Celu noć i celi dan…i tako dan za danom

Ko je lud, ko nije, pojma nemam. Ja sam verovatno na dobrom putu da me proglase za skroz ludu. Ma baš me briga, a i baš bih volela da vidim ko je taj koji bi se usudio da mi udari taj pečat.

 

Znam samo da sam odvozala svoju prvu veću vožnju do Kraljeva. Iz Skele, kroz ceo Bgd pa sve do kule 4 u Kraljevu. Posle Punta na kome sam polagala, kada sam sela u Lagunu karavan kao da sam vozila svemirski brod. S obzirom da je vreme bilo u najmanju ruku grozno, sneg, poledica, rizla, čuda, nisam bila baš mnogo loša, a imala sam i odličnog suflera. Napravila sam tri greške, ali za 180 km možda i koji metar više, prva duža vožnja, pa još iz malog auta u „svemirski brod“, po meni bilo je OK, a sufler je samo jednom hteo da me ubije. 😆

Proveli smo divnu noć sa Nikolom i Dušanom u Kraljevu. Videli se i ispričali sa mojima. Otišli u KV u četvrtak, vratili se u BG u petak, poveli Marka nazad.

Što mora uvek da se vidimo?...Mi znamo da smo to mi... 🙂 Nikola, Ivana, Dušan

 

Stigli u Beograd, seli u Times Pub, čiji su vlasnici naši mnogo dobri prijatelji i tako kulaža. Ahaaaa…! Odjednom Dule naš prijatelj, skoči i kaže, pali auto, zovi vatrogasce, Turgenjeva 8. Sekund i po im je trebalo da izlete napolje.

Minuti su bili večnost, dok se nisu javili. Dejana i Mika su kroz prozor stana merdevinama sišli dole i hvala dragom Bogu da se nisu povredili i da je na kraju sve prošlo na najbolji mogući način. Naš mali heroj Mika se spustio merdevinama sa drugog sprata. Srce maleno. Žao mi je što se danas nismo družili na „Ski stazi“. Ljubi ga teta Ivana. 🙂 Ima dana, a biće i snega.

Ana i Mika

 

I naravno da tu nije bio kraj mojim mukama. Posle tri i po sata, sa decom i Edijem u neizvesnosti i čekanju u Tajmsu, moj dragi se po onom snegu pri povratku sa Banovog Brda ispred kafića na parkingu, zaglavi na santimetar do Volvoa. Ni napred, ni nazad. Znate li ko je najbolji majstor u našoj familiji? Sunce ti poljubim kad ga nisam ubila. Najbolji majstor za sve i svašta sam ja, ali za ono što je on izveo sa autom nema mu premca.

Nije bre to 5, nego manje od santimetra. Čudili se ljudi. Ja sam bila mozak akcije, a on „upravljač“. Sa Volvoa nije ni gram snega spao, tako da ne moram da pričam da ga nismo ni ogrebali. Žao mi je što nisam slikala. Toliko sam se iznervirala da sam sama izgurala celu Lagunu iz snega. Sunce ti jebem da ti jebem. Za malo ubih svog rođenog čoveka. Posle smo se smejali. „To je ta ekipa!“, a deca su se radovala „mama je najbolji majstor, svaka čast!“

I tako danas smo trebali dan da provedemo na „Ski stazi“, međutim, naša prva jutarnja kafa je prošla u čuđenju. Jutros su stigle karte Beograd-Moskva, Moskva-Kabul. Čudili smo se, jer nam je nekako taj odlazak izgledao daleko, mislili smo imamo fore bar još nedelju dana. Kad ono jok.

Dolazili su nam danas baba Ljilja, Bora, Ljubica, Lara i Nikola i dan smo proveli baš veselo u igri, pesmi, veselju i jurnjavi po kuči… ja uglavnom u istom onom čuđenju sa kojim sam pila prvu jutarnju kafu.

ujkovo dete 🙂 Nikola i Ivan

pilići...razlika između najmlađeg i najstarijeg pileta, godinu i 361 dan 🙂 Nikola, Marko, Ana i Lara

 

Od onda, do sada je prošlo…ma kao tri veka i da mi je neko u onom sanitetskom vozilu tada rekao da ću za 8 meseci istog tog čoveka pakovati na sledeće daleko putovanje, rekla bih mu da je lud. E đoka. Neću da ga pakujem, nek’ se pakuje sam. Nema teorije da mu ispeglam ni jednu jedinu majicu. Jok ja. Nema onog Nemira. Prazno, hvala Bogu. Znam da će ovog puta sve biti u najboljem redu, kao što sam prošlog puta prosto znala da neće. Zagrizli smo, a mi kad zagrizemo to je ujedeno, i ne puštamo.

