E pa zato što na jedinom kanalu koji je namenjen deci, gde se mogu gledati normalni crtani filmovi, uvalili su nam tu kučketinu, javnu pušačicu kurca, a slepci to ne vide. Ne vide, jer slepci i ne gledaju crtane filmove sa svojom decom.

Sve smo mi pušačice kurca, ali nije dokazano, a za ovu šoravu spodobu, da nije javno dokazano da je odlična u tome, ne bi niko nikada ni čuo. Mada je, ako ćemo iskreno, obična šoravuša, kojoj savršeno leži u ustima. Da sam tako šorava i ja bih bila popularna.

Ama bre, da sam snimila neki svoj „obavljeni posao“, bila bih 6 puta popularnija od ove i mogla bih posle da se hvalim kako sam divna devojka, žena, majka, supruga, ma propevala bih i snimila 16 i po albuma, a onda bih se reklamirala na dečjoj televiziji, gde sam sigurna da će me moj sin videti i tapšati ručicama: „Blavo mama! Evo je mama! To mama, mesaaaaj! Mama calica. E, a kad ce da pocne Loli, jedva cekam?“.

Sad se možda neko pita: „Šta bi ovoj budali?“, pa da vam kažem. Ne gledam Pink (nijedan), ni Prvu, RTS1 ni 2, Happy, ni B92, ni StudioB, ama ništa bre ne gledam… isključivo samo VH1, Travel, Nacionalnu, Diskaveri i Minimaks. Najviše Minimaks, jer se u našoj kući ja vrlo malo šta pitam, tako da uglavnom idu crtaći. Odlični crtaći. Međutim kada između Razigrana Mimi i Poštar Pet idu reklame koje najavljuju ostale crtaće ugledam međunarodnu kurvetinu kako maše guzicom i najavljuje neki svoj koncert. Alooooooo!!!! Alarm jebote. Šta je ovo ljudi moji, pa dokle ide ovo???

Taj kanal pratimo već godinama i ama baš nikada nije bila nijedna najava neke naše kučke, ali ova je uspela da kupi prostor, da se reklamira, da sjebava mlade mozgove, onako na kvarnjaka. Da je gleda sinčić između crtaća i da se raduje, što mu mama ima lepo dupe. Alooooo!!! Kada se između reklame za Mađarske narodne priče i Sime vatrogasca, ubaci ova… ama bre nisu te reči izmišljene još, koje bih ja upotrebila

Ne želim deci da zabranim da gledaju crtaće na Minimaksu zbog neke lokalne kurvetine. Deci ništa i ne zabranjujem. Viđaće i viđaju kučketine svuda i na svakom mestu. I treba da ih vide, da znaju da razlikuju i prepoznaju. Umem da im objasnim da toj ženi nikako nije mesto na toj televiziji i da to što se ona tu reklamira nikako nije dobro i da je to stvar POLITIKE. Oni kad čuju reč politika, odmah počinju da pevaju, bla-blaću i stavljaju prste u uši. Naučili od mene. Tra-la-laaaaaaa… la la la la…. bla bla bla bla blaaaaa… opsa opsa saaaaaa. Srbijaaaaa!!!

Jebem ti državu, takvu da ti jebem, i vlasnike televizije, i montažu, i producenta, i režisera, i onog koji se prodao, i Severinu posred usta šoravih, i njenog Milana pičku jednu običnu… To muško??!!! To pored muškog nije prošlo, poserem mu se u sve što ima, ali žao mi deteta… stvarno mi žao. On bi samo hteo da gleda Rolija, Artura, Mađarske priče, Simu i Viteza Majka, ali uvalili mu da usred crtaća ugleda kevu polugolu kako maše guzicom i reklamira neki svoj „koncert“.

