Архиве блога

Pilad moja…

Znate šta, ja sam grozna mama. Ne bih se nikome preporučila i sigurna sam da nije lako biti moje dete. Kad padneš i sjebeš se načisto, mama gleda podalje malo i čeka reakciju. Ako te mnogo boli i počneš da plačeš, a u stvari nema nekih naročitih posledica, možeš samo poljubac da dobiješ na mesto gde si se lupio i „nije to ništa, evo prošlo….cmok, cmok….eeeee vidi ono tamo….vauuu!!!“.

Em si mali, em te boli, em imaš kevu koja te sluđuje. Ubeđuje te da ne boli ono što boli, pa još i ljubi i kaže da tamo malo dalje ima neka druga zanimljiva zajebancija. Ma ko da odoli. Naravno da više ne boli i da je tamo zanimljivije otići, nego se ko kreten drati u maminom naručju.

Sva su deca različita, ali ako ste roditelj toj deci, onda treba da budete isti prema svima, pa makar ih petnaestoro imali. Troje imam, ponekad i četvoro koje računam u svoju decu, a ponekad kad prebrojim bude ih i šestoro mojih, e ne morate da verujete ide to ponekad i do osmoro i uvek izrazito pazim da neko od njih slučajno ne dobije uvek prvi ili zadnji poljubac ili sendvič ili sipanje supe ili grljenje ili prekor ili…ma svima isto za sve. Uvek različitim redom. Uvek neko bude prvi, ali ne uvek jedan isti. E bato moj, ako ti se učini da je ovog puta nepošteno, da si uvek ti kriv ili kriva, e zajeba se. Prošli put nije bilo tako, pa makar imao i samo jednu, pet ili osamnaest godina.

Sa moje tačke gledišta od svoje dece ću napraviti ljude. Jok pičke, jok mamine maze, mada svi volimo da se neizmerno mazimo, jok neke plačipičke koje plaču za sve i svašta, jok neke koji kad treba ne plaču, ako ti se plače ima da plačeš, pa makar se trudio iz sve snage da se suzdžiš, ma ima da plačeš, nema muško, žensko, svi smo isti kad boli. Plači srce moje, ali treba da se zna šta nije za plakanje. Baš je teško biti moje dete.

Pilići moji ili pilad moja, treba da znate samo jedno što imam da vam ostavim kao „zadužbinu“: Život je kurvetina, a vi dok me ima uvek ćete imati gde da dođete i kome da plačete na ramenu kad vam dođe, ali treba još nešto da vam kažem, tamo malo dalje uvek ima nešto zanimljivije, bolje, lepše, što vam i kad budete imali 15, 35, 40 ili 105 može odvući pažnju.

Voli vas vaša mama, tetka, ujna, strina, baba, prababa… Ono što ste napravili od mene i što ćete tek napraviti, svojim rođenjem i svojim daljim životom. Ono što će uvek ostati, bar kao reč za mnom….moja malenkost, ja. Koje ćete se makar sećati po tome da je uvek znala da iza onog ćoška nešto lepše, bolje, zanimljivije čeka na vas. Život.

Eto, ništa…. samo sam htela da vam kažem da vas volim, da mi trebate i nedostajete kad niste sa mnom. Kad padnete, a budem blizu, neću vas podići, treba da naučite da ustajete sami, ali ako vam bude toliko teško da ne možete sami, znaćete uvek da ne samo da ću vas podići na noge, nego uz mene ima da se setite i čemu vam krila služe. Kako god bilo, grozna sam, vi znate najbolje, pilad moja. Ljubim vas bez ikakvog reda.

 

 

 

 

 

 

 

Samo malo…

Deca sve znaju i osećaju, ali nekako njih lako mogu da zavaram da sve dobro držim pod kontrolom. Pustimo muziku, pa pevamo, igramo, sređujemo kuću, ali Edija ne mogu da zavaram ni na koji način. Oseća me, pa cvilne tužno, pogledamo se, a oči nam zasuze. Jebem ti život, da ti jebem život baš.

 

Sredićemo se za par dana, samo nam malo treba, pa zar moram da molim za malo mira i samo našeg vremena?

 

 

 

 

Celu noć i celi dan…i tako dan za danom

Ko je lud, ko nije, pojma nemam. Ja sam verovatno na dobrom putu da me proglase za skroz ludu. Ma baš me briga, a i baš bih volela da vidim ko je taj koji bi se usudio da mi udari taj pečat.

 

Znam samo da sam odvozala svoju prvu veću vožnju do Kraljeva. Iz Skele, kroz ceo Bgd pa sve do kule 4 u Kraljevu. Posle Punta na kome sam polagala, kada sam sela u Lagunu karavan kao da sam vozila svemirski brod. S obzirom da je vreme bilo u najmanju ruku grozno, sneg, poledica, rizla, čuda, nisam bila baš mnogo loša, a imala sam i odličnog suflera. Napravila sam tri greške, ali za 180 km možda i koji metar više, prva duža vožnja, pa još iz malog auta u „svemirski brod“, po meni bilo je OK, a sufler je samo jednom hteo da me ubije. 😆

Proveli smo divnu noć sa Nikolom i Dušanom u Kraljevu. Videli se i ispričali sa mojima. Otišli u KV u četvrtak, vratili se u BG u petak, poveli Marka nazad.

Što mora uvek da se vidimo?...Mi znamo da smo to mi... 🙂 Nikola, Ivana, Dušan

 

Stigli u Beograd, seli u Times Pub, čiji su vlasnici naši mnogo dobri prijatelji i tako kulaža. Ahaaaa…! Odjednom Dule naš prijatelj, skoči i kaže, pali auto, zovi vatrogasce, Turgenjeva 8. Sekund i po im je trebalo da izlete napolje.

Minuti su bili večnost, dok se nisu javili. Dejana i Mika su kroz prozor stana merdevinama sišli dole i hvala dragom Bogu da se nisu povredili i da je na kraju sve prošlo na najbolji mogući način. Naš mali heroj Mika se spustio merdevinama sa drugog sprata. Srce maleno. Žao mi je što se danas nismo družili na „Ski stazi“. Ljubi ga teta Ivana. 🙂 Ima dana, a biće i snega.

Ana i Mika

 

I naravno da tu nije bio kraj mojim mukama. Posle tri i po sata, sa decom i Edijem u neizvesnosti i čekanju u Tajmsu, moj dragi se po onom snegu pri povratku sa Banovog Brda ispred kafića na parkingu, zaglavi na santimetar do Volvoa. Ni napred, ni nazad. Znate li ko je najbolji majstor u našoj familiji? Sunce ti poljubim kad ga nisam ubila. Najbolji majstor za sve i svašta sam ja, ali za ono što je on izveo sa autom nema mu premca.

Nije bre to 5, nego manje od santimetra. Čudili se ljudi. Ja sam bila mozak akcije, a on „upravljač“. Sa Volvoa nije ni gram snega spao, tako da ne moram da pričam da ga nismo ni ogrebali. Žao mi je što nisam slikala. Toliko sam se iznervirala da sam sama izgurala celu Lagunu iz snega. Sunce ti jebem da ti jebem. Za malo ubih svog rođenog čoveka. Posle smo se smejali. „To je ta ekipa!“, a deca su se radovala „mama je najbolji majstor, svaka čast!“

I tako danas smo trebali dan da provedemo na „Ski stazi“, međutim, naša prva jutarnja kafa je prošla u čuđenju. Jutros su stigle karte Beograd-Moskva, Moskva-Kabul. Čudili smo se, jer nam je nekako taj odlazak izgledao daleko, mislili smo imamo fore bar još nedelju dana. Kad ono jok.

Dolazili su nam danas baba Ljilja, Bora, Ljubica, Lara i Nikola i dan smo proveli baš veselo u igri, pesmi, veselju i jurnjavi po kuči… ja uglavnom u istom onom čuđenju sa kojim sam pila prvu jutarnju kafu.

ujkovo dete 🙂 Nikola i Ivan

pilići...razlika između najmlađeg i najstarijeg pileta, godinu i 361 dan 🙂 Nikola, Marko, Ana i Lara

 

Od onda, do sada je prošlo…ma kao tri veka i da mi je neko u onom sanitetskom vozilu tada rekao da ću za 8 meseci istog tog čoveka pakovati na sledeće daleko putovanje, rekla bih mu da je lud. E đoka. Neću da ga pakujem, nek’ se pakuje sam. Nema teorije da mu ispeglam ni jednu jedinu majicu. Jok ja. Nema onog Nemira. Prazno, hvala Bogu. Znam da će ovog puta sve biti u najboljem redu, kao što sam prošlog puta prosto znala da neće. Zagrizli smo, a mi kad zagrizemo to je ujedeno, i ne puštamo.

Što se nekom ne desi celog života, mi preživimo za jedan vikend. Jebem ga, život ide dalje.