Što se nekom ne desi celog života, mi preživimo za jedan vikend. Jebem ga, život ide dalje.

 

 

 

Živimo blizu vi i ja…mislite o tome

U kakvoj ja to nirvanici živim? Ne verujem nikom ništa, ali ljude vidim kao dobre i u svakome samo dobro tražim. Umem da se čuvam, ne dam prilaz svakom. Ne želim da me bilo ko povredi, na bilo koji način, jer ni ja nikoga ne povređujem. Volim ljude, volim decu, životinje, prirodu, reku, sunce, leto, more, planinu…volim svetlost, pa neka je i zima i sneg. Ne umem da mrzim, ne želim nikada u svom životu da saznam kakav je to osećaj.

Prosto ne mogu da verujem da je određeni tip ljudi i dalje opstao na ovoj planeti. Pa se nešto mislim noćas??? Jebote….pa možda će oni na kraju i da prevagnu. Preplaviće ovaj svet i osteće par nas, vas i tako…malo ćemo da se pogledamo i priznamo jedni drugima, „jebi ga prijatelju, manjina smo“. Život ti poljubim, pa to se možda već desilo, a ja i dalje živim u svojoj nirvanici?

Danas sam uzela probnu vozačku dozvolu. Hvala na čestitkama, nego neće to biti tema ovog posta. Čačkam sinoć po netu i baš me zanimalo to P-e što kao mora da se lepi na auto. Novi propisi, za nas „probne“ vozače i tako čač, čač i naletim na neki forum. Niko pojma ništa nema. Treba da se lepi, ne treba, ovo, ono i uglavnom, moj stav je da ne treba da se lepi, ako nam ga ne daju prilikom davanja dozvole. Naravno da ga nisu dali. To bre košta državu!!! Važno je da smo mi „probni“ to platili.

Ne mogu sada da vam prepričavam, jer se mnogo nerviram, takvih reči i uvreda odavno nisam čula. Ljudi moji, nisam mogla da verujem, kakve su ljudi stvari izgovorili, napisali na moje tri rečenice. Ovo je bilo moje zadnje što sam im rekla: „Hvala vam što ste me podsetili zašto sam prestala da dolazim na bilo kakve forume. Toliko od mene.“, a neko od njih mi je napisao nešto ovako: „sa takvim stavom, ovde i nema šta da tražiš.“ Dobro neću. Hvala lepo, pokazali ste mi kakvi ste, ko ste, odoh ja svojoj kući.

Što tako, zato što su me ispljuvali, sunce ti poljubim kao da sam im pobila pola familije, samo zato što sam rekla da neću da lepim jebeno P na svoj auto, ako mi ga ne daju. Znači moram da ga platim, ali oni nemaju da mi ga daju i ja sada ko poslednji kreten treba da napišem na papirče i zalepim. Mislim stvarno. Je l’ normalan ovaj narod? Najgore od svega je što je u ovoj zemlji baš sve tako. Nema to nikakve veze sa jebenim P. U ovoj zemlji je baš sve tako, a oni koji se trude da pokažu da je ova zemlja na pravom putu u stanju su sve da urade da bi vas ubedili da tako treba.

I tako legnem sinoć da spavam i mislim. Kuda bre da pobegnem odavde? Gde da vodim ovu svoju nejač? Da im negde stvorim život među nekim normalnim ljudima, koji žive svoje „nirvanice“, GDE?

I svaka zemlja koja mi je pala na pamet ili je pred nekim ratom, ili će da je udari neki cunami, zemljotres, vulkan…neko sranje, ili ima mnogo otrovnih životinja. Nisam ni spavala noćas. Nemam gde da pobegnem. Ne može se pobeći od većine. Tuga jedna ljudi moji. Ukalupljeni, uamljeni, žive neke svoje živote, bez želje da se pobune protiv bilo čega. Ma i protiv komšije, ne daj Bože.

Užas jedan. I tako vrati mi se u glavu scena iz nekog našeg filma što smo skoro gledali, gde Glogovac kaže: „Ma bježi bre tamo. Nije to moje djete. Nisam ja sadista da pravim djecu u ovo vreme.“ Mila majko moja!!! Koliko je samo istinita ova rečenica? Jesam li ja bre sadista. Kuda i kako da povedem svoju rođenu decu.

