Архиве блога

Moj blog – moj ventil

Kompjuter, internet i sve što nose sa sobom je odlična stvar koja može da poveže ljude, ali to nikako ne znači da nekog može učiniti starijim ili mlađim. Mi smo ono što jesmo, imamo godina koliko imamo i prihvaćeni smo ili nismo.

Pisati, biti prisutan na internetu, imati blog, Twitter nalog i ko zna šta sve još nije nikakva nauka i nije nikakav izlaz iz bilo čega. Jeste mogućnost upoznavanja ljudi, donekle zavaravanje sebe u nekim stvarima i samim tim i svojevrsna pomoć, ali nikako nije izlaz iz svakodnevnih problema u životu.

Od svih ljudi koje upoznamo ovako „internetski“, što lično, što samo čitanjem, preko blogova svako od nas može da izdvoji samo dvoje, troje ljudi koji vremenom mogu zaista da nam postanu prijatelji. Ostali su kao i kada ih upoznajemo u gradu, na ulici, u školi, na poslu, samo u prolazu. Zato se ne treba zavaravati da su svi divni i sjajni i da sa svima možemo da budemo istomišljenici. Kafu možemo popiti sa svakim, ali to ne znači da ćemo biti doživotni prijatelji.

Što znači da je sve ostalo samo najobičnija kurtoazija.

Nama za ovo što radimo ne treba više od elementarnog znanja, uključiti komp, otvoriti blog, pisati, koristiti par programa i to je to. Znači biti bloger nije nikakva naučna disciplina i nikako se ne slažem da radimo nešto mnogo važno i bitno, bez čega ovaj svet ne bi mogao.

Sposobna sam da kažem baš sve što mislim, na način kakav mi u određenom trenutku prija i boli me dupe šta će ko da kaže. Meni je sve ovo što radim na blogu samo ventil i ništa drugo. Sve nekako mislim pročitaće još neko sem mene.  😀  Nikada ništa ne pišem da bih nekog privukla, da bih povećala posetu, da bi neko pomislio da sam lepa i pametna, da bi me neko primetio i rekao da nisam „za bacanje“, jednostavno sve ovo radim samo zato što ponekad mislim da imam šta da kažem i što to želim da podelim sa drugima, pa makar to bila i samo dva čoveka. To ne znači da nisam upoznala dosta dragih ljudi i da nisu vredni moje pažnje. Naprotiv, ali sve u svemu svako od nas je sam sa sobom, kao i u životu uostalom.

Kad kažem da nas blogovanje i poznavanja rada na računaru ne može učiniti mlađim ili starijim, mislim da nismo stari zato što imamo godina koliko imamo, već zato što sebe vidimo starima. Imati blog i kompjuter nikako ne znači da smo zbog toga bliži mlađoj populaciji. Svako ko može da kaže da se ne oseća starim, a da pri tom stalno to potencira i te kako se oseća ostarelo. Treba pročačkati malo unutra i pronaći ono što nam najviše odgovara. Recimo meni prija da imam samo 13. godina i biram da se tako osećam i niko ne može to pravo da mi oduzme.

Ovako telesno 🙂 još 14 godina i imaću celih 50. Život i zdravlje onda ću da kupim motor i da se vozim po svetu. Možda i nešto pre, ali uglavnom život možemo početi da živimo kako mi želimo, kad god sami to odlučimo, nikada nije kasno. Ne kažem da do tada neću da živim kako ja hoću, samo navodim primer. Do tada će deca da mi porastu, tako da neću mnogo da se sekiram za sebe, u smislu opasno je voziti motor. To svakako i ne znači da ću biti „riba na motoru“ 😀 , ali svakako će to biti moja sreća i užitak, pa kakve veze ima što ću telesno biti baba, duh je bitan.

Ide mi na ono što nemam, veličanje blogera, blogovanja, tehnološkog napretka i tako toga. Život je sve drugo što nema veze sa tim.

Čovek je ženi u nastupu besa slomio kompjuter, pa šta? Kakve to veze ima sa bilo čim? Meni ponekad dođe da mom mužu slomim i kompjuter, i fotelju u kojoj sedi i igra neke glupe kuglice i karte. S tim što bih mu laptop skrcala čekićem, sve u deliće, do neprepoznavanja šta je to nekada bilo. Bolje to nego da ga udarim pesnicom u čelo. Pa je l’ da?