Serem joj se posred koncerta! Posred svih „slepaca“ i obožavaoca i nje i sličnih njoj i posred svega se poserem. Govno ko govno. E tako! Pa vi tvitujte i jebite ale. Meni je „140“ sporo. Da vidimo dalje šta se dešava. E tako…

Poruka koja me je malo drmnula – Hvala ti Aleksandre :)

Nije istina da ne pišem. Možda pišem više nego ikada, samo ništa ne objavljujem na blogu. Pišem u svesci, čukaram u wordu, kuckam na blogu, samo ne objavljujem.

Prosto rečeno, malo mi se sve smučilo, a glavni razlog je… Neću o razlogu iz razloga što je to samo moj razlog. 🙂 Istina je da se tiče drugih ljudi, ali ne želim da im dajem prostor i „udaram“ reklamu. Sve je reklama.

I tako u trenutku kada razmišljam da dignem ruke od svega ovoga, udarim tačku i okrenem se nečemu drugom, jedan divni, do sada meni nepoznati Aleksandar, mi pošalje poruku na fejsu i da mi neviđenu volju da nastavim da pišem, javno. Podsetio me zašto uopšte ovaj blog postoji.

Neću vam kopirati njegovu poruku, jer poruke su uvek lične i da treba da budu javne bile bi, ali mogu vam reći da dečko ima 20 godina i da mi je posle 4 sata čitanja ovog bloga, pun pozitivnih utisaka napisao poruku koja me je gotovo rasplakala. A ko može bolje da dotakne i gane, nego topla duša južnjačka? 😉

Imala sam običaj ranije da kažem, da pišem u nadi da će možda neko nekada pročitati i da će mu nešto značiti, a onda sam zaboravila na to. Ne znam kada i zašto se to desilo, ali desilo se. Tekstovi su se nizali bez ikakvog smisla i reda. U stvari sam uvek i pisala bez neke koncepcije, onako kako mi dođe, ali sada sam zaista bila na korak od toga da odustanem. E pa nećeš mala! Don’t give up!

Zar odustati od bloga, zbog gomile koja se namnožila? Kad kažem gomila, mislim na gomilu licemera i kojekakvih samozvanih „gurua“ koji su svojim delovanjem obesmislili postojanje blogova i blogosfere. E pa ćeraćemo se mi još!

Hvala ti Aleksandre. :*

prijateljstvo

Onako nešto… pojma nemam šta… idemo dalje

trapavostSav normalan svet kućne poslove obavlja preko dana, a noću spava ili radi nešto kreativno, piše, slika, komponuje, kako ko, a ja ko ludak, naspavam se od 22 do 24h i onda noću sređujem kuću.

Gomila neke garderobe se nakupila. Gaća, čarapa, majica, dukseva, pantalonica, zajebancija… i tako jedno po jedno, sredim noćas sav taj „krš“, a usput, stavim grašak da se kuva, obrišem prašinu, ispeglam koješta, složim sudove, izbacim đubre, prošetam Edija, isčetkam ga u 1 noću, polijem kaktuse, sklonim zimske jakne… malo ovde, malo onde i na kraju mi ostalo još da uključim mašinu za veš.

Klik na dugme i doviđenja. Evo ti ga malo prc! Primi vodu, kao „mota“, al’ ne „mota“. E jebi ga baš! Spao kaiš 100%. Malo je kasno da bih lupala po kupatilu i otvarala je, pa to ostavim za danas. I tako danas spremim alat…

Upravo se izdešavalo:

I tako pišem post još nisam došla do onoga što sam htela da vam ispričam, dolazi Ana i kuka da je nešto boli pozadi na vratu. Iz iskustva, istog sekunda sam znala šta je. Krpeljčina!!! Malo iznad one „rupe“ u vratu pozadi. Na istom mestu ga je imala i Jovana kad je bila mala. I tako pored toga što sam majstor za belu tehniku, postala sam i medinska sestra. Nije to ni prvi ni poslednji krpelj kog sam izvadila deci i hvala dragom Bogu uvek uspešno i bez ikakvih posledica.