Među kakve ljude ću ih sutra pustiti da polete? O Gospode Bože.

Mnogo mi je muka od svega. Na kraju ću stvarno da se preselim u PITOMINU. Ako želim da ostenam ono što jesam, a želim, ja od sebe neću i ne želim da bežim, ali moram negde pobeći odavde, od zla koje se toliko namnožilo da preovladava. Što dalje, u neku šumu, na neku livadu, u neki mir, negde gde ljudi nisu zli i toliko loši da svoje nezadovoljstvo jedino umeju da iskažu nad, ni krivim, ni dužnim. Mislite o tome. Živimo blizu vi i ja.

Bebe „ciljaši“ – skok na cilj :)

Da bi momci padobranci postali dobri „ciljaši“ neophodno je da od malih nogu vredno treniraju. Na cilj se umesto sunđera i palačinke, postavi mnoogo dobra riba i nema šanse da promaše. Ako dođe i do otkaza, rezerva im i ne treba, jer padnu na lepo i meko. Za početak nagrada im bude mlekce, a kasnije zavisi koliko su rečiti i koliko umeju dobro i kvalitetno da se nagode.  😉

Vremenom se naviknu na cilj, zavole ga, a psihološki uticaj koji nagrada ima na njih, od njih stvara vrhunske padobrance, koji bez obzira na vramenske uslove, pogađaju nulu ko od šale.

Kako momci rastu, tako raste i nagrada, zavisi ko kakvu maštu ima. 😆 Možda ne bi bilo loše ove sezone uvesti ovakvu praksu na našim aerodromima, ako ništa drugo ono bar da se nagledamo dobrih riba. 

Veliki mali Ljudi

Prošle nedelje, nešto mi došlo, pa sam čitala svoje stare postove. To nikada ranije nisam radila. Napišem, pročitam, objavim i ćao. Malo sređujem Zbrku.

Jedan od prvih postova, tačnije treći je bio ovaj. Napisan je 10. novembra, 2007. godine i od tada do danas sam vam na više načina približila sve nas. Ovi „tikeri“ su „porasli“ zajedno sa decom, a sada sam dodala još jedan. Nije dete u pitanju, ali član porodice svakako jeste. 😉

„Veliki mali ljudi

10. 11. 2007.

„Od svoje 18. godine, kada mi je sestra rodila Dušana, moj život je vezan za decu! Taman kada sam, kao ja, trebala da prestanem da budem dete, ponovo sam podetinjila uz njega. Evo baš sada me prekinuo u ovom pisanju. Zove me telefonom da mi kaže da juče nije bio u školi, svojom voljom.

Uvek mi je sve pričao, pa i sada eto. Žao mu je što laže svoju mamu, pa da olakša dušu, zove mene. Oduvek sam govorila da je on moje prvo dete, što u stvari i jeste, samo što ga nisam ja rodila. Nikola je moje drugo dete, tj. i njega mi je rodila sestra.

Mislila sam da ni svoju decu neću moći da volim kao njih dvojicu. Taman kada je Dule izašao iz pelena, došao je Nikola. Bukvalno su odrasli uz mene, tako da me pelene nisu zaobišle. Tako je vreme išlo i njihova tetka tj. ja, je dobila neodoljivu želju da ima svoje dete. Na brzinu da ispričam sve, pa ću drugi put da detaljišem.

Iz neuspelog pokušaja braka, rodilo se moje zlato, Jovana! Još od sedmog osnovne sam pričala, da ću imati ćerku i da ću je zvati Jovana. Moja želja se ispunila u 25 godini. Posle dve i po godine Jovanin tata i ja smo se rastali. Isuviše smo bili različiti. U stvari…ma drugi put o tome. Tako smo Jovana i ja rasle same, uz Dušana, Nikolu, babu, dedu, tetku…

Dosta smo putovale, provodile se, vaspitavale, plakale, ma sve smo zajedno radile. Mislila sam da neću imati više dece, da se neću nikada udati. Kažu nikad ne reci nikad.

Dođosmo i do padobranstva. Moja neostavarena želja je bila, da postanem padobranac. I tako, postala sam padobranac i padobrančeva žena.

