Eto ne moram iz kuće da mrdnem, a svašta nešto se desi, što me pomeri sa mesta. Prvo su mi jutros javili da je moj stric, tatin rođeni brat operisan. Izvadili su iz njega tumorčinu tešku 3 kilograma i 600 grama. Ne mogu da verujem da se tolika sila smestila u jednog visokog, ali mršavog čoveka. Jednjak, želudac, deo pluća, pankreas, slezina, ne znam da li još nešto ima, a da nije zahvatila rakčina. Potresla sam se, i ako sam i sama znala da postoji mogućnost za tako nešto.
Mi smo inače jako zanimljiva porodica. Mislim na primarnu, u kojoj sam odrasla. Porodica i familija sa Jocove strane. Joco je inače Zoran, moj ćale i ne zovem ga drugačije, osim Joco. Taj nadimak sam mu lično dala kada sam imala 3-4 godine. Svi mi se držimo zajedno, volimo se, ali sve se svodi na dobru zajebanciju. Stvari koje se dešavaju prihvatamo kroz šalu, pa ma koliko da su loše. Kada je loše i teško, pravimo se blesavi i šalimo se i ako nešto nije za šalu. Tako je bilo i kada se stric razboleo, tj. kada smo saznali da je bolestan. I on nije stric, on je čiča Boban.
Još na prvom pregledu doktorske prognoze su bile strašne. Ali NE! Mi smo to prihvatili kao, ništa strašno. Čiča Boban je to jutro bio kod nas u stanu u Kraljevu. O Bože, da vidite samo taj duh, tu snagu. Sigurna sam da je odmah znao da je nešto bezveze, ali pravio se lud. Ni jednog sekunda ne možete da vidite strah ili pad tog duha. Njemu lično doktor nije rekao na šta sumnja, ali ubeđena sam da je znao.
Nešto kasnije su ga smestili u bolnicu u Beogradu. Gde su ga ispitivali i eto, operisali. Nije to odeljenje gde može da se vidi nešto lepo, ali on na sve to kaže „…sačuvaj Bože kakvih boleština ima, rakčina napala ljude.“
Lazac, selo u kom su odrasli moj Joco i čiča Boban. Imaju i sestru, Pepanu. Inače joj je pravo ime Branka, što sam saznala sa svojih 15 godina. Lazac. Ne mogu. Stvarno ne mogu o tome i nije bitno šta sam htela reći. Drugi put o Lascu.
Druga vest koja me je razdrmala je dijagnoza koju je dobio, mala beba, Nikola. Pre mesec dana je imao epileptične napade. Zdrava, prava, izrazito napredna beba sa svojih 4-5 meseci je imala epi napade. On je inače sin od sestre mog muža. Predivno malo biće koje obožavam. Danas je bio na pregledu, dali su mu dijagnozu koja je grozna, ali znam da mu u stvari nije ništa. Folira mali bezobraznik.
Dolazi do izražaja ono što sam malopre pomenula. Mi Nešovići tako gledamo na stvari. Kada je loše i crno, znamo da ima i lošije i crnje, ali se dobrom nadamo, jer dobro činimo.
Nisam doktor, čak ni medicinski radnik, ali jednostavno znam šta mu je i sigurna sam da će to sutra potvrditi na skeneru. To je mali problem koji se rešava vremenom. On nema nikakve fizičke probleme. Mislim da je toliko napredan, da mozak nije stigao da isprati razvoj tela, ali će sve biti u redu u to sam sigurna. Tačka.
Neću o tome šta sam sve pročitala o datoj dijagnozi, neću o tome šta sve može da izazove takvo stanje, jednostavno nije mu malo bilo dobro i sada je na ispitivanju za svaki slučaj.
Ovakav moj stav, tj. stav koji sam ponela iz kuće je daleko od bežanja od istine, mada baš tako zvuči i izgleda. Moj stav daje dodatnu snagu koja je neophodna da se kroz neke probleme prođe ili da se problemi prihvate. Sa ovakvim svojim stavom sam u stanju da drugima dam podršku.