Verovatno i on povremeno ima slične porive i nije isključeno da do toga neće nekada doći, ali to nema nikakve veze sa ljubavlju. Bolje iskaliti trenutni bes na nekoj običnoj stvari nego nad živim bićem. Sigurna sam da bi se posle jednog takvog čina slatko smejali. To nikako ne bi bio atak na ličnost, već na najobičniji predmet, koji nije nikakava veza sa svetom, već kao što rekoh jedan ventilčić, a ventila ima raznih. Živeli smo i pre nego smo imali kompjuter i pre otvaranja bloga, tako da možemo da živimo i bez njih.

Sledeće što ću da uradim je da ću da okačim jedan džak za udaranje i da bijem i lupam i psujem, dok se ne profilterišem. Svaki dan po 15 minuta, pa ću možda onda i zatvoriti blog. Neće mi trebati ventil za izduvavanje. Samo da ne puknem, eksplodiram i ćao zdravo. Ventil je ventil. 😀

„Majmunska“ posla

I tako, krenem sa jednom idejom, da provedem popodne laganica, čitajući blogove i svratim kod Varagića, kad ono od njega odem na neku petu stvar.

Ko zna kada bih i da li bih ikada čula za Ljubicu Arsić da je bloger Nebojšta Krivokuća u „amaterski osrednje majmunisanom“ tekstu nije linkovao? Možda ta žena jeste poznata i popularna, ali šta ću, nisam obaveštena. Međutim njen tekst me jeste malo žacnuo, pa rekoh da vidim ko je ta? Kad ono ona majstor za erotiku. Dugačak ovaj članak, nemam vremena da čitam gluposti, ali sasvim mi je bilo dovoljno da vidim kako je našla inspiraciju za svoju knjigu ili knjige, pojma nemam. Šetala žena „silikonskom dolinom“. Mora da je baš majstorica, ako ništa drugo ono bar pisane reči. Ja sam ipak samo majmun, a ona žena piše knjige. Stručnjak bre.

Ovaj drugi link koji je Nebojša ostavio i tekstove koje sam pročitala, vodi do čoveka koji po svoj prilici nije za džabe dobio batine. Ko zna koga je on uvredio, a taj neko imao kratak fitilj i eto ti belaja? Možda će neko na kraju i mene izudarati, međutim ja sam ipak samo blogerski majmun, tako da nisam uopšte zanimljiva, pa sam verovatno sigurna. Žao mi čoveka iskreno, ipak treba svako da može da kaže i napiše šta god mu je volja, pa ko se slaže slaže, ko se ne slaže ima pravo da se ljuti, može da tuži, ali ne sme da bije, mada bih ja ne retko ponekog i izudarala. Uspešno se suzdržavam.

A za njegov treći link i ako sam rekla da se ne usuđujem ni jedan tekst da pročitam, pročitala sam, nemam reči. Napisao čovek poduži tekst, a ja ko poslednji mentalać čitam, a u meni sve provrelo. Prvo kada sam videla kojoj stranci pripada, mada da je bila i bilo koja druga isto bih reagovala, a drugo. Ma zar on stvarno misli da postoji razlika između svih njih?

Dragi moji prijatelji sve su to ista govna, a mi blogeri smo majmuni, ali ponosni majmuni koji će na svoj amaterski način da napišu sve što im padne na pamet bez obzira da li nas smatrali ovakvim ili onakvim i sigurna sam da će za nekoliko godina ispasti najmanje dva remek dela od našeg majmunisanja. Možda ne u rangu Hamleta, ali Pomodandžu, Mandarinu, Papaju, Mango, Višnju ili neku petnastu voćku može svako od nas da napiše, samo treba da prošetate „silikonskom dolinom“, tu se krije inspiracija.

Za sam kraj, mogu samo reći da ipak svako treba da gleda svoja posla. Ako se pomenuti osećaju ugroženi od blogera, onda je to njihov problem, a meni se nekako čini da nas „majmuna“ ipak ima više, tako da im je zaista pametnije da pišu erotske priče, političke parole ili već nešto šesto, nego da nas uzimaju u usta.

