Monthly Archives: март 2008

Oglas…

I tako dok svi vi meni dragi novi poznanici, čekate post o tome kako je prošao porođaj, ja vam se obraćam sa molbom, tj. dajem oglas ovde na blogu.
Tražim dvosoban stan na Banovom Brdu namešten, nenamešten svejedno… možda bolje nenamešten u zgradi sa CG na duži period od 250e do 300e. Sasvim sam ozbiljna i bila bih presrećna ako bih taj stan našla do 1. aprila.
E sada da vam ispričam šta mi se malopre izdešavalo. Otišao naš dragi tata u Crnu Goru da obuči 57 devojaka i momaka da postanu padobranci, ja ostala ovde sa dvoje sitne dece i trećim u stomaku koje čekamo. Tu nam je i moja mama i tako nam je lepo i opušteno bilo… dok… Dok danas nije pozvala gazdarica. Kaže: “Jel’ nije problem da dođem oko 4 sa nekim ljudima koji bi da pogledaju stan radi kupovine.“ Kažem ja da nije problem i tako ispred naše kuće tu na ulici, negde oko pola 4 počele da se skupljaju neke žene. 6-7 žena i dva tri muškarca. Gledam i ne verujem. Rekoh mami, “…gde li je pošao ovaj narod?“ Eto je gazdarica u 4, a svi oni ljudi za njom. Marko spava najslađi popodnevni san, to samo onako da vam kažem. Otvorim vrata, ona se nakezi, nakezim se ja.

“Jao Ivana izvini, nisam znala da će ovoliko njih da dođe, jel’ nije problem da pogledaju?“
Ja sam tolerantan čovek i kažem da nema problema, samo tiho. I tako oni u grupicama po dvoje, troje prodefilovaše kroz kuću, kroz sobu gde Marko spava najslađi popodnevni san, kroz kuhinju gde Jovana ruča, kroz kupatilo, dnevnu sobu…doduše tiho, ne mogu da lažem. Pozovem ja nju da popijemo kafu, kad odoše ti ljudi. Ona reče da je tu sa svojih kumom i da hoće da uzme neke račune. Nema problema, sedite. Sve je i dalje u redu.

Popričamo reč, dve, neće da piju kafu. Kažem da je tata u Crnoj Gori, da računi nisu kod mene i da će on da joj ih odnese u ponedeljak. …“sve što imate da se dogovarate to uradite sa mojim mužem ja niti plaćam račune, niti su kod mene, niti me zanimaju…“

E šta se tu sad desilo više ne znam. Nju su pre nas ispalili skoro svi stanari koji su ovde živeli i ona rukovođena tim iskustvom insistira da joj ja dam te plaćene račune. Opet ja fino, računi su kod muža doneće vam u ponedeljak. E ljudi moji, meni kad padne mrak na oči, pao je!!! Kaže ona mrtva ladna, a jesi li ti to nešto ljuta. Valjda mi se izraz lica promenio. Kažem ja “nisam ljuta, pobesnela sam… Slušajte gospođo i gospođin kume, sa mnom nema šta da pričate o tome, sačekajte ponedeljak i molim vas nemojte da me nervirate. Ako mislite da ćemo mi da vam pobegnemo zbog dve, tri, pet ili 150 000 onda ste se grdno prevarili, dobićete račune u ponedeljak i to je to. Kako ste nam dali račune na nuli (a nisu bili na nuli, no nema veze) tako ćete ih i dobiti. “

Luda žena, valjda ne zna sa kim ima posla kaže, “a ko to meni garantuje.“
Žena kreten… Povisim ja malo ton i kažem da joj ne garantuje niko, a ona će meni, nemoj tako da se ponašaš, a ja kažem da ću da se ponašam kako ja hoću i da moje ponašanje nije njihova briga, a onaj kum od dva i po metra visine kaže, pa možemo mi i drugačije da razgovaramo, pa izvolte rekoh šta još imate da kažete, pa put pod noge… Moja draga, divna, dobra majka koja se nikada ni sa kim ne svađa, znajući mene pokušava da smiri situaciju, pa sve fino, a ja počeh da se tresem, pa kažem kako imam visok pritisak (a nemam), kako mi je rizična trudnoća (a hvala Bogu nije), pa kako ih nije sramota, pa svašta nešto. Kaže ona daj mi ličnu kartu kao garanciju, a ja kažem “ne dam treba mi za bolnicu… vrata znate gde su . Mama ako te ne mrzi isprati gospođu i gospodin kuma.“

E nisam se odavno ovako ispraznila, ko čovek kulturno, bez i jedne psovke. Pozovem muža odmah, kažem ukratko šta je bilo, i da ja odmah krećem u akciju da nađem drugi stan, on kaže kako će da je pozove da joj se najebe majke… međutim on ko i moja mama, mirno, fino, polako, kaže nema smisla što mi uznemiravate ženu i tako… Kao da ništa nije bilo, ali bilo je. Meni je sada toliko dobro da ne mogu da vam objasnim. Za sve što niko nije hteo da se svađa sa mnom sve ovo vreme mog trudnovanja, ja se ispraznih na njima, a i zaslužili su.

Dok evo ovo sve napisah, pozva me dragi, kaže ajde da ne žurimo još jedan ovaj mesec, pa polako od prvog maja da nađemo neki dobar lep stan. Ja ko ja, planem, pa splasnem… oglas i dalje važi samo ne mora do prvog aprila… ‘ajde nek bude do prvog maja.

Tražim dvosoban stan na Banovom Brdu namešten, nenamešten svejedno… možda bolje nenamešten u zgradi sa CG na duži period od 250e do 300e. Sasvim sam ozbiljna i bila bih presrećna ako bih taj stan našla do 1. maja.

