Архиве блога

Nije hvali, nego fali!

uciteljicaKada su Marko i Ana krenuli u prvi razred na našu veliku sreću su „upali“ u odeljenje koje je pripalo učiteljici Radi. Ana je imala 6 godina, godinu dana je ranije upisana, Marko je bio još uvek detinjast, imao problem da izgovori R i još po koje slovo, ali su uz svesrdnu pomoć svoje učiteljice savladali sve prepreke koje školovanje donosi bez ikakvih problema i trauma. Drugi razred nam je bio proširivanje znanja i uživanje.

Prvi septembar ove godine smo dočeli bez naše divne, najbolje na svetu učiteljice Rade. Kada kažem da je najbolja na svetu, to ne znači da je bila popustljiva prema deci već da je jedna od najboljih pedagoga i prosvetnih radnika koje sam i kroz svoje i kroz školovanje svojih sestrića i rođene dece imala prilike da upoznam i vidim na delu. Imam iskustva, tako da ne pričam u prazno.

Deci je „oduzeta“ učiteljica u trećem razredu, a nova učiteljica koja je došla na njeno mesto je ostavila četvrti razred. Dođe mi sada da kažem „znači“ i da zaokružim rečenicu i misao, ali sam postala alergična na tu reč, a kroz dalji tekst ćete i videti zašto. Deca i u jednoj i drugoj školi ispaštaju ovom promenom. Sigurno je da deca koja su bila kod učiteljice Rade više ispaštaju, jer ona druga deca su svakako dobila najbolju učiteljicu na svetu.

Ljudi su ubijeni u pojam, u mozak. Nisu spremni čak ni za svoju decu da se bore. Roditelji su hteli da pišu peticiju, da štrajkuju, da pišu kojekakvim prosvetnim inspekcijama, da aču, buču, skaču… sve dok nije došao prvi dan škole.

„Kad mi tamo, a ono međutim!“

Na pitanje „Zašto ste izvršili zamenu učiteljica?“, direktorka nam je posle muljanja i političarenja na kraju jednostavno odgovorila: „To je poslovna tajna.“ Kaže: „Zašto se vi bunite kada se ne buni učiteljica Rada?“ Kažem: „Pa ko sme u današnje vreme da se buni kada se otkaz dobije za čas posla?“. Ćute ljudi i trpe da ne bi ostali bez posla. Svašta sam nešto tu još rekla, ali kad sam dižeš „revoluciju“ bez podrške, ništa ne možeš da promeniš.

Kaže jedna mama: „Ko hoće da bira ko će da mu uči i vaspitava decu i da bira učiteljice, neka ispiše dete iz škole, pa neka ga upiše u privatnu školu. Ovo je državna škola i tako je kako oni odluče.“

Jedan tata: „A šta ako je sam Vučić naredio da deci promene učiteljicu, pa mi tu ne možemo ništa.“

„Ne možemo mi tu ništa, tako je direktorka naredila!“

Direktorka: „Šta vi imate protiv nove učiteljice?“, „Nemamo ništa protiv nove, ali mi želimo staru, zašto menjati ono što je dobro?“… „Ne mogu vam to reći, to je poslovna tajna.“ Tačka.

I tako sada imamo novu učiteljicu. E sad…

Ako dete od 8 godina, pri tom i najmlađe u odeljenju koje je godinu dana ranije krenulo u školu i zbog upisa prošlo proceduru kao da se upisuje na Harvard, treba da ispravlja svoju učiteljicu trećeg razreda, koja pri tom ima 23 godine staža, „Ne kaže se šta ti hvali, nego fali?“ i da nije lepo da ti svaka treća reč bude „znači“, onda se postavlja pitanje šta ta učiteljica može da nauči to dete i šta je do sada za 23 godine staža koje stalno naglašava, naučila? Znam samo da joj sigurno nikada nijedno dete nije tako nešto reklo, a verovatno ni niko drugi.

Znači kada treba da se upišeš u školu „istresu te iz gaća“, a kada treba neko znanje i da ti daju, onda „znači“… poslovna tajna!

Znači očekujem da me ta ista učiteljica, znači, ubrzo pozove na razgovor i da mi, znači, kaže da moje dete, znači, nije dobro i poslušno dete i da, znači, ne poštuje autoritet koji joj je, znači, nametnut.

Znači i da sam ja, znači, snimila ceo roditeljski sastanak pre par dana i da sam, znači, preslušala 5 minuta i u samo tih 5 minuta čula od te iste učiteljice 32 puta da je izgovorila „znači“ (reckala sam) i da je moje dete osuđeno da to „znači“ sluša po ceo dan.

  • Mama učiteljica mi je „probušila uši“, dođe mi da puknem!

skolaOstalo nam je minđuše da okačimo i svi kao jedan za stadom pohrlimo! E pa mi nećemo! Sve mogu da nam uzmu, otmu i ukradu, ali znanje i ono što jesmo ne mogu. Mi da im ćutimo nećemo.

Danas je neki dan pismenosti ili tako nešto, a ja se tako radujem što sam uspela da svojoj deci usadim samopouzdanje i koliko toliko pismenosti da znaju ponešto i da slobodno ispravljaju i starije od sebe, pa čak i učiteljicu koja ima 23 godine staža.

Ne brinem se za svoju decu, jer sam sigurna da imaju čvrst temelj, deca se vaspitavaju do šeste godine života i šta smo uradili, uradili smo. Sve ostalo je samo nadogradnja i učenje. Neće oni nikome ćutati i ništa trepeti, poštovaće autoritet koji to stvarno jeste, pomoći će, daće, reći će i hvala i izvini i izvoli, ali sigurno neće ćutati kada znaju da su u pravu. Ne znam samo gde da se selimo?

Hvala vam deco. Ljubi vas i voli majka.

Tribina o vršnjačkom nasilju

nasiljeJuče je u Skupštini grada Beograda bila održana tribina o vršnjačkom nasilju na kojoj smo prisustvovali Ivan i ja kao predstavnici roditelja dece odeljenja u koje idu Ana i Marko i želim da vam prenesem svoje utiske. U pitanju je opština Palilula, tj. škole koje pripadaju ovoj opštini. Bili su pozvani roditelji, prosvetni radnici ove beogradske opštine, kao i socijalni i policijski radnici.

Ovo je isključivo moje mišljenje, lični stav i zaključci koje sam donela o svemu što sam čula, a s obzirom da je ovo moje „mesto“, jedini sam urednik i ispričaću vam šta sam čula i šta nisam rekla, a htela sam. Nisam ništa rekla ne zato što ne umem, već da sam počela da pričam niko mi ne bi oduzeo onaj mikrofon. 🙂

Prva zamerka. Parafraziram ono što sam čula, jer nisam snimala i ne mogu vam preneti tačne reči, ne želim nikoga posebno da ističem ni u jednom smislu: „… Ovo je tribina koja neće biti ispraćena medijski, o ovome neće biti reči u pisanim medijima, na televiziji ili internetu, jer je usred izborne kampanje, pa smo odlučili da ne bude medijski ispraćena, da se ne bi ovo razumelo kao deo izborne kampanje… „

Međutim preko ovog bloga, a nadam se i preko društvenih mreža i naloga onih koji su bili prisutni, a bilo je ljudi u dve pune sale, ipak hoće na određeni načih, jer je na ovoj tribini „obrađivana“ najvažnija tema koja može i treba sve da nas interesuje, bez obzira da li imamo decu ili ne, da li smo stranački opredeljeni ili ne i smatram da niko ne treba da je vidi kao deo bilo čije kampanje ili deo nečije politike, jer to nije ni bila. Opet da naglasim da nikada nisam bila politički opredeljena, nisam ničiji član i neću biti. Tako da me se isključivo tiču deca i njihova prava.

Na početku tribine svi učesnici su se predstavili, a ja mogu da se izvinim, jer nisam zapamtila imena svih učesnika tribine, tako da neću nikog da izdvajam imenom i prezimenom da ne bih pogrešila. Uglavnom učesnici su bili predstavnici: Službe za socijalna pitanja, Sekretarijata za obrazovanje, predstavnik Uprave za visokotehnološki kriminal, Gradski odbornik opštine, predstavnik Kriminalističke uprave, kao i predstavnik za borbu protiv narkotika. Svako od njih je ispričao ponešto o oblasti kojom se bavi. Izneli su podatke koje poseduju i načine na koje se problemi koji se tiču vršnjačkog nasilja i uopšteno nasilja uglavnom rešavaju.

Od iznetih podataka jedino nisam znala da je Karaburma, „Mala Kolumbija“ kako je nazivaju, najugroženije naselje opštine Palilula što se tiče narkotika, pa samim tim i nasilja, jer jedno prouzrokuje drugo. Mada smatram da ni druga naselja nisu ništa manje ugrožena, kao i ceo Beograd što je, pa i Srbija.

Po statističkim podacima vršnjačko nasilje je smanjeno u odnosu na 2014. godinu, s tim što smatram da ti podaci i nisu baš „podaci sa terena“, u smislu da ljudi mnoge stvari više ne prijavljuju, jer su se nažalost navikli na razne oblike nasilja, pa mnoge stvari više i ne vide kao ozbiljno nasilje što ono svako jeste.

Sva deca su na određeni način ugrožena i uključena u vršnjačko nasilje. Podeljeni su u tri grupe: oni koji vrše nasilje (nasilnici), oni nad kojima se naselje vrši (žrtve) i oni koji su svedoci tog istog nasilja. Smatram da je vrlo mala granica da dete koje je žrtva vremenom postane nasilnik ili ono koje je svedok, iz straha takođe postane nasilnik u smislu, „Bolje da budem nasilnik nego da se to isto desi i meni.“

Najgore što može da se desi i što se nažalost često i dešava, u ovom „začaranom krugu“ je ćutanje o nasilju i ne preduzimanje ničega. Deca koja su nasilnici često imaju podršku u porodici, jer: „Nema šanse da će moje dete da učini nešto tako okrutno… Kako možete da optužujete mog Žiku da je uradio tako nešto… Moje dete je najbolje na svetu i vi ga bez razloga napadate… „ . Odbijanje roditelja da prihvate da su njihova „savršena“ deca spremna na bilo kakvo nasilje nad nekim drugim je najteži problem, jer onda se nema podrška roditelja da bi se to isto dete na bilo koji način popravilo i usmerilo na drugi put.

Umanjivanje težine počinjenog nasilništva prema drugima: „Ma deca su se samo šalila… Nije mislio ozbiljno kada mu je oteo užinu, novac, patike… Nije ga mnogo povredio… Pa samo mu je rekao ovo ili ono… „ samo čini da maleni nasilnici postanu veliki, a vremenom nastave dalje tim putem.

Razočarala me je činjenica da u uopšteno lošu situaciju koja se tiče nasilja u školama, nisu upućeni neki prosvetni radnici, koji su se kasnije javljali da izraze svoje zaprepašćenje i zahvalnost što su čuli koliko je loša situacija. Jedna učiteljica se javila i rekla da je u šoku posle onoga što je čula, a imala je podršku i odobravanje ljudi oko nje. Bolje da je ćutala, jer ništa pamento nije ni rekla, ni pitala.

„Gde ti živiš i koga čemu učiš, ako ne znaš da skoro u svim školama u Srbiji postoji veliki problem vršnjačkog nasilja, što verbalnog, što fizičkog, problem droge, kao i tehnološkog uznemiravanja, nasilja i maltretiranja među decom?“, najradije bih je pitala, ali nisam.

