Monthly Archives: август 2009

BlogDay 2009. – iz mog ugla

badge_redAko pogledate moj blogroll, onda će vam sigurno biti jasno zašto mi je teško da izdvojim i istaknem 5 blogova.

Za Mahlat i njene tekstove ste već verovatno čuli tako da nju ne računam u ovih 5, ali vam preporučujem. Kod nje na blogu se uvek ili slatko nasmejem ili opasno iznerviram. Predočava nam stvari baš onakvima kakve one jesu, bez uvrtanja i zavrtanja. Jedna je Mahlat i ako Mahlat kaže da je Drnch lekovit, onda je tako i gotovo.

Ako vam nešto ne bude jasno u vezi wordpress-a, sigurno ćete pronaći kod Vesića na blogu, pri tom tu imate još gomilu dobrih tekstova o programima, internetu, kompjuterima, ma svašta ima…ako pri tom preferirate i ćirilicu onda idite na Zapise, sve će vam se razjasniti. I ovo ste već verovatno znali tako da se ni ovo ne računa u onih 5.

Osoba koja mi je pomogla da napravim svoj domen, Borsky, može vam ispričati kako je upropastio Evropu. Već je odrastao čovek tako da stvarno nema razloga da ga branim ili napadam. Sa moje strane, iskreno hvala na pomoći prijatelju.

Kada ste raspoloženi da džangrizate i da nikom ništa ne prećutite, onda definitivno ne smete da ne posetite jednog Nadžaka.  S obzirom da ne džangriza baš dugo, nekima od vas ovo može biti  novo otkriće.

Kad poželite da se opustite i nasmejete onda svi već znamo da ćemo se nasmejati kod Dede i Zmaja. Mada retko, umeju da budu i ozbiljni.

Slavkov blog je mesto gde volim često da svratim, jer čovek kratko i jasno piše o životu i raznim situacijama. Što on kaže u 25 rečenica i manje, ja ne umem ni u 250. Kao i Slavko, Bojović je spretan da kratko i jasno kaže šta ima, a da vas duboko zamisli. Svaka čast momci.

Kad poželite da kamericu uzmete u ruke i snimite svoj prvi v-cast, obavezno prvo svratite kod Blogowskog da vidite kako on to radi.  Ako se odlučite na takav korak, budite sigurni da ćete od njega dobiti iskrenu podršku, a i pomoć ako zatreba. Nadam se da će mu Šivinjski postati dobra konkurencija. Sladak mi je ko šećer. Samo napred Danijele u ostvarivanju svojih ideja.

Aurora i njene avanture. Devojka spremna na promene.  Ove godine je napravila jedan od većih koraka u životu, ostavila srbijicu i pravo u veliki svet. Ponosna sam na nju i ako je ne poznajem.

Viva la vida, Afroditta će vam sigurno ulepšati svaki dan, ma koji da izaberete. Blog prepun cveća, lepih i pozitivnih misli i sećanja. Obožavam je zimi kada se meni ne živi, a ona na svom blogu postavi nešto ovako. Ma obožavam je u svim godišnjim dobima.

Dragana Đermanović, nju ćete sigurno naći u top 5. Osoba koja profesionalno radi svoj posao. Devojka koja je savršeno povezala profesionalni i svakodnevni život. Tu je i Miss Cybernaut, prava Cyber poetika.

A jeste li čuli za Cyber Bosanku, iz milošte je zovem Bosančica.  Velika jedna osoba. Svoje mladalačke snove je pretvorila u svoj sadašnji život. Radi ono što voli, iz ljubavi i srca.

Porodištarije, tu obavezno da odete. Jedan mali, slatki batica ostavlja mamu, tatu i sve nas koji sve to čitamo bez reči, svojim umotvorinama. Ceo blog sam pročitala jedne noći. Rasla sam sa njim i svaki put kada idem sa decom  uz stepenice, setim se rečenice. „Mama računa da je prohodao od onog dana kada se sam popeo stepenicama na treći sprat.“  On je moj idol.

Ove godine posebno mesto u mom životu je zauzela jedna posebna Džejn.  Zna ona zašto, ali ona zaista jeste neko koga ćete retko sresti u životu. Hvala draga što postojiš. Tu je svakako i Dijica, najnoviji bloger koji svakako zaslužuje mesto u vašem blogrollu. Dijica je zmajica.