Advertisements

Uh bre…

Uh… nekako mi je svega dosta. Držim se, ne dam se, ali bre ne mogu više. Eto došlo mi tako da kažem, a pojma nemam ni za šta se držim, ni šta se to ne dam, ni šta ne mogu, niti imam pojma čega mi je dosta? Ako šta na svetu mrzim, onda je to ono kada se svi dani sliju u jedan. Budu to različiti dani, neki kišni, neki sunčani, ali u suštini mu dođu na isto.
Svako ko me bar malkice poznaje, zna da sam osoba koju ne drži mesto, a sada tako prolaze dani u mestu. Ako ćemo iskreno, još sam ja i super, s obzirom da sam od mogućih 20 meseci, evo već 18 trudna… Fenomen! Trudnoća mi je postala prirodno stanje i više i ne znam kako je to biti ne trudan. Opasno sam se uželela putovanja, skitanja, ludovanja, a tek je 17 mart. Uh… Jedva čekam da spakujem svoju čergu i da krenemo dalje. Mnogim ljudima je problem da sa malom decom putuju i da luduju i da se dobro zezaju, ali nama nije. Samo da su oni nama živi i zdravi i da ja nisam trudna baš mnogo, e to je jedini uslov za dobro zezanje.

Pogled sa moje terase  u Kraljevu

Uželela sam se ljudi koje volim, a koji ne žive ovde. Hoću bre da idem kući u Kraljevo, hoću da mi mama spremi ručak, da sedim sa ćaletom i sestrom i da pijemo špricer, hoću sa klincima da brčkam noge u Ibru i pijem pivo u Kajak klubu, da Marka i Jovanu stavim u džipić da se vozaju oko Milutina, uželela sam se da trčim, da plivam, da skačem… Da za Đurđevdan odemo u Lazac na slavu, kad sve ozeleni, a selo procveta, da se popnem na brdo i da vičem iz sveg glasa, da se oslobodim sve negativne energije, da vrtimo prase na ražnju, da se smejemo i igramo fudbal u dvorištu, da kad padne mrak, sednemo pod dud i slušamo seosku “tišinu“…

Milutin i džipići

Za vikend smo išli na Jarak (aerodrom), “sunce piči mi roštiljamo, cure gule krompir u hladovini, nedeljom se mi planirano, utapamo u harmoniji. I znamo sve već o životu, i šta ti meni imaš pričati, koliko troši benzina u zimskim uvjetima, i koji je limar najjeftiniji. Divlje izlaske u grad zamenio je sad, lagani dvokorak uz puni želudac… tra la la la la la la….“ E braćo i sestre i ja zapevah… Sve je to lepo, a ja se ipak osećam ko baba! Jedva čekam, kada ću se nakačiti ovde i pisati vam o danu koji smo proveli onako kako ja hoću.

Odoh sada da skuvam još jednu kaficu, Jocka je u školi, Mare i tata spavaju, odoh da ih budim, pa ćemo da vidimo kako ćemo ovaj dan da provedemo. Isto kao i juče, samo malo drugačije, a proćiće i to, tek će nama biti lepo. Sve prođe. Sutra idemo opet na kontrolu, (šta me više kontrolišu) i tako… Idu neki lepi, srećni dani, ja sam samo malo više trudna nego obično, pa ne znam šta ću više sa sobom, pa tako mlatim praznu slamu… Ljubi vas Ivana sve koji ovo pročitate, ne zamerite nešto…

Skrivena moderna prostitutka

Već neko vreme razmišljam, da li da ovaj, nazovi, interviju postavim na svom blogu? Prošlo je već skoro 3 godine od njega. Tekst je štampan ovako kako vam ga dajem na uvid. Bio je to moj mali pokušaj da možda nekom otvorim oči? Ne znam, mislim da ništa nisam uspela da promenim. Volela bih kada bih devojku iz priče srela u parku gde šetam sa decom, kako gura bebeća kolica, nasmejana i srećna, što je uspela da promeni svoj život. Mislim da su moje nade uzaludne, ali eto volela bih.
Sasvim obična devojka. Lepo građena, negovanog lica i kose. U gomili drugih devojaka ne razlikuje se ni po čemu. Možda bi samo lakše zapala za oko, jer je vrlo lepa. Duga smeđa kosa, zelene prodorne oči, po visini i građi tela mogla bi da bude manekenka, foto-model ili glumica. Nije ništa od toga. Za sebe kaže da je skrivena moderna prostitutka. U celom svom kratkom, mladom životu dostigla je samo to zvanje. Prodaje svoje telo, ali kaže da je duša važna. “Duša hoće da živi, a telo je ljuštura.“

Ne želim u tekstu da joj menjam ime da joj dajem neko drugo, jer njeno ime je prelepo i nijedno drugo joj ne bi pristajalo. Možete je zvati kako god hoćete, jer takvih devojaka ima previše tako da su sva imena moguća. Neću vam reći ni u kom gradu razgovaramo i gde se dešava radnja, jer sve što sledi u daljem tekstu postoji svuda oko nas, pa ma gde živeli i ma koliko zatvarali oči i pravili se ludi. Pre ovog razgovora sam naivno verovala da su takve stvari moguće samo u velikim gradovima, a da je to ovde u provinciji drugačije. Gde ja to živim? Kakvi to ljudi prolaze pored mene?

Definicaja prostitucije bi nekako ovako glasila – prodaja ženskog tela u seksualnom smislu, muškarcima za novac, hranu, materijalna dobra ili zaštitu. Hiljadama godina ljudi su osuđivali žene zbog prostitucije. Muškarci na vlasti ih osuđuju, krivično gone, a istovremeno ih ti isti i mnogi drugi muškarci kupuju na ulicama, barovima, noćnim klubovima ili kako kaže moja sagovornica, “sada cveta skrivena moderna prostitucija“.