Visokotehnološki kriminal je u usponu, kao i njegovo suzbijanje. Tokom višegodišnje policijske akcije „Armagedon“, usmerene protiv dečje pornografije i pedofilije uhapšen je značajan broj pedofila i „sajber“ kriminalaca, slagaću vas da li je broj 150 ili 160. Istaknut je problem u vezi saradnje sa drugim zemljama u okruženju, ali nije posebno „obrađen“, tako da ne znam na šta se tačno odnosi.

Tokom daljeg toka tribine, uvidela sam još jedan po mom mišljenju vrlo značajan problem koji se tiče edukacije roditelja. Neki roditelji kao da odbijaju da se edukuju po pitanju tehnologije, pa je bilo par pitanja i traženja savate od policijskih službenika visokotehnološkog kriminala, kako sprečiti decu da otvaraju naloge na društvenim mrežama, što je po mom mišljenju apsurdno. To je kao da sam ustala i pitala: „Molim vas gospodine dajte mi savet kako da nateram dete da pere zube?“!!!

Ovo niko nije rekao, ali kao i uvek iznosim samo svoje mišljenje, koje sam spremna da branim. Glavni uzrok većine problema vršnjačkog nasilja je upravo odbijanje roditelja da prihvate odgovornost za svoju decu. U smislu: „Ne razumem se ja u to… Ne mogu da pratim šta deca rade, jer sam previše zauzet/a… Imam puno obaveza i posla… Dovoljno im se posvećujem, jer brinem šta će jesti, obući, kako će učiti… Nezaposlen/a sam, zabrinut, depresivan, dugujem, nemam sredstava za život… Puno zarađujem kupila/o sam im… „ i tome slično.

Problem nezaposlenosti ili nedovoljno plaćenog rada istih tih roditelja, ljudi koji rade od „jutra do sutra“, ne bi li toj istoj deci obezbedili osnovna sredstva za život, koji zanemaruju one osnovne potrebe dece, a to su pažnja i ljubav, zarad nekih drugih koje uopšte nisu bitne, je vrlo važan. S druge strane postoje roditelji koji vrlo dobro zarađuju, u mogućnosti su da svojoj deci pruže sve što požele, ali sa druge strane misle da je to dovoljno. Iz tog razloga i jedna i druga deca ostaju bez onog osnovnog što je najneophodnije, LJUBAV, PAŽNJA I POŠTOVANJE ličnosti dece. S toga ta ista deca ostaju zanemerana od svojih roditelja i u potrazi za onim osnovnim, „odlaze“ na sasvim suprotnu stranu, a to su nasilje, droga, kriminal… To je tako!

Vrlo kompleksna i komplikovana tema, ali opet ću naglasiti da je i jedna od najvažnijih. Sve je povezano i jedno ne funkcioniše bez drugog, pa bilo dobro ili loše.

Tokom tribine naveden je i problem smanjenja broja psihologa i pedagoga u školama, kao i nedovoljan broj radnih sati onih koji su zaposleni. Svi ćemo se složiti da za njih verovatno i ima najviše posla po našim školama, i umesto da ih ima više, oni otpuštaju i one zaposlene.

Javila se i gospođa koja se sva ponosna predstavila imenom prezimenom i titulom „predstavnik roditeljskog odbora škole te i te…  tu i tu…“ i smatra da je veliki problem zato što je narodna kuhinja koja deli besplatne obroke beskućnicima i ugroženom stanovništvu tu negde blizu škole, pa se tu okupljaju tačno je rekla: „čak i Romi“. Dotična „dama“ me je uvredila i naljutila kao roditelja koji svoju decu uči da treba pomagati drugima bez obzira kakvog su imovinskog stanja, obrazovanja, vere ili nacije i nije uzela u obzir da se tu hrane neki ljudi kojima je to jedini obrok u danu. Tu sam već počela da gubim strpljenje i bila spremna da izađem napolje, jer sam bila spremna da se svađam.

„Ti si predstavnik roditelja dece jednog odeljenja, jedne škole, a javno iznosiš rasističke stavove???“ Nije ni čudo što nam je ovako kako nam je, kada nas takvi predstavljaju.

Jedna druga „dama“ je kao rešenje problema dala predlog da se uvede policijski čas!!! Kako je rekla: „Možemo da uvedemo nešto kao policijski čas za maloletna lica i da uvedemo neku sličnu službu kao komunalne policajce koji će bez naoružanja da idu po gradu i sklanjaju decu sa ulice posle 22h.“

Aloooo „gospođa“! Znaš li ti da si ti kao roditelj zadužena i odgovorna za svoje dete?! Ako tvoje dete napravi glupost ti odgovaraš i ideš u zatvor. Zar da ti neka „služba“ sa ulice sklanja dete? Gde si ti kao roditelj? Šta ti radiš za to vreme dok ti se dete muva po ulici? Maloletno dete!!!

Najviše mi je tokom cele ove diskusije smetalo što roditelji svoju ličnu odgovornost žele da prebace na nekog drugog. Na policiju, na državu, na školu, na učitelje i nastavnike, na zakon, na ne znam šta i koga… Ne razumem, ali sam shvatila da smo svi ovako u globalu u ogromnom problemu. Nisu deca baš ništa kriva, pa ma kakvi nasilnici da postanu.

Veče pre tribine sam napisala tekst u sveščicu, 4-5 strana. Došlo mi. Prva rečenica je rešenje svega i svih problema. „NASILJE SE NAUČI U PORODICI!“ i istina je. Škola i društvo u kom se dete kreće jeste važan deo odrastanja i sazrevanja, ali onaj temelj koji dete ima ili nema u porodici je osnov svega. Porodica jeste osnovna društvena zajednica i kao takva osnov je celog društva. Kakva je porodica takvo je i celo društvo, takve su nam i institucije, a takva je i država. Ako krenemo unazad i ako pogledate kakva nam je država, možete da shvatite koliko je porodica ugrožena u Srbiji. Još malo, pa kao takva neće ni postojati.

Daleko od toga da smatram da sam neki savršen roditelj koji treba i ima prava da bilo kome drži bilo kakve pridike i daje savete o vaspitavanju dece. Samo sam roditelj koji pokušava da greši što manje, kao i svi ostali što čine, jer svako normalan svom detetu želi najbolje i trudi se na nivou svog stečenog znanja, iskustva, obrazovanja, čak i morala i etike koju ima, kao i na nivou svog ličnog stečenog vaspitanja u svojoj primarnoj porodici.

Ako krenemo od toga da svaki roditelj greši, treba da nađemo način i rešenje da što manje to činimo. Pitanje je samo ko greši više? Da li ja koja sam svojoj deci dala slobodu izbora od njihovih malih nogu, sa predočavanjem posledica i nenametljivim usmeravanjem šta je dobro, a šta ne (pisala sam o tome više puta ovo je tekst od pre 6 godina), zaintrigiram decu da misle o svojim postupcima i dala sam im priliku da uvide da sve što čine donosi posledice. Akcija – reakcija. U zavisnosti šta i kako rade, takva će biti i posledica po njih. „Ništa se ne mora, postoje stvari koje treba da se rade zato što će ti biti bolje, ti odluči.“

Da li više greši onaj roditelj koji strogo i uz određene principe, stroga pravila i propise koji bezuslovno moraju da se poštuju svojoj deci ne daje mogućnost izbora ili onaj roditelj koji svojoj deci apsolutno ispunjava sve želje i prohteve… Vreme će pokazati. Ta ista deca vrlo brzo odrastu i od „malih“ ljudi postaju odrasli.

Imam želju nekako da pomognem, jer mislim da mogu. Nisam sigurna na koji tačno način. Ne znam da li organizovati roditeljski sastanak, ili neku novu tribinu na nivou škole, organizovati se u neke manje grupe roditelja koji su spremni da se posvete ovoj temi i rešavanju problema koji se kao virus širi svuda. Sigurna sam da sami učitelji i nastavnici uz pomoć svih ostalih školskih radnika ne mogu sami i izolovani od roditelja i porodice u kojoj dete odrasta da doprinesu poboljšanja stanja.

Sport jeste rešenje, ali ako se osvrnemo i pogledamo kakvih sve trenera ima i kako se pojedini ophode prema deci, opet se vraćamo na početak. Beskrajni začarani krug. Roditelj odvede dete da nešto trenira, a tamo ga dočeka trener koji jedino želi da zaradi na toj deci. Lično iskustvo imam. Još ga i ponizi i uvredi, nasilje na očigled svih. Nisu svi takvi znam, ali ‘ajde da se nađemo nekako mi koji želimo da pomognemo i da stvarno učinimo nešto.

Mislim da mali koraci vode do velikih poduhvata, tako sam spremna da recimo organizujemo posetu sportskom aerodromu Lisičji Jarak, to mogu. Da deca vide avione, padobrance, zmajeve i ostale letilice, da možda neko od njih poželi da umesto da drugu udari čvrgu napravi maketu aviona ili kad poraste postane padobranac ili pilot. Da nauče da često život zavisi od prijatelja, da se prijatelji stiču i poštuju. Da se prijateljima ne udara čvrga.

Spremna sam da se drugoj deci posvetim kao svojoj, a posle svega što sam juče čula sigurna sam da za prave poduhvate nije potrebna nikakva naročita diploma sociologa, pedagoga, psihologa, učitelja… Treba imati osećaj, razumevanje, ljubav prema deci… Bila bih srećna da pomognem nekako nekome, možda nekom određeno, ne znam, pa ako pročitate ovo moje izlaganje i stavove i imate neku ideju,  zamolila bih vas da date svoje predloge.

Evo do kraja ovog svog izlaganja nisam imenom nikoga navela, ali postoji jedno ime koje zaslužuje da bude posebno izdvojeno, neću reći prezime. Neka njeno ime bude obeležje svih učiteljica koje su istinski, iskreno, stručno i sa velikom brižnošću posvećene našoj deci. Na našu veliku sreću ima ih i one su te koje nam pomažu da od naše dece napravimo ljude. To je naša učiteljica Rada.

Želim da se mnogo zahvalim učiteljici Radi koja je vanredna i izvanredna u svakom smislu. Ona je zaista neko ko roditeljima dece čija je učiteljica, bezrezervno i od srca pomaže u vaspitanju i učenju dece, što gradiva koje je neophodno da savladaju, što važnih životnih postulata. Žena koja ima razumevanja i koja je uvek spremna da pomogne deci kao i roditeljima. Koja je svesna kakva je situacija i njoj ovakva tribina nije potrebna da zna u kakvom okruženju deca odrastaju. Njena metodologija rada i pristup deci i roditeljima je takva da deci njenog odeljenja psiholozi ne trebaju. 🙂 Beskrajno i veliko HVALA.

Deca – jedno, dvoje… nijedno, ma šta se koga tiče, svako lepo glavu neka nabije u „svoju šerpu“

Leto 2008. park, Tašmajdan. Ana bebica tri, četiri meseca, u kolicima guguče. Marko nespretno trčka tamo ‘vamo, oko 15 meseci ima, gledam samo da se negde ne ubije. Jana i Jovana jurcaju od klackalice do tobogana k’o u struju uključene. Nikola pred 13. rođendanom, kao najstariji balansira između velikih i malih, da ne izginemo u parku. Veselje!

Svi srećni, a ja k’o ja. Soko na radnom zadatku. Svi treba dobro da se provedu i da niko ne bude povređen.

