Архиве блога

Uskomešane misli

Dugo ništa nisam napisala. Nije da nemam šta da kažem, nego nekako mislim da sam do sada rekla toliko toga, pa bilo šta da se desi, oni koji redovno čitaju moj blog znaju šta bih rekla, a oni koji ne čitaju svejedno im je šta mislim o nečemu.

Ispraznila sam se. Ono o čemu bih vam pisala i što do sada nisam rekla zahteva potpuno drugačiji pristup ljudima koji bi to čitali, a samim tim i neku novu adresu. Ne želim da na ovom mestu dokumentujem neke događaje, a hvatala sam sebe u takvim iskušenjima. Sve bi onda imalo drugačiju sliku, pa bi onda moja priča o ljubavi prema nečemu, izgledala sasvim drugačije.

Imala sam ideju i da sve postane samo slika i da zaboravljeni, nekada otvoren blog postane primaran uz reči koje bi pratile sve te slike i doživaljaje zaustavljene u trenutku nekog vremena. Možda tako i uradim na kraju.

Još nešto, da se ne lažemo, s obzirom da sada znam da ovaj blog čitaju i sestre, braća, i tetke, i ujne, strine, bliži, dalji rođaci, mnogi prijatelji, a i neprijatelji…više mi se i ne piše. Da su me razumeli dok im nešto pričam ili ćutim, ovaj blog nikada ne bi ni nastao.

Mnogi od njih bi najviše voleli da prestanem, jer sada znaju da pišem. Dok nisu znali, sve je bilo u redu, pa nisu imali šta ni da mi zamere. Čudan je ovaj svet. Dok se nešto ne zna, nema veze, ali kada se zna, onda nastaje problem. Ne mogu da razumem.

Gledaju me. Pravo da vam kažem, ne znam šta mi misle. Nije me ni briga, ali i nije mi prijatno dok me tako odmeravaju. Ogovarali su me i pre, ali sada baš imaju podstrek.

Jebem ti sunce kalaisano, kako sada mogu da napišem da me je prošlog leta muž prevario na letovanju sa sisatom recepcionarkom, dok sam se ja vaćarila sa gazdom hotela u kojem smo bili smešteni 😆 ? Kako sada da napišem da sam videla komšiju X sa drugog sprata, sa komšinicom Z sa petog, kako zajedno izlaze iz „zaglavljenog“ lifta, raščupani i nasmejani? Kako napisati da volim s guza da se tucam i da nam je omiljena 69. poziciona, poza, poziranja? Ne postoji način da vam se poverim, kao onda, a da to u roku od 45 minuta ne sazna sva moguća bliža i dalja rodbina. ITD… vi nešto stariji se sećate tog muzičkog časopisa, je l’ da?  8)

Osnovni slogan mog života, a i ovog mesta mi ne dozvoljava da se povučem, „Don’t give up!“. Odustajanje ne dolazi u obzir. Ne mogu oni da ogovaraju onoliko koliko ja mogu da ih zaprepastim.  😀 Ne pada mi na pamet da stavljam bilo kakve vrste zabrana i uvodim kojekakvo registrovanje na pristup i čitanje, a mogu. Svima mogu da kažem da su dobrodošli u svako doba dana i noći.

Ako me poznajete lično, e ovde ćete me samo još bolje upoznati. Nemam šta da krijem, a i nemam čega da se stidim, dobrodošli ste na otvorene strane mog života, a to što ćete da se čudite, ogovarate ili se zgražavate, e za to možete samo da me poljubite u guzu, a posle toga da se malo zagledate u svoj odraz u ogledalu. 😉 I još nešto za kraj ovog posta…tek ćete da se čudite. 😆

Advertisements

Pa kad me već ogovarate…radite to kvalitetno i detaljnije

Nerviram se. Ništa novo u mom slučaju. Razmišljam da otvorim još jedan blog, nov novcijat, da ga nazovem nekim glupim, jednostavnim imenom i da nastavim da pišem k’o i do sada. Pitate se zašto bih to radila?

Iz jednostavnog razloga, što mnogo ljudi koji me lično poznaju zna, da Ivana ima blog i da svašta nešto tamo piše, pa onda ovaj čuo od onoga, a onaj od ovoga i onda dođu, čitaju, ne komentarišu, je l’ im glupo ili šta već, a onda kad se sretnu, raspredaju priče, bez jedne jedine reči upućene meni, a znamo se brate. Nervira me to, šta ću.

To što većinu toga ne razumeju, jer nikako ne mogu da pogledaju stvari iz mog ugla, pa da sagledaju celu situaciju, nema veze. Sa druge strane razmišljam, možda meni ne kažu ništa, jer znaju da ne lažem i da sam u pravu, pa ih možda sramota, a onda im je lakše da trtljaju i ogovaraju, nego nešto meni da kažu? Hm…? Jebi ga, na glasu sam da imam oštar i izdepiliran jezik, pa im možda i nije svejedno da sa mnom polemišu, pa mi se samo nakeze kada se sretnemo.

Nikada nikoga nisam uvredila namerno, nikada ni o kome nisam rekla ono što nije, ako sam koga uvredila to je zato što se pronašao u istini, nemojte da se mešate u moj život, pošto već ne živite u mojoj koži. Ako već želite da se umešate, bićete dobrodošli, jer prihvatam i kritike i drugačija razmišljanja i stavove. Samo pre toga to morate reći ili napisati.

Dragi čitaoci, na kraju svakog teksta postoji određeni prostor gde svaki moj tekst možete da prokomentarišete, da kažete šta mislite, bez obzira da li se slažete ili ne. Probajte, nije zaista teško. Možda vam za neke stvari trebaju muda, e tu vam ne mogu pomoći. Sa „mudima“ se rodiš ili ne, nema vam tu pomoći. Ako ste u pravu, onda samo raspalite, a ako niste, onda me se manite. Zajebite priče iza leđa.

Sigurna sam 100% da će vam i ovaj tekst biti povod za ogovaranje, a ako to već radite, onda to radite kvalitetno. Nemojte da preskačete detalje i prestanite da me nervirate, imam ja svojih muka i problema i bez vas. Terajte se u kurac na kraju krajeva. Možete slobodno da okrećete moje reči, da izvlačite iz konteksta, (ako znate šta to znači) i terajte se u pičku lepu materinu. Znači i u kurac i u pičku. Jeste li zgroženi mojim rečnikom? E pa znate šta, za razliku od vas Ivana se rodila sa „mudima“.

I još nešto za kraj, ne brinite, neću otvoriti novi blog i dalje ćete ovde uvek moći da pročitate šta je to Ivana imala da kaže, daću vam materijala, a vi samo izvolite, ako vam je cilj da me sa nekim posvađate, onda ste grdno pogrešili. Ljudi o kojima pišem zaslužuju moju pažnju i vrlo malo se razlikuju od mene. Razumemo se, a vi se čudite kako to da se i pored svega volimo.

Alapače šta drugo mogu da rade, nego da ogovaraju, ali stvarno…ako to već radite potrudite se malo više.