Čuvajući njen pravi identitet ne mogu vam reći ni kako i gde smo se upoznale. Mada to i nije toliko važno za ono o čemu ćemo dalje govoriti. Došla je u zakazano vreme, obučena kao i bilo koja druga negovana, sređena, lepa devojka. Zamislite je kako god hoćete. To može biti i ona fina devojka iz vašeg komšiluka, što vam svako jutro poželi dobro jutro na stepeništu vaše zgrade ili drugarica vaše ćerke, tako mila i draga dobra devojčica sa kojom se uvek lepo ispričate. To može biti bilo koja devojka. Naručile smo po kaficu, pritisla sam malo dugmence na kome piše “rec“ i priča je krenula.

CH: Na početku svega ću da te pitam, da li si svesna da možda neko može da te prepozna posle ovog našeg razgovora, plašiš li se i zašto si pristala na ovaj razgovor?
– Hoću da pričam. Sve ću da ti kažem. Ne znam zašto, valjda zato što imam priliku? Zato što si me pitala, a do sada me niko, nikada, ništa nije pitao u vezi toga. Mnogi naslućuju kako živim i čime se bavim, ali me niko tako direktno nije pitao, a i ovo je za novine, jel da? Ne plašim se ničega, jer mislim da je moja priča donekle postala svakodnevna. Možda sa nekim odstupanjima. Želim da vidim kako će moj život izgledati na papiru.