Jana je njegova ćerkica iz slične veze kao što je bila i moja. Marko je naš sin, a bebica je naše drugo dete koje očekujemo. Nastaviću ovu priču, drugi put. Izmešala su mi se sećanja, a i malo smo komplikovani. Srećni, ali ipak komplikovani! fotke.“

Evo sada je taj drugi put, da dopunim ovu priču o Velikim malim Ljudima.

Dušan sada ima onoliko godina koliko sam ja imala kada se rodio. Studira čovek, ne beži više sa časova i ređa devetke i desetke. Srce pametno tetkino. Setih se sada, kada je u trećem osnovne bacio kamen preko one duple ulice i ding, ding, otskoči kamen i razbije prozor na kraljevačkom SUP-u. Šta mislite koga su zvali? 😆 Tetku! Jebala sam im sve po spisku. „Da mi traumirate dete zbog jebenog prozora!!!“ Čudo me nisu uhapsili tada, zbog vređanja, organa. 🙄 Ne retko moja sestra ima običaj da kaže za neke njegove postupke, da se ponaša kao da sam ga ja rodila. Ja procvetam 😀

Nikola je sada prva godina srednje. Po mom mišljenju on je najmudriji od sve „moje“ dece. Svaki put kada smo zajedno, naši ozbiljni razgovori mi pričine veliko zadovoljstvo i ispuni me ponosom, jer i ako ima samo 15 godina, vrlo rado učim od njega, kao i on od mene. Nadopunjujemo se i odlično razumemo. On često i sam kaže da je njega rodila tetka. 😀

Jovana je mamina ljubavčica. Peti razred osnovne. Snalazi se kako zna i ume, a snalažljiva je. Kažu da liči na mamu, a da liči liči, samo što je jači karakter od mene. Sasvim dovoljno da budem sigurna da će ostvariti sve što bude poželela. I dalje je najsitnija, najbrža, najlepša. Za sada je atletika njena velika ljubav, mada je talentovana za još svašta nešto. Najvažnije od svega mi je da je dobar čovek i da smo razvile bezgranično međusobno poverenje. Ja sam njena mama, a ona je meni pored toga što je moje prvo rođeno dete, ne retko i najbolja drugarica kojoj sve mogu da ispričam.

Jana je drugi razred osnovne i sve je zanima. Bavi se glumom, igra šah, aktivna je na svim poljima i prava je lepotica. Ne učestvujem u njenom vaspitanju i odrastanju, ali njena mama odlično obavlja taj „posao“. Ponosna sam na Janu i sigurna sam da će biti vrlo uspešna u životu.

Marko je trenutno na proputovanju kroz Srbiju. Otišao čovek u Kraljevo kod babe i dede. Bez njega nam je kuća kao prazna. Od svega što možete da zamislite on će da napravi avion. Od štipaljke, od knjige, od grane… Puna kuća nekih rančeva koji glume padobrane, pa onda uzme frotir za pokrivanje, pakuje, popenje se na krevet ili stolicu i skače. Može satima tako da se igra, samo da ga niko ne dira. Ili stavi kacigu na glavu i vozi motor na zadnjem točku. Ume opasno da se iznervira, do usijanja, kada nešto ne može da uradi, pa se trudi, muči, a kad popizdi, sačuvaj Bože. Onda beži od njega. Pokušavam da mu objasnim da mora da čuva živce. Tata kaže da je to od mame pokupio. Sve što ne valja od mame su nasledili. 😆

Ana je prava mudrica. Dok se Marko nervira, ona ćuti, gleda i iskoristi priliku da uradi nešto što je naumila bez nerviranja. Ume i ona da se iznervira i tera po svome, ali ipak je razumnija, u smislu, da zna da će ipak isterati svoje, na politički način. Čak i to je na mamu, kaže tata. Voli da bude „devojka“, da lakira nokte, da se picne, da ima frizuru „kao učiteljica“. Koja i kakva učiteljica, pojma nemamo, ali to je određeni tip frizure i kad joj pravim tu frizuru nijedna dlaka ne sme da bude nameštena suprotno od onoga kako je ona zamislila, pa vi vidite šta me tek čeka. 😆

I kao šlag na ovu našu tortu, dolazi Edi. Nije dete, ali je ravnopravan član ovog malog, ali odabranog društva. Ponekad kad se baš umorim uhvatim sebe kako mu zavidim. 😆 Baš je lepo biti pas u našoj porodici.

I sad ne mogu da odolim,a da ne postavim gomilu slika.