Najvrednija po vrednoći, 🙂 od svih je Grne. To što ona svakodnevno radi je meni prosto neverovatno. Svaka čast draga, želim ti još puno novih slatkih i slanih postova. Neverovatna si.

Devojke koje strašno volim, poštujem, redovno čitam,  nekako osećam kao svoje…: Duda, Zelena, Gemina, Zihernadla, Šaputalica, Drvena, Lost, Magi, Sara, Sandra, Nena, Suske, Bebika, Elektra, Bubica, Cvrkutava, Sanja Kokica, Dubravka, Mackomali, Makarone, Breskvica, Ivanizmi, Ivanino blago, Ivanina proza… Koliko god Ivana da ima, nikad nas dosta. Ima nas još dosta, ali neću da vam kažem koje su. 😉

Sigurno sam neku devojku zaboravila, ali ne zamerite, jer ovo linkovanje ovoliko ljudi i nije baš lak i zanimljiv posao, ali reći ću vam da svaka od vas zaslužuje poseban post od mene. Hvala vam što ste tu i što postojite.

Stevo nisam tebe zaboravila, ti si jedan od mojih uzora i sigurna sam da će mi u budućnosti trebati tvoja pomoć. Jedva čekam da te pozovem i kažem: „Ništa ne pitaj, ćuti, čitaj i sudi.“ 🙂

Žao mi je iskreno što se Walter naljutio na mene zbog jednog linka i par rečenica. Dobro, znam, reči znaju da povrede, ali baš je glupo što si se naljutio. Totalno neprofisionalno sa tvoje strane. Bez obzira na sve, redovno svraćam kod tebe na blog, ali ne komentarišem. Ko zna kako možeš da shvatiš? 😉

Jebeno pametan je jebeno pametan, ako ste jebeno pametni da razumete šta je on to jebeno pametno hteo da vam kaže. 🙂

Gil je jedno posebno ostvarenje prirode. Volim ga što je takav, kakav jeste.

Ivan njegov blog i komentari je nešto što treba da vam se desi u najpozitivnijem smislu. Volim tvoje komentare.

Ketchua ponosno viri iz svoje konzerve i nervira one koji ga ne razumeju. Razumem ga, pa me ne nervira već mi prija da čitam ono što piše.

Dudarim, e to je stvarno posebno mesto na netu. Drugačije od svih drugih gde ste do sada bili.

Najnoviji bloger Miljan, njegovi tekstovi obećavaju tako da i njega preporučujem.

Miffa i Punkya znate, a znate i njihove kvalitete. Fly je moj nebeski prijatelj. Retko piše u zadnje vreme, zbog najnovijih, najslađih obaveza, ali kad napiše nešto obavezno pročitajte.

Momci iz mog blogrolla koje nisam spomenula izvinite. Naporno je ovo linkovanje, a vi koji čitate pročešljajte moj blogroll i pronađite sve te zanimljive momke.  Ima ih koliko god hoćeš.

Ne umem i neću da izdvojim 5 blogova, jer svi mi ulažemo sebe u naše blogove, onoliko koliko umemo i znamo, ali to radimo iz srca tako da nije pošteno izdvajati nikoga.

Postoji jedan blog koji ću se potruditi da „proradi“ ove godine. Baš me zanima šta taj čovek ima protiv svoje žene.  Jabucilo ima da piše i da peva. 😉

Sve su ovo moji favoriti, svi različiti, ima i dosta sličnih, ali svako na svoj način je poseban. O svakom od njih vam mogu napisati po pričicu. Eto to će možda biti jedna od mojih novih kategorija do sledećeg BlogOpen-a. Ove godine, kao i prethodnih se neću pojaviti. Nikad me nema na „dešavanjima“.  Možda neću ni sledeće godine moći da dođem u kafanče, na Twitup ili BlogOpen, ali zato kao što rehoh IT-kutku, možda krenem od vrata do vrata, „pa ding-dong … ja došla…“ . Koliko je ljudi ima svaki drugi dan da mi bude dešavanje. 🙂

Uspešan BlogOpen vam želim, puno novih poznanstava, smeha i naučite nešto, pa prenesite nama koji ne idemo… a s obzirom da je Niš u pitanju sigurna sam 100% da ćete se nezaboravno provesti.  Pozdrav Nišu i organizacionoj ekipi. Ne sumnjam da će biti savršeno, samo mogu da žalim. Nema veze, napraviću ja TwitUpDingDong sa sve kamericom. Pozdrav svima.