CH: To kako će izgledati na papiru, ne treba da te brine. Samo budi iskrena. Hajde da krenemo od početka. Koliko dugo ovde živiš i sa kojim si se povodom doselila, pošto nisi rođena ovde?
– Došla sam septembra meseca ’98. Upisala sam srednju školu i niko nije bio srećniji od mene. Posle mog sela iz kog potičem, ovaj grad je za mene tada bio kao Njujork, ali stvarno. Dolazila sam i ranije u ovaj grad, jer nije moje selo na kraj sveta, ali tada sam došla da živim ovde. Bila sam puna vere i nade da ću lepše i bolje živeti i bila sam spremna da ostvarim sve svoje snove i želje.
CH: Dolazak u “veliki“ grad je za tebe bio nešto sasvim novo, tako da razumem tvoju sreću, ali reci mi gde si živela tada i kako si se uklopila u školi i društvu?
– Tata mi je preko leta našao ovde jednu sobu kod nekih svojih prijatelja. Dobri ljudi, a i lepo smo se slagali. U školi sam se odmah uklopila. Jesam sa sela, ali bilo je tu još takve dece. Verovatno i zbog mog izgleda svi su me odmah prihvatili. Vesele sam prirode, tako da mi nije bio problem da privučem pažnju i brzo steknem prijatelje. Dobro ne baš prijatelje, ali drugove i drugarice. Znaš, mislim da su prijatelji nešto sasvim drugo. Bila sam dobar đak. Nisam bila odlična, ali sam uvek bila među najboljima. Stvarno sam želela da uspem. Prve dve godine sam bila vrlo dobra, a treću sam završila sa dobrim uspehom.
CH: Tvoj život se nije samo svodio na školu i kuću, jesi li stekla prijatelje i van škole, kako si se zabavljala? Mislim momci, izlasci i tako to?
– Ih! Pa bila sam svega željna. Izlazila sam skoro svakog vikenda sa drugaricama tu po gradu. Bilo je tu i nekih ljubavi, ali onako, ništa ozbiljno. Ljudi kod kojih sam stanovala su bili puni razumevanja za mene i moje godine, tako da su moje drugarice često dolazile kod mene. Govorile su “blago tebi, samo kad nisi sa matorcima“, a moji roditelji su meni nedostajali, nisu bili sa mnom tako da sam ih uvek bila željna. Često sam odlazila kući. Da se vidim sa njima, da im ispričam novosti. Imala sam tada oca, majku i mlađeg brata. Oni su u mene gledali kao u Boga i svega su se odricali zbog mene. Kao da sam završavala ne znam koji fakultet, a ne srednju školu. Najviše sam vremena sa njima provela za vreme bombardovanja. Iako je svima to ostalo u groznom sećanju, meni su ti dani ostali u lepom, kao onda kada sam bila mala. Nikada toliko vremena nisam provela sa svojom porodicom, kao tada. Mislim pre nego što sam otišla u školu.
CH: Slušajući te do sada kako govoriš, izgleda kao da nisi imala ni jedan razlog da skreneš sa tog puta koji si sebi zacrtala. Bila si dobro prihvaćena u novom društvu, završavala si školu, bila dobar đak. Šta je uticalo na tvoj život, pa da ga promeniš iz korena?
– Juna meseca kada sam završila treću godinu, ostala sam ovde u gradu kod drugarice. Želele smo da se malo provedemo, da se opustimo, jer su njeni otputovali u vekendicu. Super smo se zezale. Mogle smo u gradu da ostanemo koliko god želimo, bez obaveze, da po satu idemo kući. Jedne večeri smo izašle u grad. Ništa neuobičajeno, ali ta noć mislim da mi je promenila ceo život.
CH: Promenila život, jedna noć? Znam da se velike stvari u životu dese u trenutku, ali ovo zvuči malo čudno, s obzirom da si planirala svoj život na jedan način, a sada živiš sasvim drugačije. Šta se te noći desilo, što je toliko uticalo na tebe?
– Ne direktno, već onako znaš. To je bio prvi događaj u nizu sledećih. Te večeri sam upoznala dečka u kog sam se odmah zaljubila. Privlačilo nas je nešto neverovatno. Bio je 4 godine stariji od mene. Imala sam 17 godina, na pragu punolotstva, bila sam još uvek nevina, ništa nisam znala o seksu, čak nisam umela ni da se ljubim kako treba. Tako da me on nije privukao na takav način. Jednostavno ne znam.
CH: Zaljubila si se na prvi pogled, da nisi možda ti njega privukla na takav način? Možda je želeo samo seks sa tobom?
– Ne, ne, ne…Posle te noći smo počeli da se viđamo, da izlazimo zajedno. Naučio me je da se ljubim. (smeje se). Vodio me je i kući kod njega, da me upozna sa roditeljima. Govorio je da sam njegova princeza, a ja sam se tako i osećala. Posle nedelju dana smo vodili ljubav i taj dan je kod mene u kalendaru obeležen crvenim flomasterom. Mi smo se stvarno voleli. Sećanje na njega mi i danas posle svega tera suze na oči.
CH: Je li to tvoje gubljenje nevinosti bilo sve od vaše ljubavi? Kod tebe obeleženo crvenim flomaseterom kao vrlo značajan datum, a kod njega recka na zidu? (Gleda me kao da nisam normalna, celu priču mi je već ranije delimično ispričala, smeje se i tako je lepa dok to čini.)
– Ma neee! Šta ti je? To leto sam provela ovde, nisam se vraćala kući. On me je preko veze zaposlio u taksi stanici kao dispičera. Imala sam samo 17 godina, posao, predivnog momka. Iznajmila sam jednu malu garsonjeru uz njegovu pomoć, ceo svet je bio moj. Moji roditelji nisu imali ništa protiv, čak im je bilo i drago što tako mlada uspevam da se sama brinem o sebi. To je bio i ostao najlepši deo moga života, ali je nažalost trajao samo jedno leto.
CH: Jedno leto? To mi nekako zvuči poznato, kao letnja avantura. Šta je pokvarilo tvoju sreću?
– Ih, šta? Sve i svašta. Da ne oduglovačim mnogo. Moj dečko mi je jedne večeri pred sam kraj leta, onako snuždeno, ali prosto i jednostavno rekao da odlazi u Švajcarsku. Ne na nekoliko dana, već eto, seli se, odlazi zauvek. Ima tamo neke rođake koji su mu pomogli, da se tamo zaposli i snađe. Nije tu bilo obećanja, vratiću se, čekaj me i slično. Već odlazi čovek u novi život.
CH: Šta si ti tada uradila, jesi li bila ljuta, kako si reagovala? Pa ipak ste zajedno proveli određeno vreme, nemoguće da nisi znala da planira da ode?
– Stvarno nisam ni naslućivala da ima plan da ode odavde, a tada sam samo ćutala i plakala, on me je grlio u mojoj maloj garsonjeri i govorio da sam mlada, da me tek čeka život, da sam lepa i pametna, da ću naći boljeg momka. I eto tako, ostavio me i sledeće nedelje stvarno otišao u jebenu Švajcarsku. Nije se više ni javio, a nisam ga ni očekivala. Jesam bila mlada, ali nekako zrela.
CH: Misliš da si bila zrela? Kako to misliš, pa bila si klinka bez bilo kakvog iskustva?
– Ma nisam bila glupa da se zanosim, da ga jurim i molim. Znala sam da ga nikada više neću videti. To je bio kraj leta, početak poslednje školske godine, nisam želela da se vraćam u svoj stari stan kod tatinih prijatelja. Navikla sam se na slobodu, ali morala sam da dam otkaz na poslu. Sve je palo u vodu. Platila sam stan za septembar i oktobar. Moji su mi pomogli za sve ostalo. Odlučila sam da idem dalje, da nađem rešenje i nastavim samostalno da živim.
CH: Samostalno da živiš, bez posla, bez para…? Da ideš u školu i da sama sebe izdržavaš? Izvini, ali meni je to smešno, a kažeš da si bila zrela. Samo komentrarišem i ne vidim način na koji si to planirala da izvedeš. Kako si prebolela momka?
– Svi mi dok smo jako mladi, imamo potrebu da budemo samostalni, nadala sam se da ću već nekako naći izlaz. Nemam pojma, sad bih već drugačije postupila. A dečka kako sam prebolela! (ćuti neko vreme kao da skuplja snagu, a onda nastavlja) Ma strašno! Prebolela sam momka tako što mi je poginuo otac. Tada je stvarno propao ceo moj život. Ne mogu o tome. Eto, reći ću ti da je poginuo u saobraćajnoj nesreći tog istog septembra. Ništa više. Nemoj o ocu, molim te.

CH: Žao mi je, to je stvarno velika tragedija, otac ti je bio veliki oslonac u životu, kao uostalom i svima nama. Eh… Dobro, nećemo o tome. Da nastavimo priču dalje, reci mi kako si uopšte dospela ovde gde jesi sada? Šta se dešavalo sa tobom posle te nesreće?
– Posle nesreće, nisam mogla da ostanem kod svoje kuće, nisam mogla da gledam ni majku, ni brata. Nisam mogla da podnesem njihovu tugu. Posle sahrane sam, odmah pobegla u svoju garsonjeru. Znam sada da je to bila možda najveća greška. Ne može se pobeći od bola. Nisam išla u školu, pila sam lekove za smirenje i zalivala ih crnim vinom. Plakala, spavala, padala…Drugarice nisam htela da vidim, niko mi nije više trebao. Pa, za mesec dana sam izgubila dve najveće ljubavi. Onu prvu pravu, oca i onu drugu prvu pravu, dečka. Obojica su za mene bili mrtvi, nestali skoro u isto vreme. Gde je tu pravda? Bila sam na granici da poludim, a nisam imala ni rešenje za svoju egzistenciju. (Priča kroz suze u očima i neki prikriveni bes.)