Trenutni izgled bloga je baš tako, samo trenutni. Nemam vremena, da bih sve vratila na staro, a neke nove vesti su me prekinule u pola posla. Pričaću vam. Svi smo zdravo i dobro, ali nisu neki nama dragi ljudi, javiću vam se do večeras. Pozdrav
Ukoliko je ljubičasta vaša omiljena boja vi ste malo neobična i mistična osoba. Skloni ste da sudove donositi intuicijom, imate neki specifičan talenat ili se radi o vrlo neobičnom pogledu na život. Ljubičasta boja se povezuje s plemstvom i duhovnošću. Nastaje kombinacijom tople i energične crvene i hladne plave boje, te ima svojstva obe.
Što se tiče sexa, ljubitelji ljubičaste smatraju da su previše pametni za ovakve vrste aktivnosti. Žene su od onih koje mrze da im se mrsi kosa, dok muškarci seksu prilaze na poslovan način. Oba pola, ljubitelji ljubičaste, više se brinu za sopstveno ispunjenje, nego za zadovoljenje nekoga drugog. Soba ljubičaste boje može potaknuti kreativnost kod dece ili umetnika. Ime je dobila po cvetu ljubičici.
Lično nemam nikakvo mišljenje o ljubičastoj boji. Mislim da u stanu nemamo čak ni ljubičastu igračku.
Plava je boja neba i mora, pa osobe koje vole ovu boju vole dubine i daljine. Mada na prvi pogled mogu delovati hladno, u suštini su to su jako emotivne osobe.
Duboko doživljavaju spoljni svet i jako su zainteresovani za opšteljudska pitanja. Ljubitelji ove boje imaju veoma izraženu intuiciju, humanisti su i veoma nadareni za umetnost.
Na psihičkom planu, to je boja misli. Ovo je jaka boja duhovnosti, filozofske prirode i lepote. Simbolizuje beskonačnost, mudrost, snagu, vernost, nedostižnost. Pobuđuje na meditaciju, poniranje u unutrašnji mir i prošlost.
Deluje sanjivo i nostalgično. To je boja visoke plemenitosti, pa se za aristokrate često kaže da imaju plavu krv.
U zemljama Orijenta simbolizuje brigu i žalost, a u nekim delovima sveta predstavlja iskrenost i kreativnu moć.Veruje se da nositi plavo na dan venčanja donosi sreću.
Plava boja koja asocira na more i nebo stvara mir zbog čega je omiljena u spavaćim sobama. Studije su pokazale da ljudi bolje razmišljaju u prostorijama plave boje. Međutim hladniji tonovi pokazuju melanholičnu stranu ove boje.
Ništa mi draže nema od plavog neba i plavog mora.
Ovako nešto ne može da se desi mom mužu, iz prostog razloga što sam ja njegova sekretarica, ali vi ostali muškarci koji imate sekretarice, čuvajte se da se ne nađete u ovakvoj situaciji. 
„Pre dve nedelje sam napunio 39 godina. Ujutru, na svoj rođendan, sam se probudio prilično neraspoložen, ali godine čine svoje! Otišao sam u kuhinju uveren da će mi žena osvežiti dan sa jednim: „Dobro jutro i srećan rođendan, mužiću moj zlatni!“, a verovatno me i iznenadi nekim poklonom. Ništa. Nije rekla ni dobro jutro, a kamoli ostalo čemu sam se nadao!
Dobro, pomislio sam, s godinama postanu takve, ali deca, ona su me se sigurno setila. Takođe nisu ništa rekli. Duboko razočaran otišao sam na posao. Čim sam ušao u kancelariju, dočekala me je moja sekretarica Lidija sa osmehom na licu i procvrkutala:
„Dobro jutro, gospodine šefe, i sve najbolje za Vaš rođendan!“
Odmah sam se osećao bolje. Ipak se neko setio da mi je danas rođendan. Udubio sam se u posao i radio do podneva. Tada je na vrata pokucala Lidija:
„Znate šefe, danas je tako lep dan, a i rođendan Vam je, pozivam Vas na ručak!“.