 

 

 

Živimo blizu vi i ja…mislite o tome

U kakvoj ja to nirvanici živim? Ne verujem nikom ništa, ali ljude vidim kao dobre i u svakome samo dobro tražim. Umem da se čuvam, ne dam prilaz svakom. Ne želim da me bilo ko povredi, na bilo koji način, jer ni ja nikoga ne povređujem. Volim ljude, volim decu, životinje, prirodu, reku, sunce, leto, more, planinu…volim svetlost, pa neka je i zima i sneg. Ne umem da mrzim, ne želim nikada u svom životu da saznam kakav je to osećaj.

Prosto ne mogu da verujem da je određeni tip ljudi i dalje opstao na ovoj planeti. Pa se nešto mislim noćas??? Jebote….pa možda će oni na kraju i da prevagnu. Preplaviće ovaj svet i osteće par nas, vas i tako…malo ćemo da se pogledamo i priznamo jedni drugima, „jebi ga prijatelju, manjina smo“. Život ti poljubim, pa to se možda već desilo, a ja i dalje živim u svojoj nirvanici?

Danas sam uzela probnu vozačku dozvolu. Hvala na čestitkama, nego neće to biti tema ovog posta. Čačkam sinoć po netu i baš me zanimalo to P-e što kao mora da se lepi na auto. Novi propisi, za nas „probne“ vozače i tako čač, čač i naletim na neki forum. Niko pojma ništa nema. Treba da se lepi, ne treba, ovo, ono i uglavnom, moj stav je da ne treba da se lepi, ako nam ga ne daju prilikom davanja dozvole. Naravno da ga nisu dali. To bre košta državu!!! Važno je da smo mi „probni“ to platili.

Ne mogu sada da vam prepričavam, jer se mnogo nerviram, takvih reči i uvreda odavno nisam čula. Ljudi moji, nisam mogla da verujem, kakve su ljudi stvari izgovorili, napisali na moje tri rečenice. Ovo je bilo moje zadnje što sam im rekla: „Hvala vam što ste me podsetili zašto sam prestala da dolazim na bilo kakve forume. Toliko od mene.“, a neko od njih mi je napisao nešto ovako: „sa takvim stavom, ovde i nema šta da tražiš.“ Dobro neću. Hvala lepo, pokazali ste mi kakvi ste, ko ste, odoh ja svojoj kući.

Što tako, zato što su me ispljuvali, sunce ti poljubim kao da sam im pobila pola familije, samo zato što sam rekla da neću da lepim jebeno P na svoj auto, ako mi ga ne daju. Znači moram da ga platim, ali oni nemaju da mi ga daju i ja sada ko poslednji kreten treba da napišem na papirče i zalepim. Mislim stvarno. Je l’ normalan ovaj narod? Najgore od svega je što je u ovoj zemlji baš sve tako. Nema to nikakve veze sa jebenim P. U ovoj zemlji je baš sve tako, a oni koji se trude da pokažu da je ova zemlja na pravom putu u stanju su sve da urade da bi vas ubedili da tako treba.

I tako legnem sinoć da spavam i mislim. Kuda bre da pobegnem odavde? Gde da vodim ovu svoju nejač? Da im negde stvorim život među nekim normalnim ljudima, koji žive svoje „nirvanice“, GDE?

I svaka zemlja koja mi je pala na pamet ili je pred nekim ratom, ili će da je udari neki cunami, zemljotres, vulkan…neko sranje, ili ima mnogo otrovnih životinja. Nisam ni spavala noćas. Nemam gde da pobegnem. Ne može se pobeći od većine. Tuga jedna ljudi moji. Ukalupljeni, uamljeni, žive neke svoje živote, bez želje da se pobune protiv bilo čega. Ma i protiv komšije, ne daj Bože.

Užas jedan. I tako vrati mi se u glavu scena iz nekog našeg filma što smo skoro gledali, gde Glogovac kaže: „Ma bježi bre tamo. Nije to moje djete. Nisam ja sadista da pravim djecu u ovo vreme.“ Mila majko moja!!! Koliko je samo istinita ova rečenica? Jesam li ja bre sadista. Kuda i kako da povedem svoju rođenu decu.

Među kakve ljude ću ih sutra pustiti da polete? O Gospode Bože.

Mnogo mi je muka od svega. Na kraju ću stvarno da se preselim u PITOMINU. Ako želim da ostenam ono što jesam, a želim, ja od sebe neću i ne želim da bežim, ali moram negde pobeći odavde, od zla koje se toliko namnožilo da preovladava. Što dalje, u neku šumu, na neku livadu, u neki mir, negde gde ljudi nisu zli i toliko loši da svoje nezadovoljstvo jedino umeju da iskažu nad, ni krivim, ni dužnim. Mislite o tome. Živimo blizu vi i ja.


Veliki mali Ljudi

Prošle nedelje, nešto mi došlo, pa sam čitala svoje stare postove. To nikada ranije nisam radila. Napišem, pročitam, objavim i ćao. Malo sređujem Zbrku.

Jedan od prvih postova, tačnije treći je bio ovaj. Napisan je 10. novembra, 2007. godine i od tada do danas sam vam na više načina približila sve nas. Ovi „tikeri“ su „porasli“ zajedno sa decom, a sada sam dodala još jedan. Nije dete u pitanju, ali član porodice svakako jeste. 😉

„Veliki mali ljudi

10. 11. 2007.

Lilypie 6th to 18th Ticker

Lilypie 6th to 18th Ticker

Lilypie 6th to 18th Ticker

Lilypie Kids Birthday tickers

Lilypie Fourth Birthday tickers

Lilypie Third Birthday tickers

PitaPata Dog tickers

„Od svoje 18. godine, kada mi je sestra rodila Dušana, moj život je vezan za decu! Taman kada sam, kao ja, trebala da prestanem da budem dete, ponovo sam podetinjila uz njega. Evo baš sada me prekinuo u ovom pisanju. Zove me telefonom da mi kaže da juče nije bio u školi, svojom voljom.

Uvek mi je sve pričao, pa i sada eto. Žao mu je što laže svoju mamu, pa da olakša dušu, zove mene. Oduvek sam govorila da je on moje prvo dete, što u stvari i jeste, samo što ga nisam ja rodila. Nikola je moje drugo dete, tj. i njega mi je rodila sestra.

Mislila sam da ni svoju decu neću moći da volim kao njih dvojicu. Taman kada je Dule izašao iz pelena, došao je Nikola. Bukvalno su odrasli uz mene, tako da me pelene nisu zaobišle. Tako je vreme išlo i njihova tetka tj. ja, je dobila neodoljivu želju da ima svoje dete. Na brzinu da ispričam sve, pa ću drugi put da detaljišem.

Iz neuspelog pokušaja braka, rodilo se moje zlato, Jovana! Još od sedmog osnovne sam pričala, da ću imati ćerku i da ću je zvati Jovana. Moja želja se ispunila u 25 godini. Posle dve i po godine Jovanin tata i ja smo se rastali. Isuviše smo bili različiti. U stvari…ma drugi put o tome. Tako smo Jovana i ja rasle same, uz Dušana, Nikolu, babu, dedu, tetku…

Dosta smo putovale, provodile se, vaspitavale, plakale, ma sve smo zajedno radile. Mislila sam da neću imati više dece, da se neću nikada udati. Kažu nikad ne reci nikad.

Dođosmo i do padobranstva. Moja neostavarena želja je bila, da postanem padobranac. I tako, postala sam padobranac i padobrančeva žena.

Jana je njegova ćerkica iz slične veze kao što je bila i moja. Marko je naš sin, a bebica je naše drugo dete koje očekujemo. Nastaviću ovu priču, drugi put. Izmešala su mi se sećanja, a i malo smo komplikovani. Srećni, ali ipak komplikovani! fotke.“

Evo sada je taj drugi put, da dopunim ovu priču o Velikim malim Ljudima.

Dušan sada ima onoliko godina koliko sam ja imala kada se rodio. Studira čovek, ne beži više sa časova i ređa devetke i desetke. Srce pametno tetkino. Setih se sada, kada je u trećem osnovne bacio kamen preko one duple ulice i ding, ding, otskoči kamen i razbije prozor na kraljevačkom SUP-u. Šta mislite koga su zvali? 😆 Tetku! Jebala sam im sve po spisku. „Da mi traumirate dete zbog jebenog prozora!!!“ Čudo me nisu uhapsili tada, zbog vređanja, organa. 🙄 Ne retko moja sestra ima običaj da kaže za neke njegove postupke, da se ponaša kao da sam ga ja rodila. Ja procvetam 😀

Nikola je sada prva godina srednje. Po mom mišljenju on je najmudriji od sve „moje“ dece. Svaki put kada smo zajedno, naši ozbiljni razgovori mi pričine veliko zadovoljstvo i ispuni me ponosom, jer i ako ima samo 15 godina, vrlo rado učim od njega, kao i on od mene. Nadopunjujemo se i odlično razumemo. On često i sam kaže da je njega rodila tetka. 😀

Jovana je mamina ljubavčica. Peti razred osnovne. Snalazi se kako zna i ume, a snalažljiva je. Kažu da liči na mamu, a da liči liči, samo što je jači karakter od mene. Sasvim dovoljno da budem sigurna da će ostvariti sve što bude poželela. I dalje je najsitnija, najbrža, najlepša. Za sada je atletika njena velika ljubav, mada je talentovana za još svašta nešto. Najvažnije od svega mi je da je dobar čovek i da smo razvile bezgranično međusobno poverenje. Ja sam njena mama, a ona je meni pored toga što je moje prvo rođeno dete, ne retko i najbolja drugarica kojoj sve mogu da ispričam.