Prilazi mi žena, neku godinu starija od mene i pita:
– Je li sestro, mora te pitam, jesu li ovo sve tvoja deca?
Kažem:
– Jesu. – iako nisu, ali ipak jesu. – Što pitaš?
– E alal ti vera, ti si gora od nas Cigani. Ja jedva i sa ovim jednim izlazim na kraj. Baš si bogata. – Namejasmo se i obe pogledasmo u njenog malog, od nekih 5-6 godina, koji je uz penjalicu dubio na glavi.
– Znaš ti si malo luda. – i nasmeja se glasno. – Kad vidim kol’ko je nemiran, ne bi’ više rodila da mi neko plati, nek’ mi je živ i zdrav.
– Nek’ je živ i zdrav.

Mahnu mi rukom i ode svojim poslom, priča je ostala, ja začuđena: „Ma šta je se samo tiče?“ Pravila svog života sami pišemo. Stereotipi ne postoje. Ne treba da postoje. Odakle bilo kome pravo da se meša u nečiji život i daje savete koliko je dece „u redu“ imati i kada, i da li je neko lud ili nije?

Neko želi jedno, neko nijedno, neko želi, voli i ima uslove za veliku porodicu sa petoro dece i baš niko nema prava da bilo kome sudi po tom pitanju, ma ni po kojem pitanju. Svako radi onako kako misli da je najbolje za njega. Da imam uslove i da je uopšte to moguće ja bih još i usvojila jedno. Nego lepo svako glavu u „svoju šerpu“ i svima lepo i dobro.

Moj život, moja deca, „moja šerpa“, naša LJUBAV.

polazak

Juli 2013.

 

moje najstarije dete... ti tetka ceo život s decom... još malo, pa ćeš baba da postaneš :)

moje najstarije dete… ti tetka ceo život s decom… još malo, pa ćeš baba da postaneš 🙂

naše divno letovanje... gde čeljad nisu besna... :)

naše divno letovanje… gde čeljad nisu besna… 🙂

solidarisanje s Edijem :)

solidarisanje s Edijem 🙂

moje devojke

moje devojke

moja najveća sreća

moja najveća sreća

Eight, Ej Ti!… Ejti… ime osmog člana naše porodice

Neki dan mi došlo da rodim još jedno dete. Ivan mi rek’o: „Ti si luda, beži tamo!“ i pobeg’o. Posle kad sam promislila malo, u pravu je čovek. Srećom mu nije došlo da ima još jedno dete u isto vreme kad i meni, inače bi stvarno postali teška „socijala“ bez socijalne pomoći, a u Srbiji smo uglavnom svi na nivou prosjaka iz ’74. tako da vam je jasno šta sam htela da kažem. Ako vam nije jasno, nije ni važno.

Nije fora samo napraviti i roditi dete, treba to i odgajati i nahraniti i obući i izvesti na put i vaspitati i školovati i pri tom ostati normalan i još svašta nešto treba. Kad rekoh školovati, krenuli smo u školu. Tri đaka prvaka.

Sad ću malo da kopam po draftu:

18. avgust 2014.

„Kao i svih ranijih i prošlog septembra kada su deca krenula u školu, roditelji, babe, dede i ostala rodbina su na sva zvona čestitali svojim đacima prvacima, pravili im torte, kupovali poklone, neki plakali od sreće, ma sreći nigde kraja, a ja sam se čudila. Dobro se sećam da sam tvitnula nešto ovako: „Čemu sva ta „histerija“ oko đaka prvaka?“.

Ove godine mi imamo čak tri đaka prvaka, dva osnovca i jednog srednjoškolca. Krećemo u neke nove pobede i poraze. Imamo još dve nedelje do tada, a ja i dalje ne vidim nijedan razlog da se svemu tome radujem. Škola nije kao što je nekad bila, tako da je po meni mešavina moranja i nade da će deca imati sreće. Daleko od toga da se plašim obaveza i njihovih i svojih, već jednostavno ne verujem u sistem vrednosti koji vlada u našem društvu, a kako se pokazalo taj sistem vrednosti je u našem obrazovnom sistemu daleko od dobrog.

Meni kao roditelju preostaje da se iskreno nadam da će se dobro snaći, da će se dobro uklopiti, da će umeti „da plivaju“ i da sav onaj „posao“ što se tiče vaspitanja, koji smo do sada „odradili“ kod kuće, neće biti uzaludan. Ne želim da mi bilo ko na silu menja decu. Želim da se oni sami menjaju, onako kako oni žele, onako kako im donose iskustva i iskušenja. Sve što treba svako od njih je naučio do svoje šeste godine. Pre svega ono najvažnije, razvili smo međusobno poverenje i poštovanje. I daću sve od sebe da tako ostane zauvek. Ne brinem, ali znam da ću tog 1. septembra crći od muke.“

Očigledno nisam crkla od muke. Prosto idemo u školu. Maleni već od 14. oktobra idu sami i sami se vraćaju. Jovana je napunila 15. godina i takvo dete bih poželela svakom prijatelju. Nije što je moja, a možda i jeste takva baš zato što jeste moja. Verovatno da je nečija druga, bila bi potpuno drugačija. Ovako, nekako sve više vidim da nisam pogrešila u vaspitanju i tako tome. Sve manje obaveza imam i sve mi se čini da sam sve bespotrebnija. Valjda mi je zato i došlo da rodim još jedno dete.

Nego čemu ovakav naslov posta?

5. okrobra jedna mala je donela neko kučence tu dole ispred zgrade, igrala se sa njim dok nije pao mrak, a onda pošto nije smela kući da ga odnese, ostavila ga u žbunju. Ana i Marko su došli uplakani kući. „Joj mama ono će da umre od hladnoće! Cvili, plače, skiči, nema ko da mu pomogne. Idi ga donesi!“,“Ma neće da umre. Ne možemo mi svako kuče koje nema gde, kući da donesemo.“ i tako ja filozofiram, a nije mi svejedno, volela bih da budem nekako sigurna da im istinu govorim. Neizmerno je bilo hladno tih dana. Umirim decu nekom pričom.

Kad ono! Ivan i Jovana ulaze u stan, odmah odlaze u kupatilo i viču: „Maaaamaaaa!“. Pomislim neko je ugazio u govno, pa treba prati. Uđem u kupatilo, a ono u kadi najmanje, najnabuvarenije, najgrđe, nešto malo, što  tek pomalo na kuče liči, gleda me iz kade. Buljave neke očurde se uperile u mene. „Neka ga mama da prenoći, hladno je umreće napolju.“, a ne znaju da sam se na prvi pogled zaljubila u teIMG_0268 IMG_0270 IMG_0280 IMG_0281 IMG_0285 IMG_0297 IMG_0302 IMG_0340 IMG_0341 IMG_0367 IMG_0376 IMG_0377 IMG_0383 IMG_0389 IMG_0400 IMG_0404 IMG_0417 IMG_0438 IMG_0447 IMG_0455 IMG_0456 IMG_0470 IMG_0526 IMG_0527 IMG_0533 IMG_9087 IMG_9099 IMG_9100 IMG_9104 IMG_9110 IMG_9111 IMG_9116 IMG_9118 IMG_9120 IMG_9122 IMG_9169 IMG_9180 IMG_9720 IMG_9769 IMG_9774 IMG_9784 IMG_9785 IMG_9795 IMG_9816 IMG_9833 IMG_9837 IMG_9853 IMG_9937 oči.

Manje kuče sa više buva sigurno niko nikada nigde nije video. To bre nisu bile buve, to je bila invazija gamadi na maleno telo. Sve ih isteram iz kupatila, naprašim je, pa onda ručno, jednu po jednu. Okupam je. Onako mokra više liči na pacova nego na psa. Osušim je, pa naprašim još jednom, pa je osušim opet. Šokirana potpuno, buljooka, sigurna da joj je životu kraj. Prigrlim je uz sebe i tako se skontamo.

Prvo smo tražili nekog da je poklonimo, ali niko neće kuče. Dan za dan, noć po noć. „Mama voliš li je?“, „Ne volim je, šta će nam… bla bla… „. I tako koliko je nisam volela, uvalila mi se u krevet i spava sa mnom. Srce maleno.

Nisam na putu da rodim još jedno dete, ali eto imamo još jednu kucu. Edi je u početku malo bio u čudu, jer je ona šašavulja jedna, pa samo skače, trči, jurca… da ne laje pomislio bi čovek da je neka mešavina između mačke i gremlina. Kolika je Edi dobrica, svakodnevno ga spašavam da mu ne pojede uši, a i on je sada voli, pa se igra sa njom. Frca ljubav na sve strane.

Kad smo je vakcinisali definitivno je postala naša. Moja. Ja sam joj gazdarica, a kakva gazdarica takvo i kuče. Pošto joj je Edi glavni usvojitelj velikodušno joj je dao svoje prezime, pošto je osma i pošto se odaziva samo na visoko EJ!, tako je i dobila ime, a mi Ejti Mocca House.

I tako malo o školi, malo o psima, malo o životu.

Ponovo se potvrđuje ona stara izreka „Rodi me majko srećnog, pa me i na đubre baci.“… Ejti se srećna rodila.

Otvoreno pismo trenutnoj vlasti i svim ranijim vladajućim govnima… u ime očuvanja prirode

serbia flagE ne dam i neću da me bilo ko izrabljuje i koristi zato što možda pomisli da sam u bezizlaznoj situaciji, pa ću da pristanem na bilo šta. Pre ćemo da živimo na ‘lebu i soli, dok ima ima, nego da pogazim sebe, svoju porodicu i decu.

Pa pizda li vam materina, da vam pizda. Hoćete natalitet, a šta ste uradili za PORODICU? Đoka! Lepo upakovan đoka. Eto vam ga, pa ga sebi lepo nabijte u guzicu, jer ste toliko „kilometara“ primili u sebe, da nećete ni da osetite. To koliko kilometara virite iz tuđih guzica je neka druga priča. Al’ dupe je dupe, đoka je đoka, vi to najbolje znate.

Nisam ja neki nuklearni fizičar, ali ima ljudi koji jesu, pa nudite nam plate kojima možemo samo račune da platimo. Nudite nam kredite koje nikad ne možemo da vam vratimo. Hoćete sve da nas porobite? Evo vam kurac.

Prosto neću da vam plaćam račune, jer nemam sa čim, a vi mi isključite i struju i vodu, đubre nemojte da odnosite. Dođite „dragi“ izvršitelji, ali samo sa mudima, pa nam uzmite televizor i krevete, evo i auto imamo, koji vredi kao vaš retrovizor, šta još hoćete? Mi drugo nemamo. Evo vam pri tom i još jedan đoka, ali lepo upakovan, lopurde neotesane, pa se jebite sa njim

Nas da zajebete više nego što jeste do sada, ne možete. Nije baš da ne možete. Dođite i uhapsite me odvedite me na višegodišnju robiju, jer lajem i lajaću i da ćutim NEĆU!

Mnogo mene boli dupe šta vi planirate na globalnom nivou i kako imate „super plan“ da ovu zemlju izvučete iz govana, vaših govana i naših i svačijih, u kojima ona jeste, kad ste brate nesposobni.

Je li, da vas pita Ivana šta ste danas jeli? Baš vi mrtvi ozbiljni, koji nam se zvanično obraćate sa ponekom pošalicom usput? Ili šta su jeli oni pre vas, ili pre njih, ili pre njih… vi „vladari“, čime se hranite? Je l’ dovoljno zdravo? Mislim nemojte slučajno nezdravo da se hranite, pa to je katastrofa za naciju. Zahvalnu naciju, koju vodite putem napretka i prosperiteta. Nemojte slučajno sutra da imate zatvor.