CH: Užas! Zar ne misliš da si bila potrebna majci i bratu? Nisi mi rekla kako si dospela ovde gde jesi sada?
– Stani polako. (Tek sada pali prvu cigaretu, dok sam ja popušila najmanje tri, otpija gutljaj kisele vode i nastavlja.) Znam da sam im bila potrebna, ali sam bila slomljena. Činilo mi se da su me svi prevarili i ostavili. Želela sam da se posvetim svom bolu, da ga nekako odbolujem, a nisam znala kako. A kako sam dovde dogurala? Preko lažljivog, prljavog jezika, preko debelog, bogatog privatnika. Ma moj život je španska serija.
CH: Nisi videla drugi način da preboliš svoje boli sem da se povučeš u sebe, a niko nikada od sebe pobegao nije. Odakle sad debeli, bogati privatnik u tvom životu?
– Pa ako si rođen pod takvom zvezdom, debeli privatnik će te sačekati i tu iza ćoška. Diskont u koji smo išli da kupujemo piće kada smo pravili sedeljke i žurkice kod mene, u lepa vremena, držao je i dalje drži niko drugi nego taj debeli privatnik. Vidiš sve ovo na meni je od njega. (Pokazuje na svoju ogrlicu i prstenje na rukama.) Pošto je kod njega piće bilo jeftinije, svaki dan sam išla tamo i kupovala po flašu, dve vina. Imala sam para od očeve sahrane. Bedno, ali istinito. Novac sa njegovog sanduka me je neposredno oterao u zagrljaj đavolu.
CH: Zagrljaj đavola! Nisam ovde da te osuđujem i prevaspitavam, ali ne mogu da razumem kako si mogla? Ostavila si majku i brata, pokupila pare i otišla da se opijaš. Nekako mi sve to zvuči isuviše samoživo. Kao da se taj mali đavo krije u tebi samoj?
– Ha, ha (opet se smeje, nekako kiselo)! Sigurno da i u meni samoj postoji mali đavolak, ali pravi đavo koji me prigrlio nije ni nalik meni!
CH: Dobro, ok. Reci mi onda kakve veze ima diskont i piće, sa đavolom?
– Pa tako što sam tamo u diskontu često sretala ovog, zovimo ga debeli. Nije on baš debeli, nego ima onako izražen stomak. On je, ovako na oko, mio čovek i tako se i ponašao. Kulturno, uljudno, ne znam, polako mi se uvlačio u život. “Kako ste komšinice, šta ima, jeste li dobro danas…?“ i sve tako. Nije on mnogo star čovek, imao je tada oko 36 godina, a ja sam tog leta postala punoletna. Ima ženu i decu, a i njih sam ponekad tu sretala. Onako pričljiv, uspeo je jednom da me izmoli da popijemo kafu tu odmah pored u kafiću. Prijao mi je razgovor sa njim, posle mog samovanja, tako da sam se raspričala. Vidiš kao sada sa tobom. Rekla sam mu svoju muku. Dugo smo razgovarali, popili po još jednu kafu. Rastužila ga je moja priča, a onda se iznenada ponudio da pomogne. Rekao je da ima prazan stan, tu u obližnjem naselju, da niko tu ne živi i da mogu odmah da se uselim ako hoću. Odbila sam, pa nemam ja to sa čim da platim. “Ne moraš da plaćaš“, rekao je, “živi tu dok ne nađeš neko rešenje“. Eto želi da pomogne.
CH: Verujem da ima mnogo debelih bogatih privatnika, koji bi “da pomognu“, nesrećnim devojkama, ali popiti sa nekim kafu ne znači i otići sa njim. Koliko si dugo razmišljala, jesi li odmah pristala na njegovu pomoć?
– S obzirom u kakvoj sam situaciji bila, nisam mnogo ni razmišljala, ubedio me je da pristanem. Mladost, ludost ili sudbina, ko zna? Već preko vikenda mi je pomogao da spakujem svoje stvari i uselila sam se u taj njegov prazan stan. Ali kakav stan? Veliki dvosoban, komletno sređen i uređen. Nisam verovala svojim očima. Tada sam se u trenutku uplašila za sebe. Šta će on tražiti kao protivuslugu? Svašta mi je palo na pamet, ali samo u jednom trenutku.
CH: To što ti je u trenutku palo na pamet, kasnije se pokazalo kao tačno. Da li je svoje dobročinstvo, debeli, odmah naplatio?
– E tu je caka! Nije. Nije me ni prstom takao. Pomogao mi je sa torbama, pokazao mi stan, dao mi ključ i ostavio na stolu 1000 dinara, da mi se nađe. Rekla sam da ne želim pare, a on je rekao da to nije ništa i da ne brinem. Da se opustim i uživam, i da će sve biti u redu. Zamolio me je samo da ne dovodim nikoga, jer bi moglo da se pročuje, a onda bi on morao posle to da objašnjava ženi ili već kome.
CH: Recimo da si tada delimično sredila svoj život, imala si gde da živiš, a i “zadržala“ si svoju slobodu. Jesi li posle toga krenula u školu?
– Jesam posle par dana, ali me škola više nije zanimala. Želela sam da se prebacim na vanredno i da nađem neki posao, kako bih mogla sama da se izdržavam. Debeli mi je i tu pomogao, prebacila sam dokumenta i postala vanredni učenik, a posao? Eeee, nisam ni sanjala da sam posao već dobila!
CH: Da li je debeli često dolazio u posetu, jesi li imala nekih problema sa njim?
– Pa, debeli je povremeno dolazio u stan. Ponekad mi je donosio namirnice. Sedeli bismo tako uveče, pričali, postao mi je drag, nekako sam ga volela i poštovala. Nije me dirao. Prestala sam da pijem lekove, ali sam počela da pušim uz debelog. Pušili smo, pili vino, slušali muziku, pričali o svemu. Čak sam debelog vodila i u selo kod mene, da ga upoznam sa majkom kao svog dobročinitelja i sada ponekad ide sa mnom. Moja majka ga je zavolela kao prijatelja i najbližeg rođaka. Ume debeli da se uvuče pod kožu čoveku. Stvarno je tako bilo. Toliko je bio dobar prema meni, da se ponekad pitam i pomislim da me nikada ne bi ni takao da nisam ja prva njega.
CH: Ti njega? (O ovome mi nije pričala ranije i baš sam iznenađena.)
– Da, da ja njega. Jedne večeri je doneo vino i neku kesicu sa nečim zelenim unutra. Nisam tada znala da je to marihuana. Čula sam i čitala o tome, ali nisam pre toga nešto tako ni videla. Zavio je džoint i ponudio me da povučem dim, da probam. Kaže da se opustimo, večeras ne mora kući, žena mu je otputovala sa decom na planinu. Verovala sam mom debelom, tako da sam bez dvoumljenja, zajedno sa njim pušila taj džoint. Posle par dimova marihuane i nekoliko čaša vina, bila sam nekako laka i srećna. Raznežena i setna. Sedeli smo jedno pored drugog i tada sam baš volela mog debelog. Privila sam se uz njega, bio mi je oslonac. Zagrlio me svojom velikom rukom i čini mi se da sam se tada stopila uz njegovo telo.
CH: Da li je tada u trenutku tvoje slabosti, naplatio sve što je učinio za tebe?
– Ne, nije on bio kriv zbog ničega što se dalje dešavalo te večeri! Ne znam zašto, ne znam kako i zbog čega? Privlačio me je tada neverovatno. Samo sam želela da osetim njegove usne na svojima. Pridigla sam se, sela mu u krilo i poljubila ga. Moj debeli je tada podivljao. Ljubili smo se tako divlje i snažno, kao ono na filmu, kad se dvoje dohvate. Želela sam ga celim svojim bićem. Želela sam njegovu težinu na svom slabašnom telu. Bukvalno je pocepao sve sa mene. A kada me je oborio i zalegao preko mene mislila sam da ću da poludim od strasti. Jebao me je čini mi se celu večnost. Smem tako da govorim?
CH: Smeš, slobodno pričaj.
– Prvi put sam tada u stvari videla šta je pravi seks. Šta je zreo muškarac. On je baš nadaren, mislim, znaš? Tu noć je ostao sa mnom. I sećam se kao kroz maglu da me je onako iscrpljenu preko noći jebao bar još četiri puta. Bila sam u polusnu i sećam se samo svojih sisa kako se klate dok me je guzio. Onako kroz senku, u polumraku. Ujutru kada sam se probudila, on je već bio otišao.
CH: Kako si se osećala tog jutra, mislim o čemu si razmišljala posle te noći?
– Ne znam. Čudno, zbunjeno sam se osećala. Mamurno, bolela me je svaka koščica. Kažem sebi, “ma šta te briga. Imaš sve, on je dobar čovek, proći ćeš bolje nego što si očekivala.“
CH: Posle svega što se izdešavalo te noći, kako je dalje tekla ta vaša, nazovi, veza?
– Pa ne znam. Dolazio je povremeno na seks na brzaka. Nije više bilo mnogo priče, a meni to i nije smetalo. Postala sam njegovo seksi utočište. Ogovarao bi svoju ženu, popio par pića, izjebao bi me i otišao.
CH: On je zadovoljavao svoje i tvoje potrebe, ali jesi li u to vreme izlazila, učila, imala neki svoj život?
– Drugarice sam sve ređe viđala. Izlazila sam ponekad sa njima na kafu ili do grada da prošetamo, uostalom kao i sada. Smetalo mi je što moram da ih lažem, nisam smela da pričam o vezi sa debelim, a i nekako me je bilo sramota. Nisam učila, mislila sam ima vremena za to, ali sam se zato učlanila u biblioteku i puno sam u to vreme čitala. U suštini sam sve podredila debelom. Iz zahvalnosti ili već čega. Želela sam da budem tu kad on naiđe, jer se nikada nije najavljivao i nikada nisam znala kada će da dođe.
CH: U suštini ti si njemu tada bila ljubavnica, a on tebi neko ko te pazi i izdržava?
– Pa tako nekako. Trajalo je to negde oko mesec dana, sve dok jedne večeri nije došao sa još dvojicom, kako mi je rekao, poslovnih prijatelja. Pored tog njegovog diskonta, nemam pojma čime se on još bavi, ali znam da radi još nešto, jer je baš bogat čovek. E tada počinje moja moderna prostitucija, kako ja kažem.
CH: Da li te je debeli pripremio na sve što te je čekalo? Jesi li znala šta te u stvari čeka?
– Nikada ranije nije bilo priče, između nas o tako nečemu. Debeli me je tada odveo u sobu i ovako nešto rekao. “Slušaj, nemoj da se zajebavaš, ovo su mi mnogo važni ljudi, ako njih izgubim, propao sam, a sa mnom i ti. Opusti se malo, hajde da se zabavimo. Budi slatka i mila kao što jesi.“ Zagrlio me, poljubio u usta i izašao.
CH: Ispada da je on sve to uradio iznenada i neplanirano, je li pre toga ikada dovodio nekoga u stan?
– Ne to su bili prvi posetioci od kada sam se ja uselila. Ništa nisam razumela. Izašla sam iz sobe i stavila vodu za kafu. Debeli me je pozvao. Na stolu u dnevnoj sobi su stajala 3-4 džointa, flaša viskija i čaše, koje je debeli stavio na sto. “Domaćice, ‘ajde nas posluži!“ Nasula sam svima viski. Debeli je zapalio džoint i dao mi ga. Oni su pričali nešto, smejali se, a ja sam u čudu pušila džoint, pila viski i razmišljala, kada će ovi da odu da se debeli i ja pojebemo.
CH: Tvoje misli su bile zaokupljene debelim i onim što ste obično radili kada dođe u stan, ali sada niste bili sami, pa su ti posetioci smetali, reci mi kako su izgledali gosti?
– Jedan od njih dvojice je bio baš zgodan i lep mlađi čovek, nekako kao da mi je bio poznat. Kao oni likovi sa televizije koji vode zabavne emisije. Nije on ništa od toga bio, ali mi je tako izgledao. Drugi je bio nešto stariji od debelog, izrazito visok, ali je imao nekako upadljivo buljave oči i bio mi je nekako skroz smešan i čudan.
CH: Kako je dalje teklo veče?
– Polako što si nestrpljiva. (Pali drugu cigaretu i njenim vrhom prebira po piksli.) Ustala sam da zakuvam kafu. Sve mi se ljuljuškalo, jedva sam pogodila vrata. Debeli je došao za mnom, isključio šporet i prosuo vodu, “ma kakva kafa, dođi ovamo kod nas.“ Pojačao je muziku i zatamnio svetlo. Stajala sam na sredini sobe i zbunjeno ih gledala. Zgodni je ustao, da pleše sa mnom. “Ajde jedan striptiz u dvoje.“ Odgurnula sam ga i čini mi se u isti mah me je stigla šamarčina koja me je oborila na pod. “Šta je kujo, šta se praviš luda?“ Debeli je ustao i podigao me sa poda, uhvatio me za kosu i na uvo prošaptao, “radi šta se od tebe traži da ti ne sateram zube u grlo!“
CH: Kako si reagovala, jesi li plakala, molila…?
– Nisam plakala, bila sam uplašena i zbunjena. Ne znam. Ne sećam se kako sam se skinula, bila sam polupijana i drogirana. Sećam se njihovog smeha, kao da je dopirao negde iz daljine. Debeli je sedeo u fotelji, u jednoj ruci je držao čašu, a drugom je drkao, nekako hladan, bezosećajan. Pitala sam se u sebi da li je to onaj isti čovek, kog sam ja poznavala ili nisam poznavala? Da nije ovo neko drugi? Sve mi je ostalo u sećanju kao kad gledaš slike ili slajdove. Zgodni mi je nabio kurac u usta dok me je buljavi guzio. Mislila sam da umirem. Bila je to noć koju ću ceo život želeti da zaboravim. Ova dvojica su se menjali na meni, okretali ovako i onako…Ja sam samo stenjala i trudila se da dišem. Sećam se čudnih zvukova i mirisa. Nisam plakala, nisam imala snage da se branim. Bila sam kao lutka, predmet sa kojim možeš da uradiš sve što želiš. Kada su obojica svršili po meni, Debeli je ustao sa fotelje podigao me onako razjebanu i odveo u sobu. Zatvorio vrata i rekao, dobro se sećam, “Bravo mala, dođi sad kod mene!“ E tada sam zaplakala, “nemoj molim te, pusti me da umrem“. “Nećeš lutko da umreš, niko još od kurca umro nije. Moraćemo malo i guzu da ti razradimo.“ Stavio mi ga je u dupe, vrištala sam, plakala, koprcala se, ali nisam mogla da pobegnem. Kad je svršio poljubio me u leđa, pokrio i izašao!
CH: Strašno, zgrožena sam! To je više bilo silovanje nego, kako ti kažeš, moderna prostitucija!
– Ha, ha (smeje se), pa priča je tek počela. Šta si se prepala? Svašta čovek može da preživi, a žena još mnogo više. Baš te noći sam dobila stalno zaposlenje. Postala sam skrivena moderna prostitutka. Ceo sledeći dan sam plakala i besnela po stanu. Nisam imala gde da pobegnem. Debeli je došao uveče i ponašao se kao da se ništa nije dogodilo. Rekao mi je da ćutim i da gledam svoja posla, a ako progovorim da već zna kako će da me kazni. Ćutala sam. Kasnije je počeo da mi dovodi i da šalje i druge muškarce. Rekao bi mi, da dobro znam šta treba da radim.
CH: Da li se još nekada dešavalo da dovede dvojicu ili više muškaraca?
– E, vidiš i to je zanimljivo! Izgleda da je debeli hteo da mi u samom startu da do znanja kako može da bude strašno, pa sam mu kasnije prosto bila zahvalna kada bi doveo po jednog “prijatelja“ i pustio nas same u sobu. Tako da mi i nije bilo loše. Plašila sam se samo da ih ne bude više odjednom. Kažem ti onu prvu noć ću ceo život želeti da zaboravim.
CH: Sada posle toliko vremena, da li misliš da si upala u već napravljenu zamku ili je debelom ideja pala na pamet tek kasnije?
– Kako ja to mogu da znam? Čini mi se da me je u početku želeo za sebe, a da ga je kasnije sve to palilo. Verovatno se oseća moćnim i sviđa mu se to što me poseduje.
CH: Da li dobijaš novac na ruke, za to što radiš, da li znaš da li on uzima novac i koliko naplaćuje to što ti radiš?
– Debeli me dobro pazi. Kakve i koliko koristi on ima od mog posla ne znam tačno, ali meni je ovako postalo dobro. Imam stalne mušterije, desetak njih redovno dolazi kod mene, i još poneko ako naleti, plus debeli. Imam sve što mi treba, oblačim se, kao što vidiš mnogo bolje nego većina mojih vršnjakinja. On mi povremeno pokloni neki lančić ili prsten. Vodio me je i na more dva puta. Ko zna kad bih videla more da nije njega, a i para uvek imam koliko mi treba. Ne previše, ali onako za sebe, a mogu i mojima da pomognem.
CH: Imaš li drugarice, drugove, viđaš li se sa kim?
– Imam dve drugarice još od ranije, sa kojima ponekad izađem uveče u grad, a pored njih sam upoznala još dosta njih. Ipak nije ovo Njujork. Pusti mene debeli, zna da sam dobra i da ćutim. Ja sam manje batina dobila, nego mnoge žene koje su u braku, a mnoge devojke koje se ne bave ovako nečim su spavale sa više muškaraca nego ja. Dobro, samo što ja to radim redovno sa različitim tipovima, ali ja i živim od toga. One se tucaju sa tipovima za džabe, za vožnju besnim kolima ili za dobru večeru, a ja za dobar život. Maštaju da će da se udaju za nekog bogatog tipa koji će da ih izvuče iz bede u kojoj većina živi. Ja se ne zanosim.
CH: Maštaš li ti o nečemu, kako vidiš sebe kroz pet godina?
– Nemam pojma. Školu nisam završila, a po svoj prilici i neću, nemam gde da odem, a i navikla sam se na ovakav život. Dam nekom pičku, a on me ne laže da sam mu sve u životu. Znam ja, da sam samo rupa, a okolo meso! Pička i ništa drugo! (Smeje se.) Pa sve smo mi to! Samo što ja to priznajem. Ko da tebi nikad nisu rekli da si kurva?
CH: (Sad se smejem i ja) Ok, ali zar se ne osećaš poniženom, uvređenom, zar ti ne nedostaje ljubavi?
– Voli mene moj debeli, a što se poniženja tiče…kako ne razumeš? Nisam ništa manje ponižena od onih žena koje često menjaju partnere, čisto radi zadovoljstva ili bilo kakve koristi. Evo pogledaj primer, ja mnogo bolje živim nego žena od debelog. Ona mora da mu kuva, da mu čuva decu, da ga pere, da sluša svaki dan kako gunđa oko ovoga ili onoga, samo da bi on doneo pare kući i da bi ona i deca imali sve. Pritom možda ima i ljubavnika kog mora da krije ko zmija noge. A ja? Ja samo treba da sam sređena, da dobro izgledam i da ga povremeno seksualno zadovoljim. Dobro pored njega još i nekoliko ostalih, ali recimo da su mi to ljubavnici koje njegova žena mora krije, a ja ne moram. Ponekad se čak i pred njim pojebem sa nekim.
CH: Da li njegova žena zna za tebe, ipak je to dug period, a ovo nije baš veliki grad?
– Baš me briga. Mislim da ne zna ni za mene, ni za stan u kom živim. Ćuti i ona, i gleda svoja posla.
CH: Reci mi još da li si razmišljala da skupiš neke pare, da nešto prodaš i da odeš odavde, da pobegneš?
– Jesam jedno vreme i o tome razmišljala. Znaš, skupi mi se sve ponekad, pa plačem i budem ljuta na sebe, ali još uvek ne znam gde bih otišla. Biću kod debelog dok me bude hteo, još sam mlada imam 22 godine, pa mislim da kad dođe vreme odem u Beograd ili neki drugi veći grad gde baš niko ne zna ništa o meni, da nađem neki poslić u kafiću ili nešto slično. Da nađem momka i da se udam. Pa, lepa sam, a i spretna, ne može mi niko odoleti. Biću ovde dok me debeli bude želeo, valjda mu neće pasti na pamet da me proda Turcima. (Smeje se, uzima čašu sa vodom, ispija do kraja i kaže.) E pa mislim da bi to bilo to! Moram da idem sada, večeras imam zakazano, pa da se malo spremim.

Uzima svoju tobricu, ustaje od stola. Rukujemo se “ćao, ćao“ i uz osmeh odlazi! Gledam za njom. Korača tako sigurnim korakom kao da je pošla da osvaja svet. Ostajem nekako zbunjena, kako je došla, tako je i otišla. Kao vetar. Ispraznila dušu i otišla dalje. Zovem konobara da mi donese ‘ladno, veliko, točeno od 0.5. Dosta mi je kafe i kisele vode. Razmišljam o devojci, da li je ona luda, mentalno zaostala, pametna ili šta već? Nije ni jedno od toga. Mogla sam da se zakunem da ovakvih stvari nema u mom gradu, a u ovakvu priču nikada ne bih poverovala da je nisam lično čula iz usta ove devojke.

Ispijam lagano hladno pivo i kao da me pročišćava. Osećam se nekako prljavo, ne zbog devojke, već zato što sada znam kako i od čega živi, a ne mogu ništa da promenim. Besna sam. Imam želju da napišem, ko je taj debeli. Želim nekako da pomognem ovoj devojci…Ali kako pomoći nekome, ko ne želi pomoć? Nekome ko više i ne vidi da ima problem? Ko je kriv za ovaj uništeni život? Momak koji je otišao, otac koji je poginuo, debeli ili sama devojka? Društvo u kom živimo? Ne znam, možda bi joj se sve ovo desilo i da je živela u Španiji? Koliko ovakvih slučajeva ima oko nas, tu u našem komšiluku?

Ko zna, možda mogu i ovako da joj pomognem? Pročitaće ovo, pa će prelomiti i otići iz pakla u kom i nije ni svesna da živi? U stvari sam isuviše ljuta da bih napisala bilo kakav komentar. Zaključke donosite sami.