VIP sa pečatom :))

Ne mogu sve da postignem. Nestašica vode, planiram da se selim na Mesec, merkam avion sultana od Bruneja, neki štrajkuju – (ih to već prošlo), Oktobar fest u Beogradu – biće džabe piva u subotu, prijatelj sa FB mi se ne javlja, uči da svira frulu i o njemu treba pod hitno što pre da napišem koju reč… Pa jesmo li prijatelji ili nismo? 😆 I…i… i još svašta nešto, nego i ovo, VIP  blogeri se nešto uskomešali, a najnovija VIP-erka kune na sav glas, kako to da za nju ne nađoše nosače? Takav propust nisu smeli da naprave. :mrgreen:

Sultan sa Bruneja neka pričeka malo, o pivu ćemo sutra, prijetalja ću malo da držim u neizvesnosti, pa nije mu lako da duva u ono čudo, e u tom slučaju ću ovog puta napisati još koju reč o blogerima.

S obzirom da smo je l’te, zaključili da ovo nije blog, 😀 sada mi je samo još i ovaj udarac falio. Em nisam bloger, a do nedavno sam mislila da jesam, sad još pored toga saznadoh da nisam VIP. „E gde ćeš mala, prvo treba da postaneš bloger, pa tek onda da se guraš na neko VIP blogersko mesto.“ Svesna sam ja svega, ne morate da me tešite. 😦

Odem tamo, neću da ih linkujem, neću ni ime da im kažem, gde se neki pitaju gde su to trebali da budu, a nisu i zašto nisu i pravo da vam kažem, iznerviram se, onda se nasmejem nekim glupostima i na kraju doživim otkrovenje.

Oni ne samo da nisu bili tamo, gde su mislili da treba da budu, nego nisu znali da se takav skup uopšte i održava. Za razliku od njih ja sam znala kada i gde se održava BlogOpen i osećala sam se pozvanom, što onda znači da ipak jesam bloger i da ovo jeste blog, a s obzirom da sam pri tom i pozvana, onda sam i ja VIP. E tako. Uuuu jeee… :mrgreen: Samo činjenice bato moj, ništa drugo ne prolazi.

Nego sad još nešto da vam kažem, videla sam neku reklamu, to VIP može da se kupi za 10 dinara. Ne morate uopšte da se mučite, izvadiš lepo 10 dinara i imaš potvrdu ko si bre i šta si. Evo vam i dokaz, videla ja, samo činjenice kad vam kažem.

Mada bih radije da posedujem onaj pečat što ima Srđan. 🙂 Nego ne daju. Nema veze, smisliću već nešto i za to. Možda samo treba da odem da me vide, pa će sami da mi ga daju. Pečat i zdravo, čik onda neko nešto da mi kaže? 😀 Ima da budem VIP bloger, sa sve karticom i pečatom.

Neka nagrada koja me je naterala da razmišljam i pišem o vama…

Da vam se pohvalim. 17. septembra, pred više hiljada posetilaca, održana je svečanost povodom dodele nagrada. Lično se pojavila Verkić – Džepna Venera i uručila mi ovo priznanje. 🙂

„Prix d’Arts je nagrada za blogere koji prenose kulturne, etičke, literarne, osobne itd. vrijednosti izvan nacinalnih i govornih granica. Koji, sažeto rečeno, pokazuju da se njihova živa kreativnost i razmišljanje može lako otkriti u njihovim riječima i između redaka, bez obzira na jezik kojim pišu. Nagrada je zamišljena kao sredstvo promicanja prijateljstva među blogerima, način da se iskaže naklonost i priznanje za njihov rad koji webu daje dodatnu vrijednost.“

Mislim da postoje mnogi zaslužniji blogeri od mene, ali mi je zaista bilo drago na ovom znaku pažnju. Već sledeće večeri sam pozvana na drugu svečanost istim povodom i cenjena Milja Lukić mi je uručila istu tu nagradu, po drugi put, koja me je dodatno iznenadila i obradovala.