Treba se i sutra posrati po nama. Šta ako vam ne bude išlo? Nemojte nam to priredite, molim vas. Vaš obrok i obrok vaše porodice je bitan za vaše svakodnevno sranje po naciji. Nemojte nas izdati, molim vas. Što češće, što više i što kvalitetnije serite po nama, više ćemo vas voleti, jer mi očigledno volimo vaša govna.

Gledaš i pratiš politiku sveta, a s obzirom da ti je juče prvi komšija doživeo nervni slom, i onaj dve ulice niže se ubio, a onaj dve ulice iznad je ubio ženu, a ona divna velika porodica se prošle nedelje iselila CELA, boli te isti onaj đoka.

Konjine glupe, šta mislite ko će glasati na sledećim izborima i za koga?

Decu nam bre kradu po ulicama. To je postao najunosniji srpski biznis! Izvoz belog roblja. Setili se. Nema kako da zaradimo, nema više gde da ukradu lopurde, pa se setili, decu nam kradu i prodaju. Lepa smo nacija. Lepi ljudi, lako to ide. Očuvano i kvalitetno srpsko roblje.

More! „Dragi moji“ dobrodošli, evo čekam vas. Jebem li vam i seme i pleme i dan kad ste se rodili i onaj kad ste pomislili da možete da budete uspešni političari. Uspešni dželati svog naroda.

Šta je, računate da ćemo svi završiti na lekićima i da će nam biti „SjUPER“, pa nećemo da se bunimo. „Pusti stoku, daj im hleba i igara i ima da đuskaju kako mi želimo.“ E pa nećemo, jer su lekići skupi, a i idu na recept, tako da imate više od polovine nacije koja je spremna da vas digne u vazduh zajedno sa sobom, a druga polovina je spremna da vas digne u vazduh za tablu lekića za smirenje, jer ne mogu ljudi da izdrže i trpe više, bez da naude sebi. Šta vas briga, svakako ćete leteti u vazduh, blago vama.

Nego bez zajebancije, kojim kurcem da vam platim dug za struju? Hoću ja, platiću svega mi, al’ nemam. Tako da samo sa policijom možete na moja vrata.

Ne kao poslednji put, zadnje pičke. Pizdetine. Isključite struju, samoj ženi sa troje male dece, a da niste smeli ni na vrata da mi čuknete. Za jebenih 13 000 dinara. Pička li vam materina.

‘Ajde na vrata mi dođi drugi put, kao što nisi smeo poslednji put da mi u oči kažeš kao preko telefona: „Izvinite molim vas, nismo smeli na vrata da dođemo, jer imamo negativna iskustva, isključili smo vas po nalogu i ostavili smo vam obaveštenje u sandučetu. Mi samo radimo svoj posao“ Pa za 13000 si me isključio, a znate da ću vam platiti? Dođi bato sutra, pa me izključi za 8000. Evo čekam. ‘Al ko čovek mi dođi na vrata.

Nego kojim kurcem da vam platim dug? Posao ne date nama koji smo politički neopredeljeni i koji ne umemo da se guramo u vaše debele guzice. Lepo vi dođite sa sve policijom, da sve bude regularno i po PeeSu.

Sama žena sa troje dece, za 13000, a onom koji duguje 250 000 i ima pitbula, ne smeš ni u dvorište da priđeš. Jebi ga mi imamo Labradora.

Uh…

Bilo je „dobro“ dok ste nam deci „samo“ prodavali heroin na ulici. Bar su se deca vraćala kući, da pokupe šta ima i prodaju za još malo heroina. Sad ste počeli „celu“ decu da nam kradete. Nekad se u Srbiji prodavao benzin na ulici, sada se deca prodaju. Najnoviji biznis.

Sjebali ste bre i kriminalce, pa se snalaze kako god se dosete.

I… vi sada hoćete, da svoju rođenu decu školujem, vaspitavam, hranim, odgajam u ovakvom društvenom sistemu, propalom do te mere, da mera više i nema. Pa još hoćete da vam se povinujem, da ćutim, trpim, natrtim se, radim da bih platila račune i hranila decu „vašim govnima“

E EVO VAM KURAC! Debeo za kakav još guzice niste razradili.

Ujutru, ako baš hoćete možete da me uhapsite, ali nama i našoj deci ne možete ukrasti slobodu. Zatvor u ovakvom slučaju nije oduzimanje slobode, zatvor je oduzimanje mišljenja i prava na njega. I u to ime, evo vam još jedan kurac.

Ove godine u te vaše škole šaljem tri đaka prvaka, dva osnovca i jednog srednjoškolca. U problemu ste, jer svako od njih sam donekle ja. Baš ovakva kakva jesam. Slobodni ljudi, sa slobodnim mišljenjem i apsolutnim pravom na njega.

Možete nas sve pohapsiti, bio bi totalni hit, ali budite sigurni da nam slobodu ne možete oduzeti, pa makar mi robijali do kraja života. Sloboda je ono za šta nikada niste uspeli da se izborite, jer ste proklete pičketine.

Možete nam sve zapleniti za račun od 8000 dinara ili 12000, ali mi možemo i u šatoru da živimo. Pa sad, jedino ako nam i šator ne zaplenite zarad dugova. Smislićemo mi nešto drugo.

Ne dam ni za šta na svetu našu slobodu, pa makar robijala za nju. Fuck off! Jebala te Evropska unija, cela, i Rusija te jebala sa sve Čukotkom, i jebo te kineski ambasador posred usta šoravih.

Rekao si: „Biće teško.“, a je l’ tebi teško k’o meni da te Ivana pita? Jeste, al’ ni blizu kao Ivani ili Kristini ili Mileni, Petru, Jovanu, Draganu, Jasmini, Ani, Marku, Nikoli, Draganu…

Konju, prvo i osnovno, ma najosnovnije što si MORAO da uradiš je da si „malom čoveku“ bar za minut olakšao život, a ti si se posrao na njega. Ako si i imao dobre namere, usr’o si motku, a istu tu govnjivu motku ćeš primiti nazad u sebe.

Samo zato, jer nisi krenuo od „malih“. Imaš toliku podršku, da koliko čujem i vidim, sve si zajebao i usrao i vole te samo oni koji su spremni da prime đoku, jer su pizde prodane koje čekaju bolje. A boljeg biti neće.

U problemu si sada. Ne mogu me tvoji uhapsiti, jer ja ovo sve rekoh u cilju očuvanja prirode. Napušite mi se kurca, koji nemam al’ imam čudo u gaćama kakvo ste kao dečaci maštali da će vam porasti, ali „devojčicama“ nikada ne porastu prava muda. PIČKE PRODANE!

FB raj za pedofile – zaštitimo svoju decu! (lično iskustvo)

Ne volim kada mi mozak radi 300 na sat, tada obično pišem po tri posta istovremeno i teško mi je da se usredsredim na jednu misao. Od jutros pišem o raku dojke i svom pregledu mamografom, o zlostavljanju i ubijanju žena i sada evo sve to ostavljam inspirisana ovim tekstom o FB i pedofilima, da vam prenesem svoje lično iskustvo.

Svi smo svesni da su društvene mreže postale neminovnost današnjeg života. Hteli mi to da priznamo ili ne, to je istina. Profil na FB sada ima skoro svako, od maloletne dece koja još idu u osnovnu školu, do baba i deda. Jedni igraju igrice, razmenjuju slike sa drugarima, neki se puće, babe i dede gledaju slike svojih unuka koji su negde daleko od njih, neko promoviše svoje proizvode i usluge, pronalaze se stari prijatelji, stiču novi. Ma šta vam pričam, svi to već sve znate.

FB je između ostalog i RAJ ZA PEDOFILE. U slučaju Telepromptera i njihovog „malog istraživanja“, Otvorili smo lažan profil da namamimo pedofile. Mi smo ostali u šoku – u pitanju je lažan profil, a u mom slučaju je u pitanju moje rođeno dete koja je tada imala 13 godina i osoba koju lično poznajemo! Znači neko ko ZNA da je sa druge strane maloletno dete.

Ludaka ima na svakom koraku, to nam je svima jasno i jedini način da sprečimo pedofile da uznemiravaju, traumiraju, maltretiraju i u još gorim situacijama fizički napadaju decu jeste EDUKACIJA NAŠE DECE!

Moje dete je povremeno razmenjivalo poruke sa tom osobom, kao sa našim prijateljem, jer to i jeste bio, „šta se radi?“, „kako su mama i tata?“, „kako je u školi?“, „kako ste se proveli tu i tu?“… uobičajene kratke poruke, pozdravi, čestitanje rođendana, normalna komunikacija, sve dok joj posle ko zna koliko vremena nije poslao par ovakvih poruka jednu za drugom: „Baš si se lepo razvila, porasle su ti grudi. Od kada nosiš kupaći iz dva dela? … reci nemoj da se stidiš?“.

U tom trenutku se mom detetu pali lampica u glavi i istog momenta mi kaže: „Mama ovaj je nešto pobrkao ili je poludeo, ‘ajde pogledaj“. Pogledam i kažem joj da ću komunikaciju dalje ja da preuzmem u njeno ime.

Cyber Predator

Be Careful of Cyber Predator

Imam transkript svih njihovih razgovora, kao i deo od kada joj je postavio navedena pitanja i od kada sam ja počela da pišem u njeno ime. Da sam se šokirala je malo reći. Dopisivala sam se sa njim sve do trenutka dok mi potpuno nije pao mrak na oči. „Evo ja se mazim, je l’ bi volela da ga vidiš? Hajde skini se, pa se i ti mazi, nemoj da se stidiš… prijaće ti… nemoj nikom da kažeš, biće to naša tajna…“.

Žao mi je što sam reagovala onako kako sam reagovala, a s obzirom da mnogi od vas znaju kakva sam kad „prsnem“, onda vam nije teško da zamislite šta sam mu sve rekla. Verovatno sam sve to mogla pametnije da izvedem u smislu da sam prećutala, prijavila ga, a onda pustila nekog iz policije da preuzme stvar direktno.

Prvo sam ga dobro isprepadala i izvređala, onda slučaj prijavila njegovoj ženi, a onda policiji i odeljenju za VTK – Visokotehnološki kriminal sa sve dokazima. S obzirom da je slučaj u toku, ne želim da iznosim ništa više od ovoga što sam napisala.

Kada kažem edukacija dece, mislim da je to jedini pravi način da zaštitimo svoju decu. Poverenje, razgovori o svemu i svačemu, deca treba da shvate da su im roditelji zaista najbolji prijatelji. Roditelji i treba da im budu najbolji prijatelji, ne samo fore radi. Nema razloga da špijunirate svoju decu, već treba da stvorite odnos da vam oni sami govore sve ono što ih muči, što im smeta, što im predstavlja problem, što ih zbunjuje ili uznemirava na bilo koji način. Vezano za internet ili ne.

Mislim da naša država i zakoni malo šta mogu da urade protiv ovakvog vida kriminala, zato je na roditeljima najveća odgovornost i dužnost da zaštite svoju decu, a to jedino možemo postići ako postoji međusobno poverenje između dece i roditelja.

Razgovarajte sa svojom decom, imajte vremena za njih čak i onda kada vam se učini da ćete se raspasti od umora. Saslušajte ih, pitajte, igrajte se sa njima. Posvetite im se. Ne dozvolite da vam deca sama odrastaju uz FB i kompjutere. Svašta može da im se desi, ne možemo ih od svega zaštititi, ali ih zaštitimo od svega onoga što je u našoj moći. Ne treba biti paranoičan, ali istina je da opasnost vreba sa svih strana, ponekad i od kućnih prijatelja. Razmislite dobro.