Izvadili smo ga, malo sam joj čupnula kosicu pincetom, pa se rasplakala. Stavim ga na lavabo da ga pregledam, on mrda. Sve delove tela ima, beo. Lep k’o slika. Grrrr, ne volim krpelje. Rekoh: „E sad ću da ga sprštim slatko! On moju Anu da gricka.“ A Ana kaže: „Nemoj majko, pa i on je živo biće, pusti ga da živi.“ 🙂 Srce moje dobro. Uhh… ! Valjda ću uspeti da ostanem normalna? Koliko toliko, jebem ga baš.

Eno je igra se sa Markom u sobi, dobro je, pa da ja nastavim gde sam stala.

… Spremim alat, ali reko’ da još Ediju operem činiju za vodu. I tako perem, perem… sva srećna što imamo vodu, jer to nas je prvo jutros sačekalo. Nemanje vode. Trljam ja i uživam, kad ono… krene dole iz sudopere da teče voda u mlazu. U sunce ti poljubim, šta je sad ovo? Otvorim, a ono otpalo crevo za odvod. Grrr… Znači i vodoistalaterski radovi me čekaju.

Pokupim vodu, izribam pod, povadim sve ono što je stajalo dole, sredim i uredim, a onda čujem škripanje kočnica i tup. Oduzmem se u sekundi, a onda se setim da su mi sva deca u kući. Hju! Dva kretena se čuknula, ništa strašno.

Rešim da sednem i danem malo dušom,  popijem kaficu na miru, da vam koju napišem, pa da popravim mašinu pre nego padne noć, da napravim tortu Marku, kad ono onda krpelj i tako. Sve se izbrkalo.

Ma svašta sam još nešto radila i pojma nemam šta sam htela da vam ispričam. Od početka pisanja posta, pa do sada, ma ih… prođe vreme. Evo prođe i ponoć. Na današnji dan pre 6 godina sam rodila našeg Marka. Ma idem da popravim mašinu, a onda se bacam na pravljenje torte.

Znači baš me briga za komšije. Odoh da popravim mašinu za veš. Onda ću da natočim sebi hladnog, divnog piva da popijem ko čovek, e onda ću da pravim tortu. Jebeš život u kom nešto planiraš. Znači neće tako da bude. 🙂 Ne planiraj ništa.

Šrafciger vs Šerpa

serpeDa vam nešto kažem. Po meni je kuća bez šrafcigera kao i kuća bez soli. Znači neko prolazno mesto, ono u fazonu „… naručićemo hranu, prespavaćemo ovde…“, odnosno kuća gde nećemo moći da odvrnemo šraf. Ma, kuća bez šrafcigera i nije kuća.

Svako ozbiljno mesto za život treba da ima komplet alata. Običan šrafciger, ravan, mali i veliki, tj. od najmanjeg do najvećeg. Onda krstasti univerzalni, pa zvezdasti bar jedan, motorcangle naravno. O čekiću, nekoliko desetina eksera različite veličine da i ne govorim.

Kuća koja pored osnovnog alata ima i komplet francuskih ključeva, šrafcigera, šrafova, matica, pa onda unimer, probna lampa, žica spremna za licne osigurača, papagajke, gumice razne, izolir traka, super lepak, obična lepljiva traka, metar, špakna i slično, ih čega sve ima. Ima toga koliko hoćeš, da ljudima ulepša život. Joooj, a tek bušilica. 🙂

Ma znate šta? Po meni jedan dom ne određuje kvalitet šerpi, lonaca, tanjira, čaša, escajga, šolja, plehova i koječega… već kvalitet i količina alata koji taj dom poseduje. Naravno da se bez šerpe ne može, ali isto tako treba i o šrafcigeru da se misli. Ako u svom domu nemate osnovni alat, odmah sutra da se iselite. 😀 Taj dom nije dom ili vam u stvari ništa ne znači ili … ili ste prosto puni para, za svaku sitnicu zovete majstora, pa možete da živite bez alata? Ja ne mogu, pa ma koliko para imala.