„To je najlepša stvar koju sam danas čuo“, odvratih, „Idemo!“
Otišli smo na ručak u odlični mali intimni restoran na periferiji, priuštili sebi martini (nekoliko) i beskrajno uživali u odličnoj hrani. Kad smo se vraćali nazad, Lidija je rekla: „Znate šefe, tako je poseban dan, zašto se vraćati u kancelariju?“.
„Stvarno ste u pravu“, rekao sam, kao svaki dobar šef zadovoljan svojom sekretaricom. „Onda Vas pozivam kod sebe na čašu vina!“, reče ona. Pristao nam, naravno.
U njenom stanu sam se udobno smestio, Lidija nam je sipala vino i kad smo se kucnuli, rekla je: „Samo trenutak, šefe, da obučem nešto udobnije!“.
„Svakako, samo napred!“, odgovorio sam, vidno uzbuđen i u treptavom isčekivanju. Otišla je u spavaću sobu i vratila se posle nekih pet minuta.
U rukama je nosila veliku tortu, a iza nje su išli moja žena, moja deca, prijatelji i nekoliko kolega s posla. I svi su pevali „Happy birthday to You…“.
A ja sam sedeo na kauču potpuno iznenađen i go.“
Još od ranog detinjstva nas uče da ne smemo da lažemo, da je bolje da kažemo istinu, pa ma kakva da je, nego da izmišljamo i govorimo laži. Sećate li se kako su vam roditelji to objasnili?
Ne smeš da lažeš? Reci mami istinu? Kaži kako je bilo, neću nikom da kažem, biće to naša tajna. Tajna! Odmah se sukobi sa istinom. Znači neću da ti kažem, jer je to moja i Simina tajna. Prećutkivanje. Zar prećutati istinu, nije isto što i laž? Po meni jeste. Ljudi koji imaju puno tajni, smatram da su izuzetni lažovi.
Kako bi svet izgledao da se sve zna, da se govori samo istina i da nema tajni? Kada bismo izgubili moć da slažemo, bilo koga, bilo šta. Možda bi svi bili mnogo bolji. Znali bismo da će sve što kažemo i uradimo da se sazna, jer nismo sposobni da lažemo, pa bismo više pazili šta radimo i šta pričamo. Hm…?
Ne verujem da bi bilo bolje. Mislim da bi ceo svet propao, za manje od jednog dana, kada bi ljudski rod izgubio sposobnost laganja. Kada bi u jednoj porodici svi sve znali o svim članovima iste, ne bi možda ni veče dočekali zajedno. Da ne pominjem neke organizacije, partije, skupštine, državu… Bez moći laganja, svet bi propao za čas posla.
Bez moći laganja, svaki čovek bi morao da se suoči sam sa sobom, da se seti svih svojih laži, prećutanih „istina“, tajni, svojih, tuđih koje nosi u svojoj „životnoj torbi“. Morao bi da se zamisli sam sa sobom, a onda da sve svoje laži ispriča drugima. Nije dovoljno da ih ispriča bilo kome, nego svakom lično, onako u lice da kaže šta ga je slagao.
Lažete li vi? Neki će reći, „ne ja ne lažem, ja samo govorim istinu, pa šta bude“. Hm…? Onda vam neće biti problem da recimo nedelju dana ili dve, pazite šta govorite i da svima govorite samo istinu. Mužu, deci, šefu, komšinici, kolegama na poslu, drugarici, dečku, telefonskom sagovorniku… ma bilo kome, samo istinu. Da li smete? Ja sam se ozbiljno zamislila.
Istina je da nas od malih nogu uče da ne lažemo, ali kroz život se pokaže da je to nemoguće, pa se zato slobodno opustite i slažite ponekad bez griže savesti. Možda bi propao svet, da ne učinite tako.