Klikni bezbedno je sajt na kome možete da saznate više o tome kako možemo da zaštitimo decu na internetu. Svakako pogledajte.

Inicijativa za poboljšanje bezbednosti dece na Internetu 

prestavlja korak napred u borbi protiv brojnih pretnji 
koje ugrožavaju sve nas koji koristimo Internet.

Jebala vas Severina, po sred usta mutavih i očiju ćoravih!

govnoSlepci. Obična gomila „slepaca“ koji ne vide ništa dalje od svog TV-a, monitora ili nosa, svejedno. Jebala vas Severina!!! Što baš ta? E pa zato što na jedinom kanalu koji je namenjen deci, gde se mogu gledati normalni crtani filmovi, uvalili su nam tu kučketinu, javnu pušačicu kurca, a slepci to ne vide. Ne vide, jer slepci i ne gledaju crtane filmove sa svojom decom.

Sve smo mi pušačice kurca, ali nije dokazano, a za ovu šoravu spodobu, da nije javno dokazano da je odlična u tome, ne bi niko nikada ni čuo. Mada je, ako ćemo iskreno, obična šoravuša, kojoj savršeno leži u ustima. Da sam tako šorava i ja bih bila popularna.

Ama bre, da sam snimila neki svoj „obavljeni posao“, bila bih 6 puta popularnija od ove i mogla bih posle da se hvalim kako sam divna devojka, žena, majka, supruga, ma propevala bih i snimila 16 i po albuma, a onda bih se reklamirala na dečjoj televiziji, gde sam sigurna da će me moj sin videti i tapšati ručicama: „Blavo mama! Evo je mama! To mama, mesaaaaj! Mama calica. E, a kad ce da pocne Loli, jedva cekam?“.

Sad se možda neko pita: „Šta bi ovoj budali?“, pa da vam kažem. Ne gledam Pink (nijedan), ni Prvu, RTS1 ni 2, Happy, ni B92, ni StudioB, ama ništa bre ne gledam… isključivo samo VH1, Travel, Nacionalnu, Diskaveri i Minimaks. Najviše Minimaks, jer se u našoj kući ja vrlo malo šta pitam, tako da uglavnom idu crtaći. Odlični crtaći. Međutim kada između Razigrana Mimi i Poštar Pet idu reklame koje najavljuju ostale crtaće ugledam međunarodnu kurvetinu kako maše guzicom i najavljuje neki svoj koncert. Alooooooo!!!! Alarm jebote. Šta je ovo ljudi moji, pa dokle ide ovo???

Taj kanal pratimo već godinama i ama baš nikada nije bila nijedna najava neke naše kučke, ali ova je uspela da kupi prostor, da se reklamira, da sjebava mlade mozgove, onako na kvarnjaka. Da je gleda sinčić između crtaća i da se raduje, što mu mama ima lepo dupe. Alooooo!!! Kada se između reklame za Mađarske narodne priče i Sime vatrogasca, ubaci ova… ama bre nisu te reči izmišljene još, koje bih ja upotrebila

Ne želim deci da zabranim da gledaju crtaće na Minimaksu zbog neke lokalne kurvetine. Deci ništa i ne zabranjujem. Viđaće i viđaju kučketine svuda i na svakom mestu. I treba da ih vide, da znaju da razlikuju i prepoznaju. Umem da im objasnim da toj ženi nikako nije mesto na toj televiziji i da to što se ona tu reklamira nikako nije dobro i da je to stvar POLITIKE. Oni kad čuju reč politika, odmah počinju da pevaju, bla-blaću i stavljaju prste u uši. Naučili od mene. Tra-la-laaaaaaa… la la la la…. bla bla bla bla blaaaaa… opsa opsa saaaaaa. Srbijaaaaa!!!

Jebem ti državu, takvu da ti jebem, i vlasnike televizije, i montažu, i producenta, i režisera, i onog koji se prodao, i Severinu posred usta šoravih, i njenog Milana pičku jednu običnu… To muško??!!! To pored muškog nije prošlo, poserem mu se u sve što ima, ali žao mi deteta… stvarno mi žao. On bi samo hteo da gleda Rolija, Artura, Mađarske priče, Simu i Viteza Majka, ali uvalili mu da usred crtaća ugleda kevu polugolu kako maše guzicom i reklamira neki svoj „koncert“.

Serem joj se posred koncerta! Posred svih „slepaca“ i obožavaoca i nje i sličnih njoj i posred svega se poserem. Govno ko govno. E tako! Pa vi tvitujte i jebite ale. Meni je „140“ sporo. Da vidimo dalje šta se dešava. E tako…

Učimo od svoje dece – Za Janoša

Istina je da ima puno ljudi kojima je neophodna pomoć da bi preživeli uopšte ova grozna vremena. Većina je u jako teškoj situaciji. Jedva da možemo da pomognemo sebi da nam bude bolje, tako da mnogi i ne razmišljaju o pomoći drugima, ali uvek ima neko ko živi u gorim uslovima nego mi, tako da uvek možemo da pomognemo nekom na bilo koji način.

Apela za pomoć je sve više, ako se svako od nas odazove bar jednom od njih možemo da učinimo puno. Ako svi okrenemo leđa jedni drugima, izgubićemo osnovno pravo da se zovemo ljudima, a kakve ćemo onda tek „ljude“ napraviti od svoje dece?

Ne štedim svoju decu od sveta u kom žive, jer svi koji žive pod „staklenim zvonom“ budu samleveni kada spoznaju pravi život. Treba se izboriti za sebe među „alama“, ali uvek treba pružiti ruku i onima koji trenutno nemaju mogućnost da se izbore za sebe.

Pročitala sam deci priču o Janošu, pokazala im slike, rastužili su se, zasuzile im okice, imali su gomilu pitanja, a i rešenja, kako bi mogli da mu pomognu. Napisali su mu pismo, Ana mu je nacrtala crtež, Jovana spremila dve knjige sa pesmama i pričama da mu tata čita, izabrali igračke za Janoša, pomogli da se spakuju stvari koje su Marku male i bili odmah spremni da krenu kod njega da mu to odnesu. Učimo od svoje dece.

pismo-janosu

Danas 12. marta, od 18h u Dalmatinskoj 72 u Beogradu, možete da donesete pomoć za malog Janoša. Niko ne treba tako da se muči kao što se muče on i njegov otac, zato nemojte da vas mrzi, da nemate vremena, gde ima volje ima i načina.

Ničije detinjstvo ne sme da prođe u strahu od pacova!

janos

Srce za decu

Blic je organizovao akciju Srce za decu, s namerom da se u ovoj akciji prikupe sredstva za najsiromašniju decu Srbije. Juče sam pročitala neke priče. Smrklo mi se. U kakvoj bedi žive mnoga deca naše zemlje. I tako dok ja sa troje rođenih razmišljam šta imam i kako mogu da pomognem ovima koji imaju mnogo manje od nas, počnem da čitam i komentare i tu mi se tek načisto smuči.

Pa jebem ti sve. Da se razumemo  nisam za to da neko ko nema osnovna sredstva za život pošto poto pravi veliku porodicu sa šestoro, osmoro, devetoro dece. Treba ih sve obući i nahraniti, da ništa drugo ne gledamo. Ali stvarno me je bilo sramota posle nekih pročitanih komentara. Sramota što istim jezikom govorim sa tim ljudima koji tako pišu. Kad tako pišu ko zna kako tek misle?

Tolika ostrašćenost, kao da ih se te priče lično tiču. Kao da će neko iz njihovog frižidera da uzme i to nešto da toj jadnoj gladnoj deci. Niko im ništa nije tražio, niko ih ne tera da daju nešto ako ne žele, ali oni se nalaze pametni da morališu i pametuju. Kilometri bezdušnih komentara. Sramota.

Zaboravljaju da ta deca stvarno postoje i da u celoj ovoj priči ništa drugo nije važno nego im pomoći. To kako su i zašto došli na svet uopšte nije važno. Oni postoje i tu su među nama. Da li su njihovi roditelji ovakvi ili onakvi nije važno. Cilj je pomoći deci koja se bude sa smrznutim trepavicama. Nabaviti im ogrev, popraviti im kuću. Cilj je nabaviti pelene za bebu kojojoj guzu uvijaju u krpe. Cilj je devojčici kupiti patike, da se ne stidi bušnih muških čizama na svojim nogama. Cilj je kupiti veš mašinu za porodicu u kojoj devojčica od 17 godina mora da pere veš na ruke. Aloooooo ljudi! To kakvi su im roditelji, da li su normalni, nenormalni, radni, lenji, pametni, glupi, lepi, ružni… baš nikakvog značaja nema.

O kakvom moralu vi govorite? Parafraziram neke komentare: „Ja imam dvoje dece, čak sam tri puta abortirala, samo da bih ovima koje imam mogla sve da pružim.“ Ako ćemo pošteno zar ni ova pametnica nije čula za kontracepciju ili kontracepcija se spominje samo u kontekstu pljuvanja po roditeljima koji imaju više od četvoro dece? Ma kakvi četvoro, dvoje bre.

Sto sedamdeset šest i po miliona nezaposlenih u Srbiji, ma i više, a neka druga pametnica kaže: „Vidi kakvi su im roditelji, neradnici, bizgovi, sede i čekaju da im neko nešto pruži i da, a umeli su da prave decu.“ Na to se druga nadoveže u stilu: „Pa šta da rade kad nemaju diplome?“

Serem vam se po sred vaših diploma i karijera i pameti, posred glave vam se poserem. Bezdušnici jedni.

Još gomila bljak komentara, koji se kreću od feminizma, preko šovinizma,  rasizma, nacionalizma, pa čak do fašizma. E takvi su komentari. Toliko su ljudi postali pametni kada treba nekog da osude.

Zanimljivo mi je da prilikom komentarisanja prednjače žene. Torokuše dokone koje po cele dane vise na društvenim mrežama. Najveća im je muka koji nokat kojim lakom da namažu i da li da se ofarbaju u boju sena ili ipak ne. Seno bih im poslužila da jedu, jer za krave je to najbolja hrana u ovom zimskom periodu. Izvinjavam se životinjama kravama na ovoj konstataciji.

Svako ima pravo da kaže šta god poželi i pomisli da treba da kaže i neka kaže, ali razmislite malo pre nego da se ispljujete po nečijem životu. Bar ponekad svoje „presveto“ mišljenje zadržite za sebe. Ako ne želite da pomognete nemojte, ali bar se ne pravdajte na tako jadan način. Pravdate svoju zlobu i jadnost.

deca

Ko hoće i može da pomogne podatke može da preuzme ovde. Komentari su kao i uvek otvoreni za sve, ali me manite lažnog moralisanja i filozofiraja. Akcija je konkretna. Pomaže se našoj deci, ne nekim tamo vanzemaljcima.

 

Bolje biti siromašan, nego glup

Likovi: dva dečaka od 7 i 5 godina i devojčica od 4 godine.

Mesto radnje: igralište ispred zgrade.

 

D7 – Ti si siromašan.

D5 – Kako to mislis?

D7 – Pa tako, nemaš pare za sladoled.

D5 – Imam za sebe i sestlu.

D7 – Ali si siromašan, jer nemaš za mene.

