„Sanjati orla – velika te sreća čeka“

Pričaću vam o jednom snu, o onom dok spavamo. Znate za uvreženo mišljenje u našem narodu, da ono što sanjate na Badnje veče i oko Božića nosi neki predznak. I tako se ovih dana osećam čudno zbog jednog sna, nekako mi srcu milo i u duši toplo, dragost me neka obuzima.

Volim kada sanjam takav neki san, a onda na javi kada ga se setim preplavi me osećaj milinice. Nije zdravo za psihičko zdravlje kada duži vremenski period ne možete da se setite svojih snova. To je možda jedan od razloga što sam zadnjih par godina malo švrć, ali kada pogledam koliko nezdravo spavam zadnje tri, četiri godine, onda ništa nije čudno. Sve je to nekako povezano.

Nezdravo živim, nezdravo spavam, nezdravo jedem, tj. ne volim da jedem, pa jedem samo kad vidim da ću da se srušim, dobro je da sam još u mogućnosti da kako tako funkcionišem. Takav ritam života sam sama sebi nametnula i prilagodila se.

Nizak pritisak, veliki broj otkucaja srca u minutu. U stanju mirovanja 90/60 broj otkucaja 100, a ponekad i mnogo više, e onda strčim i ustrčim četiri sprata i sve bude normalno, 120/80, a broj otkucaja spadne na 81. Znači što se više umaram meni srce normalnije kuca. Sačuvaj Bože. Kada bih se popela svih 13 spratova, možda bi srce prestalo da mi radi. Hibernacija totalna.

Kako dan „zamire“ ja se sve bolje osećam i sve sam življa. Odoh sa snova na srce, namerno, jer sve je to povezano. Ležem u nedoba, kada se ljudi spremaju da ustanu ja ležem da spavam. Kada vidim da je 2 sata noću, kažem „Tek!“, jer budem puna energije i spremna da još toliko toga uradim.

Da se vratim na moj san i milinicu. S obzirom da u zadnje vreme retko pamtim snove, ovaj na Badnje veče mi se urezao, kao da se i desio.

Mladi orao, još paperje ima, tup kljun, (možda orlovi nikada nemaju tup kljun, ali ovaj moj je imao), da me ne povredi. Mio, drag, lep orlić, svojim kljunom me uhvatio za gornju usnu i zapeo da maše krilima da me podigne gore. Ne boli me usna, samo mi malo neobičan položaj.

Pusti me onda, jer mu ne uspeva, mlad je, pa mu ja budem teška i velika, nema snage. Pusti mi usnu, a onda me svojim kljunom uhvati za desni obraz i malo jače zaleprša krilima, sav se jadan upotrebio, a ja mu se prepustila.

Na obrazu imam osećaj kao kada vas neko uštipne nežno i tako moj orao malo, malo i odigne me od zemlje, podari mi neku snagu, orlovsku.

Njemu postalo lako da me tako uzdiže u vis, a ja se osećam sve lakšom i lepršavijom. Metar po metar, mali moj orao me podigao jako visoko. Onda je jednostavno otvorio svoj kljunić i pustio me. Nisam krenula da padam. Ostali smo u istom nivou. Orlovi ne umeju da se smeše, ali on mi se nasmešio i kao da mi je namignuo i nekako mi poručio „Mala, možeš ti to, ne brini.“

Odjednom je maleni orlić, postao veliki, jak i moćan. Mahnuo mi krilom u znak pozdrava i poslao mi misao: „Kad kreneš da padaš, biću tu da te podsetim.“

Postoje razni sanovnici za tumačenje snova. Pogledala sam šta znači sanjati orla, ali svoje snove tumačim na svoj način.

Pala sam, opet sam pala i došlo je opet neko vreme da se prisetim čemu mi služe krila. Ceo san me odvede do jednog perioda života kada sam ovo napisala:

„Mislila sam ¨sada je sve u redu¨. Smirila sam se , stala sam delimično na svoje noge, postala, nazovi, neki čovek. Mislila sam, sve je prošlo, zakržljala mi krila. Spustila sam se na zemlju, ne umem više leteti. Mislila sam ostalo mi je samo da se potpuno uklopim u kolotečinu života, da stvaram i životarim dalje.

Niotkuda, moja krila se prisetiše čemu služe i ja se vinuh u visine. U stvari, nikada nisam ni umela da hodam. Živa sam potpuno, a moja krila su jača nego ikad. Želim sve od života, želim zato što sam živa, što nisam samo biljka! Ja neću prestati da letim, nikada!…“

Dragi mali orlić je želeo da me podseti šta sam, ko sam i koliko visoko mogu da uzletim, sebe radi. Nije meni mesto u kokošinjcu sa kokama. Znate tu priču kada mali orlić padne u kokošinjac i sa kokama odraste. Izraste u velikog lepog orla, ali sa mišlju u glavi da više od kokošijeg mozga nema i da mu je posao da kljuca po dvorištu. Jednog dana vidi orla na nebu i kaže: „Blago njemu, vidi ga kako je moćan, slobodan, veliki i jak.“, ne shvatajući da je on baš isti takav. Neću da vas davim sa pričama koje znate.

Moj san na Badnje veče je upamćen i znak je da treba da se preispitam na svim poljima i zadacima koje sebi zadajem. Svesna sam da je nešto zamrlo u meni, a da to nešto, pa makar i u znaku orlića koji me podiže, ne sme da nestane. Ne smem da izgubim sebe i svoju moć „letenja“. Kada budem zaboravila, umreću.

„Sanjati orla…velika te sreća čeka.“ Sreća koju očekujem je da mi se vrati moć „letenja“.

 SANOVNIK

Sledećih 15 minuta života

Jok…ne osećam se dobro. Mislim da svako ko može dobro da se oseća kada je ovakvo vreme je ili  neki melanholičan tip ličnosti, pa mu odgovara ili mu se dešavaju neke mnogo lepe stvari u životu, pa ga baš briga kakvo je vreme.

Pušim za četvoro, ko dva Turčina, ma ko da nisam normalna, a kao i da jesam? Nekako što više pušim, više mi se puši. Za sada mi samo pričinjava zadovoljstvo, a šta će biti kasnije, pokazaće vreme.

Za sada mi se dešava da zapalim po dve cigare, što kad pogledam ovu sliku znači da i nisam toliko težak slučaj. Dobro je dok ne počnem da palim tri, četiri ili više odjednom.

.

Da idem u školu, danas bih sigurno pobegla iz škole, tj. elegantno bih dan provela sa dragim ljudima u nekom od kafića u kojima se sluša dobar RNR.

Nekako su mi u životu to ostali kao najlepši jesenji dani. Za bežanje iz škole nije bilo većeg mahera od mene. Ako kojim slučajem u ponedeljak zakasnim na prvi čas, dešavalo se da sastavim celu nedelju.

Ne idem u školu, nemam odakle da pobegnem, a ovo vreme me totalno ubija u pojam.

.

.

Sanjam neke plaže, sunce, more, neke brodove i putovanja. Ništa od toga, pusti snovi. Svakako da treba da se pripremim za zimu. Hibernacija je nažalost nemoguća, zbog vrste kojoj pripadam, tako da meni preostaje jedino da čekam Novu Godinu, jer tada mi se raspoloženje podigne za stepen, dva, tri…kako kada.

Lažem, pre Nove Godine postoje i neke lepe stvari koje će se desiti. 26. oktobra, slavimo Jovanin jedanaesti rođendan. Već 27. oktobra nam je slava, a od 28. oktobra kreću neka druga čudesa. Ivan ide u bolnicu na još jednu operaciju, posle koje očekujemo još jednu, sedmu po redu od kako smo se upoznali.

Sunce mu jebem. Za nepune četiri godine koliko smo zajedno sedam njegovih operacija. Da poludi čovek. Što se nije operisao pre nego da ga ja upoznam, pa da se ne sekiram i ne brinem? Ovako.. ma sve vam je jasno.

I tako ništa. Imam isplaniranih sledećih 15. minuta i sve mi se nekako čini da ću ih provesti u krevetu. Odoh da se ušuškam pod ćebence, zatvoriću vrata od sobe, isključiću se skroz i ako će sve da se sruši za to vreme, neka. Nemoj niko da računa na mene.  Ako treba neka svet propadne, propustiću tu kataklizmu. Bar neću da pušim za to vreme.

Šarena zbrka

Prođe ceo prvi mesec ove godine, a od pisanja ništa. U draftu nikada ranije ništa nisam imala, a sada tamo „čuči“ ni manje ni više nego deset započetih postova. Greota da to propadne, pa reko’ da objavim i to. Kod mene je uvek neka zbrka i jurnjava, pa tako neka i  deo te zbrke bude objavljen.

.

.

Sigurna sam da ćete se snaći u ovoj mojoj šarenoj zbrci. Nije belo, nije crno, sivo ne volim, jer nije konkretno, pa zato neka bude šareno, kao i život. He…kao da je šareno konkretno.

.

Običan dan

Posle moje izjave o zavisnosti od interneta, baš sam opteretila sebe. Stvarno ne uključujem komp ujutru kad ustanem i u 23h ga gasim. Pada sneg nepolju, nema dobrih filmova, Marko je u Kraljevu, sutra i Jovana putuje, Ana spava, dragi čisti komp od koje kakvih programa, a ja nemam pojma šta ću sa sobom.

Pisala bih vrlo rado, ali pojma nemam šta. Mislim da sam najpametnija kad ćutim.  Mislim da je vreme da sredim snimke sa mora, sa skakanja i koje kakvih putovanja.

.

.

Treba deliti

Na svom blogu sam napisala mnogo nekih stvari koje ranije nisam nikome mogla ni da kažem u četiri oka, čuvala sam ih u sebi i rešavala sama sa sobom. Nema to veze sa blogom, već sa godinama. Da li da opet upotrebim onu omraženu reč „apsolutno“? U stvari mene nervira, ne znam da li još kome ide na živce, ali je koristim iz inata samoj sebi. S obzirom da kontinuirano nerviram sebe, upotrebiću je. Apsolutno me boli dupe šta ko misli o meni i mojim izjavama. Znate zašto? Zato što znam ko sam, šta sam, koliko mogu i smem i koliko ne mogu, ne smem i ne znam.

Nekako imam potrebu da se otvorim. Nosim tako neki težak  oklop i odbrambeni štit dugo, dugo godina, pa se pitam čemu sve to?  Sve svoje dileme, trileme i ostale leme sam rešila, pa mi sada preostaje da neko svoje iskustvo, neiskustvo podelim sa svetom. Možda nekom bude značilo.

.

Šta li je pisac hteo da kaže?

Svakog od vas vidim baš onako kako želite da vas vidim. Možda me lažete. Možda želite da vidim ono što niste, ali to mi je nebitno. Vidim ono što želite da mi pokažete i to poštujem.

Ako krenem da vas nabrajam, kao i svoje mišljenja o vama, osvanuću. Uradiću to jednom ove zime. Imam vremena.

Čemu ovakav tekst? Zar je važno da li vam nešto značim? Mnogo puta sam se pitala, šta bi bilo da mi se desi neka nesreća i da jednostavno nikog nema da vas obavesti o tome, jer samo ja znam šifru ovog bloga?

Na kraju krajeva dok bi ljudi skontali da sam skončala već bi me zaboravili.

.

.

Običan zimski dan

Smuči mi se ponekad tako sve, kao juče, pa mi nije ni do čega. Verovatno znate taj osećaj kada vas mrzi i iz kreveta da ustanete. Puna sudopera prljavih sudova, stoji opran veš u mašini, preskačem igračke po kući i samo gledam kako da se strovalim u najbliži krevet. Smlatilo me nešto opasno. Ali samo dok ne padne mrak. Kako se bliži noć, meni se budi volja za životom.

Kad sav normalan svet ide na spavanje ja se „budim“.  Kad vidim da je 11 sati (23), kažem „teeek???“. U 12 sam već oprala sudove, okačila veš, pokupila igračke, sredila sve kao da niko ne živi u stanu. Ako zaspim do 2, to znači da ću se opasno dobro naspavati do 7:20 kada ustajem ako idemo pre podne u školu. Uglavnom pre pola 4 nisam ni u krevetu.

Zamenila sam dan za noć. Izgleda da je tako još od mog rođenja. Volim noć.

Danas mi već sija sunce, što, kako i zbog čega pojma nemam.  Svi se smrzli i cvokoću, a ja bih se igrala u snegu. Bar malkice. Ne volim zimu, pa ma koliko lepo i čisto izgledala. Dok se obučemo svi treba nam bar pola sata. Skafanderi, kape, rukavice, jakne, čizme, znate već šta sve ide i sve to puta 3 ako ne računam sebe.

A leti kad upekne zvezda, ih milina. Kupaći, naočare, papuče i piči samo.

.

.

Sve vreme je pisac hteo da kaže baš ovo…

Ovaj post pišem već skoro mesec dana. Vuče se tako.  Napišem reč, dve…rečenicu…stanem…sačuvam i odem sa bloga. Plakala bih, a onda se smejem, šta ću drugo, to je moj život i ja ga volim. Delim ga sa vama, dobrovoljno, već više od dve godine. Neću odustati. Podeliću i ovo sa vama.

Kada smo se dogovorili i odlučili, moje prvo pitanje posle sve priče, bilo je…“…a šta ću da napišem na blogu? Šta ću reći? Gde si?…“, pored svega, meni je to jako važno. Kaže: „…nemoj da pričaš gde idem, nemoj o tome da pišeš…šta to njih briga?“  Kažem: „Dobro“.

Prolaze dani, muči me muka. Što bih vam sve pričala, što bi vas bilo briga za bilo šta što mi živimo, tako i za ovo?…, a onda se zapitam, „pa čekaj, ako slažeš njih, to je kao da lažeš sebe, zar ne? Nije li ovaj blog odraz tebe same? Njih jeste briga i važna si im, kakve veze ima što ih ne poznaješ lično, to su ljudi sa kojima deliš svoj život zato što ti tako želiš, kozo.“ Bili ste sa mnom i kada je bilo lepo i kada je bilo ružno i loše, ako bih vas lagala osećala bih se kao da vas izdajem. Vas, kao svoj zdrav razum.

Delili ste sa mnom, sa nama, sve dobro i loše što nas je snašlo za ove dve godine. Neću lažima oskrnaviti mesto na kom se susrećemo. Divna noć, da se isplačem sa drugarima, nema meni drugog ramena za plakanje. Treba jaka da budem. Nema mesta nigde, za moje suze i „teško mi je“ samo ovde. Noć i ja skrivena iza nekoliko suza, sa dobrom muzikom u ušima, nekoliko piva i sa svojom sudbinom, pišem vama, pišem sebi.

Sve ima svoju cenu. Pitanje je samo da li ste spremni da platite za ono što želite. Mi smo spremni. Već neko vreme znamo šta želimo, ali nikako da nađemo način  da dođemo do toga. Čini nam se da je prilika pred nama, zgrabićemo je, platićemo, cena je naša razdvojenost. Skupo je, ali platićemo.

Ima dana. Pisaću i pričaću vam gde se moj dragi sprema na put. Pre svega toga, treba sebi da objasnim da hoće otići, da ćemo biti bez tate 6 meseci,  da ću biti sama i odgovorna za našu decu. Lopovima koji ovo budu pročitali da kažem da imam pušku i da sam spremna i da pucam i da poginem za svoju decu i sebe. 😀 Poginuću i za sebe, jebo te. Ako se meni nešto desi, ko će o njima da brine.

Znate za foru u putničkom avionu. Nije fora, živa istina je. Ako se vozite putničkim avionom i dođe do nekog problema, dužni ste da prvo sebi stavite masku sa kiseonikom, pa tek onda svojoj deci. Mislite o tome. Ako prvo vi padnete u nesvest, nikako nećete moći da pomognete svojoj deci.

Nikada ni na jednom postu nisam zatvorila komentare, mislim se sada. Toliko vas već sve poznajem da tačno znam šta će ko reći…ma želim to da čujem. Dobrodošli u naše nove avanture.

I eto tako. Ne umem da zaključim ništa. Zbrkana sam i šarena kao i ovaj post. Na proleće pravimo žurku na aerodromu, svi ste pozvani, pa planirajte još od sada. Datum i konkretni podaci će biti naknadno objavljeni. Ima da skačemo, letimo, igramo, pevamo, a na kraju dana ćemo da se ponapijamo da proslavimo susret i zalijemo nov avion.

A šta je moja Srbija?

Uh…rasplakao me je ovaj post, Novinarska patka me pomerila s mesta. Duša me boli za mojom Srbijom. Moja Srbija je ono što ja imam u njoj, a ne ono što nemam. Šta će meni nekog 6. maja, brazilske plaže, ako ne mogu da prošetam kroz šumu u selu, kada sve ozeleni, Đurđevdan kad se slavi. Kada se cela familija okupi, opusti, smeje i uživa.

Hangar u Brazilu, a gde je moj hangar u Srbiji? Zar moram na kraj sveta da odem da bih ostvarila svoje snove?

Šta će meni neka plava morska riba na udici, kada ja hoću da se na Ibru i Moravi ganjam sa skobaljem?  Neka crknem, ako. Ko mi je kriv što sam se ovde rodila, odrasla i decu rodila?

Hoće li me neko prebiti i ubiti negde, samo zato što nosim majcu, „Parachuting Team Serbia“? Ima li još puno takvih divljaka na svetu? Ne znam, ali znam da u mojoj Srbiji ima takvih.

Mogu da odem, da tamo kupim avion i radim pošteno, a zašto to ne mogu ovde?  Cessna je Cessna i ovde i tamo, ali u mojoj Srbiji je sve drugačije. To mogu razumeti samo oni koji su ovde rođeni i ovde žive. Razumemo se, u istoj Srbiji živimo.

Otići ću, ali se ne mogu odreći moje Srbije. Moja Srbija nije politika ove zemlje. Moja Srbija je, moje Kraljevo, moj Beograd, moj Ibar, Morava i Sava. Moja Srbija je moj Jarak i moj prvi skok. Moja Srbija je moje plavo nebo, zemlja ispod mene. Sitni puteljci, njive, šume, reke, koje vidim kad odem gore. Mir i tišina i šuštanje padobrana. Srbija sa visine je idealna zemlja. Kako da je ostavim, zbog čega?

Zbog toga, jer kada stojim na njoj imam osećaj kao da sam u zatvoru, kao da sam u kavezu, zatvorena i izopštena od ostalog sveta. Zato što moja deca moraju da uče neku novu istoriju Srbije i njenog naroda.

Srećna sam što imam priliku da gledam ovu zemlju iz neke druge perspektive, nesvakidašnje, ali sam sa tim zadovoljstvom i tužnija, jer kako stvari drugačije vidim odozgo tako ih drugačije vidim i kada sam dole. Teško mi je, ali neću se predati. Ne smem se predati, zbog svog života, zbog svojih uspomena, svoje dece, zbog moje Srbije.

Otićiću jednom, ali samo iz jednog razloga. Da bih jednog dana imala svoj hangar iz snova u svojoj zemlji, u mojoj samo mojoj Srbiji.

Svako svoj krst nosi, a naš je jako težak, ne smemo odustati od sebe i naše Srbije, jer drugu zemlju, našu zemlju, nemamo.

Koliko visoko „skačete“?

Čuli ste možda nekad za „buve artiste“. Znam pričicu kako ih treniraju. Buve zatvore u malu posudu sa staklenim poklopcem. Buve ko buve, skaču. Tuku glavom u poklopac. Nakon nekog vremena, shvate i kažu: „Dosta mi je više lupanja glavom u poklopac.“ i počnu da skaču niže. Kada počnu da skaču niže, to je znak dreseru da su naučile lekciju. Sklone poklopac sa posude i buve bi mogle da iskoče, ali ipak ne iskaču, jer su naučile skakati niže.

Mnoge od nas su učili da „skačemo“ samo do određene visine. Celog života nam porodica, društvo, država ili naši unutrašnji strahovi govore: „Samo toliko možeš postići. Samo toliko visoko možeš skočiti. To je sve što možeš. Nisi tako značajan. Nisi toliko važan. Nisi vredan. Samo si prosečan pojedinac i ništa posebno ne možeš postići.“ Naučeni tako, kao i one buve, skačemo samo do određene visine, ne usuđujući se da poskočimo malo više. Strah da ćemo lupiti glavom u poklopac bude preveliki.

A vi? Skačete li onoliko visoko koliko vam dopuštaju vaše sposobnosti ili ste se predali zbog vaše okoline i negativnih primedbi? Jedini način da izbegnete kritikovanje je ne govoriti ništa, ne raditi ništa i ne biti ništa. Strašno.

Zamislite da imate čarobni štapić kojim možete da mahnete iznad određene oblasti svog života. Kad mahnete tim štapićem, vaše želje postaju stvarnost. Koje biste to želje ostvarili sebi? Sve što um čovekov može da zamisli i poveruje, može i da postigne. Dve glavne prepreke na putu do ostvarivanja svojih želja, ciljeva i snova su strah i sumnja. Protivotrov su odvažnost i samopouzdanje, a ključevi za odvažnost i samopouzdanje su znanje i stručnost. Zvuči komplikovano, ali nije.

Sve dok čovek uči i ima želju da se usavršava u bilo kojoj oblasti, on može i da uspe. Uvek ima nešto novo da se nauči, da se nadogradi znanje, da se postane stručniji i da se to znanje iskoristi u prave svrhe. Ovakav princip može da se upotrebi u bilo kojoj oblasti života.

Ciljaj na Mesec! Ako i promašiš – bićeš među zvezdama.

Koliko visoko "skačete"?

Čuli ste možda nekad za „buve artiste“. Znam pričicu kako ih treniraju. Buve zatvore u malu posudu sa staklenim poklopcem. Buve ko buve, skaču. Tuku glavom u poklopac. Nakon nekog vremena, shvate i kažu: „Dosta mi je više lupanja glavom u poklopac.“ i počnu da skaču niže. Kada počnu da skaču niže, to je znak dreseru da su naučile lekciju. Sklone poklopac sa posude i buve bi mogle da iskoče, ali ipak ne iskaču, jer su naučile skakati niže.

Mnoge od nas su učili da „skačemo“ samo do određene visine. Celog života nam porodica, društvo, država ili naši unutrašnji strahovi govore: „Samo toliko možeš postići. Samo toliko visoko možeš skočiti. To je sve što možeš. Nisi tako značajan. Nisi toliko važan. Nisi vredan. Samo si prosečan pojedinac i ništa posebno ne možeš postići.“ Naučeni tako, kao i one buve, skačemo samo do određene visine, ne usuđujući se da poskočimo malo više. Strah da ćemo lupiti glavom u poklopac bude preveliki.

A vi? Skačete li onoliko visoko koliko vam dopuštaju vaše sposobnosti ili ste se predali zbog vaše okoline i negativnih primedbi? Jedini način da izbegnete kritikovanje je ne govoriti ništa, ne raditi ništa i ne biti ništa. Strašno.

Zamislite da imate čarobni štapić kojim možete da mahnete iznad određene oblasti svog života. Kad mahnete tim štapićem, vaše želje postaju stvarnost. Koje biste to želje ostvarili sebi? Sve što um čovekov može da zamisli i poveruje, može i da postigne. Dve glavne prepreke na putu do ostvarivanja svojih želja, ciljeva i snova su strah i sumnja. Protivotrov su odvažnost i samopouzdanje, a ključevi za odvažnost i samopouzdanje su znanje i stručnost. Zvuči komplikovano, ali nije.

Sve dok čovek uči i ima želju da se usavršava u bilo kojoj oblasti, on može i da uspe. Uvek ima nešto novo da se nauči, da se nadogradi znanje, da se postane stručniji i da se to znanje iskoristi u prave svrhe. Ovakav princip može da se upotrebi u bilo kojoj oblasti života.

Ciljaj na Mesec! Ako i promašiš – bićeš među zvezdama.

Korak bliže svojim snovima

Dok sam još uvek online…a neću biti jedno dva, tri dana, da vam se svima zahvalim na lepim željama i podršci. 😀 Hvala vam puno.

Selimo se u naš stan, koji je to uvek i bio, samo što smo morali da se iselimo iz njega zato što nismo bili sami. Njegova mama je živela tu sa nama, pisala sam već o tome .

U ovom stanu u kome smo do sada živeli, ostali su samo kreveci, krevet, sto, kompjuteri i igračke…sve ostalo je već našlo svoje mesto u NAŠEM stanu. Nemam pojma odakle mi snaga da kuckam ovo. 😀 Moja sestra i ja smo sve, apsolutno sve, sredile. „Od igle do lokomotive.“ Do 5 ujutru, kao dva ludaka slagale smo stvari i pravile raspored, gde će šta da stoji. Bez i malo skromnosti ću reći, da sam prosto sigurna, da vrlo mali broj ljudi na svetu može sve to da izvede, što smo nas dve.

Tata je prvo sve to prevezao i ubacio u stan, onda se vratio,  morao je da čuva decu, a nas dve smo otišle i sredile. Sutra je samo ostalo da ove veće stvari ubacimo i da nastavimo da živimo kao da se ništa nije desilo.

Prelepi pogled na Beograd menjamo za prelepi pogled na naš aerodrom. Sada nam do posla treba 10 minuta, a do sada nam je trebalo 27km. Znam da zvuči suludo, ali eto tako je bilo iz više razloga. Na kiriju i ostale troškove oko stana smo za dve godine potrošili preko 10 000 evra. I ovo zvuči suludo, ali tako je. Pitam se samo odakle nama tolike pare. Strašno.

Nemam više snage, moram i da spavam ponekad, po malo, pa zato odoh u krevet, a vama svima hvala još jednom. Sledeći post pišem iz svog novog kutka, posle žurke koju ćemo odmah da napravimo. Kao što neko reče u komentarima, na predhodnom postu, korak bliže do hangara snova.

Hangar u Brazilu

Puno toga sam podelila sa vama. Svega i svačega je tu bilo za godinu i nešto. Želim i ovo da podelimo. Uživajte u mojim snovima, možda se setite i nekih svojih.

Kako nazvati mesto svojih snova? Znate šta je hangar? Mesto gde se smeštaju avioni i prateća oprema. Hangar je objekat koji postoji na svakom aerodromu. A znate li šta je „hangar u Brazilu“? To je mesto mojih snova. Tu je neko napravio neku veliku zgradu, smestio u nju par aviona, zmajeva, sunđera, nekog alata, koje čega. Na običnoj livadi napravio poletno, sletnu stazu. Maštao o ovome i onome. Sigurno je to bilo jako davno. Ne znam istoriju baš te tačke sveta, ali sam sigurna da ću vam je jednom ispričati. Ko se i kada setio, da baš tu u taj hangar, pored svega što tu postoji, uzida i moje snove?

Nisam mogla sa svojih 13. godina da znam da su moji snovi ugrađeni negde čak tamo, jako daleko u jednu običnu zgradu, koja se zove „hangar u Brazilu“. U Brazilu sigurno postiji na stotine hangara, ali samo u ovaj su se smestili moji snovi. Kada je jako toplo, padobranci ponekad pakuju svoje padobrane u takvim hangarima. Prijatno je hladno unutra. Želim da jednog sasvim običnog toplog dana, legnem na padobranski sto, postavljen baš na ovoj, žuto obeleženoj tački i kažem „…baš je danas lep dan, malo sam pospana, ali čeka me nezapakovan padobran i imam 15 minuta do poletanja aviona. Diži se mala, pakuj i opremaj se!“. Zasuziše mi oči.

Jeste li vi sigurni u nešto? Teško je biti siguran u bilo šta, ali eto…ja sam sigurna da svi moji snovi, do sada ne ostvareni, čuče i čekaju me baš tamo. Više mi ovde ništa ne može biti problem, baš me briga za sve gluposti. Život je uživanje, nije muka. Čega se sećate? …Kada pomislite na neke probleme i teške trenutke, kažite sebi „ma ne mogu da mislim o tome, to me smara, umara, rastužuje….“. Mislite na lepe i možda trenutno nedostižne stvari i trenutke. Mislite na sve ono lepo što vam se desilo, mislite na ono lepo što želite da vam se desi.

Zaista želim da recimo sledeće godine, kada padne sneg negde posle Nove Godine, kada stegne mraz i zima, a vama bude više dosta svega, negde na nekom blogu kao komentar ostavite podršku nekome ili kao post, podršku sami sebi… „…ma seti se one blesave Ivane i njenog „hangara u Brazilu“…blesa bila i ostala, ali pogledaj njen poslednji post.“ Koji će biti recimo, baš o ležanju na padobranskom stolu i razmišljanju o ovome što vam sada pišem.

Nemojte da vam bude teško. Pogledajte ovaj snimak. Pojačajte zvuk Uživajmo zajedno. Primetićete da ne postoji ponuda za „skydiving“. Obećavam vam da će je biti i to u mojoj režiji i produkciji, sa mnom u glavnoj ulozi.

Gde je vaš „hangar u Brazilu“?

Snovi su sve

Verovatno svi vi znate šta su snovi. Neke svoje snove ste ostvarili, neke niste. Od nekih ste odustali, mislite da je prošlo vreme i da nemate više šanse da ih ostvarite. Ostali su zaboravljeni kao tiha patnja, negde u vašoj podsvesti. Uzdahnete tako ponekad kada pomislite na njih, a onda se okrenete svojoj svakodnevnici i kažete sebi „nema veze“. IMA VEZE! Jako je važno ostvariti svoje snove. Važno je isto koliko i živeti. Život bez snova, nije život. Snovi su sve. Snovi su ono što nas pokreće i navodi da sebi život učinimo lepšim.

Nije san maštati o 10 148 259 dolara na računu. Šta će nekom tolike pare za normalan i srećan život? To je san pred spavanje, da se lakše zaspi, ali to nije san koji život čini bogatijim. Koliko ste svojih snova ostvarili? Šta ste silno želeli da postanete, a šta ste postali? Jeste li maštali o tome da postanete doktor, glumica, kuvar, električar, mašinovođa, a šta je sada vaše zanimanje?

Jesu li kradljivci snova uspeli da vam ukradu snove? Jeste li želeli da obiđete svet? Da li je vaša želja bila da kupite čamac i pecate ribu? Jeste li poželeli kuću u planini ili na obali mora? Jeste li ikada želeli da vozite bubu, možda je to bio vaš san? Ferari ili Porše? Ma jeste li ikada poželeli da se opustite do daske i da ludujete, bez brige šta će ko reći o vama?  Svi smo mi različiti, svi imamo različite snove, a ja vas pitam koliko ste svojih snova ostvarili?

Dovoljno je samo jako, jaaaako želeti. Kada čovek želi, onda se i potrudi da to i ostvari. Ima cilj pred sobom, kada stigne do njega, onda postavi neki drugi san sebi kao izazov. Tako sebi život pretvara u život vredan življenja.

Ne…izgovori ne postoje. Situacija, politika, nemaština, ovo, ono…NE. Odbijam da prihvatim takve izgovore za odbacivanje svojih snova. Rekoh već, neka moj poslednji dan života bude i sutra. Moći ću da kažem sebi „živela si Ivana…ostvarila si deo svojih snova…nisi sve, ali ko zna zašto je to dobro…sve je zbog nečega dobro…a ti si Ivana živela svoje snove….uspela si da Živiš sa velikim Ž.“

Dok ne dođe taj moj poslednji dan, daću sve od sebe da većinu onoga za šta mnogi misle da je ludost, ostvarim. Nemojte da odustaje od sebe i svojih snova, nikada. Snovi su stvarno sve. Don`t give up!