Advertisements

Dušo moja, srećan ti rođendan

mama-i-tataO kako mi noćaš nedostaješ. Mislila sam da mi nikada nećeš nedostajati. Uvek si tu, uvek sam ja tu, uvek nas ima. Hvala ti što postojiš, što se brzo oporavljaš, što si živ. Hvala ti što si onog 08. maja došao na stanicu da prevezeš jednu nepoznatu mene, što si me te noći odveo u „Kuću piva“, što smo te noći shvatili mnogo toga, što je jedna pesma postala samo naša…

…što si me posle odveo kući i prisvojio… kao mi pesmu, još te noći za ceo život. Hvala ti dušo moja.

Hvala ti što si me oženio. Da nisi ti, niko drugi nikada i ne bi, jer za nikog drugog nisam ni stvorena. Tvoja sam i tako će biti dok me ima.

Strašno je dušo, što sam te za malo izgubila. Nemoj mi to više raditi. Rekoh ti već jednom, ako bi mi umro mlad, da ti ni na sahranu ne bih došla. Ma razvela bih se posthumno. Ma kakav je to način objasni mi, da mi svake godine zamalo umreš? Nismo se tako dogovorili.  Sreća je da nisi Svetom Iliji poneo hladno pivo, pa te vratio.  Super je lik taj Ilija.

Hoću da živimo zajedno sa svojom decom, zdravi, pa ma kakav život bio, samo da budemo živi… živi i zdravi…nemoj mi ovo više raditi, molim te. Ne želim više da idem u bolnicu, makar još 60 godina. Posle toga kako hoćeš.

Srećan ti rođendan dušo. Brzo mi dođi, mnogo mi nedostaješ. Dođi da mi pevaš i da  zajedno skočimo. Neću ti reći da te volim.

(ovako padobranci slave rođendan kada nisu u bolnici)

Samo da ima nas (drugi jebani deo) + dodatak

Bukvalno nisam stigla ni da se okrenem oko sebe, a ono već veliki problem se isprečio. Ivan je u bolnici i trenutno traje operacija. Nadam se da će dok napišem ovaj post sve biti gotovo, da će mi javiti da je sve proteklo u najboljem redu i da će se brzo oporaviti.

Umršena creva, zavezana creva ili jebem li ga šta. Juče sam čitala postove od prošle godine u ovo vreme i radovala se što su problemi sa njegovim zdravljem iza nas. Uveče je dobio strašne bolove u predelu stomaka, tako da sam insistirala da ode na urgentni. Celu noć su ga ispitivali, snimali, dali mu četiri boce infuzije i jutros u 7 kada se pojavio na vratima, mislila sam da je priča gotova.

E nije. Doktori su ga pustili kući, pa kad prođe delovanje lekova, ako ga bude bolelo da se vrati. Sačuvaj me Bože!!! Pustili su ga kući, a nisu ustanovili šta mu je. Pustila sam ga da se naspava, a kada se probudio bolovi su ponovo počeli. Delovanje lekova je prestalo.

O tome ko i kako će da ga preveze da vam i ne pričam. Svi rade. Neko mora da ostane sa decom. Zovi ovog, onog, ma čudesa. Odlučio je da se sam preveze, pomogla sam mu da se obuče i obuje i otišao je. Ponovo svi oni pregledi i na kraju mu je posle jebem li ga koliko vremena, ustanovljena dijagnoza, zapetljana creva. Operacija obavezna i hitna. I eto, sada ga operišu.

Sama sam sa decom, zaspali su malopre, a ja ne znam šta ću sa sobom, pa eto kuckam. Ne mogu se čudom načuditi. Apsolutno ga ništa nije bolelo i sada odjednom leži na operacionom stolu.  Ne bih ni volela da mi je neko sada ovde, jer ne znam šta bih pričala. Sutra ujutru će mama da mi dođe, ali hoće li više zazvoniti telefon i reći mi gotovo je, sve je u najboljem redu. Ubija me ovo čekanje. Završila bih post, ali ne želim ni vas da ostavim u neizvesnosti.