Jana je drugi razred osnovne i sve je zanima. Bavi se glumom, igra šah, aktivna je na svim poljima i prava je lepotica. Ne učestvujem u njenom vaspitanju i odrastanju, ali njena mama odlično obavlja taj „posao“. Ponosna sam na Janu i sigurna sam da će biti vrlo uspešna u životu.

Marko je trenutno na proputovanju kroz Srbiju. Otišao čovek u Kraljevo kod babe i dede. Bez njega nam je kuća kao prazna. Od svega što možete da zamislite on će da napravi avion. Od štipaljke, od knjige, od grane… Puna kuća nekih rančeva koji glume padobrane, pa onda uzme frotir za pokrivanje, pakuje, popenje se na krevet ili stolicu i skače. Može satima tako da se igra, samo da ga niko ne dira. Ili stavi kacigu na glavu i vozi motor na zadnjem točku. Ume opasno da se iznervira, do usijanja, kada nešto ne može da uradi, pa se trudi, muči, a kad popizdi, sačuvaj Bože. Onda beži od njega. Pokušavam da mu objasnim da mora da čuva živce. Tata kaže da je to od mame pokupio. Sve što ne valja od mame su nasledili. 😆

Ana je prava mudrica. Dok se Marko nervira, ona ćuti, gleda i iskoristi priliku da uradi nešto što je naumila bez nerviranja. Ume i ona da se iznervira i tera po svome, ali ipak je razumnija, u smislu, da zna da će ipak isterati svoje, na politički način. Čak i to je na mamu, kaže tata. Voli da bude „devojka“, da lakira nokte, da se picne, da ima frizuru „kao učiteljica“. Koja i kakva učiteljica, pojma nemamo, ali to je određeni tip frizure i kad joj pravim tu frizuru nijedna dlaka ne sme da bude nameštena suprotno od onoga kako je ona zamislila, pa vi vidite šta me tek čeka. 😆

I kao šlag na ovu našu tortu, dolazi Edi. Nije dete, ali je ravnopravan član ovog malog, ali odabranog društva. Ponekad kad se baš umorim uhvatim sebe kako mu zavidim. 😆 Baš je lepo biti pas u našoj porodici.

I sad ne mogu da odolim,a da ne postavim gomilu slika.

Moja prva deca - Nikola, tetka i Dušan

Nikola, Danijela, Dušan - mamini sinovi 🙂

Ovako tetka šiša - mi se malo zezali, pa hteli da nas ubiju 🙂

Samo smo se zezali - Nikola 🙂

Zezanje na splavu - Nidžo i Ivana

Spavanjac na splavu - braća - Nikola i Marko

Dušan i tetka - došlo vreme da zajedno pijemo viski 🙂

Tradicija - kada se kreće na maturu, valja se nazdraviti sa tetkom 🙂

Ana i Nikola 🙂

Uživanje na Adi - Nidžo, Ivana i Ana

Rod rođeni - Ana, Dušan i Marko

Ovako lumpujemo - Nikola i tetka

Marko na motoru

Jana, Ana i Jovana - devojke

Kuliranje na aerodromu - Marko

Ana gleda padobrance

Ana banana, kisela i slana, nemojte je dirati, jer će eksplodirati 🙂

Edi i Marko

Edi, mama i Ana - jedan lep sunčan dan na plaži

mama i Ana - aerodrom

mama kulira i cele zime živi za ovakve trenutke 🙂

Mama, Jovana i Marko

Jovančica spremna za školu

Marko - jao ljudi šta se ovo dešava ! 🙂

mama i Anči - aerodrom

Ana i Marko - Lazac

Marko, Jovana i Ana - može da se spava i u jednom krevetu 🙂

Ana - kada joj se spava, zaspi i u prolazu :)))

Važno je da su glava i noge na stabilnom - guza nije bitna 🙂

To je ta ekipa :)))

Edi genijalac 🙂

Ljubavnici - Srećko i Žaklina 🙂

Mama će stvarno da pusti brkove 🙂

Baš mi lepo stoje :)))

Dok brkovi ne porastu, preostaje mi da pijem hladno pivo...i strpljivo čekam 🙂

Omiljene Anine naočare - mama-tetka će da puši za sve njih, :))

Ivan i Ivana - i kako god bilo, znam da će da me voli, pa i ako brkove pustim :)))

Sada posle skoro četiri godine od onog početnog posta, mislim da sam ga baš lepo dopunila. Uspeh u životu nije rađanje dece, nije uspešna karijera i gomila para, uspeh je ono što dajemo onima koje volimo.  Sa ovih slika ljubav puca na sve strane, toliko se nesebično dajem, da sam potpuno sigurna da sam uspela u životu. Živi i zdravi bili.

Zverčice u akciji

Odlučim da se isključim iz svega i da malo danem dušom, međutim…  😀

…bude baš ovako kao u ovom crtaću, samo puta tri. 😆

"Zverčice" posle jurnjave po barama 🙂

Srećna Nova Godina 2011.

Red je da ovu godinu završimo veselo, kao što i priliči. Šta je sve bilo, bilo je i sve ćemo to da ostavimo u 2010. godini, ne ponovila se.

Želimo vam pre svega zdravlje, pa onda mnogo sreće, e onda puuuno ljubavi i za kraj pun džak para da sve to začini.

Ne zamerite nešto, trudićemo se da budemo još bolji, pametniji i lepši i da vas uvek dočekamo sa osmehom i naravno „Don’t give up!“, pa ma šta da nam donese ova Nova Godina, srećna vam bila i neka vam se ispune sve male željice, one velike nisu ni bitne, jer sitnice čine srećan život. Ljubimo vas sve i lepo se provedite u ovoj sledećoj godini. Nekako ovo ’11…baš dobro zvuči, volim neparne godine i sigurna sam da će biti bolja od predhodne, jer tako smo rešili. 😉

Idemo negde dalje…videćemo kuda i kako će to biti?

Hoće li meni neko da uruči diplomu zato što sam ostala dosledna sebi? Jok, neće, a meni bi baš prijala jedna diploma, pa da se hvalim sa nečim. Eeee…. „Imam bre diplomu, vidi, vidi…!“ Hoće li neko da uvaži moje mišljenje do te mere, pa da promeni nešto? Jok, neće. Hoće li neko da mi kaže „Ne seri bre, kravo jedna, lupaš gluposti.“ Jok, neće ni to. Nije možda da neće, nego nekako mislim da sam baš rečita, a oni to znaju, pa ću ih više iznapušavati nego što oni mogu i da zamisle, a kamo li da mi odgovore. Znači, jok neće. Nisu ludi da se teraju sa budalom.

Hoću li ikada išta moći da promenim, a da to nije frizura. Jok frizura, to ne želim da menjam, nego…recimo, recimo…načisto želim da promenim boju očiju. Možda je to izvodljivije. Kupim lepo plava sočiva. Ma ljudi moji, oduvek me zanimalo kako bi mi stajale plave oči i uvek sam se pitala da li ljudi sa plavim i oni sa ovakvim mojim tamnuškaskim, vide isto ovaj svat? E da mi je to da znam. Da li ima neke razlike, jebem mu oca.

I ko zna šta se sve ja pitam, nego glavno bi bilo… Svake Nove Godine svi donose neke odluke, pa se pitam, da li bi vredelo da i ja donesem jednu? Ovde vam se na ovom blogu obraćam već neko vreme, pa bi se ta odluka naravno odnosila na ovo ovde mesto, jok na neko drugo. Primećujete li vi koliko mi se dopadaju reči JOK i NAČISTO? Baš su mi lepe.

Šta vam ja mogu još napisati i na neki način dati? Evo mogu o čas posla da vam ispričam sve što vam mogu napisati ovde sledeće godine? U ostalom što bi vas bilo briga za to? Uglavnom su moje priče bile za čestitanja ili podršku koju ste mi nesebično davali. Hvala vam svima.

„Danas sam položila vožnju, imam vozačku dozvolu i sada „teram“ kola svuda po gradu, pa vam ne vredi da vas upozoravam odakle da se sklanjate. Svuda me ima.“ Ovo će se desiti do kraja januara, znači jedan ovakav post bi bio napisan.

„Juče je Ivan otputovao u Avganistan. Ostala sam ponovo sama sa decom, ali mnogo se bolje osećam nego prošlog puta. Nekako sam sigurna da je sve loše ostalo za nama. Došlo je vreme da zaradimo neke parice i da počnemo da živimo ko ljudi. Na neko vreme razdvojeni, ali bar ljudi.“ Za ovo je vezano još mnogo stvari, a sve se tiču jedne teme. U ovoj zemlji je nemoguće živeti, naročito ne ako ste bili na strani Srbije kada su je se svi odricali. Zapetljano jeste, ali što bih ja to otpetljavala i kome da objašnjavam, kada mi na kraju niko neće dati ni diplomu.