Hvala vam devojke. 🙂

Da vam sada malo pojasnim. Da bi nagrada bila validna, dobitnik dobija pravo, a donekle i obavezu da istu nagradu prosledi dalje tj. da preporuči 5 blogera za koje misli da je zaslužuju. S obzirom da sam dobila dve, dajem sebi za pravo da vam napišem nešto o 10 blogera. Prosta matematika 2 x 5, mislim razumemo se. 🙂

Pre nego da počnem, želim da vam kažem da oni kojima uručujem ovu nagradu nisu poređani nikakvim redom i da još ne znam kome ću je uručiti. Moram da naglasim da mi ovaj post predstavlja posebno zadovoljstvo, jer se već neko vreme spremam da vam pišem o ljudima koje čitam, koje sam upoznala na jedan poseban način i ovo mi je idealan povod za tako nešto. Još jednom, hvala vam devojke na inspiraciji, jer ljudi o kojima ću pisati zaslužuju posebnu pažnju u svakom slučaju. Nagradu ne zaslužujem, ali oni koje ću navesti zaslužuju mnogo više od obične izmišljene nagrade.

Zovem se Ivana, ali ne znam jeste li vi primetili koliko ima Ivana u blogo-svetu? Ima nas puno, ali samo jedna je ivanistična do te mere, da sam presrećna što nosimo isto ime. Ivanizmi. Ljudi, pa nemate predstavu koliko samo naziv ovog bloga govori o ovoj devojci. Ne možete to da znate ako se ne zovete Ivana. To je devojka koja mi je jako bliska ne samo svojim imenom, već i svojim razmišljanjem. Hm…sada kada se zaletim, čini mi se da će se ovaj post baš, baš odužiti, ali šta ima veze. Želim da vam „približim“ ivanističnu Ivanu iz nekog svog ugla.

Ona ume da vas nasmeje do suza, da vas rasplače, da opiše svoj provod, pa da poželite da i vi izađete u zezanje, da vam opiše svoje putovanje, pa da poželite da baš odete u tu zemlju, ume da se zaljubi, da se odljubi, da se naljuti, napije, razbije, posvađa, pomiri, razmišlja, rodila je majka za sve i srećna je što je ima takvu kakva jeste.

Holivudski vikend. Jeste li vi nekad imali takav vikend, pa niste, jer niste ta Ivana.  Jeste li vi možda nekada slavili Novu Godinu u Španiji kod sestre Ane? Niste naravno, jer prvo nemate sestru Anu, drugo i da je imate ona ne živi u Španiji, a treće i da je imate i da živi u Španiji niste bili tamo sa njom baš za NG. 🙂 Ivana jeste. Ima vas sigurno puno koji ste bili u Tunusu na odmoru, ali sam sigurna da se niste proveli kao ona. Neću vam pričati o postovima koji rastužuju, koji navode na duboko razmišljanje, jer ako nastavim ovako ovaj post će se zvati „Ivana na sto i jedan način“. Čitajte njene postove i shvatićete šta je pisac hteo da kaže.

Idemo dalje. Samo malo da pogledam.  Aha…

Drveni Advokat, zovem je Drvena i mislim da joj nikako ne pristaje takav nadimak, mislim ovo Drvena. Ako ne znate nikoga ko će vam pružiti ruku kada svi odu od vas, ko će vas utešiti, ko će vam ponuditi pomoć, ko će vas oraspoložiti na sebi svojstven način kada vam je nateže, onda niste imali „posla“ sa ovim advokatom. Devojka koja voli život, blog koji treba da se zove Veliko Srce.

Ona zna da mi nemamo pojma koliko smo u stvari srećni. Njena Azbuka upoznavanja puno toga govori o njoj. Ma ona ume i licemerima da se zahvali, šta onda drugo o njoj da vam pričam. Novosadski fina devojka. 🙂

Svi mi sve i svašta sanjamo, ali kada sanjate električne snove onda se i podrazumeva da ste kao uključeni u struju. Ona stiže na sto šest mesta i protutnji kao oluja. S obzirom da je odličan organizator onda se uglavnom svi oslanjaju na nju oko organizacije „bančenja i bludničenja u nekoj biblioteci sa kariranim stolnjacima„. Bilo bi lepo da uspem da se organizujem, pa da se nekako i ja pojavim 25.09.