Žene obično sa sobom u torbici kao osnovno nose puder, karmin i maskaru. Nose one i mnogo veće gluposti, ali neću da ih odam. 😉 Ja između ostalog nosim šrafciger, probnu lampu i izolir traku. Do pre dve godine sam nosila i litar mleka.

Druge žene se prilagođavaju zadatoj situaciji, uglavnom uz muškarca koji ne zna ni sijalicu da zameni. Ja situaciju popravljam da odgovara meni. Šta će mi puder ako mi iskoči osigurač. Volim i ja romantičano veče uz sveće, ali tek onda kada ja tako hoću. Dok neću, sve ima da radi kako treba. Ako ne radi ima da ga popravim. Tako bez brige da budite ako se negde sa mnom nađete u situaciji kada se nešto pokvari. Preporučujem vam se.

Bolje šrafciger u torbi nego šerpa na grani. 😀

alat

Divan dan Anin peti rođendan :)

29. marta 2008. u 8:00 rodila se naša Ana i odmah se narugala svetu, a nama u živote donela još više sreće, mudrosti i lepote. Danas puni 5 godina, i dalje se ruga svetu, a nas ostale svakodnevno usrećuje.

Srećan rođendan lepotice, volimo te i ljubimo i ušice vučemo. Želimo ti da ti se u životu sve želje ispune, da si nam zdrava, srećna i voljena. I kako ponekad umeš da kažeš: „Baš volim svoj život!“ da što češće govoriš, kako danas tako još 100 godina. Mi tvoji. 🙂

29. mart 2008. Ana

29. mart 2008. Ana

juli, 2008. Ana i Marko

juli, 2008. Ana i Marko

29. mart 2009. Anin prvi rođendan

29. mart 2009. Anin prvi rođendan

Prvi rođendan - Anči

Prvi rođendan – Anči

29. mart 2010. Anin drugi rođendan

29. mart 2010. Anin drugi rođendan

29. mart 2011. Anin treći rođendan

29. mart 2011. Anin treći rođendan

29. mart 2012. Anin četvrti rođendan

29. mart 2012. Anin četvrti rođendan

29. mart 2013. Anin peti rođendan

29. mart 2013. Anin peti rođendan

Hvala svima na čestitkama i lepim rečima. Živeli!

Tvitomanija 2013. – Ma ja ću samo u SPA :)

Još prvo veče kada je @torbica pustio vest u etar, gde i kada će se održati Tvitomanija 2013. pregledala sam bukvalno ceo sajt novi.hr. Tada se još nije znao program ove konferencije kao ni učesnici, ali se znalo gde će ove godine biti održana najveća regionalna konferencija posvećena društvenim mrežama. Hrvatsko primorje, Novi Vinodolski.

To veče sam zaključila da su inače, gosti jednog ovakvog mesta ljudi sa prilično dubokim džepom, međutim ako se odlučite da sebi priuštite mali savršeni odmor uz dobro društvo, zezanje i mogućnost da nešto naučite od 08. do 12. maja, Tvitomaniju sigurno nećete propustiti, a i ne morate da imate naročito dubok džep. 100% u životu nećete biti u boljem hotelu za manje para. 25 evra po danu u hotelu sa 5 zvezdica, graniči se sa neverovatnim.

I zato ako nemate potrebno znanje da budete predavač ili da vodite neku od radionica na ovoj konferenciji, niste zainteresovani da učestvujete u nekom od panela, niste u mogućnosti da budete sponzor ili medijski partner, preostaje vam ono najlepše „ma ja ću samo u SPA“, pa se s toga i prijavite što pre, dok još uvek ima mesta. Vidimo se, ja sam već spremna. 🙂