Bilo bi krajnje lepo i humano da ove godine izbegnem pisanje postova o bolnici i „gajenju ranjenika“ i kojekakvih priča iz Kliničkog Centra. Ako šta želim u ovoj godini onda je to TO! Da me zaobiđu sve moguće bolnice ovog sveta.

Život i zdravlje u ovoj narednoj godini proslavićemo gomilu rođendana i napravićemo isto toliko torti i žurkica. Dobićemo mnogo iskrenih i lepih čestitki, zahvalićemo svima od srca i nastavićemo dalje do sledećih rođendana.

Hmm…? Šta bi još moglo da vas sačeka sledeće godine ovde

? Pa recimo:

„22. marta, 2011. godine je pala Vlada.  Posle svega toga što se izdešavalo i što ste videli na televiziji i pročitali po našim dnevnim novinama, šta ima da vam pričam? Vreme je i bilo. Možda način nije bio pravi, ali posle svega što smo preživeli ovih naših ponovljenih devedesetih godina, svaki način je pravi. Još jedna priča je završena…“ I tako dalje bih se ja raspisala. Nemojte da preskočite pesmu, uživajte.

Još par postova o Srbiji kad neko ode ili se vrati, kad neko nekog ubije ili preživi neku situaciju, kad neko padne ili se digne. Bla, bla, bla…

Padobranstvo! „Danas sam posle dužeg vremenskog perioda osetila lepotu letenja. Kako pisati o nečemu što je van svega što se dešava oko nas, svega što je čoveku blisko i normalno. Nije normalno da ljudi lete, ali eto ja letim i uživam.“ I tako u nedogled. Ja pričam jedno, jedni se dive, drugi se čude, jedni zavide, drugi osuđuju…

Onda leto, letovanje, more, sunce. Ima li neko ko je ikada išta pročitao ovde na ovom blogu, a da nije pročitao ili negde u nekim naznakama video da su leto i noć moja omiljena doba dana i godine. I? Šta tu ima da vam pričam?
Deca! Naša deca i sva druga deca… Ako vam do sada nisam rekla sve što imam o tome, onda nikada i neću. Deca su sve i jedino lepo što vredi na ovom svetu. Sve ostalo je mlaćenje prazne slame. Šta ima Ivana više da vam priča o tome?

I tako…kada sve sastavimo na gomilu, Ivana više ništa nema da vam ispriča, a da već nije do sada ili da ne možete da očekujete njeno određeno mišljenje o nečemu, ama baš takvo kakvo očekujete. Znači predvidljiva totalno. Ako padne Vlada, pevaću, kad dođe leto pokrenuću se, kada se nešto slavi slaviću, kada neko u nečemu uspe radovaću se, kada neko padne povući ću ga gore koliko umem i mogu…samo da nije Vlada u pitanju. Iiii?

I nikako nisam znala gde će me odvesti ovaj post, kao što u stvari nikada i ne znam kada počnem da pišem. Odveo me je tamo gde je bilo neminovno. Dosta je više.  Blog neću obrisati, ali vam nemam šta više ni pričati. Mislim da je došlo vreme da i Ivana napiše knjigu. Sve dok vam se ovde budem davala, moja knjiga nikada neće biti napisana.

Pod svodovima desetog sela Zoran Plavšić ili Mandrak72, knjiga koja mi stoji tu sa desne strane laptopa, zaista sam srećna što je imam. Hvala Zorane još jednom. Možda ta knjiga i nije bila njegov san, ali moj san jeste da u rukama držim svoju knjigu. Makar moja knjiga bude bila štampana samo u četiri primerka i da za peti nedostane papira.

Makar je niko nikada ne pročitao za moga života, nego neka završi na nekim policama sa knjigama, sigurna sam da će nekada, ko zna kada i ko, pročitati i naći u njoj ono što će mu značiti nešto. Pa ma šta.
Ivana samo malo nešto želi da promeni.

Čim je računam kao nekog drugog, znači da neke druge stvari baš i nisu u redu. Nema veze. Pesmica za kraj ovog posta možda nešto malo razjasni,  nekako mi legla. Ivana možda treba da ide na neku rehabilitaciju ili da prestane da piše? Videćemo…jebem mu oca…“lete mi lete, tridesete…“.  Nemojte da preskočite. Uglavnom šta god ja vama pisala i pričala sve je to ljubav, pa kako ko shvati.

Alkohol, „lake“ droge…radoznalost i karakter

Alkoholizam je nasledan, neko to rekao, kao i dokazao, a mi ‘ajde da kažemo da je tako. U mojoj familiji sa ćaletove strane mislim da nema nikog ko ne voli da popije. Da ne ispadnemo neke pijandure, ‘ajde da kažem da možda imam dve sestre, (druge stvarno ne mogu da se setim koja je), ali da kažimo da ih ima dve, koje ne vole da popiju bar čašicu, dve, nečega. Jok soka naravno.   🙄

Zanimljivo je da se od nas „čuvenih“ Nešovića, niko nije ženio i udavao za iste takve kao što smo mi, tj. ljubitelji dobre kapljice. Znači samo su se te dve udale za neke, koji su u familiju ušli „pripremljeni“. i možda su dve tetke „neljubiteljke“ uvele u familiju „ljubitelje“. Obrnuto proporcijalno, razumemo se je l’? Znači ako jedan pije, drugi ne pije i obrnuto, prosto rečeno, s tim što na stranu onih koji piju sa naše strane je broj mnogo veći. Velika familija, nije lako to sve ni popamtiti.

Što li je to tako, majku mu? Još da se razumemo, u familiji nema notornih alkoholičara, ali nema ni onih koji uopšte ne piju, sem u ovim primerima koje sam već navela i objasnila. Izgleda da je ljubav prema „pijenju“ stvarno nasledna. Koji li je gen zaslužan za to, baš me zanima?

Koliko mi je poznato od cele te familije, mislim da samo moja rođena sestra nikada u životu nije zapalila cigaretu i sva naša deca naravno. Ta je nikada ni ne zapaljenu ne bi držala u rucu. Ostalo su oni koji su probali, koji su ranije pušili k’o Turci, a onda „batalili“ i oni koji i dalje puše kao Turci. Totalno poročna familija, šta ću kad im pripadam, a ne volim da lažem.  8)

Dok stignemo do „lakih“ droga, mislim da treba da kažem da svi imaju srećne brakove. Velika familija, a samo jedan razvod. Sebe ne mogu da računam, jer nisam bila zvanično udata, ali ‘ajde da kažemo, sa mnom dva razvoda. Kako to baš oba pokrenuta od dve ćerke, od istog oca i majke i što tako?  Jesu li i to geni? Hm…pre da je vaspitanje u pitanju. Ostali ćute i ako im možda nije dobro, a nas dve „crne ovce“, ali mnogo pametne „ovčice“. 😀

Stižemo do „lakih“ droga. Stava sam da lake droge ne postoje. Ako kažemo da je pušenje marihuane „lako“ drogiranje, onda sam od cele te familije jedino ja imala sve predispozicije da postanem narkoman. Slovima, imenom i prezimenom smem da potpišem da od svih njih niko nikada nije zapalio džoint. Opet imenom i prezimenom mogu da kažem da ja jesam. Jedina crna ovca načisto.

Sa druge strane, i ako ovca, ispada da sam bila jako pametna i da je u trenutku kada se sa „lakih“ prelazi na teže, moj karakter došao do izražaja. Kao što nijedna od dve sestre kojih sam se setila nikada ne bi popila ni čašu piva, ili kao što moja rođena sestra ne bi zapalila cigaru, ili od onih koji puše nikada ne bi zapalili džoint, tako ni ja nikada nisam ni pomišljala da probam nešto jače od marihuane. To je bio moj limit. Kraj svih mojih poroka.

U svemu ovome radoznalost igra jako veliku ulogu. Nikada ništa poročno nisam radila da bih ispala neka faca, kao što se često dešava. Uvek sam bila izuzetno radoznala i hrabra što je za sve moguće poroke najgora moguća kombinacija. „Radoznalost je ubila mačku.“, ja nekako pretekoh.

Volim da popijem, ali me nikada nećete videti da se zavodim, da se teturam, da ne znam šta pričam i kako se ponašam. Volim da pušim, jebi ga to i nije neki porok u današnje vreme, ako pričamo o duvanu, ali recimo pušenje trave je porok na korak do kraja. Ozbiljno to mislim, ali nikada niste mogli da me vidite da ne umem sebe da kontrolišem ni po kom osnovu. Nikada sebi ne bih dozvolila da ne znam šta pričam, šta radim, gde sam, sa kim sam. Razumete?