D5 – Ti meni nikada nisi kupio sladoled, ja tebi jesam dva puta. Ti uvek samo sebi kupis. Znaci ti si silomasan.

D7 – Baš sam bogat. Imam veliku kuću i tata me vozi stalno u njegovom super džipu i imam sve najbolje i najnovije igračke i super se oblačim i svašta imam. Ti nemaš, pa si zato siromašan.

D5 – To nista nije vazno sto ti imas, necu da ti kupim sladoled. Ja cu jednom da budem bogat, a ti ces uvek da ostanes glup.

D4 – ‘Ajmo bato, pusti ga vidiš da misli da može da te zezne.

ljubi ga sestra pametnog 🙂

 

 

 

Pomozite – Molim vas

Udario debeo minus, svi koji mogu su ušuškani u svojim toplim domovima i ne mrdaju nigde. Deca ne idu u školu, raduju se snegu, grudvanju, sankanju… Oni koji moraju na posao uvili se u jakne, bunde, kape, šubare, na nogama tople čizme, pa svako svojim putem, što brže od tačke A do tačke B.

Centar Beograda jedno vreme nije imao grejanje. Možete samo zamisliti kako je sedeti u hladnom stanu, natrontani sa 4 džempera, grejati se na grejalicu i to skoro ceo jedan dan? Topla čorba i vruć čaj, malo tu mogu da pomognu. Totalna katastrofa i hiljade besnih ljudi! Kako je to moguće, da se desi, pa još u centru Beograda? Pa šta oni misle kako je na -10 živeti u hladnom stanu?

Jeste li se zapitali kako je na -10 živeti bez krova nad glavom ili u nekoj šupi, kontejneru, bez grejalice, bez tople čorbe i vrućeg čaja, bez džempera, termo čarapa, sa nekim bušnim čizmama na nogama, u najbolju ruku?

Obraćam se svima vama koji ovo čitate, jer ako čitate znači da imate kompjuter, pa vam samim tim i nije tako loše. Verovatno imate i ormar, a u tom ormaru sigurno imate ko zna koliko stvari koje vam uopšte ne trebaju, koje nikada više nećete obući ili koje nikada vaša deca neće obući. U vašim krcatim cipelarnicima, ubeđena sam da ima obuće na koju ste potpuno zaboravili i ne treba vam ni za kad.

Sigurno možete da nađete vremena da rasteretite svoje ormare i da samim tim pomognete nekom u ovim ledenim danima. Raspitajte se u svom gradu ko organizuje prikupljanje garderobe za beskućnike i one kojima je to najviše potrebno ili možda već znate nekog.

Uvedeno je vanredno stanje, a naša deca se raduju snegu, oblače skafandere, uvijamo ih u šaleve, ušuškamo da se ne prehlade dok srećno jurcaju po snegu. Njima nije vanredno ništa, uživaju, jer posle sankanja dođu u topli dom, gde ih čeka ukusan ručak. Nisu svi te sreće, nemojte misliti samo na sebe.

Akcija koja je trenutno u toku u Beogradu:   Sakupljanje garderobe za male drugare. 

Svratište za decu – Beograd. 

Svratište za decu – Novi Sad – dečija priča 

Crveni krst Kraljevo 

Crveni krst Niš 

Crveni krst Kragujevac 

Iskreno se nadam da i u drugim gradovima u Srbiji postoje ovakve akcije, raspitajte se i učinite nešto. Znam da ima dobrih ljudi.

 Zbog vandredne situacije, aktiviran je i broj 064-86-77-500, dostupan 24h za sve hitne intervencije pomoći i smeštaja dece. Molimo da ga ubeležite i kontaktirate nas ukoliko naiđete na dete kome je pomoć potrebna.

 Ukoliko neko primeti nekog beskucnika da je u teskom stanju moze pozvati sledeci broj 0628013762

Zamislite da morate svoje dete da pošaljete napolje u bušnim čizmama, nekoj letnjoj jaknici, bez kape i šala i da nema gde u toplo da se vrati… zamislite samo, a onda srećni što niste u takvoj situaciji pomozite nekom. Molim vas.

Ljubavčica moja

 

Moje najstarije dete je jedno srećno dete, koje je imalo sve predispozicije da bude nesrećno u životu još u ranom detinjstvu. Eheeej… to je moje dete, pa ma šta da joj se dešava u životu ima veze i sa mnom. Znači ja sam odgovorna i za njene suze i za njen smeh. Nisam dala i ne dam da bude nesrećna, sve dok umem i mogu da joj pomognem u njenom ratu sa životom.

Njene borbe su bile i jesu i moje, pa i ako su bile njene lične. Zar mislite da naša deca nemaju sopstvene bitke? Naravno da ih imaju i naravno da treba da nauče da se izbore sami. Bez obzira koliko ja uvek tu bila za nju, ona ima svoj život. Svako biće ima svoj život u koji će nas pustiti samo onoliko koliko nam dozvole. Tačno onoliko koliko smo vešti da im pružimo podršku i poverenje, da nam veruju i oslone se na nas kada je teško. Ako ništa drugo bar smo malo jači i iskusniji i ako to ne znači da smo pametniji.

Nisam pametnija od moje Jovane, možda sam samo nešto više naučila tokom života, ali to ne znači da sam mudrija i da bih ja nešto bolje od nje uradila. Da smo isto godište, ne bih mogla ni u čemu da je pobedim. Bez obzira da li imale moje ili njene godine.

Hvala Bogu došlo je vreme da mnoge stvari ume i može bolje od mene da uradi i radi i iskreno se nadam da će vremenom biti sve više takvih stvari, a najvažnije u svemu tome je, što ona kao ni ostala moja deca ni na šta nikada nije bila primoravana.

Kao primer, čak ni na pranje zuba. Zubi se peru zato što treba, a ne zato što se mora. Ništa se ne mora. Sasvim jednostavno. Ako ne pereš zube pokvariće se, tebe će da boli ne mene. Nijedno od njih neće da legne u krevet pre nego da operu zube. To je rezultat. Ana kaže: „Eeee kad sam bila mala glođala sam kamen, pa sam evo slomila zub. Ne sme deca ništa da glođaju što nije za jelo. Eto sad, vidi šta sam uradila.“ Baš tako kaže.

Naravno da je nisam pustila da „glođa“ kamen, ali eto desilo se, a ona kao posledicu svog postupka vidi sada svoj polomljen zub iako je bila malena mišica. Znam da nije mene lako razumeti, ali se prosto nadam da će neko shvatiti šta ja to ovde pričam.

Da se vratimo na Jovanu. Punih 12 godina ima. U tom periodu se svašta nešto dešava u glavama i telu svih devojčica. Pubertet na pragu, kod nekih već odavno nastupio. Telo se lagano menja, kao i stanje duha. Treba to sve prihvatiti i savladati. Zavoleti svoje novo telo i svoj razum i misli i sve ono što donose hormoni.

E pa… ako ste sa 3 godine naučili da ne treba grickati kamen, jer je loše za zube, onda ćete sa 12 znati da ne treba da radite ništa što vam može naneti neko zlo. Istina.

Kako znati šta je zlo? Naučiće vas majka. Pričaće do iznemoglosti, plakaće sa vama kad ste tužni, smejaće se kad ste i vi nasmejani, verovaće vam i potvrdiće vaše poverenje, zameniće vam oca koliko je god u njenoj moći onda kad dođe do takve situacije, izudaraće vas po guzici, jer ste istrčali na ulicu, reći će vam, onako krajnje ozbiljno:  „… slušaj, kad me mnogo iznerviraš, a ti beži, jer ako te uhvatim prebiću te ko sliku… „, a onda ćete vi doći kod svoje majke u zagrljaj i ispričati joj što ste ispali takva budala u određenoj situaciji, pa ćete opet zajedno da se isplačete, izljubite, izgolicate i ismejete tome.

Umem kao majka da budem i jako gruba, rečima. Da joj saspem u lice sve što mislim da jeste, ne ono što znam da je ispravno, jer odakle ja znam šta je ispravno za nju. Rasplače se, kaže: „Povredila si me.“ E neka sam. Bolje da te ja koja te volim povredim, nego oni koji se pretvaraju da te vole, pa da posle patiš.

Ne dam da te iko povredi. Ne dam da te niko laže i priča ti bajke. Ne mogu da ih sprečim da ti pričaju, ali umem da te naučim da znaš kada se nečemu treba nadati, a kada ne. Želim da znaš da kada tvoj tata kaže: „E još samo ovo, pa ću se onda posvetiti tebi.“, shvatiš kao nešto čime opravdava sebe i pokušava nekako da „kupi“ još koju godinu. Hoću da pored svega onoga u čemu si bolja od mene, naučiš da budeš i mudrija.

Moj životni san je da jednog dana ti mene savetuješ, jer očigledno tvoja majka ne ume da daje savete. Želim da baš u svemu budeš bolja, pametnija, mudrija, više svoja, slobodna, srećna…  Tvoja majka samo ume da te prati u svim tvojim uspesima i padovima u životu. Da daje sve od sebe da bude onako kako ti budeš želela. Da ti bude podrška, pa ma koliko nešto izgledalo šašavo i svi drugi rekli da grešiš. Uvek ću te podržati, pa makar ceo svet rekao da to nije dobro. Imaš svoj život i ako jednog dana sve bude stajalo naglavačke biće tako zato što ti tako želiš i tako ti odgovara.

Nije loše okrenuti svet naglavačke. Tvoja majka se još uvek trudi da ispuni taj svoj životni san. Donekle sam uspela , ali… Sigurna sam da ćemo udružene uspeti 100%. Okrenimo svet naglavačke. Ko kaže da je dobro samo ono što oni misle da je dobro? Dobro je ono što mi mislimo da jeste. Samo je stvar u tome koliko ću te „namazati“ pre nego što stvarno poletiš.  Hvala ti na svemu, moja jedinstvena Ljubavčice.

I još nešto pilići moji. Sve ovo važi i za vas ostale. Roditelje ne možemo da biramo. Kako je Jovani, tako je zapalo i vama. Daću sve od sebe da vam prvo sa mnom bude zabavno, onda poučno i na kraju sve kako se dogovorimo. Biće baš onako kako treba da bude. Ljubav je sve.

 

Život kakav mi nedostaje – Tako je lepo…

 Tako je lepo nemati potrebu ujutru uz prvu jutarnju kafu uključiti komp, ne nedostajete mi, ne zamerite. Želim da znam šta ima novo i lepo kod vas, ali nemam vremena od života da čitam i reagujem. Iskreno se trudim da uživam u svakom trenutku, da nakupim snagu i energiju za sledećih 4, 4 i po meseca, pet, šest…

Tako je lepo kada ne moram o svemu ja da mislim… kada me baš briga što se izduvala guma na sred Brankovog mosta, ima li plina, benzina; Što ne moram da mislim kada ću da idem da platim račune i kada treba da kupim Ediju tabletice za čišćenje; Kada deca imaju trening i hoću li moći da se uklopim da ih odvedem; Kako ću da iznesem na treći sprat džak krompira, brašna; Kada ne moram ja da namestim krevet, operem kadu, idem negde da nešto odradim; Čak ne razmišljam ni šta ćemo da ručamo. Danas tata sprema ručak, juče, prekjuče je mislila moja mama; Čak je lepo i kada sme glava da me boli i da mi bude fizički loše, jer je tu neko na koga mogu i treba da se oslonim. Sa druge strane sve je to gomila sitnica, navela sam gomilu gluposti, ali je tako lepo sve to podeliti na dvoje.