Pisaću vam nešto dok ne zazvoni jebani telefon. Šta koji kurac da pišem? Jedva čekam da mi dođe kući, da ga išutiram što me ovako nasekirao. 🙂 Treba sutra da odem u banku da podignem pare. Treba da prebacim Jovanina dokumenta iz jedne u drugu školu.

Zazvonio je telefon, još uvek je u sali i do ujutru neću ništa više znati. Jebem mu mater, pa šta mu rade toliko? Ne želim da guglam, ne mogu i neću. Ne mogu da plačem, jer nemam razloga. Ne mogu ni sa kim da pričam, ne znam šta bih pisala. Šta ću, čekaću do ujutru, a onda odoh u bolnicu da ga išutiram na licu mesta. Jebem ti život, da ti jebem život.

Dodatak, posle jedno dva sata…

Znao je on da ću ja do ujutru da izlapim od razmišljanja. Operacija je gotova. Čim je malo došao sebi pozajmio je telefon i javio se. Operacija je dugo trajala i nema pojma šta su mu radili, to će mu ujutru reći.  Važno je da je gotovo i da sam ga čula, a za dalje ćemo da vidimo. Ima rez na stomaku i gomilu cevčica koje vire iz njega.

U stvari sam se najviše plašila, sada smem reći,  da se neće ni probuditi. Jebani ljudski mozak.  E sada mogu na miru da se isplačem, pojma nemam zašto, a ujutru idem kod njega i verovatno ću mu bar lupiti šamarčić.

Ne mogu da vam objasnim koliko mi znače vaše reči podrške i ohrabrenja. Hvala vam neizmerno što ste bili sa mnom i što se baš uvek mogu osloniti na sve vas. Zaista i dalje nisam svesna šta se sve ovo izdešavalo.

Letovanje – kampovanje – Jaz 2009.

Evo i mene. Vratili smo se sa mora. Pa odakle da krenem, šta da vam pričam? Ne umem da počnem. Slika, snimaka, doživljaja, svega i svačega. Ne umem sve to da složim, pa da vam ispričam nekim redom. E baš svašta, a što mora da bude ispričano nekim redom?

Put je sređen i na nekim deonicama sam se baš pozitivno iznenadila. Jedino deo između dve „granice“ je ostao isti. Verovatno nikoga ne zanima „ničija zemlja“, pa su ga ostavili onakvog kakav je i bio sve ove godine. Ludaka po putu svuda ima, tako da treba pažljivo voziti, jer zbog tih ludaka, čovek mora da bude spreman da brzo reaguje.

Deci smo od zadnjeg sedišta napravili spavaću sobu, tako da su uglavnom spavali ili pevali sa nama. Kada se nešto posvađaju mi samo pojačamo muziku i pustimo ih da sami srede stvar, što oni najbolje sami i znaju da urade.  Ne treba se mešati u njihova posla.

Najvažnije od svega je da smo svi bili zdravi. Drugo što je važno je da nam je naš  šatorski smeštaj bio savršen. Deca kao da su rođena u šatoru.  Prve noći je padala takva kiša, da sam za malo plakala, uplašila sam se da će nam vreme biti loše…ali ne, to je izgleda samo bila proba.  Šator je izdržao probu, ne prokišnjava. Ostali su spavali kao mačići, tako da niko nije ni čuo da je kiša padala.

Vreme nam je bilo savršeno. Sunčano, malo vetrovito, ali bez kiše i oblaka. Kada bi sutra ponovo krenuli na letovanje naš izbor bi opet bio isti. Peskovita plaža, čisto more, dani provedeni napolju od ujutru do uveče.

Sigurna sam da baš niko na ovom belom svetu ne navija sat za jutarnje buđenje, kada ode na godišnji odmor. E ja jesam. Kod kuće retko imam neki razlog da bih ustajala rano, ali na moru…eh… 7:00, tek što počne da vibrira telefon, ja sam već ustala i išunjala se iz šatora napolje. Mir, tišina, jutarnje sunce, kafica i totalno opuštanje.

jutarnje-kuliranje

jutarnje uživanje...