Krajnje radoznala, ali i karakterna osoba, rekla bih. Uvek sam u glavi imala da sutradan treba da se probudim i pogledam sebe u ogledalu i da se ne zastidim nijednog svog postupka. Bez obzira što su neki moji postupci možda drugima izgledali „van svake pameti“, meni su bili sasvim korektni i u omamljenom i neomamljenom stanju uma. Znači sve ono što sam uradila, uradila bih svakako, nevezano za poroke. I to se razumemo, je l’ da?

Šta od svega toga što nosimo sa sobom, naslede naša deca?  Svako bi voleo da mu deca budu bolja od onoga što je on bio, ali šta sa onima čija deca budu mnogo gora od onoga što su oni sami? Hm…?

Pogledajmo decu iz te iste navedene „Nešović“ familije. Znači deca od 2 do 22 godine. Četvrta generacija u ovom našem primeru. Odrastaju u sasvim drugom okruženju od onoga kako su rasli njihovi roditelji, a o babama i dedama, tj. prababama i pradedama da ne govorimo. Da li moja sestra koja nikada nije ni cigaru zapalila može da priča o štetnosti marihuane svojoj deci? Naravno da treba da priča, ali mislim da će moj sestrić imati bolju predstavu o svemu tome kada iz prve ruke čuje sve što jedan džoint može da mu donese.  Koliko zdravstvenih problema može da mu donese pušenje cigareta ili koliko alkohol loše utiče na zdravlje i na procenu svih mogućih situacija u kojima može da se nađe.

Mišljenja sam da nemam nijedno jedino pravo da lažem svoju decu u koju podrazumevam svoju rođenu decu i decu koju mi je rođena sestra rodila. Nekako mislim da sam dužna da za njih petoro odgovaram pred sobom, a i sutra pred njima. Naravno da sve što imam da im kažem je usklađeno sa godinama u kojima su. Dušan 18 godina, Nikola 15, Jovana 11, Marko 3 i Ana 2. Nekako mislim da što je čovek u mladosti poročniji, ako je karakteran, posle bude dobar primer, kako šta treba, a kako ne treba, šta se može, a šta se nikako ne može.

Svu ostalu decu od svojih daljih braće i sestara puno volim, ali mislim da u te stvari ne smem da se mešam, jer kada Nikoli ispričam priču i istu tu Marijani, neće me isto shvatiti. Marijana će da kaže „tetka je opičena“, a Nikola će da razume samu poentu moje priče, jer je odrastao sa mnom i zna kada je tetka ozbiljna, a kada se zeza.

P.S. Stoji tako ovaj post u draftu, pa rekoh da objavim, možda nekom bude jasno šta je sve pisac hteo da kaže? 😀

Još jedan decembar u nizu

Bili smo u Kraljevu na slavi. Ne mogu da vam pričam koliko nam je bilo lepo, jer svaki put kada se vratimo u Beograd treba mi bar dva dana da dođem sebi, da nekako prestanem da tugujem, ali ozbiljno. Razvali me seta i nostalgija.

Ostaću ceo život tako rascepljena i rastrzana između doma svojih roditelja i doma koji stvaram sa svojom porodicom. S obzirom da svuda idemo zajedno, kada odemo tamo ništa i niko mi ne nedostaje, svi koje volim su pored mene. Ne morate da mi verujete, a ja se evo rasplakah ko malo dete. U suštini i jesam dete, zato se tako i osećam.

Od sredine devedesetih kada sam počela da studiram vucaram neke torbe i stvari, ali nikada se stvarno neću iseliti iz Kraljeva, pa makar imala još šestoro dece i četiri muža.  😀 Nikada mi nije bilo teško da se o čas posla spakujem i odputujem negde, volim da putujem, ali svaki put kada sam se vraćala su trenuci koje ne umem da opišem.

Sam osećaj kada autobusom ili autom ulazim u Kraljevo i kada mi se nekako srce napuni nekom bezrazložnom srećom je neprocenjiv, a kada uđem u lift i pritisnem dugmence sa brojem 13 već prerasta u blagu euforiju. Spavati u svom krevetu, ma šta da vam pričam. O ljudima koji tu žive da i ne govorim.

I ništa…život ide dalje. Deca rastu ja podetinjila. Prolazi Još jedan decembar, a i dalje Boli me moje Kraljevo. Neka sećanja mi teraju suze na oči. Linjam se sada već više od Edija, a garsonjeru u Babušnici još nisam kupila. Najveća sreća u svemu tome je biti ovakav ko što ja jesam. Drži me 15 minuta, dan ili dva najviše, ali u svakom slučaju Optimizam je način života,…a dobar komentar para vredi. 🙂

„Fitoval – losion, šampon, kapsule. Veruj mi. Bila mi je providna glava. Al’ s obzirom da je sve drugo ok, manje više za kosu Možeš biti i ćelava i onda ćeš sebi biti dobra Odličan stav o životu.“ Kokica

Poslušala sam Kokicin savet i kupila Fitoval, a rezultate ću da javim. Nije baš da mi se providi glava, 😀 , a da je prazna, jeste.  😀  Sve se nešto pitam da li će rast kose da bude srazmeran sa količinom novca za kupovinu garsonjere.  🙄 Kako raste kosa, tako da se i buđelar deblja, eeee…

Utorak je, možda večeras napokon dobijemo i tu sedmicu na lotou, e onda ću da bacim Fitoval i da se ošišam do glave. Čula sam da je to u današnje vreme moderno u Srbiji. Eee,  pa prijatelji, mogu i ja jednom u životu da „teram“ modu. Znači to će da nam bude šifra. Nije baš pametno u Srbiji objaviti ovako javno da si dobio sedmicu na lotou tako da ću ja samo postaviti jednu svoju oćelavljenu sliku i vi ćete znati šta je u pitanju. 😉

I za kraj, nisam zaboravila. Joco i mama još samo par godina i slavimo vašu zlatnu svadbu. Ivan i ja sastavismo 4 godine, a za vaše 42 godine braka sve što ste prošli najbolje znate vas dvoje, a mi jedva da možemo i da naslutimo. Ljubimo vas i volimo i želimo puno sreće, zdravlja, ljubavi i…ma unučića vam je dosta, sad su praunučići na redu. 😉

Dušan, Ana, Danijela, Marko, Jovana, Nikola i Ivana...

„Ne vjerujem u zabrane…“

Obećala sam vam slike nakon druženja sa Biljanovićima 😀 tako da sada ispunjavam obećanje. Naši drugari su malo stariji od nas, ali to nas nikako ne sprečava da na svet i život gledamo iz istog ugla.

Ništa neću više da vam pričam samo ću potpisati izjavu koju je Darko dao za Jutarnji list:

„…- Pobornik sam teorije da je odgoj presudan, a ne kao što većina kaže da su djeca ‘takva’. Stvar je tretmana, odnosa. Bitna je dosljednost. Valjda sam te stvari riješio dok su bili mali, postavio sam pravila, a da nisu bili svjesni, tako da im nikada ništa nisam zabranio, naređivao, kažnjavao. Uostalom, ne vjerujem u zabrane – kaže.“ Darko, a ja potpisujem.  😀

nemresbilivit i charolija

To je ta ekipa

Ništa se ne mora…

Ne mogu da se složim da se mora učiti, da se mora nameštati krevet ujutru, da se mora spavati, kupati, prati zubi, reći „hvala, izvini, izvoli…“, da se mora čitati, raditi domaći zadaci, biti fin za stolom, ništa se sa tim ne slažem, jer ništa od navedenog se ne mora i ko zna čega još sve se deca ne moraju pridržavati. Ovde mi najviše bode oči to „mora se“.

Mislim da je život mnogo lakši i lepši kada se sve ovo navedeno upotrebljava, ali se ne mora. E sada, kako deci bez „morati“, usaditi sve to? Kako ih naučiti da nije loše imate obaveze? Treba, ne mora. Ne umem da vam kažem recept, ali vam mogu reći kako na sve to ja gledam.

Sve ono što se MORA je nešto što se nameće nekome, a bilo kakvo primoravanje, samo od sebe stvara otpor i kod dece, a i kod odraslih. Ako neko nešto mora, onda samim tim nije slobodan da radi ono što želi, već zato što je neko drugi tako rekao. Znači u samom startu se stvara neki razdor između onoga ko naređuje i onoga koji to mora da uradi.

Igračke mogu da budu svuda rasturene, pobacane na sve strane i ne moraju da se skupe, deci ne smetaju, a više i neće da se igraju. Želim da ih pokupe, a njih mrzi. Dobro, nema problema, vaše igračke vaša stvar, ako vas mrzi da skupite, mene mrzi da ih preskačem, znači ono što meni smeta ja ću da sklonim i da bacim u kantu, to je moja stvar. Šta koga briga šta ja radim sa onim što mi ne treba i što mi smeta?