Nekako sam tek sada svesna koliko u stvari živim napeto, stresno, jer toliko toga je na meni. Tek sada mi se nekako plače, kada vidim koliko mi „normalan“ život nedostaje, ali neću. Sve vreme mi nedostaješ. Ma samo da me ponekad zagrliš jako, ne treba mi ništa drugo. Jebem ti život.

 

 

Kako biti dobro?

Ako ste sa nečim nezadovoljni u svom životu, onda ćete verovatno za to okriviti nedostatak novca. „Eee da imam samo malo više para, lako bih ja.“ U takvom vremenu živimo. Svi imamo neke dugove, mi svoje lagano vraćamo, ali oni što duguju nama su nestali u nepoznatom pravcu.

Neka ih, neka im je na čast. Ipak su to samo pare, neophodne, a u stvari ništa. Nemaju veze sa životom. Ako ništa drugo naučila sam da pozajmljujem samo onoliko koliko mogu da oprostim. Tako da ispada da sam spremna dosta da oprostim. 😀 Ma neka im ga.

Nisam materijalista, kad imam imam, kad nemam snalazim se nekako. Bilo je dana kada smo živeli „na crtu“. To ne znači da ne umem da raspolažem novcem onda kada ga imam, već jednostavno sam došla u situaciju, da kada sve svima platim, da kada živimo, da kada vratimo neki dug, na kraju meseca neretko ostanem bez para.

Vlasnik prodavnice u kojoj mogu da kupujem na crtu, mislim da uopšte nije svestan koliko mi učini, kada mi kaže: „Nema problema Ivanče, sada ću ja da javim radnici da ti otvori račun.“  I sigurno ne zna koliko se neprijatno osećam zbog toga. Kao da ću ne znam šta da uradim. Ne volim da tražim usluge od drugih ljudi, meni je to bilo potpuno strano sve do trenutka dok nisam došla u situaciju da nemam drugog izbora. Došla voda do poda.

On zna da ću istog dana kada dignem platu da vratim to što dugujem i da sa mnom nikada neće imati bilo kakav problem oko tog računa, ali ja se ipak osećam čudno u vezi svega toga, jer sem tate i mame niko drugi nije spreman, da mi finansijski pomogne kada mi zatreba, tako da mi on dođe nekako odmah posle njih, na nekoj skali ljudi koji bi mi pomogli, koji mogu da mi pomognu u tome.

Kakva druga pomoć meni može da zatreba? Pa može, jer nije sve u parama. Uvek moram da naglasim da je pre svega jedino važno da smo živi i zdravi, ali zaista bi mi prijalo kada bih imala poverenja u nekoga da mu ostavim decu na par sati i odem negde sama sa sobom, pa makar i sama bila na livadi, da baš ništa ne mislim. Moja mama ne može stalno da bude sa nama, tako da ne mogu na nju da računam u jednom takvom poduhvatu, a i kada je ovde meni je glupo da to vreme ne provedem sa njom.

Sa druge strane vrlo mali broj ljudi u današnje vreme ima mogućnost da sa zadovoljstvom svakodnevno gleda odrastanje svoje dece, da sa njima provodi vreme i trudi se da od njih napravi neke buduće ljude. Takvo iskustvo, jednostavno je neprocenjivo. Ja imam takvu sreću. Međutim negde između svega toga Ivana je nestala, a to nikako nije dobro. Ivana se plaši da negde na tom svom putu ne pogreši, baš iz razloga što smo stalno zajedno.

Dobro su i dobri su, ali imam problem. Ne umem da budem autoritet, a i sama sam neko ko ne podnosi nikakve autoritete, tako da im ne zameram. Jednostavno mislim da tako treba.

Poštovanje prema meni imaju, nismo drugari. Mama je mama ili majka, nikako Ivana, žena, keva… Oni su moja deca, ja sam njihova mama i tu priče nema. Međutim ne želim da u njima sputavam ono što oni jesu. Čvrstog sam uverenja da je to jako loše. Ne želim i neću da zato što Marko plače i viče, zbog nečega što neće da bude kako on želi, dobije batine po dupetu. Želim i uspevam da posle određenog vremena sam shvati da to ne može tako. Čvrsta sam u tome.

To što si ti tvrdoglav i misliš da ćeš svojim suzama nešto postići, možda nećeš shvatiti prvi put, možda ne čak ni deseti put, ali shvatićeš jedanaestog da nije sve u životu onako kako si ti zamislio da treba da bude. Njegovo ponašanje posle nekog ispada, mi govori da sam na dobrom putu.

Kada vidi da sam ga pustila da sam odluči šta će i kako će i kada mukica moja shvati da  ipak malo greši, dođe i izvini se: „Izvini mama.“, „Izvini Jovana, ‘ajde mir, mir, mir niko nije kriv.“, „Izvini Ana, ‘ajde da se pomirimo guzama.“, pa se onda natrte dupe na dupe i pevaju „…mir, mir… niko nije kriv.“

Ja ne želim da ga stegnem, da mu nametnem, da ga kaznim, da ga bijem po guzi, da ga kažnjavam ovako ili onako. Ne umem da kaznim, verovatno bih naučila, ali ne želim. Najveća kazna sa moje strane im je: „Idi u sobu, zatvori vrata, plači ako hoćeš i razmisli! Kad prestaneš da plačeš dođi da pričamo!“

Od svoje dece ću napraviti slobodne ljude, nebo je granica i ne plašim se kako će opstati u ovom svetu, jer pored nas, tate i mame, naučiće sve što zaista jeste bitno u životu. Ne brinem više kako će opstati sa svima onima, drugačije vaspitavanim, ponekad bezobraznim i podlim. Da, neka deca znaju da budu i zla i podla. Jovana je šesti razred i već godinama se bori sa takvima.

To što je sitnija od ostalih joj je odličan, nazovimo test ljudi, tj. dece. Ako im je važno da li je visoka metar 60 ili ima samo metar i 40, onda je jednostavno nisu vredni. Ako je sve u visini, težini, dužini kose ili nećete verovati veličini grudi, onda joj takvi prijatelji i ne trebaju. Onima kojima to nije važno, a pravi su drugari, Jovana će zauvek biti prjatelj.   Ona misli svojom glavom, a ja sam samo tu da  joj dam poneki savet ako traži ili ako vidim da je nešto muči.

Ana je mudrica. Dok će Mare da pošandrca što nešto nije kako on hoće, ona će da ćuti i gleda, pravi se luda. Kada se situacija malo smiri, ona onda iskoristi određeni momenat i bez ikakve frke sprovede svoju ideju u delo. Mudra je i mnoge stvari sam naučila od nje.

Od Jovane sam naučila da kada nešto kažem, tome ostanem dosledna do kraja, jer ona je naš general. Od Ane da budem strpljiva i čekam pravi trenutak, a od Marka da mi nerviranje ništa dobro ne može doneti. I tako kad ih gledam shvatim u stvari da je svako od njih pokupio to nešto od mene i da svako ima svoju priču u kojoj sam ja samo neko ko ih pomalo usmerava i ispravlja ponekad. Ponekad se osećam baš beskorisno. ;-(

Gde se to Ivana izgubila u svemu tome? Daleko od toga da mi je dosadno. Uvek nađem nešto što ću da radim, čemu ću da posvetim pažnju i da uživam pri tom, ali… Imam osećaj da mnogo više mogu i da samo gubim vreme.

Nema laži, nije lako sam vaspitavati troje dece. Jebeš pare. Mnogo puta nismo imali, pa i ako su mali, naučili su da su pare potrebne, ali da nisu najvažnije. Mogu samo da zaključim da nemam pojma kako biti dobro. Umem s vremena na vreme potpuno da isključim mozak, e onda budem dobro. To je možda pravi recept. Nego majku mu, šteta što ne umem češće da ga isključim.

Čekanju se bliži kraj

Čudan neki dan. Doduše ništa čudniji, neobičniji, drugačiji od proteklih 113. Razmišljam o avgustovskoj vrućini i početku čekanja, od 05. avgusta, pa na ovamo. Kada sam kao neko ko obožava leto počela da čekam zimu. Evo zime na pragu. Čekanju se lagano bliži kraj.

08. avgust, 2011. – početak čekanja

Za tih 113 dana nikome nisam dala da ni za jedan trenutak pomisli da mi je možda teško… bilo šta. Naravno da nije ni bilo, zar bih sada na kraju ovog kruga čekanja, nekome dozvolila da vidi neku od mojih slabosti, zar izgledam kao neko ko je ikada pao? 😀 Izgledam kao neko ko uživa u čekanju, zar ne?

Šta se krije duboko unutra, nije ni bitno. To je samo moja stvar. 😉

http://cdn.widgetserver.com/syndication/subscriber/InsertWidget.js//

Get the <a href=“http://www.widgetbox.com/widget/dynamic-d-day“>Dynamic D-Day</a> widget and many other <a href=“http://www.widgetbox.com/“>great free widgets</a> at <a href=“http://www.widgetbox.com“>Widgetbox</a&gt;! Not seeing a widget? (<a href=“http://support.widgetbox.com/“>More info</a>)

Između ostalog danas je punih 5 godina od kako smo se dragi i ja venčali, a kao da je bilo juče. 25. novembar, 2006. bio je prelep dan, više je ličio na majski nego na novembarski. Ne zato što smo mi u pitanju, ali zaista nisam nikada videla mladence koji su bili toliko uzbuđeni zbog tog DA. Zaista smo bili srećni, što smo se našli i što ćemo ozvaničiti našu vezu zauvek. Kao i tada i danas smo isto zaljubljeni i isto se volimo i sve je isto kao tog dana, samo što nas hvala Bogu ima više.

U početku mi je bilo neobično da iz statusa samohrana majka jednog deteta, za nepune dve godine od našeg venčanja postanem žena i majka troje, četvoro dece.

Onda pitaju:

– Znači ovo ti je drugi brak.

– Nije, ovo je prvi brak i njemu i meni.

– Pa odakle vam tolika deca za dve godine? 🙂

– E pa kad već pitaš da ti objasnim, on ima devojčicu iz pokušaja braka, tako i ja imam devojčicu iz pokušaja braka, ali se nismo venčavali i sada imamo još dvoje zajedničke dece, dečaka i devojčicu. Tako kada se sve to sabere je četvoro.

– Aha znači njih dvoje su blizanci?

– Nisu blizanci on je rođen 2007., a ona 2008. razlika između njih je 11 meseci i 10 dana.

I tako krenu da zapitkuju dalje. Neki se čude, neki se oduševe, neki kažu da smo ludi, a mi… mi se samo volimo.

Lično mi je žao što nemamo bar još jedno dete, ali eto, takav je život. Imam Dušana i Nikolu, a oni kao da su moji i jesu, samo što mi ih je sestra rodila, a ja se zaista osećam kao da sam ja i ni po čemu ih nikada nisam i neću odvajati od svoje dece.  Naša kratka priča u nekoliko slika govori mnogo toga. 

Život nas je za ovih 5 godina više puta doveo u neke mnogo teške i ružne situacije. Tako je to u svim životima, ali opstali smo, preživeli, borili smo se na sve moguće načine i uspeli. Nije fraza, već iskustvo, zaista jedino što je vredno su život i zdravlje i to je naš uspeh i jedino što nam treba pored ljubavi i poštovanja koje imamo jedni prema drugima. Sve ostalo se rešava u hodu.