Ne može da vas nauči kako da sačuvate svoje braon čizme od sestre, ali kako pomoći nekome ko pomoć nije tražio, Blesava može da vas nauči. Kako da spremite slavu za 165 ljudi, a da pri tom ostanete živi i kako da na toj istoj slavi preživite kada deda unuku predaje slavu možete kod nje da pročitate. Žao mi dede kao da je bio moj. Veliki čovek.

Kada Električnu ujede kuče, moraju da ga špricaju što pre. Ona primi boce samo preventive radi, a kuče „ujedač“ protiv besnila, pa vi vidite. Nju bih vam opisala kao jedno veliko čudo od žene, jednom rečju Velika, jedna od najvećih.

Postoji jedan blog koji redovno čitam, koji mi posle svakog pročitanog posta u stomaku i grudima ostavi onaj težak osećaj, znate ono kad vas stisne i pritisne. Piše ga osoba koja je toliko različita od mene, da je to nebo i zemlja, pa samim tim sve ono što je preživela me još više razbesni i iznervira. Ne osećam sažaljenje kao većina onih koji opisuju ovaj blog. Osećam samo veliki bes i potrebu da ljude koji su joj naneli zlo, nekako kaznim.

Ne postoji post koji bih vam preporučila sa tog bloga, jer jednostavno treba da pročitate sve, o životu jedne devojčice, kad tata reši da uguši sva svetla. Krenite od Početka priče, pa onda lagano dalje. Ovaj blog ima potpuno promašeno ime, jer takav jedan čovek nema nijedno jedino pravo da se zove „tata“ u bilo kom kontekstu. Marouk je uspela da se izvuče iz svega toga i da vodi neki drugačiji život, ali njena borba nije završena. Čitajte, možda joj nekako možemo pomoći. Nikad se ne zna.

Stevan, meni posebno drag momak. Jedno vreme dok sam bila mala želela sam da svom sinu dam baš takvo ime. To što mi je drag nema veze sa imenom, već sa svim onim što taj momak jeste.  Kako sada da vam objasnim šta je sve taj momak, kada ja blogove čitam sasvim drugačije od drugih. Od većine drugih. Mnogi blogove čitaju samo čitanja radi. Znate ono ja pratim tebe, ti pratiš mene, ja tebi lepu reč, ti meni lepu reč. Kod mene to nije tako, mada često ostavljam „hvalospevne“ komentare po blogovima, pa se možda ponekad učine i površni, ali nisu, jer ih pišem od srca, pa ko razume, razume.

Nego da se vratim na Soprana. Odakle sad ja mogu da znam kakvu vi muziku volite, pa da vam preporučim nešto što bi vam baš „leglo“. Jednostavno redovno čitajte o čemu piše ova duša od čoveka i shvatićete šta sam to htela da vam kažem. Da sam devojčica bila bih zaljubljena u njega do ušiju, ovako ga samo prosto i jednostavno volim.  🙂

Mahlat čitate je l’ da? Kakvu nagradu bi njoj trebali da damo? Ne znam. Mogu da vam pričam o svom odnosu na njen blog i njeno pisanje. Čitam, smejem se, dođe mi i da plačem ponekad, ali posle nje u zadnje vreme retko kada imam šta da kažem.

Slično razmišljamo o mnogim stvarima, u većini slučajeva se slažem sa onim o čemu piše. S obzirom da od početka njenog pisanja čitam njen blog, da li stvarno mislite da mogu da vam nešto preporučim? Ako kojim neverovatnim slučajem niste bili na ovom blogu, onda pod hitno prvo vidite sa kim imate posla, a onda jednostavno kliknite na bilo koji post i čitajte, čitajte, čitajte. Eto tako.

Milko Grmuša. Ovo Grmuša mi je ranije bila asocijacija na jednog našeg padobranca iz Banja Luke, a sada mu se više ni imena ne mogu setiti, jer Grmuša je Milko i tačka.