Znači važi, ne morate da ih skupite, to je vaša stvar, ali ih sutra neće ni biti. Nema svađe, uzmem kesu za đubre i laganica jednu pojednu ubacujem u kesu. Da vidiš samo kako potrče da skupe igračke i sledeći put ne treba ni da kažem da posle igre treba da se pokupe. Znači ne moraš to da uradiš, ali to će imati svoje posledice, ako ti odgovara to što će se desiti zbog toga što nešto ne želiš da uradiš, onda nema nikakvih problema. Suoči se sa posledicama i teraj po svome. To ti je život.

Ne raditi se domaći zadatak, ne čita ti se knjiga, koju treba da pročitaš, ne učiti se, mrzi te, pa dobro i ne moraš. Meni sutra niko neće dati jedinicu, neće mi niko ništa reći, šta me briga za to, to je tvoja stvar. Ako tebi nije problem, što bi meni bio? Neće mene sutra niko da ismejava zato što sam lupila neku veeliku glupost u školi. Ja sam svoju lektiru odavno pročitala. Suoči se sa posledicama i teraj po svome. Ako tebi odgovara, odgovara i meni. Podržaću te u svakom slučaju. To ti je život.

Ovo su samo dva gruba primera, ali mislim da se suština vidi. Deca treba da imaju pravo izbora i da se suoče sa posledicama. Akcija i reakcija. Ako sa dve i tri godine nauče da sve što rade ili ne rade ima svoje posledice, onda kada dođe vreme za školu i neke druge ozbiljnije stvari, ne treba ni da im se objašnjava.

Ne treba da rade ništa zbog mene i da bi meni udovoljili. Ti slušaš mene, ja slušam tebe. Ja slušam tebe, pa slušaš i ti mene. Ravnopravno i pošteno. Ne moramo to da radimo, ali nam je svima mnogo lepše. Iz toga proizilazi poštovanje, a poštovanjem se pokazuje ljubav. Ja tebe volim, pa te s toga i poštujem.

Ne očekujem da i deca mene vole i poštuju, zato što to tako treba ili je prirodno. Svaka prava ljubav se zasluži svojim delima. Ono što radimo za one koje volimo radimo zato što ih volimo, ne zato da bi i oni voleli nas. Važno je da drugima ne radimo ono što ne volimo ni nama drugi da rade, pa ma kakvi odnosi bili u pitanju, između mame i deteta ili sutra između deteta i drugara, ili još kasnije u ljubavi kada dete odraste.

Znači nekad sutra, mogu da odem na mesec dana sa njihovim tatom, ako poželimo. Nedostajaće mi deca naravno, kao i mi njima, ali neću se opterećivati sa tim da li rade nešto što se „mora“, jer ništa se ne mora. Radiće ono što treba da se radi, da bi im bilo lepše i bolje i ni iz jednog drugog razloga.

Naravno da je ljudski grešiti, možda moj pristup deci nije dobar, pokazaće vreme, ali za sada nam dobro ide i nećemo ništa menjati. To što ponekad vičem, pokazuje samo moju slabost, ali treba imati u vidu da sam i ja samo obično ljudsko biće, pa pri tom i mama. Obećavam da ću se popraviti, ljubi vas majka.

Retrospektiva

Jeste tu bilo nekih postova od mene i slika i svašta nešto u zadnje vreme, ali nisam zadovoljna. Prestala sam da odgovaram na komentare, to mi smeta, ali jednostavno ne postižem. Uglavnom sam prestala i sama da komentarišem vaše postove, ali čitam ih kad god mogu. Toliko o tome.

Uglavnom većina ovo zahlađenje i kišu vidi kao prolazno i pripremu za jesen, a meni je već zima na pragu. Imam potrebu da obujem čarape, a to nikako ne valja. E baš neću. Kada obujem čarape to znači da je letu definitivno kraj. Toliko i o tome.

Postoji jedan problem na mom blogu koji ni 16 nekih „stručnjaka“ nije uspelo ili nije htelo da reši, tako da ću morati sa tim da se pozabavim prvom prilikom. Ne kažem da sam stručnjak, pa čak ni „stručnjak“, ali jebi ga bre brate, nervira me opasno, a svoje probleme jedino sama rešavam, pa ma kakve prirode da su. Slike prvo moram da kačim na photobucket ili preko nekih plugina, pa tek onda da se vide na blogu. Neki problem sa WP 100%. Bolje da ništa ne čačkam dok ne
„dohvatim“ malo mira od svih i svega. Dobro je i ovako. Kao što rekoh ide mi zima, ima dana.

Bliži se BlogOpen nekako ne vidim svoje mesto tamo. Verovatno zato što sam do sada jako želela na prethodne da odem, a nisam mogla od obaveza, sada me već prošla volja. Možda baš odem. Nikad se ne zna. Pokušavam egoistično da pročačkam neki dobar tekst za Blogopediju, ali koliko god da prija mom egu, iskreno ništa ne mogu da pronađem što bi bilo vredno pažnje. Ipak sam i malo objektivna. Možda nešto i pronađem, opet ima dana.

Slede nam pregledi i iskreno se nadamo još jedna operacija. Treba se osloboditi ove stome na Ivanovom stomaku. Nije mi svejedno. U septembru imamo neko prvo merenje, pa ćemo znati šta i kako dalje nas čeka. Neka toga sada.

Trenutno se u Nikšiću održava svetsko prvenstvo u padobranstvu. Nema nas tamo. Žao mi je, ali mi je žalije što su svi problemi koji su nas strefili prouzrokovali da ove sezone ne skočim ni jedan skok. Najradije bih plakala zbog toga, ali kada nisam plakala zbog važnijih stvari neću ni zbog toga. Nismo otišli u Rijeku, na Krk, Lošinj. Jebi ga, proveli smo lepe dane na moru, u selu, jednom, drugom, na splavu…kompenzacija za skakanje, ali vrlo mala uteha.

Neko nas je debelo ispalio za kintu, ne znamo ko, ne znamo zašto, ali nije ni važno, umemo mi da živimo i bez para, a sa druge strane para nikad dosta, a i mi ne umemo sa parama. Koliko god da zaradimo, dovoljno nam je samo za nedelju dana. Ni malo utešno, ali nama ume da bude dobro i sa vrlo malo, a tek kada imamo malo više, e onda mu jebemo kevu od zajebancije. Ma…to su samo pare, a sa druge strane smo se i uverili da možemo da preživimo i bez žutog dinara. Nije ni to loše. Uvideli smo da i bez žutog dinara ima da nas ima sutra.

Deca su zdrava, srećna i zadovoljna, a to je najvažnije. Sutra krećemo u peti i u drugi razred. Mališani se dooobro zezaju. Rastu, smeju se, igramo se, putujemo, na svašta su navikli i svašta su naučili. Marko ume da pokaže srednji prst kad treba, Ana je progovorila engleski „Fanta d sok“, devojke skaču na glavu i plivaju bez pomagala, spremaju se za nove školske pobede i poraze. Jebi ga…baš mi je žao što mora u školu da se ide, ali to vama kažem. Deca treba da idu u školu samo onda kada sama to požele i da uče samo ono što ih zanima, sve ostalo je gubljenje dragocenog vremena i krađa od životnih radosti.

Edi je pas kakvog niko nema. Nije što je naš, ali je stvarno duša od čoveka. Zove me „teta Ivana“ i ja sam mu najveća enigma, kao i deci uostalom. Neko ko ih sve skupa najviše voli, a koga najviše i treba da slušaju i ko se najviše smeje i igra i viče i lupeta i glumata i priča i psuje i pokušava da ostane normalan, koliko toliko. A slušaju, svi do jednog, pa kad sam se prva setila. I to nam je jedna od dečijih uzrečica, koju su čuli od „teta Ivane“. „Prvi sam se setio!“

Verovatno ću sada stan okrenuti naglavačke. Kada ne znam šta ću sa sobom, onda generalno sređujem stan. Doduše nije nas ni bilo kući preko mesec dana, sem u kratkim navratima tako da i ima tu svašta nešto da se uradi.

„Mama je luda nacisto“…i to nije ništa  ružno, već moja lična izjava koju su deca prihvatila i često je Ana kaže, a deca su uvek u pravu.

Malo sličica sa jednog od naših uživanja.

„Pravila ponašanja dece na plaži“…grrr

Dok leškarite na nekoj plaži svašta možete da vidite i čujete. Ono što lično meni najviše bode oči i uši su roditelji. Na plaži možete da vidite ko je kakva mama, kakav odnos tata ima sa decom i porodicom uopšte, kako deca žive u toj porodici i jesu li srećna.

Peskovita plaža, puuuno dece, kofica, lopatica, kamiončića, traktorčića i svega što jedan dan na plaži deci može da učini još zanimljivijim. Izležavam se tako i posmatram šta se dešava.

– Monika ostavi to, isprljaćeš ruke!!!

– Igore obuci majcu, izgorećeš, pa nećeš moći da spavaš!

– Sandra stavi šešir, dobićeš sunčanicu!

– Ako ovog momenta ne izađeš iz vode, nikada te više neću dovesti na plažu!

– Beži tamo, pusti me na miru, ne mogu da se kupam sa tobom sada!

– Sedi tu i da se više nisi mrdnula! Popela si mi se na glavu danas!