Moja prva deca - Nikola, tetka i Dušan

Nikola, Danijela, Dušan - mamini sinovi 🙂

Ovako tetka šiša - mi se malo zezali, pa hteli da nas ubiju 🙂

Samo smo se zezali - Nikola 🙂

Zezanje na splavu - Nidžo i Ivana

Spavanjac na splavu - braća - Nikola i Marko

Dušan i tetka - došlo vreme da zajedno pijemo viski 🙂

Tradicija - kada se kreće na maturu, valja se nazdraviti sa tetkom 🙂

Ana i Nikola 🙂

Uživanje na Adi - Nidžo, Ivana i Ana

Rod rođeni - Ana, Dušan i Marko

Ovako lumpujemo - Nikola i tetka

Marko na motoru

Jana, Ana i Jovana - devojke

Kuliranje na aerodromu - Marko

Ana gleda padobrance

Ana banana, kisela i slana, nemojte je dirati, jer će eksplodirati 🙂

Edi i Marko

Edi, mama i Ana - jedan lep sunčan dan na plaži

mama i Ana - aerodrom

mama kulira i cele zime živi za ovakve trenutke 🙂

Mama, Jovana i Marko

Jovančica spremna za školu

Marko - jao ljudi šta se ovo dešava ! 🙂

mama i Anči - aerodrom

Ana i Marko - Lazac

Marko, Jovana i Ana - može da se spava i u jednom krevetu 🙂

Ana - kada joj se spava, zaspi i u prolazu :)))

Važno je da su glava i noge na stabilnom - guza nije bitna 🙂

To je ta ekipa :)))

Edi genijalac 🙂

Ljubavnici - Srećko i Žaklina 🙂

Mama će stvarno da pusti brkove 🙂

Baš mi lepo stoje :)))

Dok brkovi ne porastu, preostaje mi da pijem hladno pivo...i strpljivo čekam 🙂

Omiljene Anine naočare - mama-tetka će da puši za sve njih, :))

Ivan i Ivana - i kako god bilo, znam da će da me voli, pa i ako brkove pustim :)))

Sada posle skoro četiri godine od onog početnog posta, mislim da sam ga baš lepo dopunila. Uspeh u životu nije rađanje dece, nije uspešna karijera i gomila para, uspeh je ono što dajemo onima koje volimo.  Sa ovih slika ljubav puca na sve strane, toliko se nesebično dajem, da sam potpuno sigurna da sam uspela u životu. Živi i zdravi bili.

Brod tone – pacovi beže

Verovali ili ne 4. april, je proglašen za svetski dan pacova. Kako su se ljubitelji pacova odlučili da baš tog dana slave svoju ljubav prema ovim štetočinama, ne znam, ali ponešto znam o pacovima.

Ovim životinjama je najlepše u blizini čoveka. Najviše vole da se nastane u domovima ljudi, jer tu imaju neograničen pristup hrani. I pored generalno prisutnog negativnog stava o pacovima, brojni su ljudi koji ih uzgajaju kao kućne ljubimce. Umeju ti pacovi da se čoveku uvuku pod kožu.

Crni pacov – poznat još kao brodski pacov. Vrlo lako se može prepoznati u našem okruženju. Svojim delovanjem nekada je širio zaraznu bolest koja se zvala crna kuga, a ovi naši pacovi su doveli do bele kuge. Pacovi se razmnožavaju, šire, pomažu jedni drugima u svojim štetočinskim akcijama, ali zato svi ostali ispaštaju. Zbog njihovog delovanja ispaštamo na svim poljima.

Šta se valja iza brega, znaju samo pojedini, ali očigledno je da se nešto dešava, jer pacovi jedan po jedan beže sa broda. Jedna od važnijih osobina pacova je da su jako inteligentni, pa je pitanje hoćemo li im dopustiti da se izvuku nekažnjeni za svu štetu koju su nam naneli ili ćemo ih lepo pohvatati u klopku i koristiti kao zamorčiće zatvorene u kavezima?

Baš bi bilo lepo da ovog 4. aprila, koji dolazi, ovi naši pacovi svoj dan proslave iza rešetaka.

Srbi su kratkog pamćenja, možda zbog kokošijeg sedativa… prisetite se, nije to tako daleko bilo.

Postala sam vozačica :)

Za one upućene, sam naslov govori sve, a za one neupućene, danas sam položila vozački ispit.  Postala sam prava pravcata vozačica. 😀

Istina da je polaganje opet zakazano za 9 ujutru i da mi je to bio najteži deo svega, ali šta ćeš. Što se mora nije teško. 🙂 Smrzla sam se ko dupe dok su prvo polagali oni za C, ali zato da se ne bih smrzla načisto, polagala sam prva. Reko’ daj da završimo to, pa da idemo dalje.