Sami naslovi njegovih tekstova vas mogu navesti na razmišljanje, a tek kada pročitate tekst onda ne retko ga treba pročitati još jednom, jer sigurno ste nešto propustili. Estetika perverzije, Hedonizam vs Mazohizam, Sirovi instinkt i tako se ređaju misli, pitanja, razmišljanja, jednog izuzetnog momka. Žao mi je što sam ovog leta iz opravdanih razloga bila sprečena da odem u Banja Luku da popijemo pivo u parku, moj drug Milko i ja, ali iskreno se nadam da ćemo već sledećeg leta popiti dva. 😉

Sećaš li se Dolly Bell? Naš kultni film, čiji naslov kada čujem više ne povezujem sa ovim filmom, već sa  bekstvom od kuće. Šalim se. Neću da pobegnem od kuće kod Dolly i ako mi je velikodušno ponudila sobu, ali pored svih priča koje sam kod nje pročitala, nije ni čudo što mi se čini da film nikada nije ni snimljen i nemam pojma o čemu se u njemu radi, ali za sigurno znam da na ovom blogu imate da pročitate toliko lepih priča da ćete se iznova i iznova vraćati, svaki put kada bona Dolly napiše nešto novo.

Veštičanstvena zaslužuje ovu nagradu, jer je ona neko ko uvek širi pozitivnu energiju, ljubav i optimizam. Kada vam ona predloži Začine života, nema šanse da ostanete ravnodušni. Način njenog pisanja i opisivanja onoga što želi da vam kaže vas prosto podigne nešto više. Proza, poezija, ma ceo roman u jednom njenom tekstu, kako ko shvati i kako ko bude raspoložen, ali uvek osmeh na kraju bude neizostavan.

To na šta može da vas asocira sama reč „veštica“ nema veze sa ovom Vecom. Krenete lepo u šumu, tamo će vas sačekati i sve će vam postati jasno. Sačekaće vas i odenuće vas u jesen. I ako ne volite jesen kao ja, i ako ne umete tako lepo da se izražavate i opisujete kao ona, nema veze, sa njom u društvu ćete se osećati zaštićeno i sigurno, garantujem.

Zar sam već stigla do desetog bloga. Koga da nagradim za kraj? Pre nego da bilo šta kažem, moram da se izvinim svima onima kojima nisam dala nagradu. Kako sada od svih da izaberem još jednog, a baš sam se lepo zaletela? Mrzim pravila.

Suske, Stevo, Kokica, Šunjalica, Breskvica, Crna Perla, Deda, Zelana, Šaputalica, Poslednji Skaut, Nedođija, Duda, Dezareo …e jebi ga sad. Ne mogu vas sve ni nabrojati. Nezahvalan je ovo posao, s toga desetu nagradu, koja se može smatrati i prvom neću dodeliti nikom posebno, već se svi smatrajte kao dobitnici, jer je svi i zaslužujute i vi i oni koje nisam nabrojala, a rado čitam ono o čemu pišete. I još samo da znate da o svakom od vas imam u glavi posebnu priču. Valjda ću je nekada i napisati.

P.S. Za sam kraj opet glupa pravila, ali možda i nisu glupa, jer će i nekog od vas kao što su mene naterati da kažete neku reč o blogovima i ljudima koji ih pišu. Svi dobitnici nagrada treba da:

1. Nagrade prosledite dalje, da čujemo kojih je to 5 blogera koje vi nagrađujete.

2. Logo koji ste preuzeli označite linkom bloga sa kojeg je nagrada uručena.

Nemam vremena da smislim naslov

Znam da je vreme godišnjih odmora, ali mi je jako zanimljivo što posećenost ovom blogu toliko varira da mi je stvarno mnogo smešno. Izgleda da ako hoću da me neko čuje treba samo da vas obaveštavam šta sam danas jela, gde sam išla, koliko puta smo šetali kera, da li je komšija prebio ženu, a ja ga prijavila i da negde između tih obaveštenja dodam i da mi je svega dosta,  jer kada pokrenem temu o tome kako stvarno ljudi žive u Srbiji, verovatno većina kaže: „Evo ova opet nešto kenja!“ i neće ni da pogledaju. 😀

Imala sam priliku da za ove dve i nešto godine postanem cenjeni bloger, jer mnogi i za dosta kraće vreme uspeju da „animiraju“ javnost na razne načine, ali jebi ga nisam iskoristila priliku. Ipak sam odlučila da se nikako ne klasifikujem.