– Ostavi više taj pesak, vidi na šta ličiš, ućiće ti u oči i usta!

Jure decu po plaži sa zalogajem nekog sendviča i preklinju ih da pojedu, stavljaju im kape, koje deca u sekundi bace dole, tresu pesak sa peškira svakih dva i po minuta, isteruju ih iz vode, jer su im „poplavela usta“, mažu ih faktorom 2000 po 160 puta dnevno, ljuljaju ih u peškiru da bi malo odspavali, ponašaju se prema rođenoj deci kao da su blesava.

Nemam vremena da smislim naslov

Znam da je vreme godišnjih odmora, ali mi je jako zanimljivo što posećenost ovom blogu toliko varira da mi je stvarno mnogo smešno. Izgleda da ako hoću da me neko čuje treba samo da vas obaveštavam šta sam danas jela, gde sam išla, koliko puta smo šetali kera, da li je komšija prebio ženu, a ja ga prijavila i da negde između tih obaveštenja dodam i da mi je svega dosta,  jer kada pokrenem temu o tome kako stvarno ljudi žive u Srbiji, verovatno većina kaže: „Evo ova opet nešto kenja!“ i neće ni da pogledaju. 😀

Imala sam priliku da za ove dve i nešto godine postanem cenjeni bloger, jer mnogi i za dosta kraće vreme uspeju da „animiraju“ javnost na razne načine, ali jebi ga nisam iskoristila priliku. Ipak sam odlučila da se nikako ne klasifikujem.

Svoja sam, nisam novinar, nisam bloger, nisam pisac, nisam čak ni padobranac, ni internet manijak, nisam ni samo mama, ni samo udata žena, nisam ni kuvarica, ni kurva, ni gospođa, nisam ni astrolog, ni ekonomista, ni sanjar, ni poznavalac boja, ni prodavac cipela, nemam pojma o džudou, o ribolovu, nisam ni poznavalac ljudske duše i tela, ni poznavalac filmova i muzike…ko zna šta sve još nisam. Nisam ništa od svih kategorija i strana koje postoje na mom blogu, ali sam zato sve to odjednom. E baš to sam.

Zbrka. Samo neka je ludo i brzo. Neka se nešto dešava. Neka život ne prolazi u letargiji. Ne sme biti dosadno, jer kada je dosadno onda je opasno. Kada bih se opredelila za samo jedno, odlepila bih. Ne umem živeti tako. Ma ne želim. Da se ne rasplinjujem mnogo. (a mogla bih sada da napišem 16 i po strana).

Nemam vremena za to. Moram da idem da kupim ribu, piletinu, koka kolu, cigare, beli luk, paradajz, krastavac…i još ponešto. Moram da zapišem, kad ne zapišem pola zaboravim, jer leti mi pamet na 48 strana, pa zaboravim.

Da ispoštujem one koji vole da čitaju o mom životu da kažem, da ovaj keronja Edi sere za sve pare. Većeg seronju nisam videla. Zanimljivo je što obožava da se posere onako usput. Povedeš ga napolje, a on se od trećeg sprata do prizemlja posere tri puta. Ne vredi da vičeš, da ga prekineš i cimaš. Jok bre, sere batica onako usput. Smešan je, tupča pravi. Izvedeš ga na travu, a on zalegne, jer sve obavi još u ulazu. Sve mislim da on to meni namerno radi.

Postala sam neplaćena čistačica ulaza. Šta ima veze ? Bar nam ulaz izgleda sve čistije i čistije, jer je svima bilo teško da mesečno za čistačicu izdvoje po 200 dinara, pa je i nemamo. Ludnica. Šta sam samo đubreta pokupila sa stepenica i spratova, između Edijevih govana, ne možete da verujete.

Zašto ljudi ne žele da očiste ispred svojih vrata, e nije mi jasno nikako??? Ma šta ih briga. Kakav je ovaj naš seronja, počistiću im ja. Pičim po zgradi sa kesama, džogerom, vodom i onim što miriše, za pod. Miriše ulaz na cveće, jok na govna ovog „konja“.

Samo čekam da mi neko nešto kaže. U smislu: „Taj vaš pas sere po ulazu.“ Daaaa…naš pas je mali, voli da se posere u ulazu, ali zašto vi niste očistili ovo kilo i po đubreta ispred svojih vrata, pa mu onda otvorim vrata i saspem mu sve unutra, sem govana naravno, govna su moja koliko i Edijeva. Ovaj narod je mnogo velika stoka, to je činjenica i tačka. Ovo i tačka, rekoh da mi je uzrečica.

Odoh bre u prodavnicu, a htedoh još svašta da vam kažem. Kao nikakva domaćica, kuvarica, vlasnica psa, majka, supruga, padobranac u pokušaju…i sve ono što vam rekoh gore…pa gledajte sami.

Pričaću vam o Avganistanu, o Americi, o Srbiji, o Šutanovcu, o Tadiću, o Vukovaru….i još o pticama, kučićima, deci, padobranstvu….ma svašta nešto. Odoh, žurim, a vi izvinite ako ovaj post nije dobio ni početak ni kraj. Žurim stvarno, nemam kada ni naslov da smislim.

Edi naš novi drug, brat, prijatelj i rođak :)

Šta reći? Imamo novog člana porodice, Edi beli labrador i volimo ga kao da smo blesavi. Nadam se da će mu sa nama biti lepo kao što je nama lepo zato što je on sa nama. Izvalio mi se kod nogu i drema. Duša malena. Prosto još ne verujem da opet imam kuče.

Naša dečurlija

Od onih sam kojima je dovoljno reći jednu rečenicu, pa da ja onda mislim i mislim. I tako, danas ceo dan mislim. Bila sam single mama dugi niz godina. To nikako u mom slučaju nije bilo nešto što sam gledala kao strašno i tragično, već kao svoj izbor i sticaj kojekakvih okolnosti.

Nismo bili venčani, zbog nekih papira, živeli smo zajedno dve i po godine i mnogo se voleli sve to vreme, a onda jednostavno jednog dana smo shvatili da nikako nismo više jedno za drugo. Nemam pojma kako u životu dođe do toga, da nekoga voliš, da živiš sa nekim, da stvaraš sa nekim, imaš dete, planove, a onda jednog dana da shvatiš da je najbolje pustiti tu osobu da ode. E baš tako je bilo.

Uveče nismo imali pojma, da ćemo sledeće jutro sedeti jedno naspram drugog i u suzama se razići. Plakali smo oboje, ali smo bili svesni da je tako najbolje za sve, prvo za naše dete, a onda i za njega, a i za mene.

Nismo bili par koji se svađao, tukao i slične zajebancije. Nije postojalo nikakvog maltretiranja, ponižavnja i šta ti znam čega sve biva u sličnim vezama.  Bila sam starija 3 godine od njega, ali to nikako ne znači da sam bila i zrelija, pametnija.

Kao dete koje je svoje najlepše tinejdžerske godine proveo u ratu, silom prilika, mnogo više od mene je osetio sve nedaće života. U 22 godine postati tata iz svoje želje i ljubavi, ne slučajno, već baš onako iz srca je nešto što poštujem i čemu se divim, a meni je sa 25 godina nekako i bilo sasvim u redu, da volim i želim dete sa čovekom kog volim.

Naši snovi su se raspršili možda baš iz razloga što sam ja bila spremna da „jedem“ život, da ga živim i uživam, a on je samo hteo da životari. Ja sam grizla i vukla, a on je stajao u mestu. Položiti 11 ispita, jedan za drugim, sa malom bebom i svim obavezama koje „bračni“ porodični život nosi sa sobom, nikako nije mala stvar i najbolje govori o tome koliko sam bila spremna da zaista „pojedem“ sve pred sobom.

Mislim da je najveći i jedini problem bio što sam nekako u toj nekoj borbi za neki bolji život bila sama i eto tako razišli smo se. Nisam htela i mogla više da ga vučem, a on više nije hteo i mogao da bude neko ko će biti vučen. Gotova priča.

Neću da vas davim sa bilo čim posle toga, ali eto zamišljajte. Moja devojačka soba i moja curica i ja same u njoj. Moji tata i mama koji su nam pružili maksimalnu podršku. Ja koja se ponašam kao da se ništa nije ni desilo. Idemo dalje.  Neću da vam pričam i objašnjavam koliko je teško ostati priseban i normalan i detetu od dve i po godine objasniti zašto tata više nije sa nama. Moja mala je MOJA mala, tako da ću vam samo reći da liči na mene.

Ono što se jednom pokida nemoguće je sastaviti, tako da ako dođete u situaciju da spašavate neku prošlu vezu, mogu samo da vam kažem da ne činite to, ne trošite energiju i vreme. Mi smo pokušali ponovo, ali neke stvari se nikada ne menjaju. Njemu nikada neće niknuti veća muda od mojih i to je bio najveći problem.