Sve ima svoj početak i kraj, tako se i ovom čekanju bliži kraj, još samo malo i opet ćemo svi biti na okupu. Za ovu godišnjicu braka nismo zajedno, šta ima veze tolike su godine ispred nas. To je samo vreme, ali porodica je osnov sreće svakog života.

 

Naša slavlja i žurkice :)

26. oktobra, 1999. godine rodila sam svoje prvo dete, tako da smo pre neki dan slavili Jovanin 12. rođendan. Pravili smo žurku i bilo je veselo i ludo. 🙂 Vreme stvarno mnogo brzo prolazi. Kad pre prođoše godine?

Veče nam je ulepšalo još jedno rođenje. Sestra od rođenog ujaka se porodila baš to veče. Rodila je devojčicu, tako da sada u užoj familiji imamo dve devojke rođene istog dana. 😀 Iznenadila nas je curica, nekoliko dana pre termina. Posle dužeg vremena većina nas najbližih smo bili na okupu. S obzirom da nam je 27. oktobra slava, Sveta Petka, samo smo nastavili sa slavljem.

Kada se sve stišalo, kada su gosti otišli kući, opet smo ostali sami. Sutra i moja mama ide kući. Malo sam se rastužila, ali svejedno nam ide u korist da vreme što brže prolazi bar do početka decembra kada nam dolazi tata na odmor, a onda vreme može i da stane. 😉

 

 

Sedativi vs Dva piva

Mnogo bolje podnosim alkohol od sedativa. Pola Bromazepama je meni kao nekom dve čaše piva ili vina ili čašica vodke, onima koji retko piju. Meni je dve čaše piva osveženje, ne lek za smirenje. Svekrva mi je jednom rekla da sam alkoholičar, ladnije od leda.

Dobro, njeno pravo. Možda i jesam. Bolje da budem alkoholičar od dve  čaše piva, nego zavisnik od sedativa i nikakva majka. U organizam putem piva, unosim sasvim dovoljno vitamina B da budem potpuno zdrava i obezbeđena ovim vitaminom, 😀 a nekako sam sigurna da manje hemije ima u pivu nego u lekovima, mada nisam ni sigurna koliko nam i pivo nije hemija.

Kako se postaje alkoholičar, narkoman ili zavisnik od bilo koje droge? Redovnim korišćenjem istog, pa ma šta izabrali. Je l’ tako, tako je. Znači ja sam zavisnik od kafe, cigareta i dva piva. Ja sam zavisnik. Apsolutni zavisnik, priznajem.

Idemo dalje. Koliko takva moja zavisnost meni donosi lošeg? Cigarete? Uopšte ne smem ni da pomislim na šta mi liče pluća, ali to nije strašno, je l’ da? Šta je dugogodišnje korišćenje kafe donelo mom želucu i telu, ne razmišljam, a šta je sa svim tim pivom unesenim u telo? Koliko sam zbog svega toga skratila svoj život i koliko sam zaista pravi zavisnik?

E ovako. Neka i jesam. Što se mene tiče, mogu sutra da umrem zbog svega ovoga. Ne želim, ali ako mora, onda dobro. Mada ništa ne mora kod mene, tako da i ako mi se nešto desi od svega ovoga, izlečiću se ili ću prihvatiti dostojanstveno, pa neka i umrem ako treba. To je moj izbor. Koji kurac sve te lepe stvari postoje, nego da čovek uživa u njima?

Neću, ne mogu i ne želim da živim kao neko ko se sve vreme plaši, ko broji kalorije, masti, proteine, ko misli da će tako unaprediti kvalitet života, neko ko neće sesti na motor ili ući u avion, jer to je opasno.

Daleko mi je veće izbegavanje nesreće uopšte ne sedanje u auto, nego ne popiti par piva sa prijateljima ili ispušiti par pljuga. Uvek kada mogu izbegavam da vozim. Vozim dobro i ne plašim se sebe, plašim se drugih. Iskreno, najiskrenije se plašim drugih ljudi u saobraćaju. Toliko se plašim, da jednostavno plašim sebe sa tim. Inače se ničega ne bojim. Neću da me neko ubije, a da ne znam zašto. Hoću u oči da ga gledam pre toga, pa makar i pištolj potegao, ali ne želim da me neko ubije ni krivu, ni dužnu.

To da posle piva ne sedam za volan, da ne govorim. Neka sam ja potpuno sebi ok, ne želim da vozim posle par piva, pa ma koliko mi se činilo da meni nije ništa.

Tužna sam. Verovatno zato što ne pijem sedative, a oni valjda ljude čine srećnijima, ne znam, već isključivo i samo pivce za živce. Vetovatno nisam ni alkoholičar, a ko zna po tim naučnim ispitivanjima, moja svekrva je možda u pravu. Možda baš jesam alkos. Imam jako otrovano telo što cigarama, što kafom, što alkoholom, ali ….

Eeee ALI… moja deca u svakom trenutku imaju mamu, koja je apsolutno sposobna i spremna da zadovolji sve njihove zahteve i potrebe. Mamu koja trči, juri, igra se, peva, sprema, kuva, pegla, najpre voli… Moja deca verovatno nemaju nijednu traumu iz detinjstva, pa neka ja i jesam budala. Moja deca nikada nisu imala „prilike“ da vide pijanu mamu, jer nisam pijana bila zadnjih 10 godina. Bolje nikada ne videti pijanu mamu, nego svaki dan gledati mamu na sedativima.  😀

Ako me par piva čini alkoholičarem i nepodobnom, ako su moja deca nesrećna, ako nisu svi njihovi zahtevi i potrebe zadovoljeni, ako bilo koje moje dete ima neki problem, a da ga nisam rešila, videla, da smo ga strpali pod tepih, pristajem da mi ih oduzmu sutra. Da mi kažu, e ti si ovakva i onakva, ti nisi sposobna, ti si ovo i ono, e toliko sam sigurna da su moja deca srećna sa mnom.

Muka mi je i bukvalno mi se povraća, od onih koji žele da svojoj deci daju pravi i dobar primer, a u suštini su krš ljudi. Ko je uopšte ikada rekao da to što radite jeste dobro za vašu decu. „NE to, NE ono, NE ovo… veliko NE za sve“, za sve što se mladom biću čini zanimljivo, kažete NE, pa ma šta to bilo ili iz krajnosti u krajnost, to mlado biće uopšte i ne vidite. Mislite da im je dovoljno da imaju da jedu, piju, obuku se, školuju… Marš more.

Moja deca sa 3 i 4 godine znaju da naprave sendvič, da sebi sipaju sok, da kažu hvala, izvini i molim te, kad treba. Bez obzira što skoro sve vreme provodim sa njima oni već znaju da se sami snađu. Ne zato što je mama „ludača“, već zato što tako treba. Treba znati snaći se u životu. E tome ih učim. To nije moj, to je naš stav.

P.S. I tako ako ovaj post završi u draftu biće četrdesetčetvrti… imam šta da kažem, samo se pitam čemu to? Ako ne počnem da objavljujem ovaj blog će postati lično pražnjenje, bez mogućnosti da bilo ko šta kaže. Sebično.

Ivanistična Ivana :)

Danas sam napokon od svih Ivana upoznala onu koju sam najviše želela da upoznam. Izvinite vi druge drage, divne, dobre, lepe, pametne, zanosne Ivane, ali jedna je stvarno potpuno Ivanistična i to nisam ja, a niste ni vi. 😀 Nema ljutiš, sujeti mesta nema. 8)

Danas smo ostvarili jedno lepo prijateljstvo i sigurna sam da će da traje. Nemam tu ja mnogo šta da vam pričam. Kada neko krene kući, a moja deca ga pitaju: „Što ideš, pa još nije pao sneg?“ 😀  , onda ništa drugo i ne moram da vam kažem o toj osobi.

Jedva čekamo sledeći susret. Idemo u Zoo vrt da kupimo papagaje i da vidimo lavove, tigrove, žirafe.. ma razne neke životinjke. 😉

Neke moje crtice

Volim da vidim ljude koji imaju neki cilj i kada ga ostvare, da podelim sa njima njihovu sreću. Da se makar radujemo zajedno ako već ništa nisam mogla da doprinesem da bi ga ostvarili. Sve je više onih koji se raduju tuđoj nesreći, nije lako naći nekog ko će se radovati sa vama zbog nekog uspeha. Ako uspete da ostvarite neki svoj cilj, zovite me da se radujemo zajedno. 🙂

U životu strah ne sme da vas sputava, baš ni u čemu. Jedini delotvoran lek za sve strahove je suočavanje sa njim. Ako se bojite mraka, nađite najmračnije mesto za koje znate i pustite da vas mrak potpuno obgrli, verujem da će biti strašno, ali sreća koju ćete osetiti kada pobedite svoj strah je nemerljiva. To važi i za sve ostalo što je možda vaš strah. Strah se uplaši i pobegne zauvek. 😉

Ne postoji verovatno ništa što ne bih uradila za svoju decu, ali ne pristajem da živim za njih i zbog njih. Živim zbog sebe, a oni su deo moga života.  Zvuči sebično, ali samo zvuči. Ako nisam srećna, ako sebi ne valjam, ako sebi nisam dobra, onda sigurno ni njima ne može biti dobro sa mnom.

Kada ne znate šta ćete sa sobom i kada vam se učini da je sve oko vas bezveze, da izlaza iz problema nema, spakujte se i pobegnite u prirodu što brže možete. Što dalje to bolje i delotvornije. Priroda ima neslućenu moć da izbalansira živote ljudi, da nam otvori oči i unese mir u dušu.

Ovog trenutka imate upravo ono što želite! Danas ste ono što ste izvukli iz jučerašnjih misli i sproveli u neko delo, a sutra ćete biti ono što uzmete od današnjih, misli, razmišljanja i dela.  Zato valjda i kažu: „Pazi šta želiš.“ Samo hrabro napred, jednom se živi. 😉

Ljubavi moja jedina – Srećan ti rođendan živote

Čuvam te

Vešto skrivam tvoj lik od ljudi pomalo zlih

k’o trn u oku sreća je za njih

Nije mi teško jer znam

sa tvog su mi lica dar

i suze i smeh za dušu su lek, oduvek

Prste sklopim u dlan pred novi dan željo jedina,

dobro znaj dobro znaj da

Čuvam te, ne dam nikom da te dira

na dlanu si moja tajna urezana

Čuvam te, gde god krenem imam te

na dlanu si ti moja linija života, ljubavi.

Svaki put kad zovem, treba da se javiš posle trećeg zvona, jer već kada četvrti put zvoni telefon na ivici sam da padnem u nesvest, bespovratno. Pravo iz nesvesti ko zna gde. I da znaš. Trudim se i jaka sam i ne dam da me bilo šta slomi i da bilo ko vidi koliko mi je teško živeti sa tobom ovako razdvojena, rascepljena, rasparčana, rastočena…

Ti si moja snaga, moj život, moja ljubav,  moje nerviranje, moji blaži nervni slomovi, ti si meni sve dobro i sve loše i sve što mi treba ikada.

Ruže ne mogu da se pošalju iz Beograda za Kabul, ne postoje više Kabulske ruže, pa kad već ne mogu ruže, nemoj ni vatrometa da bude.  😀

Srećan rođendan ljubavi. Volimo te najviše na svetu i želimo ti da nam se što pre ispune sve želje, jer tvoje želje su i naše. Ma idi bre, još ću se i rasplakati. Srećan rođendan i tako to.   Volimo te i stalno si sa nama, pa ma gde da si. :kiss: