Monthly Archives: октобар 2010

Pa kad me već ogovarate…radite to kvalitetno i detaljnije

Nerviram se. Ništa novo u mom slučaju. Razmišljam da otvorim još jedan blog, nov novcijat, da ga nazovem nekim glupim, jednostavnim imenom i da nastavim da pišem k’o i do sada. Pitate se zašto bih to radila?

Iz jednostavnog razloga, što mnogo ljudi koji me lično poznaju zna, da Ivana ima blog i da svašta nešto tamo piše, pa onda ovaj čuo od onoga, a onaj od ovoga i onda dođu, čitaju, ne komentarišu, je l’ im glupo ili šta već, a onda kad se sretnu, raspredaju priče, bez jedne jedine reči upućene meni, a znamo se brate. Nervira me to, šta ću.

To što većinu toga ne razumeju, jer nikako ne mogu da pogledaju stvari iz mog ugla, pa da sagledaju celu situaciju, nema veze. Sa druge strane razmišljam, možda meni ne kažu ništa, jer znaju da ne lažem i da sam u pravu, pa ih možda sramota, a onda im je lakše da trtljaju i ogovaraju, nego nešto meni da kažu? Hm…? Jebi ga, na glasu sam da imam oštar i izdepiliran jezik, pa im možda i nije svejedno da sa mnom polemišu, pa mi se samo nakeze kada se sretnemo.

Nikada nikoga nisam uvredila namerno, nikada ni o kome nisam rekla ono što nije, ako sam koga uvredila to je zato što se pronašao u istini, nemojte da se mešate u moj život, pošto već ne živite u mojoj koži. Ako već želite da se umešate, bićete dobrodošli, jer prihvatam i kritike i drugačija razmišljanja i stavove. Samo pre toga to morate reći ili napisati.

Dragi čitaoci, na kraju svakog teksta postoji određeni prostor gde svaki moj tekst možete da prokomentarišete, da kažete šta mislite, bez obzira da li se slažete ili ne. Probajte, nije zaista teško. Možda vam za neke stvari trebaju muda, e tu vam ne mogu pomoći. Sa „mudima“ se rodiš ili ne, nema vam tu pomoći. Ako ste u pravu, onda samo raspalite, a ako niste, onda me se manite. Zajebite priče iza leđa.

Sigurna sam 100% da će vam i ovaj tekst biti povod za ogovaranje, a ako to već radite, onda to radite kvalitetno. Nemojte da preskačete detalje i prestanite da me nervirate, imam ja svojih muka i problema i bez vas. Terajte se u kurac na kraju krajeva. Možete slobodno da okrećete moje reči, da izvlačite iz konteksta, (ako znate šta to znači) i terajte se u pičku lepu materinu. Znači i u kurac i u pičku. Jeste li zgroženi mojim rečnikom? E pa znate šta, za razliku od vas Ivana se rodila sa „mudima“.

I još nešto za kraj, ne brinite, neću otvoriti novi blog i dalje ćete ovde uvek moći da pročitate šta je to Ivana imala da kaže, daću vam materijala, a vi samo izvolite, ako vam je cilj da me sa nekim posvađate, onda ste grdno pogrešili. Ljudi o kojima pišem zaslužuju moju pažnju i vrlo malo se razlikuju od mene. Razumemo se, a vi se čudite kako to da se i pored svega volimo.

Alapače šta drugo mogu da rade, nego da ogovaraju, ali stvarno…ako to već radite potrudite se malo više.

Advertisements

Ništa se ne mora…

Ne mogu da se složim da se mora učiti, da se mora nameštati krevet ujutru, da se mora spavati, kupati, prati zubi, reći „hvala, izvini, izvoli…“, da se mora čitati, raditi domaći zadaci, biti fin za stolom, ništa se sa tim ne slažem, jer ništa od navedenog se ne mora i ko zna čega još sve se deca ne moraju pridržavati. Ovde mi najviše bode oči to „mora se“.

Mislim da je život mnogo lakši i lepši kada se sve ovo navedeno upotrebljava, ali se ne mora. E sada, kako deci bez „morati“, usaditi sve to? Kako ih naučiti da nije loše imate obaveze? Treba, ne mora. Ne umem da vam kažem recept, ali vam mogu reći kako na sve to ja gledam.

Sve ono što se MORA je nešto što se nameće nekome, a bilo kakvo primoravanje, samo od sebe stvara otpor i kod dece, a i kod odraslih. Ako neko nešto mora, onda samim tim nije slobodan da radi ono što želi, već zato što je neko drugi tako rekao. Znači u samom startu se stvara neki razdor između onoga ko naređuje i onoga koji to mora da uradi.

Igračke mogu da budu svuda rasturene, pobacane na sve strane i ne moraju da se skupe, deci ne smetaju, a više i neće da se igraju. Želim da ih pokupe, a njih mrzi. Dobro, nema problema, vaše igračke vaša stvar, ako vas mrzi da skupite, mene mrzi da ih preskačem, znači ono što meni smeta ja ću da sklonim i da bacim u kantu, to je moja stvar. Šta koga briga šta ja radim sa onim što mi ne treba i što mi smeta?

Znači važi, ne morate da ih skupite, to je vaša stvar, ali ih sutra neće ni biti. Nema svađe, uzmem kesu za đubre i laganica jednu pojednu ubacujem u kesu. Da vidiš samo kako potrče da skupe igračke i sledeći put ne treba ni da kažem da posle igre treba da se pokupe. Znači ne moraš to da uradiš, ali to će imati svoje posledice, ako ti odgovara to što će se desiti zbog toga što nešto ne želiš da uradiš, onda nema nikakvih problema. Suoči se sa posledicama i teraj po svome. To ti je život.

Ne raditi se domaći zadatak, ne čita ti se knjiga, koju treba da pročitaš, ne učiti se, mrzi te, pa dobro i ne moraš. Meni sutra niko neće dati jedinicu, neće mi niko ništa reći, šta me briga za to, to je tvoja stvar. Ako tebi nije problem, što bi meni bio? Neće mene sutra niko da ismejava zato što sam lupila neku veeliku glupost u školi. Ja sam svoju lektiru odavno pročitala. Suoči se sa posledicama i teraj po svome. Ako tebi odgovara, odgovara i meni. Podržaću te u svakom slučaju. To ti je život.

Ovo su samo dva gruba primera, ali mislim da se suština vidi. Deca treba da imaju pravo izbora i da se suoče sa posledicama. Akcija i reakcija. Ako sa dve i tri godine nauče da sve što rade ili ne rade ima svoje posledice, onda kada dođe vreme za školu i neke druge ozbiljnije stvari, ne treba ni da im se objašnjava.

Ne treba da rade ništa zbog mene i da bi meni udovoljili. Ti slušaš mene, ja slušam tebe. Ja slušam tebe, pa slušaš i ti mene. Ravnopravno i pošteno. Ne moramo to da radimo, ali nam je svima mnogo lepše. Iz toga proizilazi poštovanje, a poštovanjem se pokazuje ljubav. Ja tebe volim, pa te s toga i poštujem.

Ne očekujem da i deca mene vole i poštuju, zato što to tako treba ili je prirodno. Svaka prava ljubav se zasluži svojim delima. Ono što radimo za one koje volimo radimo zato što ih volimo, ne zato da bi i oni voleli nas. Važno je da drugima ne radimo ono što ne volimo ni nama drugi da rade, pa ma kakvi odnosi bili u pitanju, između mame i deteta ili sutra između deteta i drugara, ili još kasnije u ljubavi kada dete odraste.

Znači nekad sutra, mogu da odem na mesec dana sa njihovim tatom, ako poželimo. Nedostajaće mi deca naravno, kao i mi njima, ali neću se opterećivati sa tim da li rade nešto što se „mora“, jer ništa se ne mora. Radiće ono što treba da se radi, da bi im bilo lepše i bolje i ni iz jednog drugog razloga.

Naravno da je ljudski grešiti, možda moj pristup deci nije dobar, pokazaće vreme, ali za sada nam dobro ide i nećemo ništa menjati. To što ponekad vičem, pokazuje samo moju slabost, ali treba imati u vidu da sam i ja samo obično ljudsko biće, pa pri tom i mama. Obećavam da ću se popraviti, ljubi vas majka.

…ma NeMrešBilivit…

I kako uopšte napisati nešto, kada je čovek još uvek pod velikim utiskom. Strah me preteraću sa nekim „hvalospevom“, a sa druge strane mislim nešto ću zaboraviti da napišem.

Dođe Leki, stara kajla, reč, dve i kaže, „hm…taj internet ti je veliko zlo.“, a za stolom, to jest po celoj kafani raširili se NeMresBilivit i ja, nema smisla da ne spomenem i još jednog blogera od cela dva-tri posta, koji je donekle zaslužan za tu punu kafanu, Jabučilo je l’ te. 😆 Kako Lekiju objasniti da u kafani žive duše ne bi bilo da nema interneta? 🙄 Odustali u startu.

Nas troje, a puna kafana. Pun ceo Jarak. Darko, Ivan, Ivana, Tamara, Nadina, Mile, Jovana, Marko, Ana i Edi. Dotična dama, Ana, je sasvim „slučajno“ ispustila naš fotoaparat pre neki dan, pa je malo crko, tako da slike čekamo od drugog „tabora“, ali da smo se slikali jesmo. Da smo se dobro proveli jesmo, da smo se ispričali, e to nismo. Baš je malo dva dana da bismo se mi ispričali.

I tako. Ostala neka praznina. Žao mi je što ne možemo češće da se družimo, viđamo, pričamo. Ma čini mi se da Darko i ja nismo šest reči razmenili. 😆 Jebi ga, kad Jabučilo priča za četvoro. 😀

O deci neću ništa da vam kažem. Deca su deca, a svi znamo da je kod dece uvek sve jasno. Dušice male, lepe, dobre, ali moram vam reći da se ne bi sva deca tako složila, ali naša jesu. To vam je sve stvar mozga, a s obzirom da mi jesmo na istim talasnim dužinama, neosporno je da su i naša deca.

Ništa više nemam da vam kažem. Ispunjena sam, a i nekako prazna, jer znam da ih sutra nećemo videti. Dobro, ima dana.

Vidimo se drugari ubrzo. Znate i sami kako to ide, sa nekima si dobar, sa nekima nisi, a mi ovakvi kakvi jesmo, kao da smo zajedno sa vama odrasli. Ljubimo vas.

Od dunje do murije :))

Stiglo dva kila dunje za slavu, domaće, miriše cela kuća, mora da se proba, je l’ da, a šta bolje uz dunju ide nego Toma Zdravković, a dunje će ostati i za goste, valjda. 😀

Rekoh vam već, znate me svakakvu, ali u kafani nismo zajedno bili, nažalost. Nekako me steglo ovako ovde pod’grudi, pa ne mogu da udahnem duboko, pa bih plakala, pa se smeškam, pa volim, pa ne znam da vam opišem. Ako ne znate kako da uživate uz kafansku muziku, dunju i Tomu, onda vam džaba što živite. E tako baš.

Napisao je i otpevao mnogo pesama koje dušu pomeraju. Nijednu nije posvetio Ivani, kao ni Staniša Stošić. 😦 I tako slušam na YouTube-u tako redom, pročitam jedan komentar i setim se!

„….Ljubavi su mnoge bile

kao vatra mladost planu

sve što osta

od života

ja bih dao za Ivanu…“

Pevali mi u kafani. Nekad. Tako baš. Kad neće niko, ja naručim sama. Samoljublje? Jok. Samo mi bilo žao i krivo načisto. Kako to da od Tome nema pesma za mene? E ima da ima. Naručim Ljiljanu i onda ih teram da preokrenu. 🙂 Kad se pevač zajebe, ja ga lupim po glavi. „Pevaj bre kad plaćam i lumpujem, onako kako ja ‘oću.“

Umela sam da budem i nezgodna, a sada me zanima posle svega što mi se izdešavalo u životu, da li bih i sada bila takva? Onako da se napijem ko čovek, a onda da napravim problem. Priznajem. Sve što mi ovako ne smeta, a ja kad popijem, onda se setim, pa još ako mi neko nešto kaže pa se setim …uh…dobrodoš’o prijatelju. Ćeraćemo se.

Sad mi smešno, mnogo mi smešno. Kada pomislim kako se sada živi, čini mi se kao da sam „devojčica“ bila pre dva veka. Sad bi me neko izbušio pištoljem ladnije od leda.

Picnem se ko luda, a onda mi dođe da pitam čoveka: „Je li bre šta gledaš?“. Da ne bude zabune to su čuvene devedesete, mnogo ludaka po ulicama i javnim mestima. On baja, glavna faca, gleda mu se…“šta koji krasni mene gledaš, da te ja pitam…“.

Tih kad se setim, dobro sam i živa ostala. Sačeka me ispred sa drugarima, sav važan, hoće meni da pokaže da je glavni, a ja popila, sunce ti jebem da ti jebem, gde mene nađe da gledaš. Pravo na njega. „Šta je bre pederu, šta ti mene ima da gledaš, šta ‘oćeš? Jebem li ti …“ Da se razumemo, „ja popila“, znači da sam samo mnogo jaka, ne zavodim se, ne vrti mi se, ne  saplićem se. Jaka ko zemlja.

On kad vidi da ja hoću da se bijem u mini suknji, prosto se prepadne. „Ko zna kakva je u pantalonama?“

Jednom dve marice došle. Pobila se ja skroz načisto, ali nisam bila u suknji, jedva nas razdvojili. On rek’o da sam ja rekla. „Ko rek’o JAAA?!!!“ Jebem li ti sunce i pleme i seme, ja rekla, dođi ‘vamo da ti pokažem. Ma, puna mi jedna kutija plavih koverata.

E, a što sam volela kad me privedu. Da vam je da vidite te pozive bilo bi vam jasno da sam bila u pravu, samo me nisu razumeli. 🙂 Samo sam jednu kaznu platila. Prekršajnu. Remećenje javnog reda i mira.

Ko, šta, gde, kako, zbog čega, ma svašta pitaju kad te privedu, a ja k’o navijena samo jednu priču teram: „Recite vi meni da li vi imate pojma koliko sada ima krađa u ovom gradu? Koliko maltretirane dece, žena…? Silovanih, prebijenih, ovakvih i onakvih…?…, a vi našli mene da ispitujete. Nejaku devojčicu od 49 kila?“ Imala sam 50.

„Da li vi stvarno mislite da je njegovo oko plavo, zato što sam ga ja udarila?“. „Mislim stvarno, pogledajte me, ako mislite da ja imam snage da mu slomim rebro, onda stvaaaarno…ma o čemu mi pričamo ovde. Ja sam žrtva, on je gled’o.“ Jooj što mi sad smešno.

To uvek tako bilo kad me neko dira. Dignem frku neviđenu da mora murija da se zove. Od kada sam promenila prezime nemaju me u evidenciji, ali pišu oni tamo sve tako da me ima negde sigurno.

Ma imala bih da vam pričam tri dana, ali neka. Kad se raspišem ne može me čovek zaustaviti. Eto krenem od dunje, stignem do murije, a nije mi to cilj bio. Htela sam da vam pričam o Tomi, a ništa na kraju ne ispričah.

Odoh da spavam. Nemam više sa kim ni da se svađam. Nema ko da me privede. Nema ko ni da mi peva više. Nema problema. Dunja, dve, tri i onda čujem: „Mamaaaa sipiii meeekooo…mamaaaa pokii…lando, makaaa…jubi, jubi, boi noga,… piki piki, bizooo“. Jebo te život, ne može više čovek ni da se napije kako valja.

Znate kako kažu: „Sve u svoje vreme“. Nije moje vreme prošlo, samo je prošlo vreme kada sam bila luda i divlja. Sada sam divlja i luda, e da mi je da se nekako domognem onog pečata.

Alexa me zbunio

Svako od nas voli kada ljudi dolaze na njegov blog, čitaju i komentarišu, pa poseta raste. Sujeta li je, šta li je? Pa zevamo u statistiku, analitiku i ostalu -tiku. E sad. Pored te sujete kod mene postoji još nešto. Želja da „čačkam ispod haube“, da vidim kako to radi, što radi, šta ga pokreće, kako, kada, zbog čega… i sve tako?

Sve što sam do sada naučila u vezi svega oko kompjutera, programa, bloga i svega ostalog  oko interneta i kompjutera sam naučila sama, čačkajući, čitajući, isprobavajući, grešeći, kvareći, ispravljajući, popravljajući… Nikada me nije bilo strah da čačnem i probam nešto. Tako da sam ne mali broj puta, rastavljala razne kompjutere na sitne delove, a nije mi to profesija.

Doduše nije mi ni profesija da rastavljam veš mašine, šporete, televizore, fenove i ostale električne aparate, ali volim, pa kad god ima potrebe, eto mene sa šrafcigerom, klještima, čekićem i ostalim alatom. Zavrnem rukave i udri.

Što vam pričam o statistikama, pa zainteresujem se za tog Alexu, pročitam svašta nešto, odradim ono što predlažu i onda mi tek ništa ne bude jasno. Glavna fora sa alexa.com vam je da što je veći alexa rank vaš sajt se slabije kotira. Ako imate instaliran njihov toolbar, pa vas posete oni koji ga isto imaju instaliranog, rank vam raste, ako instalirate njihov widget, pa ga ljudi kliknu rank vam raste, a onaj broj pada i tako još koliko se ljudi zadržavaju na sajtu, koliko imate novih poseta, starih, ustaljenih…ma stvarno svašta nešto.

I šta se dešava. Umesto da taj broj pada kod mene raste. Za par dana, Google Analytics pozitivno podivlja, sve fino i ok, a alexa raste li raste, tj. moj sajt pada li pada.

I sad. Nema veze neka pada. Zato sam vam i pričala u početku ovog posta da volim da čačkam. Nije stvar u poziciji, nego što pada, to me zanima
? Sa 818 i nešto, sa intaliranim toolbarom i widgetom skočio do 830 za jedan dan.  Ja izbrišem toolbar i widget i za sledeći dan se spusti na 823 i nešto.

Kad uporedim sa sličnim blogovima, nema veze sa vezom. Bolji blogovi od mog imaju čak i veći rank, oni blogovi koji nisu dugo ni ažurirani imaju manji. Znate šta pričam?

I tako. Baš mi se sviđa da provalim u čemu je fora, a kakva sam tvrdoglava hoću sigurno, pa ću vam javiti šta sam zaključila. 😀 To da nisam stručnjak, da nisam …ma da se ne ponavljam…

„Pušite“ se piše zajedno :)))

Hoće teta Ivana da pomogne dečici da lakše urade domaće zadatke, da nešto nauče, a možda i neko od odraslih da se priseti nekih gramatičkih i pravopisnih pravila i između ponekog „hvala…“…

…dobijem i ovakav komentar.

Odavno nisam dobila duhovitiji komentar. 😀 Potpisao se čovek kako se potpisao, pa još u komentaru napravio pravopisnu grešku. Razmišljam da li mi je on ovo persirao ili se obratio većem broju ljudi? U svakom slučaju, greška je greška, u oba slučaja.

Šta ti je današnja omladina? Daš mu lepo sve crno na belo, a on te napuši o čas posla.  Da ne bi Nikola ostao u zabludi, bar neka nešto nauči.

“Vama se i dalje priviđa da su ta pitanja upućena Vama”…kaže meni VIP bloger :)

Čekaj bre Milane…slušaj ovamo, živiš u zabludi. Nikakav razlog nemaš da mi persiraš, ni ti, ni bilo ko drugi i niko to nemoj da očekuje na blogu od mene. To je jedno od nepisanih pravila blogovanja, pravila ne poštujem, ali mi se ovo sviđa, pa s toga… 🙂 Poštujem ono što mi se sviđa, može mi se, a to ti je lepota blogovanja. 😀

Može nešto da ti smeta koliko god hoćeš, možeš to da kažeš, ne mora niko ništa da te pita, a ti možeš o bilo čemu da kažeš šta god ti je volja. Kada se na blogovima persira onda je to neka teška ironija ili raspravka, moram li da naglasim, da je to moje gledište? Možeš da mi budeš tata, poštujem tvoje godine, ali blog je blog i tako ti je to. Koliko god mislio da je to nešto samo tvoje, nije!!!

Nemoj ti da misliš da mi ovde ili bilo gde da smo pisali nešto o tebi i tvom postu imamo nešto protiv tebe ili tvojih drugara. Jok stvarno. Daleko od toga. Samo smo hteli da ti kažemo da treba malo da se otvorite i prema drugačijim mišljenjima od vašeg, i ti i ljudi koji čitaju i komentarišu ono što pišeš/te. Zamisli molim te, to što si napisao, pročitali su i drugi ljudi van vašeg kruga!!!? Je l’ to neki šok za tebe?

Blogovi, ma baš isto kao i BlogOpen su ti otvorena „priča“, tako da kada ti nešto napišeš ne moraš meni lično da se obraćaš u određenom postu, ali ako ja to pročitam imam pravo da kažem šta mislim. Treba to da skontaš, inače u suprotnom moraš da razmisliš o nekom kursu ili definitivno o odlasku na BlogOpen. 🙂 Moram da ti srušim Sneška, ovo je bio peti po redu. :mrgreen:

Eto, ti mi kažeš da pitanje nije bilo upućeno meni. Istina, nije lično, ali što si ga onda postavio na svom blogu??? Internet je javna stvar. Može da čita ko god hoće i da piše šta mu je volja, da komentariše onako kako je shvatio.

Komentare ispod svakog mog posta, pa ma ko šta rekao, lično potpisujem, jer sam dalji tok bilo kog razgovora lično vodila.

Znači ako je neko slučajno nekoga uvredio, imala sam svoje mišljenje u odbanu ili sam se složila sa datim mišljenjem, zavisi od mene i mog mišljenja o temi koju sam zadala, razumeš? Slagala se ili ne sa tuđim mišljenjima, rekla sam šta mislim o tome. A ti? Smeš li ti da potpišeš svaki komentar ispod svog posta? Ako mi kažeš da smeš, onda nema šta više da pričamo.

Usput da ti kažem, blog je jedno, a postovi su drugo, pa s toga ti nemaš mnogo blogova, nego mnogo postova. Kurs, bato moj. 😀 Ni ja ne volim pravila, ali osnovno znam.

Onako, kao neko ko svašta nešto primećuje, mogu da ti kažem da si mnogo bre nervozan i da te je baš pogodilo što nisi dobio pozivnicu za BO, jer po meni kao jedan VIP bloger, praviš mnogo grešaka. Dobro dešava se to svakom u navali osećanja i brzini pri kucanju, pa umesto „Moo…napiše Mao“…pa u samom spornom postu umesto „nisu…nisi“, „informsati…informisati“…

Sve su to sitnice i u ovom svetu se i te kako ne primećuju i praštaju, ali s obzirom da si se ti lično postavio bezobrazno, (odobravajući komentare koji su usledili) onda nemoj da očekuješ da će te blogosfera maziti, tako da ćemo primetiti i tvoju nervozu, greške u kucanju i ostale gramatičke greške. Nemoj da budeš u čudu, velika je to zajednica, ljudi različitih mišljenja, stavova, političkih i svakakvih drugih opredeljenja. Čudiš li se i dalje? Kad kažem „odobravaš komentare“, to znači da nemaš ništa protiv onoga što kažu.

A to što kažeš da si kupio diplome, pa dobro, može svakom da se desi kada želi da bude nešto što ne može da postigne da nauči. Ima svega u Srbiji. Nego, nemoj sa tim da se hvališ, ćuti, oduzeće ti ih. Još ćeš i kaznu da platiš.

Kad si već navikao da kupuješ diplome, moram da te obavestim da ne postoji diploma na kojoj piše „BLOGER“. Kurs ti ne gine, svega mi. Nego nisam sigurna da će ih biti.  Mislim, kurseva, da se razumemo. Ako ne umeš da budeš ironičan, onda nemoj, sada će se pročuti da si kupio diplome, pa  i ako nisi. Ma, nisi valjda i ti, pa još javno priznao? Ma razumeš li?

Je l’ vidiš ti u čemu je fora? Meni se može da kažem šta god hoću i shvatiće me, kad treba ironično, kad treba smejaće mi se, nazvaće me i blesavom, i  glupom, i neznalicom kad lupim nešto, nekog ću da iznerviram, neko će ovo ili ono da misli o meni, neko će da me voli i podržava…ali mene baš briga. Meni se može, ne zato što sam VIP bloger ili što imam milionsku posetu, već mi se može zato što sam tako odlučila.

Odlučila sam da kažem ono što mislim kad god poželim i da snosim posledice, ako ih ima i ako ih bude, jer razumem veličinu ovoga što radim, pa makar samo 6 i po ljudi dnevno došlo na moj blog da pročitaju šta sam to rekla.

Obraćam se trudnici, a javi se mama sa 15-godišnjiim detetom, kojoj ništa nije jasno. Znači nešto sam pogrešila, čim se majka tinejdžera javi u ime bebe. Dobro ništa ti nije jasno, i svi su te, čini ti se, napali, a ja ću da ti kažem. Jok!

Svi koji nisu na tvom agregatu, a obratili su ti se, su te pozvali da razumeš. Tvoj post nije strašan, ali sve ono što su komentatori rekli, ti si podržao. Znači slažeš se sa njima. Ma, da li ti je išta jasno?

Nema tu, „mislio sam na tebe“, „na tebe nisam mislio“, ma ne moraš ni da linkuješ, ako baš ne umeš, svi će znati šta si hteo da kažeš. Ali evo, pazi sad, moje pravo kao nekog ko je napokon skontao da ima blog i da je bloger, 🙂 prijavljujem se da na sledećem BlogOpen-u kažem koju reč, onako javno, pred publikom.

Razumeš li sada? Eto celu jednu godinu unapred sam se javila i niko u tome neće da me spreči. Niko neće da kaže, „ne može“, „nemaš ti šta da pričaš“, „nisi školovana“, „tvoj blog su gluposti“, ili bilo šta drugo. Neće, zato što je BlogOpen otvoren. Kome šta smeta, može da kaže, kome se šta sviđa može da kaže. Kako ko šta radi, može da kaže. I najlepše od svega, može da upozna ljude sa kojima se slaže u razmišljanjima ili ne.

Recimo Milan i Ivana se dogodine sretnu na Blog Open-u i tu neće biti važno ko će biti govornik, ko će da sluša, ko šta priča, ko koliko godna ima, biće važno ko ume lepše da se nasmeje i ko je manji folirant u onome što piše i radi. Ja se ne foliram, a ti? Ja i ne umem da se foliram, sa tobom ne znam kakva je situacija.

Rekao si kod Varagića da je ovo za tebe završena tema, da više nećeš da komentarišeš, verujem da si čovek od reči, tako da ne očekujem komentar, ali sve ovo nisam ni pisala zbog tebe već zbog sebe, kao i sve ostalo što pišem. Eto došlo mi, a može mi se. Neće niko mene da  predstavlja, ako ne umem sama da se predstavm, onda neka me i nema u ovom svetu. To što tebi ništa nije jasno, šta ti ja mogu, kurs je zakon ili u najboljem slučaju neki susret na koji ćeš otići i sam se uveriti da je BlogOpen stvarno Open.

P.S. Znam da mi „I“ ponegde koči, ispravila sam gde god sam primetla, da će imati grešaka u ovom tekstu, ne zbog brzine i  nerviranja 🙂 nego mi „i“ ne rad, da sam možda bila stroga, da dotični Milan neće ni pročitati, ali se iskreno nadam da će pročitati ljudi koji će razumeti, kao i sve do sada, svakako hvala vam. 🙂 U al’ me je Milanlče inspirisao. Post od šest  i po strana sam napisala.

VIP sa pečatom :))

Ne mogu sve da postignem. Nestašica vode, planiram da se selim na Mesec, merkam avion sultana od Bruneja, neki štrajkuju – (ih to već prošlo), Oktobar fest u Beogradu – biće džabe piva u subotu, prijatelj sa FB mi se ne javlja, uči da svira frulu i o njemu treba pod hitno što pre da napišem koju reč… Pa jesmo li prijatelji ili nismo? 😆 I…i… i još svašta nešto, nego i ovo, VIP  blogeri se nešto uskomešali, a najnovija VIP-erka kune na sav glas, kako to da za nju ne nađoše nosače? Takav propust nisu smeli da naprave. :mrgreen:

Sultan sa Bruneja neka pričeka malo, o pivu ćemo sutra, prijetalja ću malo da držim u neizvesnosti, pa nije mu lako da duva u ono čudo, e u tom slučaju ću ovog puta napisati još koju reč o blogerima.

S obzirom da smo je l’te, zaključili da ovo nije blog, 😀 sada mi je samo još i ovaj udarac falio. Em nisam bloger, a do nedavno sam mislila da jesam, sad još pored toga saznadoh da nisam VIP. „E gde ćeš mala, prvo treba da postaneš bloger, pa tek onda da se guraš na neko VIP blogersko mesto.“ Svesna sam ja svega, ne morate da me tešite. 😦

Odem tamo, neću da ih linkujem, neću ni ime da im kažem, gde se neki pitaju gde su to trebali da budu, a nisu i zašto nisu i pravo da vam kažem, iznerviram se, onda se nasmejem nekim glupostima i na kraju doživim otkrovenje.

Oni ne samo da nisu bili tamo, gde su mislili da treba da budu, nego nisu znali da se takav skup uopšte i održava. Za razliku od njih ja sam znala kada i gde se održava BlogOpen i osećala sam se pozvanom, što onda znači da ipak jesam bloger i da ovo jeste blog, a s obzirom da sam pri tom i pozvana, onda sam i ja VIP. E tako. Uuuu jeee… :mrgreen: Samo činjenice bato moj, ništa drugo ne prolazi.

Nego sad još nešto da vam kažem, videla sam neku reklamu, to VIP može da se kupi za 10 dinara. Ne morate uopšte da se mučite, izvadiš lepo 10 dinara i imaš potvrdu ko si bre i šta si. Evo vam i dokaz, videla ja, samo činjenice kad vam kažem.

Mada bih radije da posedujem onaj pečat što ima Srđan. 🙂 Nego ne daju. Nema veze, smisliću već nešto i za to. Možda samo treba da odem da me vide, pa će sami da mi ga daju. Pečat i zdravo, čik onda neko nešto da mi kaže? 😀 Ima da budem VIP bloger, sa sve karticom i pečatom.

Blog Action Day – Voda

15. oktobar, 2010. Blog Action Day -Water.  Bebika nas je pre nekoliko dana podsetila da je ove godine ovaj dan posvećen vodi. Danas je objavila post i kroz primer svoje ćerkice nas navela da se i mi zapitamo čija je voda. Peđa nam je dao primer šta se dešava kada voda više nije voda. Tuga jedna, a ja ću pokušati da vam dam par predloga, gde se možemo preseliti, pa da i tamo ako ga ima, uništimo ono što na zemlji već uveliko uništavamo. Život.

Dve trećine planete na kojoj živimo je prekriveno vodom. Dokle će zaista biti tako? „Plava planeta“ je na dobrom putu da to više ne bude.

Zemlja - Plava planeta

Hoće li generacije koje dolaze, kao u filmovima naučne fantastike, zaista morati da se sele na neke druge, novootkrivene planete? Hoće li naučnici uspeti da dokažu da je život na jednoj takvoj planeti zaista moguć, pa će onda kolektivno, oni koji prežive, da se presele, jer će u dogledno vreme voda nestati sa naše zemljice.

Planeta koja kruži oko jedne zvezde blizu nas je sačinjena gotovo isključivo od vode. „Super zemlja“. Do deset puta je teža od naše planete i mogla bi možda da bude dobar domaćin za život, jer na našoj planeti je sve manje i manje vode, pa se mora razmišljati u tom pravcu.

Letilica CoRoT pronašla je početkom ove godine jednu takvu planetu CoRot 7b, a nešto nakon toga i drugu u tranzitu oko crvenog puteljka. Ime joj je GJ 1214b i ima 19 puta veću zapreminu od Zemlje. Takva jedna planeta bi mogla biti sastavljena uglavnom od vode – verovatno u tečnom stanju. Milina za ljudski rod.

Proračuni pokazuju da verovatno ima i atmosferu. Međutim njena blizina crvenom puteljku je čini pretoplom da bismo se mogli tamo naseliti. Šta ćemo u tom slučaju?

U tom slučaju ćemo se seliti na Mesec, jer najnovija otkrića ukazuju da i na Mesecu najverovatnije postoji voda.

Tragovi vode na Mesecu

Indijska letelica Chandrayaan-1 otkrila je tragove vode širom Meseca prilikom merenja ne znam tačno čega, nebitno za našu priču, važno je da na Mesecu ima vode.

Onda su naučnici napravili scenario po kojem voda nastaje na Mesecu. Atomi vodonika koje nosi vetar se sudaraju sa materijalima na površini Meseca koji su bogati kiseonikom i tako H + O = H2O. Nije im baš jasno u kom je obliku, ali ne sumnjam da će i to otkriti.

Bili smo na Mesecu, blizu nam je i mislim da je to savršeno rešenje. Da li je? Zašto bismo uopšte morali da se selimo odavde? Pogledajte slike, razmislite, mislim da svaka promena na bolje može krenuti samo od svakog pojedinca ponaosob, pa bilo šta da je u pitanju.

Možda vam se problem sa vodom, koji je evidentan na svakom koraku i koji smo sami napravili, može učiniti nevažan, naspram svakodnevnog života i problema, ali ne zaboravite, da bismo živeli moramo pre svega imati osnovne uslove za život, vodu, vazduh i hranu, a ako uništimo sve, nećemo imati ono najosnovnije, mesto za život.

Ovo je nekada bila reka - sada je đubrište

Beograd - Sava

Izaberite sami

Sledećih 15 minuta života

Jok…ne osećam se dobro. Mislim da svako ko može dobro da se oseća kada je ovakvo vreme je ili  neki melanholičan tip ličnosti, pa mu odgovara ili mu se dešavaju neke mnogo lepe stvari u životu, pa ga baš briga kakvo je vreme.

Pušim za četvoro, ko dva Turčina, ma ko da nisam normalna, a kao i da jesam? Nekako što više pušim, više mi se puši. Za sada mi samo pričinjava zadovoljstvo, a šta će biti kasnije, pokazaće vreme.

Za sada mi se dešava da zapalim po dve cigare, što kad pogledam ovu sliku znači da i nisam toliko težak slučaj. Dobro je dok ne počnem da palim tri, četiri ili više odjednom.

.

Da idem u školu, danas bih sigurno pobegla iz škole, tj. elegantno bih dan provela sa dragim ljudima u nekom od kafića u kojima se sluša dobar RNR.

Nekako su mi u životu to ostali kao najlepši jesenji dani. Za bežanje iz škole nije bilo većeg mahera od mene. Ako kojim slučajem u ponedeljak zakasnim na prvi čas, dešavalo se da sastavim celu nedelju.

Ne idem u školu, nemam odakle da pobegnem, a ovo vreme me totalno ubija u pojam.

.

.

Sanjam neke plaže, sunce, more, neke brodove i putovanja. Ništa od toga, pusti snovi. Svakako da treba da se pripremim za zimu. Hibernacija je nažalost nemoguća, zbog vrste kojoj pripadam, tako da meni preostaje jedino da čekam Novu Godinu, jer tada mi se raspoloženje podigne za stepen, dva, tri…kako kada.

Lažem, pre Nove Godine postoje i neke lepe stvari koje će se desiti. 26. oktobra, slavimo Jovanin jedanaesti rođendan. Već 27. oktobra nam je slava, a od 28. oktobra kreću neka druga čudesa. Ivan ide u bolnicu na još jednu operaciju, posle koje očekujemo još jednu, sedmu po redu od kako smo se upoznali.

Sunce mu jebem. Za nepune četiri godine koliko smo zajedno sedam njegovih operacija. Da poludi čovek. Što se nije operisao pre nego da ga ja upoznam, pa da se ne sekiram i ne brinem? Ovako.. ma sve vam je jasno.

I tako ništa. Imam isplaniranih sledećih 15. minuta i sve mi se nekako čini da ću ih provesti u krevetu. Odoh da se ušuškam pod ćebence, zatvoriću vrata od sobe, isključiću se skroz i ako će sve da se sruši za to vreme, neka. Nemoj niko da računa na mene.  Ako treba neka svet propadne, propustiću tu kataklizmu. Bar neću da pušim za to vreme.

Moja MD faza :)

Ako je okarakterisan kao hejterski post, neka je. Idemo dalje. Nemam nikakvu potrebu da bilo šta više objašnjavam i pričam, sem da je koliko se meni čini, upravo završeni BlogOpen do sada najbolje organizovan i da je jedan od problema nas koji nismo bili tamo, to što smo propustili ono što je po meni i najvažnije. Druženje.

Beogradska Parada Ponosa 2010. je prošla kako je prošla, sada će neki dan o tome da se priča, zalečiće se rane i ništa. Tuga jedna.

Pored svih dešavanja ovog vikenda, jedino što je meni zaista lepo i važno je da je vreme dozvolilo da se malo skače. #MD me prvo asocira na ovo,  i izgleda da ta moja faza neće nikad da me prođe. Padobranstvo i letenje. 😉

Kada se sa tim zarazite, onda svakako postanete i malo šašavi za sve druge oko sebe, ali od toga se ne može pobeći i ne treba.

Srećna sam što imam priliku da gledam ovu zemlju i sva dešavanja na njoj, iz neke druge perspektive, nesvakidašnje, ali sam sa tim zadovoljstvom i tužnija, jer kako stvari drugačije vidim odozgo tako ih drugačije vidim i kada sam dole.  Srbija sa visine je idealna zemlja.

Mir, tišina, šuštanje padobrana i beskrajno prostranstvo, bez ljudi kojima nešto nije jasno, koji imaju neke probleme, bez politike, bez onih koji bi da ruše i onih koji bi da paradiraju. To je jedino mesto, gde sa velikim zadovoljstvom poštujem sva pravila.

P.S. Da vam se nešto i pohvalim, dobila sam jedan posao vezan za padobranstvo i pisanje. Idealno, baš za mene. Kada želite neki posao, navedite čoveka, da ste baš vi osoba koja mu je neophodna. Radujem se, biće para za skakanje. 😀

Ma eto samo onako…BlogOpen 2010.

Fenomenalno organizovan BlogOpen, ja zbunjena. Odlična predavanja do sada Deda i Ivan. Ovo mesto ovde gde vi već od 2007. godine dolazite, čitate i komentarišete nije blog. Zašto? Zato što se prilikom blogovanja MORAJU POŠTOVATI  određena pravila i sve van tih pravila je greška. Ja ništa na ovom svetu ne moram i ništa ne mrzim, sem PRAVILA. Nikada ih nisam poštovala i neću. Tačka.

Znači trebala sam da se odlučim za recimo:

– QuarkXPress, da vam pričam kako se „lome“ knjige,

– PhotoShop, kako od babe napraviti devojku,

– padobranstvo, kako naučiti leteti,

– ekonomiju, kako postati profesionalni lopov,

– kako od dece napraviti nekakve ljude….,

a naročitu pažnju sam trebala da obratim na marketing ili već neku sedamnasetu temu, svašta nešto znam i da u tanka crevca, godinama objašnjavam šta, kako i tako to. Da se držim jedne teme, kao pijan plota i da sve ono drugo što bih rekla ostavim za sebe i da tako gradim svoju reputaciju. E pa NEĆU!

Ne daj Bože da se dohvatim politike. Da iznesem svoj lični stav o onome što se dešava? Kuku…odmah će me ovi ili oni prestati pratiti i čitati. Ma je l’ da? E baš me boli dupe za to. Da, baš DUPE. Zgražavajte se nad mojim srpskim izvornim jezikom.

Od 160 i nešto hiljada poseta, što je ništa naspram onoga kakve posete imaju pravi blogeri, od kada sam na svom domenu, neka bude da je pola njih pročitalo samo jednu, jedinu rečenicu koju sam napisala, ma makar samo naslov, meni je sasvim bilo dovoljno da kažem ovom svetu nešto. Kada, kako, zašto, kojim povodom…zar je to važno? Meni došlo, činjenica, vi čitali, podržali ili ne. U stvari to je u današnje vreme glavni problem našeg novinarstva. Ne drže se činjenica, već rekla-kazala priča.

Mnogo mi je lakše bilo da se uhvatim jedne teme, do sada bih već postala bloger, a ovako nisam ni bloger, ni pisac, ni kolumnista, ni novinar, ni …jebem li ga šta?

Ne volim licemere, a po meni je licemerno da u „off“ životu psujete, a da onda kada pišete nešto na blogu, date sve od sebe, da slučajno nešto ne lanete, „jer to ljudima smeta“, „uh…pa šta će pomisliti o meni?“, „kritikovaće me“, „pašće mi poseta“,… alooo….koga mi tu foliramo onda?

„Ja sam ja, moj blog je ja, pišem ono što mislim i želim.“ Aha…kad bi se igrali žmurke. „Pišem ono što znam da će se svideti ljudima, što će mi doneti veću posetu, linkujem, jer mi to donosi nove posetioce, pišem o onome što znam da je aktuelno, što je glupo i smešno, što privlači na „kliktanje“ …a to što mene to uopšte ne zanima. Nije važno.“ Mislim stvarno!  „Važno je da će se svideti ljudima, nema veze šta ja stvarno mislim o nečemu.“ Sranje. Jeste li zgroženi mojim rečima?

Kako vi uopšte shvatate svoj blog? Šta hoćete od njega? 6 i po miliona poseta, a čemu to??? Ako vi nemate svoj stav, ako nemate šta da kažete, već samo da gledate po netu šta je novo izašlo i da obavestite javnost ili da ispljujete ono što vam se ne sviđa, pa da pljujete, ako se uvlačite u dupe onima koji postavljaju pravila, ako pišete samo ono što se sviđa javnosti, a do toga ste došli „ispitivanjem“ javnosti. E onda mi je muka.

Skidam vam kapu, ako od toga zarađujete pare, onda šarajte samo i samo napred.  Potpuno sam zalutala i nemam pojma kako onda nazvati ovo mesto na koje vi dolazite? U tom slučaju,  http://www.charolija.com je sve drugo samo nije blog .

Ja eto tako malo nešto htedoh da kažem, nemojte zameriti. Svi ste divni, odlični pisci, stručnjaci, svaka čast svakom. Ko je rekao da ne umem i ja da se šlihtam? 😆

Brushalter za dupe

Ako ste pomislili da ste do sada videli sve i svašta, složiću se sa vama u potpunosti, ali ako mi kažete da ste i ovo videli, e onda vam svaka čast. Priznajem neobaveštena sam totalno.

Kad već nemate para da odete i ugradite silikone, onda bar možete da kupite dobar nabudžen brus koji će vam sise dići na čelo i izgledaćete „vrhunski izazovno“, ali nikako mi ne može biti jasno šta će nekom brushalter za dupe. Ma pogledajte vi samo ovo na šta liči. I što je najgore to neko kupuje i koristi.

To su izgleda tanga gaće za žene koje u obične tange ne mogu da stanu. Ne vidim drugi razlog postojanja ovako nečega.

Našli ovu manekentu sa ekstra guzom da reklamira ovo čudo, a onda žaba čula da se konj potkiva, pa hoće i ona.

Da li ona stvarno misli da je uspela da svoju viseću guzicu digne na odgovarajući nivo? Jebo mater, ovaj svet je načisto poludeo. Zamisli kad navata nekog tipa, pa  kad skine sve što je diže, steže i „ulepšava“ na šta liči? Jadni muškarci. Mora da su to doživotne traume.

Ispada da je jedini način da muškarac vidi sa kim ima posla, na plaži. Sve ostalo je lutrija. 😆

Uputstvo za upotrebu korpe za veš i još ponešto

Svašta nešto ne volim da radim, ali ipak radim, jer volim da mi bude lepo i čisto u kući. Da, da, pričam o kućnim poslovima. Ne volim da perem sudove, pa smo zato kupili mašinu za sudove. Onaj koji je izmislio zaslužuje nagradu za životno delo. Pametna je za sve pare. 😆

Kada imate mašinu za sudove, to ne znači da sudoperu treba da izbacite iz kuhinje, jer vam više ne treba. Normalno je da jednu šolju ili jedan tanjir nećete trpati u „pametnicu“. Je l’ tako?  Tako je. Opraćete je ručno ako imate i malo mozga, a ako nemate, onda ćete je samo staviti u praznu, čistu, blistavu sudoperu i čekati konja, mene je l’ te, da dođe dobije nervni slom i opere vašu šolju. Nešto ovde ne valja. Ispada da sam ja bez mozga. 🙄

Korpa za veš. Nije to samo korpa, to je korpa za V-E-Š!!! Naglašavam! VEŠ! Postoje razne korpe, za svašta nešto, ali namena ove korpe je da kada imate nešto prljavo od garderobe stavite u tu korpu. E sad meni nikako nije jasno, zašto je nekom to komplikovano. Je l’ treba da napišem uputstvo za upotrebu i da ga zalepim iznad dotične korpe, sa sve strelicom do poklopca gde se otvara.

Ne mogu da razumem zašto je teško podići poklopac i ubaciti veš u korpu, ne NA korpu nego U korpu. UUU !!! Možda bih trebala da skinem poklopac, pa da onda ništa ne može da se stavi NA, nego da sam veš upada unutra. To vidiš nije loše.

Je l’ pušiš, pušiš. Uzmi onda tu jebenu pikslu, pa je ponekad prospi u kantu za otpatke. Istina je da ću to ja svakako uraditi, ali ne bi bilo loše da bar ponekad ne čeka na mene. Čemu služi usisivač, neću ni da pričam, to je već viša matematika.

Ništa drugo nisam htela da kažem.  Ma ništa baš, ja sve ovo samo onako. 😉

Evo uputstvo sam napravila, samo još da ga odštampam i zalepim 🙂

Monstruozno

Zgrožena sam. Nije prvi put da se ovako nešto dešava u našem okruženju, ali nekako mi je sada baš teško pala vest da je jedna „majka“ danas ugušila sopstvenu 10-mesečnu bebu. Nema nijedno pravo da je ljudi nazivaju majkom.

Podaci su šturi, ali bez obzira na sve što će kasnije da se kaže o ovom slučaju, jednog malenog života više nema.

Znate li kakvi su klinci kada napune 10 meseci? Već uveliko mogu da sede sami, znaju da kažu mama, tata… naša deca su sa 10 meseci prohodala sama. Živahni su, smeju se, polako pokazuju svoju pravu prirodu, pa mogu ponekad da budu i tvrdoglavi, plaču, viču, lepi su, preslatki, svakom novom šetnjom nešto novo otkriju, nauče… Nevini su i ni za šta nisu krivi.

Razmišljam kako je ugušila to nedužno malo biće? Rukom, jastukom, ćebencetom… Šta joj se desilo u glavi kada se odlučila na takav čin? Da li joj je laknulo kada je beba prestala da plače ili je možda to učinila dok je beba mirno spavala? Monstrumi ubijaju monstruozno.

Po meni ne postoji baš nijedno opravdanje za tako nešto. Znači sve ono što će se kasnije reći: „neuračunljiva“, „nervno rastrojena“, „u trenutku besa“ ili pojma nemam šta sve neće reći, kriva je. Ako je totalno luda i bolesna onda su sigurno krivi oni koji su joj dali dete da ga čuva i gaji.

Pitam se kako zaštiti decu od sopstvenih roditelja?  Postoji li način? Ne znam, tužna sam.

Kad sam se jednog dana zaljubila … :)

Posle četiri dana poznanstva sa svojim sadašnjim mužem sam bila totalno zbunjena, prepadnuta i blesava na neki način. Htela sam pošto poto da pobegnem, pa sam se onda analizirala i mlatila praznu slamu i koprcala se i svašta nešto.

12. maj, 2006. – petak – 15:17

„Šta to radiš? Koliko je sve ovo pametno, a jesi li ikada išta i radila zato što je pametno ili čisto samo uživanja radi? Kuda ćete sve ovo odvesti? Ma umeš li ti ikada sebi da daš odgovor na neko pitanje? Samo se zapitkuj, ne odgovaraj na sebi postavljena pitanja, a onda se čudi šta te je snašlo.

Malo je reći da si luda i neodgovorna. Opet si se našla u nekom čudu koje si naravno sama sebi napravila. Jesi li se ti to zaljubila? Možda nisi! Budalo! Šta ti je u stvari preostalo? Nećeš ti uskoro na te Karibe! Nećeš se dalje od Srbije maći. Ponašaš se stvarno kao da ti je 13 i po godina. Hoćeš sve, a nemaš pojma kako ćeš to izvesti, ali ipak nekako izvedeš. E baš si čudna!

Vidi ne možeš ti da iskuliraš to kuliranje ili ti možda baš to treba? Nemaš ti pojma šta on ima u glavi. E pa ne zna ni on šta ti imaš u glavi. Ne može ni da zna, kada ni ti sama ne znaš. Da li je to dobro?

Ovako nešto mi se nije dešavalo ranije. Iskuliraj Ivana. Ne otvaraj se. Uživaj i ne zapitkuj. Pa i on se usrao koliko i ti. Nisi ti tako loša, samo se ne otvaraj. Ne očekuj ništa. Ovako… kada odeš kući uradi lekarski pregled, overi izjavu, ispuni sebi taj san. Poleti Ivana, a osalo će biti ili neće biti.

Nemoj opet da tražiš da budeš muško u vezi. Šta ti hoćeš od njega u stvari? Slušaj ovamo, zar nisi već shvatila da sama možeš, ali da do sada nisi ništa učinila da bi sa nekim uspela stvarno!? Šta on treba da uradi? Hoće li ti biti lakše ako ti kaže da te voli? Ma ne seri! Koliko si samo to puta do sada čula? Ništa od toga nisi imala, to su samo prazne priče i reči.

Treba mi mišovanje. Treba mi mišovanje sa muškarcem, ne sa nekom pičkom. Dosta je pičaka i nesposobnjakovića bilo. Čuvaj se, ništa ne očekuj! Ništa!!! Izguraj neke stvari do kraja. Nemoj da se zajebavaš. Završi tu knjigu do kraja juna. Nemoj da to zajebeš, jebi ga.

Snaga ti treba, zdravlje, trebaš Jovani. Trebaš bre sebi. Ne moraš više nikome da trebaš. Vas dve ste najvažnije u tvom životu.

Ma čega si se toliko uplašila, da mi je znati? On tebe gleda kao svoju, a ti se prepala živa. Zašto moraš ičija da budeš? Ti si oduvek htela da budeš slobodna i svoja! Pa budi, jebem mu mater!

Ne razumeju ljudi potrebu za slobodom. Sloboda je kada se dve slobode spoje! Čemu sloboda ako to nemaš sa kim da podeliš? Čemu letenje, ako čovek leti sam. E sada si baš sve izbrkala. Pojma ti nemaš sa životom.

Opusti se i uživaj. Stvarno se opusti, uživaj i ne seri više, majke ti tvoje.  Samo napred mala, ne daj se! Sve što treba desiće se.“

E onda sam se opustila i evo me sada u braku.  🙂

Ćakulanje…sa još jednom Ivanom

Sećate se kako ste krenuli u svet blogovanja? Neki su u početku samo čitali i komentarisali, drugi su čitali, ali se nisu usuđivali da ostave komentar, treći su jednostavno otvorili blog i počeli da pišu… i tako. Svako na svoj način.

– Ivane u svetu blogova… Gemina, Proza neuroza, Ivanino blago, Ivanizmi, moja malenkost i sada Ćakulanje…sa još jednom Ivanom. Ima nas još, samo neću da vam kažem. 😉

Ivana, do čijeg bloga ovog puta želim da vam pokažem put, je osoba koja ima neodoljivu želju da piše. Smatram da svakom ko poželi da ima svoj blog treba pružiti svu moguću pomoć i podršku, jer i sami znate kako je na početku, neću o tome ni da vam pričam.

Nekako treba početi… , a kuda i na koju stranu dalje, uvek je samo naš IZBOR. Upoznajte još jednu Ivanu, sigurna sam da će Ćakulanje sa njom biti jako zanimljivo. 🙂 Poželite joj dobrodošlicu, jer znam da je ovde svako uvek dobrodošao.

Postavljanje banera – wp pomoć na moj način

U kontaktu sa drugim blogerima često sam bila u situaciji da me pitaju nešto što možda znam, pa ako umem i hoću da im pomognem i objasnim „kako to?“. Uvek rado i sa velikim zadovoljstvom volim da pomognem. Polako korak po korak, preko skype-a, msn-a, gtalk-a ili već nekog drugog „komunikatora“ i objasnim šta treba, a onda kada taj bloger uspe da uradi šta je zamislio, srećna sam kao da smo ne znam šta uradili, jer ne postoje glupa pitanja, postoje samo glupi odgovori.

E sad, kad baš ne ide nikako, onda ne retko je i mali programčić TeamViewer odradio posao. To vam je maleno programče čijim instaliranjem možete da dozvolite da neko drugi, ko je čak tamo daleko od vas, preko svog kompjutera upravlja vašim kompjuterom, a na vama je da gledate i pamtite.

Opet ću da naglasim da je ovo pomoć na moj način, nisam nikakav ekspert, ali kada neko nešto ne zna, onda i prosto može da bude jako komplikovano i svaka vrsta pomoći može vrlo dobro da dođe. Kada hoćete nekom nešto da objasnite, a on misli da pojma nema, tu nema mesta da se čovek pravi pametan, da koristi neke stručne izraze i slično, već prostim narodnim rečnikom treba da kaže ono što ima.

Baneri su vam one malene sličice koje obično stoje sa leve ili desne strane nekog bloga i kada kliknete na neku od njih ona vas „odvede“ do sajta ili bloga koji ta sličica predstavlja. Razmena banera vam je kada neko sličicu koja predstavlja vaš blog ili sajt postavi na svoj blog ili sajt, a za uzvrat vi baner tog bloga ili sajta postavite na svoj. Nije obavezno, ali ljudi tako praktikuju da rade. U svakom slučaju je korisno.

Postoje različite veličine banera i pri razmeni mnogi i na to obraćaju pažnju. Koliko mesta zauzima taj baner, ali ni to nije obavezno. Ništa nije obavezno, sve zavisi od dogovora i vaše dobre volje. Da pređemo na tehničke stvari, a i to ćemo preko sličica, jer mislim da je tako najlakše objasniti. Za primer ćemo uzeti Padobranski klub „Nebeski dijamant“.

Ako ne znate kako se unose linkovi sajtova i blogova koje preporučujete drugima to vam pokazuje ova predhodna sličica. Posle ovoga je dovoljno da kliknete na Update Link i novi sajt će se pojaviti u vašem blogroll-u.

Međutim mi idemo dalje, jer ovog puta nam je cilj da postavimo baner, 😉 tako da ćemo na toj istoj strani popuniti još neka polja.

Sledeće što treba da uradite je da iskopirate direktan link sličice banera koji postavljate. Tu sličicu će vam poslati osoba čiji baner postavljate ili će vas uputiti gde se sličica nalazi. 

Posao još nije gotov, sećate se da ste otvorili novu kategoriju linkova „Baner“ i sada treba da je postavite na svoj blog. Ovo važi samo za prvi put, kasnije vam ovaj sledeći korak neće biti potreban, već će se baneri pojavljivati na vašoj strani onako kako ih unosite u zadatoj kategoriji „Baner“ ili kako ih već vi nazovete.

Možda vam se sve ovo na prvi pogled učini komplikovano, ali ako budete pratili korak po korak, sigurna sam da će rezultat na kraju biti uspešan, a vremenom ćete i sami moći da isprobavate i drugačije opcije i da se igrate sa banerima kako poželite.

Ako već nemate, mislim da je vreme da napravite svoj baner. Neki logo ili sličicu koja će biti vaš lični znak raspoznavanja, pa da imate šta da razmenjujete. 😀

Sve što vam nije jasno slobodno pitajte, možda umem da pomognem, a ako ste zainteresovani možemo i banere da razmenimo. 😉

Samo izaberite dan…

100% sam sigurna da bi većina vas totalno odlepila da provede samo 24 sata u mojoj koži. Možete sami da birate dan. Mislim, to je potpuno normalna stvar, poludeti u mojoj koži, nema greške, nego se pitam kako to i zbog radi čega ne pludim i ja?

Dođe Jovana iz škole obe ruke otečene, kao da je izujedao roj pčela. Znate onu igru „ga, ga, ga…“ pa tamo gde se uštipne ruka, e tu. Ništa drugo samo to mesto. Nije pala, nije se udarila, ne boli je ništa, samo malo ruke, nije ništa, samo otekla. Dete koje nikad bolesno nije bilo. Kako biste vi reagovali? Ona plače: „Vidi mama, šta mi je ovo?“, a ja se smejem. Pa jeste mi bilo smešno. Ona mršavica, a ruke ko u nekog bucka. Pa se onda i ona mukica smeje sa mnom.

Onda dom zdravlja i naravno odmah uput za hitnu u Tiršovoj. Kad čujem Tiršova, naježim se načisto.  Hirurgija. Kuku meni. I vozimo se tako, i ja se i dalje smejem i zezam je, a ‘oću da crknem. Sunce ti jebem, što mi detetu ruke otekle. Možda je nešto ujelo? Možda je neka upala zglobova? Možda je polomila obe ruke? Možda je ovo, a možda i ono…, a smejem se, jer su joj ruke „ko u nekog bucka“.

Tamo ima šta nema. Ne daj Bože nikom. Slikaše ruke, nisu slomljene, ne znaju šta je, „ma mora da je nešto ujelo.“ Palitrex sirup, burove obloge i dođite sutra od 10-11 na kontrolu. Naravno oni ne pišu recepte. No o tome drugi put.

Prođe noć sa oblogama i sirupom, stanje nepromenjeno i ujutru dođemo na kontrolu i čekamo i čekamo i čekamo i čekamo i… I na kraju mi padne na pamet, da imamo neviđenu sreću što  Srbija nije u tropskim krajevima, jer je mogla i zmija otrovnica da je ujede, pa bi tako čekajući na red, obe umrle od muke, ako ne od otrova.

I ista dijagnoza, nije slomljeno, „nešto je ujelo“, ista terapija, nije ovo za hirurgiju, ali ipak dođite na kontrolu u ponedeljak. E jes’ vala, ‘ oćemo sigurno. Ne videste vi nas ovde, život i zdravlje, nikad više.

Sa onim papirima odemo kod našeg čika „dotkora“ i reče nam čovek da nije ništa opasno, reakcija tela možda na neku biljku iz trave gde je trčala ili na neke bubice iz trave i tako nešto sve. Nije opasno, samo kad nije upala zglogova. Neka pije Palitrex, otok će da spadne sam od sebe kao i što se pojavio. I tako i bi. Spao otok, kao rukom odnešen.

Nego u stvari htedoh da vam pričam o Tiršovoj, tj. o dečijoj klinici, ali bolje ne. Dobro je da postoji takva ustanova, ali u kakvim uslovima rade i tako sve nešto sam htela, ali ipak stvarno, bolje ne. Neka cela ta priča ode, kao i ovaj otok i želim vam da nemate posla ni sa kakvim doktorima. Ne moram ni da znam što su joj ruke otekle, samo nikada nikom da se ne ponovi ovako nešto, ni nama naravno. E tako to htedoh da vam ispričam, a to kako sam normalna, pa nije ni važno, meni mnogo bilo smešno. 🙄 😀

Srpski jezik – gramatika – (nepromenljive vrste reči, rečenice, služba reči u rečenici)

Pošto zaista ne znam šta ću sa sobom rešila sam da nastavim započeto, pa možda na kraju neko bude i imao neke koristi od mene. 🙂 U prošlom delu sam pisala o promenljivim vrstama reči. Ostale su nepromenljive vrste reči i još svašta nešto, pa dokle stignem.

Promenljive vrste reči su: imenice, zamenice, pridevi, glagoli i brojevi.

Nepromenljive vrste reči su:
prilozi, predlozi, veznici
, uzvici, rečce
.

Prilozi

Prilozi stoje obično uz glagole i kazuju mesto, vreme, način, uzrok ili količinu vršenja radnje.

za mesto: ovde, onde, levo, desno, napred, pozadi, blizu, daleko, ovamo, tamo, napred

za vreme: odmah, danas, juče, sutra, nekada, nikada, letos, ujutru, već, tek

za način: sporo, lako, brzo, lepo, ovako, složno

za količinu: malo, mnogo, dosta, puno, još, onoliko

za uzrok: zato, stoga

Predlozi

Predlozi su nepromenjive vrste reči koje izražavaju odnos između bića, stvari i pojava i utiču na padež reči uz koju stoje. Stoje ispred imenica i ličnih zamenica koje se nalaze u određenom padežu.

– od, do, iz, spred, iza, iznad, ispod, između, pored, pre, posle, osim, uz, kroz, na, o, po, pri, u, s, za, radi, zbog…

Veznici

Veznici su nepromenljive vrste reči koje služe za označavanje veze među pojedinim rečima u rečenici, kao i među rečenicama.

pravi veznici su:  i, pa, ali, da, dok, jer, ako

nepravi veznici su: kada, već, dakle, pošto, kako

Veznici mogu biti i zavisni i nezavisni. Nezavisni veznici su oni koji vezuju naporedne rečenice i mogu biti:

sastavni (i, ta, pa, ni, niti),

rastavni (ili) i

suprotni ( ali, no, nego, već, a ).

Zavisni su oni koji vezuju zavisne rečenice (iako, mada, premda, jer, ako, dok, kako, pošto).

Uzvici

Uzvici su pojedini glasovi ili skupovi glasova kojima se izražavaju lična osećanja ili raspoloženja.

– jao, joj, oj, uh, ah, oh, uf, ura, ua, vau, opa, op, ups, oho, mrš, kuš, iš, mac…

Rečce

Rečce su reči koje izražavaju lični stav govornika prema onome što govori.

– potvrdne i odrične: da, ne

– upitne: li, da li, zar

– imperativne: neka

– uzvične: ala

– zaključne: dakle

– isključne: samo, jedino

– poredbene: kao

– pokazne: evo, eto, eno

– za isticanje ličnog stava: sigurno, naravno, zacelo, dakako, verovatno, valjda, možda, nipošto, uistinu, zaista, zbilja

–  za posebno isticanje: upravo, baš, bar

– za isticanje suprotnosti: međutim, pak

U rečce se još ubrajaju i: inače, takođe, uostalom…

Rečenice

Rečenica je skup reči, (a može biti i jedna reč) koji ima određeno značenje. Rečenica je izgovorena ili napisana misao i sa njom saopštavamo svoje misli, osećanja i obaveštenja.

Prema značenju rečenice se dele na:

Obaveštajne

rečenice su rečenice u kojima su data obaveštenja o nekim događajima, radnjama ili pojavama, na kraju obaveštajne rečenice stavlja se tačka.

Primeri:

– Jovan ide u srednju školu.

– Dečak pliva u bazenu.

– Jovana trenira atletiku.


Upitne

rečenice su rečenice pomoću kojih su postavljena razna pitanja. Na kraju upitnih rečenica stavlja se upitnik.

Primeri:

– Kako se zoveš?

– Koliko je sati?

– Da li je Ana tvoja sestra?

– Imaš li da mi daš tu knjigu?


Uzvične

rečenice su rečenice u kojima su iskazana neka osećanja, lepa ili ružna. Na kraju uzvičnih rečenica nalazi se uzvičnik.

Primeri:

– Danas je divan dan!

– Ti si najbolja mama na svetu!

– Jao slomila sam nokat!

– Napred, Zvezdo!


Zapovedne

rečenice su rečenice u kojima je iskazana neka zapovest, naredba, zabrana, dozvola ili molba. Na kraju zapovednih rečenica nalazi se tačka (molba, slaba zapovest) ili uzvičnik (stroga zapovest).

Primeri:

– Dodaj mi čašu.

– Stani!

– Molim te, donesi mi čašu vode.

– Izlazi napolje!

– Zatvori ulazna vrata.


Željne

rečenice su rečenice u kojima je iskazana želja da se nešto ostvari. Na kraju željnih rečenica se nalaze uzvičnik.

Primeri:

– Srećna slava domaćine!

– Neka ti se ostvare sve želje!

– Crkni, nepismeni stvore!

Prema sastavu rečenice se dele na:

– Proste

rečenice su rečenice u kojima ima samo jedan predikat. One mogu biti proste neproširene rečenice i proste proširene rečenice.

– Proste neproširene rečenice su rečenice koje imaju samo glavne rečenične članove, predikat i subjekat.

Primeri:

– Ivan peva.

– Toplo je.


– Proste proširene rečenice su rečenice koje pored glavnih rečeničnih članova imaju ijoš neki dodatak. Dodaci u prosto proširenoj rečenici mogu biti imenski i glagolski dodaci.

Primeri:

– Tvoj drug Ivan peva lepu pesmu.

– Danas je jako toplo.


– Složene

rečenice su rečenice koje se sastoje od dve ili više prostih rečenica, odnosno to su rečenice koje imaju dva ili više predikata.

Primeri:

– Ivan peva lepu i poznatu pesmu.

– Igor sedi na stolici i igra se kockicama.

Služba reči u rečenici

Rečenica se sastoji od rečeničnih delova, koji imaju odgovarajuću službu u rečenici. Članovi se dele na glavne i zavisne članove rečenice.


Glavni rečenični članovi su: subjekat i predikat


Subjektom

se iskazuje vršilac radnje, nosilac stanja ili uzročnik zbivanja koji su u rečenici označeni predikatom. U službi subjekta najčešće su imenice i zamenice u nominativu ili skupovi reči sa imenicom u nominativu.

Primeri: (subjekat je obeležen plavom bojom)

Igor je u sredu dobio peticu.

– Moj najbolji drug je Petar.

–  Na prozoru vise zelene zavese.

Tata je srećan zbog mog uspeha.



Predikat

je deo rečenice koji subjektu pripisuje neku radnju, stanje ili zbivanje. Reči koje označavaju radnju su glagoli, a pored glagola u službi predikata mogu biti imenice, zamenice, pridevi, prilozi i brojevi.

Primeri: (predikat je obeležen zelenom bojom)

– Petar  jede jagode.

– Jovan je moj profesor.

– Mačka juri miša.



Zavisni rečenični članovi su:


Objekat

Objekat je glagolska dopuna kojom se kazuje predmet na kojem se vrši radnja ili u vezi sa kojom se vrši radnja. U službi objekta su najčešće imenice i zamenice. Objekat može biti iskazan sa jednom rečju ili sa skupom reči.

Primeri: (objekat je obeležen ljubičastom bojom)

– Sanja peva pesmu.

–  Učiteljica ih je pohvalila.

– Dragana čita novine.

– Deda je unuci ispričao priču.



Atribut

je dodatak imenici koji kazuje osobinu, pripadnost ili količinu onoga što znači imenica. U službi atributa najčešće su pridevi, a pored prideva u službi atributa mogu biti brojevi, zamenice i imenice u nekom zavisnom padežu.

Primeri: (atribut je obeležen narandžastom bojom)

– Pili smo pivo iz flaše.

– Snežana ima ogrlicu od zlata.

Onaj maleni dečak trči.

– Isprljala sam narandžastu haljinu.



Apozicija

Apozicija je dodatak imenici koji na drugi način (pomoću novih podataka) kazuje ono što znači imenica. Službu apozicije obično vrši skup reči u kojem je imenica glavni član.

Primeri: (apozicija je obeležena zelenom bojom)

– Tamara, Sandrina ćerka, lepo peva.

– Dobila sam knjigu od Jelene, naše komšinice iz zgrade.

– Edi, Markov pas, je mnogo pametan.



Priloške odredbe

su glagolske dopune kojom se iskazuje vreme, mesto, način, količina ili uzrok vršenja radnje iskazane predikatom. U službi priloških odredbi najčešće su prilozi i imenice u nekom padežu sa predlogom ili bez njih.

Primeri: (priloške odredbe su obeležene plavom bojom)

–  Stefan je bio u Beogradu.

– Ivanin trotinet se nalazi ispred kuće.

– Nisam dolazio u školu zbog gripa.

– Uradila sam to iz ljubavi.