Da se vratim sada na početak moje priče. Moj bivši dragi sada pored sebe ima neku drugu ženu, neki novi život, imaju sina i jako sam srećna zbog njih. Onako iz srca. Volela bih kada bi oni moju Jovanu svojatali. Volela bih kada bih mogla da ih pitam da li oni to zaista žele da je usvoje pošto je toliko vole. Nije tako. Nismo te sreće ni Jovana, ni ja.

Tužna sam zbog toga, ali zato me ništa ne sprečava da svojatam tuđu decu. 🙂 Da kažem da ih imam četvoro, odnosno šestoro. Moja prva deca su deca moje sestre i njih ni za dlaku ne odvajam od svoje dece. Dušan, Nikola, Jovana, Jana, Marko i Ana. I stvarno ne postoji ništa što ne bih uradila za bilo koga od njih.

Ništa me ne sprečava da i dalje „jedem“ život. Dušanu, Nikoli i Jani nikada neću da budem mama, ali sam sigurna da ću im uvek biti makar dobar drug i veliki prijatelj, a u životu ako nekad zatreba i veliki oslonac. Želim to da znaju.

Naše bogatstvo

„Letite, letite!

To je tako otmeno i lepo,

danas toliko retko i neobično.

Letite,

prosto poletite,

kao što se letelo nekad,

pre nego što smo se uplašili.

Duško Radović“

Poletite u život bez straha, bez mnogo kovanja planova, bez čekanja, vreme nemilosrdno prolazi, nemojte zakasniti na let. Ne treba vam novac da biste bili bogati i srećni.

Svi oni oprezni ljudi, koji na sve misle, koji sve predviđaju, obavezno upadaju u neke klopke, jer računati na poteškoče, znači i stvarati ih. Pre braka sam imala četiri teorije o vaspitanju dece, sada imam četvoro dece i nijednu teoriju. Opustite se i uživajte u životu, u svemu, u deci ako ih imate, ako ih nemate uživajte u tuđoj. Družite se sa njima bićete sigurno mnogo bogatiji, pametniji i lepši.

http://vimeo.com/moogaloop.swf?clip_id=9960871&server=vimeo.com&show_title=1&show_byline=1&show_portrait=0&color=00ADEF&fullscreen=1

Naše bogatstvo – Our only treasure, anything else we don`t need from Ivana Momcilovic on Vimeo.

Razvod braka je često izlaz iz pakla

Ušla je u sobu. Spustila kesu na krevet i rekla: „Više se ne vraćam u onaj pakao.“ Odlučila je da preseče posle 10 godina i presekla zauvek. Ishitren potez? Nikako. Uvek je sve planirala, uvek davala još jednu šansu, pa još jednu i udarala crtu između njih malo po malo. Pričala, molila, plakala, želela da spase, ali na kraju je sebi priznala poraz i stavila tačku posle crte koju on više nije mogao da pređe.

Sve šanse i prilike je prokackao i na kraju je izgubio. Sve što je imala dala mu je, i više nego što je zaslužio. Tako da kada je tu kesu spakovala i iznela iz njihovog zajedničkog doma tu se više nije vratila. Kada se odlučiš da nešto uradiš, onda budi siguran u svoje postupke, a ne “ ‘oću piškim, neću piškim.“.

On se naravno nije ubio, kao  što je pretio da će da uradi, nije ni nju ubio, što se možda zamalo desilo par puta. Sve mu je ostavila, sve što su stekli, kuću, stan, kola, placeve, pare, ma sve, okrenula se i otišla. Materijalne stvari nisu razlog da neko ostane u užasnom braku.

Njegov uslov da bi potpisao razvod braka bio je da deca na sudu pripadnu njemu. Pristala je i na to. Majci decu ne može nijedan sud da oduzme, sem na papiru. Pripala su mu deca. Hteo  je da se pokaže kao veliki tata, jadan čovek, koga je ostavila žena, nikakva majka, nikakva domaćica, nikakva kuvarica, nikakva ljubavnica, nikakva radnica, nikakva u svakom pogledu. Rekla je samo: „Dobro.“  Deca uvek pate, ali se deca vremenom i naviknu na novonastalu situaciju i shvate da je tako bilo najbolje po sve njih. Deca nisu razlog da neko ostane u užasnom braku.

Kada se posle par dana umorio od uloge „velikog“ tate, pozvao  je upomoć nju, pa koga bi drugog. Takvu „nikakvu“. Deca su sada sa njom naravno, on je staratelj te dece, samo na papiru, a ona je slobodan čovek. Ima sada svoj stan, svoj mir, svoj život, svoju decu. Ona je žena koja je u svoje ruke preuzela svoju sudbinu. Jaka, hrabra i pre svega pametna. Ne postoji nijedan razlog da ostajete u braku u kom ste maltretirani. Rešenje uvek postiji, budite pametni, jer život je samo jedan. Ne dozvolite da budete ucenjeni.

Razvod braka je jedna od najtraumatičnijih situacija koja vas može zadesiti, ali ako se odlučite na takav korak budite pametni kad već niste bili kada ste se venčavali.

P.S. Ovaj post je posvećen svim onim ženama koje odgovore traže na Google-u. Ukucaju „razvod braka“, a on ih pošalje kod mene. Iznenađena sam koliki je to broj.  Ovo je istinita i uproštena priča, život sami komplikujemo kao i priče, a istina je da je sve jednostavno, samo treba dobro pogledati situaciju sa svih strana i odlučiti se. Pakao od braka jednako je promašen život, a za novi početak nikada nije kasno, pa ma koliko se situacija u datom trenutku činila beznadežnom. Srećno vam bilo.

Samo mojoj Ani

Bacim je tako na sredinu velikog kreveta i golicam i ljubim i gnjavim i uživam i smejem se kao detence. Smeje se i tačno mi srce pomera sa mesta, od neke radosti, naivnosti, nevinosti, sreće, ljubavi. Ma da crknem od nekih osećanja.

Kasnije je posmatram dok se igra i zamišljam kako pleše svoj prvi bračni ples, pa mi i suze krenu. Naravno da se neće udati za kretena, jer ako taj neki bude samo jednom povisio ton na nju, ona će otići. Reći će i sebi i njemu i celom svetu, „na mene niko ne može da viče…sem moje mame… ponekad.“ 😉 Imaće temelj.

Ako nekada neko digne ruku na nju, slomiće mu je. Slomiće je svojim pogledom, okrenuće se i otići, a onda će njena mama da mu je stvarno slomi. :mrgreen: Zar zaista ljudi ne vide povezanost svog detinjstva sa ostalim fazama života?

Ako vaši roditelji, puno viču na vas, naviknete se, pa vam bude sasvim normalno da i drugi viču na vas. Ako vam kada porastete neko kaže „…UĆUTI GLUPAČO“. „On me voli, nema veze što me zove glupačom, ne misli on tako.“, to je samo ono što ste već naučili u primarnoj porodici.

Ako vas roditelji tuku dok ste dete, naravno da to ne shvatate tragično. Pa oni vas vole, zato vas i tuku, da biste bili bolji. NE!!! Oni vas po guzi tuku zato što drugačije ne umeju sa vama, zato što su veći i jači, zato što misle da su pametniji. Uče vas da kada vas neko tuče, treba da se povinujete, slomite nad silom i sutra kada vas muž opauči šamarom, morate da znate da ste slabiji, da vas izdržava, da je on veći i jači, da vas voli bez obzira što vam je kosti pomerio.

Nisam dosadna, ovo je neiscrpna tema. Nešto o čemu treba uvek da se govori. Moju Anu neće sutra niko da tuče. Kilometre koje dnevno prepešačim na ovih zimskih, 70-80 stambenih kvadrata, da bih njoj i sebi učinila život zanimljivim i lepšim…ma neće nam niko oduzeti. Niko nam ne može i ne sme oduzeti našu ljubav i poverenje. Ne može se sutra pojaviti, „baja do jaja“ koji nije „baja do jaja“, a da ona pomisli da on to jeste.

Ima da zna, da svaki onaj koji traži od nje  da bude ono što ona nije, ne može da je voli. Naučiće šta znači voleti. Ljubav je ljubav, definitivno. Onako kako volite svoju decu, tako će oni sutra voleti druge.

Moja Ana je sasvim drugačija od svih ostalih Ana koje poznajete. Moja Ana je najlepša Ana koju ste ikada videli. Ako nije najlepša, najšarmantnija je sigurno. Moja Ana je deo mene. Moja Ana ne može da bude obična, kao njeno ime što je. Ima obično ime, jer sve drugo u vezi nje je neobično. Moja Ana je za sada moja i budite sigurni da ću je pripremiti za život, da nekada postane i nečija.

Kada nečija bude postala, postaće samo još voljenija, jer moja Ana je svojim rođenjem donela i mudrost o  kojoj ne umem ni da sanjam, ne umem je naučiti nečemu o čemu ona mnogo bolje zna od mene. Naučiću je onome što ja znam i što se ne može naučiti samim dolaskom na ovaj svet i školom. Nije mnogo, ali moja Ana je već naučila da vredi i niko joj to ne može oduzeti.

Svako od moje dece ima svoju priču, ova je samo Anina.