Na svoju sreću, a i na sreću svih ostalih kandidata ovog puta onaj policajac L. što uporno traži nepostojeće znake, nije bio prisutan. Čovek je prošli put, od 28 ljudi, ladnije od leda oborio 26, tako da mi je nekako bilo mnogo lakše kad sam čula taj podatak. Takav se valjda zaguljen rodio, da nije prošlog puta pitao za znak, našao bi nešto drugo. Sada je došao policajac R.

Ovog puta je bilo desno, levo, pravo, pravo, polukružno, propusti pešaka, pretekni autobus, stani sa strane, pođi pod ručnom i nazad na poligon. Kažu izađi, izađem, kažu uđi, uđem i onda mi policajac R. kaže:

„Čime se vi bavite?“. Možda je pomislio čovek da sam taksista koji već godinama vozi bez dozvole. Nema bato moj, ja kad vozim, vozim, pa se čovek naš’o zbunjen.

Pomislim, šta ja tu njemu sad da objašnjavam koješta, pa ko iz topa rekoh: „Padobranstvom.“.

Kaže: „Žao mi je padobranac, ali danas nećeš dobiti vozačku dozvolu.“, prestade da persira.

Smrče mi se. Kud ne reko’ da sam taksista? Sunce ti jebem da ti jebem, pa ako sad nisam položila nikad neću, pomislim, ali se ujedem za jezik. Gledam ko tele u njega, a on će: „Dozvolu ne možeš da dobiješ dok sutra ne uzmeš potvrdu da si položila.“ Uuuu jeee! Ovo neki duhovit policajac. Da ne poveruje čovek ima i takvih. 

Kako god bilo, posle dva i po meseca završila sam još jedan veliki posao. Idemo dalje. Sad ću malo da teram našu Lagunu, a onda ću da polažem za kamion i postanem kamiondžija. Šta me boli uvo. Pustim brkove na opasno i teraj bato.

„Pod zlatnim suncem Srbije“

Danas sam čitala pisane dokaze i dokumenta, koja imam, o stradanjima Srba u proteklim ratovima. Nisu to neke stvari koje već nisu poznate javnosti, možda ne baš široj javnosti, ali svejedno mislim da je sve to odavno zaboravljeno, a ne sme da se zaboravi. Kada budem smogla snage prekucaću sve i objaviću na nekom posebnom blogu, a do tada mi ostaje jedna velika rupa na duši, da zjapi prazna.

Žao mi ljudi, žao mi dece i svih uništenih detinjstava. Hvala Slađani na ovoj predivnoj pesmi, pružila mi je trunku neke utehe, posle svega čega sam se prisetila danas.

P.S. Bez ove pesme, ovaj post je besmislen. Poslušajte.

Pod zlatnim suncem Srbije – Aleksandra Slađana Milošević

Blagosloven da si brate

slavu Božiju pamti,

milost primi

blagoslovena da si sestro

u miru ostaj mi.

Sve što si sanjao

u njoj si našao

pored srca sa sobom poneo

sve što si voleo

tamo te čekalo

znamenje sveto u zemlju upilo

Beli anđele

baci strele pravedne

da bližnji svoga zavoli

mir nek’ caruje,

da se nebo odmori

sve nas manje ostaje

Seti se molitve

i naše zemlje jedine

mi smo svi rođeni

pod zlatnim suncem Srbije

Seti se Gospode

naše majke jedine

mi smo svi rođeni

pod zlatnim suncem Srbije

Sve sto si tražio

u njoj si otkrio

u duši zvona sa sobom poneo

sve sto si ljubio

tamo je cvetalo

mirise sveća na dlanu nosio

Kao hrast stojiš sam,

pleteš grane vekovne

okreni lice, sudbino

nek’ se nemih čuje glas,

govori Srbijo

ni jedan ostavljen biti neće

Seti se molitve

i naše zemlje jedine

mi smo svi rođeni

pod zlatnim suncem Srbije

Seti se Gospode

naše majke jedine

mi smo svi rođeni

pod zlatnim suncem Srbije

Ne dam te,

Srbijo

mnogo se suza prolilo

kako da te ostavim

da deo sebe odvojim

ne dam te, Srbijo!