Polako jedna po jedna čupava glavica izviruje napolje. Rasanjivanje, doručak, pokupimo šta nam sve treba i pravac plaža, koja je od naše „kućice“ udaljena desetak  metara. Plivanje, skakanje, ronjenje, kopanje po pesku, sunčanje, spavanje na plaži, sladoledi, krofne, koka-kolice, hladno pivce, ma svašta …

kuliranje-na-plazi-dan-prvi

kuliranje na plaži

Što se tiče Crne Gore mogu vam reći da je meni tamo uvek lepo, bez obzira na sve priče o njima i njihovoj „gostoljubivosti“. Jaz ima prelepu plažu, ali volela bih kada bih bila vlasnik kampa bar jednu sezonu, pa da sredim onako kako mislim da treba da bude. Nama ništa nije nedostajalo. Kada god sam okrenula slavinu imalo je vode.

Na žalost organizacija ronjenja u Žanjicama nam je bila i suviše komplikovana zbog dece, tako da smo odustali.  Budva se toliko izgradila da je na nekim mestima teško prepoznati gde se čovek u stvari nalazi. Moj utisak je da je onaj centralni deo pretvoren u jedan veeeeliki luna park, što nama nije smetalo, super smo se proveli, ali ipak mislim da je previše kičerica.

euro-bungeSve sija, bruji, svira, tandrče…odlično za decu i trošenje para. Evro, dva, evro, dva, mi smo našli zabavu od 4 evra za 3 minuta. Nismo mogli da odolimo – bungee trumpoline. Nemam slike, ali imam snimke koje treba da sredim. Marko i Jovana su se sjajno zabavili.

Kada iz takve vreve dođete na Jaz, kao da ste sleteli na drugu planetu i slatko se spava.

posle-napornog-dana...san

posle napornog dana...sladak san

Komšije su nam bili Poljaci. Grupa momaka i devojaka sa kojima smo proveli nekoliko lepih noći. Bilo je Nemaca, Italijana, Holanđana, Slovenaca, Hrvata i ostalih. Naravno Srba najviše, ali ni jednu jedinu registraciju, na celom putovanju, nisam videla da je iz Rume. Na  to sam posebno obratila pažnju, jer trenutno mi imamo takvu registraciju. Mi smo bili jedini okarekterisani kao Rumljani u celoj Crnoj Gori 😀 . Ne moram ja baš sve da vidim, ali tako ispada sa moje tačke gledišta.

Večeri smo provodili u šetnji po plaži, po Budvi, kod kume, u kampu pored šatora, vatrica, muzikica…ma znate sve već. Gitare nije bilo na moje veliko iznenađenje, ali zato…nema šanse da pogodite koji se instrument svako veče čuo po celom kampu? Nisu gusle 😆 .

Frula, prava pravcata frula u rukama pravog znalca. Kao da si na obroncima Zlatibora među stadom ovaca, a ne na moru. Nije nam smetalo, čak je bilo izuzetno simpatično. Svaku noć, negde pred ponoć začuje se frula. Skoro nadrealno. Odsvira čovek dve, tri pesmice, zadovolji dušu i zaćuti.

tata-i-jovana

Dok se većina roditelja izležavala po ležaljkama, mi smo se igrali sa svojom decom. Kad oni spavaju, tada se mi izležavamo. Radovala sam se svakom novom danu i igri u pesku. Izigrala sam se za ceo život što nisam. Za sve one popločane plaže i dane provedene na njima kao dete.  Decu treba voditi samo na peskovite plaže. Najeli su se peska za celu godinu. 😆

spremna-za-zarpavanje

Mene su dva puta zatrpali tako da mi samo glava viri. To im ne bude dosta, nego me onda polivaju vodom po glavi, da im porastem. E onda se kao čudovište dižem iz peska, jurim ih i bacam u vodu. Lepo mi je i sada kada razmišljam o tome.

zatrpana

Kampovanje je definitivno naš izbor i verujem da ćemo se još dugo na tome zadržati. Sigurno je da nije za svakoga, ali za nas definitivno jeste. Pronašla sam jedan savršen sajt za kampovanje po Evropi, tako da ćemo se verovatno upustiti i u tu avanturu. 😉

Kad sve ovo pročitam vidim da nema veze sa vezom, ali nema veze 😆 , to je eto ukratko mali raport sa našeg proputovanja.  Evo još nekih slika dok ne sredim snimke, pa da vidite i deo atmosfere sa našeg letovanja – kampovanja Jaz, 2009.  Jedva čekam sledeće putovanje.

jovana

marko-sladoled

ana-sladoled

Potpuno svoja – spremna za novu avanturu – juuhuuu

Uuu sunce ti poljubim, šta su ti godine, iskustvo, zrelost…Za ovako nešto, što mi se izdešavalo, ranije bi mi  trebalo bar mesec dana da obe Ivane spojim u jednu, a godinu da prebolim. Fraza: „Ono što me ne ubije, ojača me.“… se potpuno potvrdila u mom slučaju. Jaka sam ko crna zemlja.

Nemam vremena u životu da se bavim stvarima koje su se desile nekom višom silom. Ne znam kako bih ih drugačije nazvala.  Važno je da smo zdravi, da se fizički dobro osećam i da mi fizička snaga dopunjuje psihičku.

kampOdlučili smo da kampujemo. Idemo u Crnu Goru, pa gde se zaustavimo. Prvo idemo u Kraljevo, pa kod kume u Budvu na kafu, onda Jaz, gde su već neki naši prijatelji, tu ćemo ostati nekoliko dana, a onda Žanjice, Njivice i ostale …ce gde možemo da ronimo, a u povratku ćemo verovatno svratiti na Žabljak.

Kupili smo veliki dvosobni šator, prava  kućica. Sastavljali smo ga na aerodromu i stvarno je super. U svaku „sobu“ staje po jedan veliki krevet na naduvavanje, ima predsoblje za stvari i malu „terasu“. Sto i stolice na rasklapanje, vreće za spavanje, sve neophodne sitnice koje i te kako mogu da zatrebaju, sve je spremno.

Moj najveći problem je bio spakovati decu, Ivana i sebe. Majstor sam da natrpam svašta nešto nepotrebno, a da potrebno zaboravim. Povadim dečije stvari iz ormana, stavim ih na krevet i biram, ovo hoću, ovo neću, joj što je ovo slatko… i na kraju skontam da nisam normalna…kao da ih selim, pa ponovo i onda još jednom… na kraju odlučim da ću sve da ih spakujem u jednu torbu, tako i uradim. Ostatak vratim u orman i eto gotovo. Spakovani su.  Sebe spakujem za 15 minuta, dragog isto tako. Ostalo je da popakujem peškire, sredstva za ličnu higijenu i igračke.

Kamera, foto-aparat i kartice su spremni. Od ostale tehnike ne nosim ni mobilni telefon. Ništa mi ne treba. Eto kakva sam, punjače bih zaboravila. 😆

Želim da prvu jutarnju kaficu pijem na našoj „terasici“ sa pogledom na more. Onda tuširanje, skokom u vodu. Želim da plivam, plivam, plivam…plivam, dok mi se koža ne smežura i dok na usnama ne osetim…hm… kako bih to objasnila… kao kada pojedete 200 grama slanih semenki.

Kako se koje dete budi tako dobija svoju koficu, lopaticu, mišiće i slične zajebancije. Doručak tu na licu mesta iz našeg frižidera, a onda celodnevno ludiranje na plaži. Želim da se igramo u pesku, da pravimo dvorce i gradove, da skačemo i da se prskamo i da vrištimo od sreće.

Ručak u nekom restoranu ili u domaćoj radinosti. Koliko inače „mnogo“ jedemo, hrana nam uopšte nije problem. Sigurna sam da ćemo se najesti voća, povrća, sladoleda i ribe. Uveče malo šetnje po civilizaciji, a onda vatrica na plaži. Nekako sam sigurna da će se i neka gitara pojaviti. Roštiljanje, hladno pivo ili dobro crno vino…  neizbežno.

Posle tako ispunjenog dana, klinci spavaju ko mačići, dragi i ja sedimo pored vatrice pijuckamo pivce ili vince, uživamo i planiramo život.  😆

ronioc Radujem se više nego klinci. Oni samo zbunjeno gledaju šta se dešava po kući i nemaju pojma kakva ih avantura očekuje.  O ronjenju ću vam pričati kada se vratimo. Svog nastavnika padobranstva i ronjenja vodim svuda sa sobom. 😉 Kada ćemo da se vratimo nemam pojma, ali sam sigurna da ću imati šta i da vam pričam i da vam pokažem kada se budemo vratili. Do tada budite mi pozdravljeni i svima vam hvala, znate na čemu.

Ako mi neki internet kafe, dok se budemo švrćkali, bude „isterao“ oči, javiću se, neću ga tražiti. 😉