Svoja sam, nisam novinar, nisam bloger, nisam pisac, nisam čak ni padobranac, ni internet manijak, nisam ni samo mama, ni samo udata žena, nisam ni kuvarica, ni kurva, ni gospođa, nisam ni astrolog, ni ekonomista, ni sanjar, ni poznavalac boja, ni prodavac cipela, nemam pojma o džudou, o ribolovu, nisam ni poznavalac ljudske duše i tela, ni poznavalac filmova i muzike…ko zna šta sve još nisam. Nisam ništa od svih kategorija i strana koje postoje na mom blogu, ali sam zato sve to odjednom. E baš to sam.

Zbrka. Samo neka je ludo i brzo. Neka se nešto dešava. Neka život ne prolazi u letargiji. Ne sme biti dosadno, jer kada je dosadno onda je opasno. Kada bih se opredelila za samo jedno, odlepila bih. Ne umem živeti tako. Ma ne želim. Da se ne rasplinjujem mnogo. (a mogla bih sada da napišem 16 i po strana).

Nemam vremena za to. Moram da idem da kupim ribu, piletinu, koka kolu, cigare, beli luk, paradajz, krastavac…i još ponešto. Moram da zapišem, kad ne zapišem pola zaboravim, jer leti mi pamet na 48 strana, pa zaboravim.

Da ispoštujem one koji vole da čitaju o mom životu da kažem, da ovaj keronja Edi sere za sve pare. Većeg seronju nisam videla. Zanimljivo je što obožava da se posere onako usput. Povedeš ga napolje, a on se od trećeg sprata do prizemlja posere tri puta. Ne vredi da vičeš, da ga prekineš i cimaš. Jok bre, sere batica onako usput. Smešan je, tupča pravi. Izvedeš ga na travu, a on zalegne, jer sve obavi još u ulazu. Sve mislim da on to meni namerno radi.

Postala sam neplaćena čistačica ulaza. Šta ima veze ? Bar nam ulaz izgleda sve čistije i čistije, jer je svima bilo teško da mesečno za čistačicu izdvoje po 200 dinara, pa je i nemamo. Ludnica. Šta sam samo đubreta pokupila sa stepenica i spratova, između Edijevih govana, ne možete da verujete.

Zašto ljudi ne žele da očiste ispred svojih vrata, e nije mi jasno nikako??? Ma šta ih briga. Kakav je ovaj naš seronja, počistiću im ja. Pičim po zgradi sa kesama, džogerom, vodom i onim što miriše, za pod. Miriše ulaz na cveće, jok na govna ovog „konja“.

Samo čekam da mi neko nešto kaže. U smislu: „Taj vaš pas sere po ulazu.“ Daaaa…naš pas je mali, voli da se posere u ulazu, ali zašto vi niste očistili ovo kilo i po đubreta ispred svojih vrata, pa mu onda otvorim vrata i saspem mu sve unutra, sem govana naravno, govna su moja koliko i Edijeva. Ovaj narod je mnogo velika stoka, to je činjenica i tačka. Ovo i tačka, rekoh da mi je uzrečica.

Odoh bre u prodavnicu, a htedoh još svašta da vam kažem. Kao nikakva domaćica, kuvarica, vlasnica psa, majka, supruga, padobranac u pokušaju…i sve ono što vam rekoh gore…pa gledajte sami.

Pričaću vam o Avganistanu, o Americi, o Srbiji, o Šutanovcu, o Tadiću, o Vukovaru….i još o pticama, kučićima, deci, padobranstvu….ma svašta nešto. Odoh, žurim, a vi izvinite ako ovaj post nije dobio ni početak ni kraj. Žurim stvarno, nemam kada ni naslov da smislim.

Blogovnik

Kad čovek „uđe“ u ove vode blogovanja, pa se zaleti, piše, čita, komentariše, uživa… u jednom trenutku dođe u situaciju da nema pojma gde je šta pročitao, kome je šta rekao, ko je šta novo napisao. Onda mu neko pametan predloži neki od agregata, pa to sve kasnije bude mnogo lakše.

Moja deviza je što više to bolje…i  blogova i blogera i agregata. www.blogovnik.com novo mesto okupljanja blogera. Dodajte svoj blog, nije komplikovano, „pišimo se“, „čitajmo se“ i uživajmo u tome.

Ako ste novi u svemu ovome onda je to odličan način da se čuje za vas, ako ste stara „kajla“ od viška glava ne boli.  😉