Čuli ste možda nekad za „buve artiste“. Znam pričicu kako ih treniraju. Buve zatvore u malu posudu sa staklenim poklopcem. Buve ko buve, skaču. Tuku glavom u poklopac. Nakon nekog vremena, shvate i kažu: „Dosta mi je više lupanja glavom u poklopac.“ i počnu da skaču niže. Kada počnu da skaču niže, to je znak dreseru da su naučile lekciju. Sklone poklopac sa posude i buve bi mogle da iskoče, ali ipak ne iskaču, jer su naučile skakati niže.
Mnoge od nas su učili da „skačemo“ samo do određene visine. Celog života nam porodica, društvo, država ili naši unutrašnji strahovi govore: „Samo toliko možeš postići. Samo toliko visoko možeš skočiti. To je sve što možeš. Nisi tako značajan. Nisi toliko važan. Nisi vredan. Samo si prosečan pojedinac i ništa posebno ne možeš postići.“ Naučeni tako, kao i one buve, skačemo samo do određene visine, ne usuđujući se da poskočimo malo više. Strah da ćemo lupiti glavom u poklopac bude preveliki.
A vi? Skačete li onoliko visoko koliko vam dopuštaju vaše sposobnosti ili ste se predali zbog vaše okoline i negativnih primedbi? Jedini način da izbegnete kritikovanje je ne govoriti ništa, ne raditi ništa i ne biti ništa. Strašno.
Zamislite da imate čarobni štapić kojim možete da mahnete iznad određene oblasti svog života. Kad mahnete tim štapićem, vaše želje postaju stvarnost. Koje biste to želje ostvarili sebi? Sve što um čovekov može da zamisli i poveruje, može i da postigne. Dve glavne prepreke na putu do ostvarivanja svojih želja, ciljeva i snova su strah i sumnja. Protivotrov su odvažnost i samopouzdanje, a ključevi za odvažnost i samopouzdanje su znanje i stručnost. Zvuči komplikovano, ali nije.
Sve dok čovek uči i ima želju da se usavršava u bilo kojoj oblasti, on može i da uspe. Uvek ima nešto novo da se nauči, da se nadogradi znanje, da se postane stručniji i da se to znanje iskoristi u prave svrhe. Ovakav princip može da se upotrebi u bilo kojoj oblasti života.
Ciljaj na Mesec! Ako i promašiš – bićeš među zvezdama.
„Volela bih da sam pametna. Nisam. Volela bih da sam lepa. Nisam. Volela bih da sam dobra. Nisam. Volela bih da sam posebna. Nisam. Ni po čemu se ne izdvajam od proseka.“
Ovo bi vam Ivana rekla pre par godina. Kako godine brzo lete i kako sam ja u međuvremenu omatorila, bilo bi to rečeno pre celih deset godina i neku godinu više.
Najveći problem koji možemo da imamo sa samim sobom je ne voljenje sebe. Ako ne volite sebe, onda nikada ne možete biti dovoljno dobri ni drugima. To je jedna od najvećih istina ovoga sveta. Ako dozvolite da tuđe mišljenje gradi vašu sliku o vama samima, onda ste u velikom problemu.
Jednostavno nikada nećete biti ni dovoljno pametni, ni dovoljno lepi ili dobri i ni po čemu posebni nećete biti. Nećete se izdvojiti od proseka u svojim očima. A slika o vama koju drugi vide je baš ono što vi vidite u sebi. Nema tu mnogo kamuflaže. Sve se vidi, sve se zna.
U osobi koja ne voli sebe, ne možete videti nekoga koga ste dostojni da volite. Ljudi drugim ljudima čine samo ono što ih puste da im urade. Ne govorim o ekstremnom nasilju. Ako volite sebe, onda im nećete dozvoliti da vam čine ono što ne želite.
Kako sam zavolela sebe? Najjednostavnije. Ne postoji biće na zemlji koje mogu bolje da razumem, čije mane mogu bolje da opravdam i shvatim, ne postoji osoba koja me tako brzo može ubediti u svoje mišljenje. Ta ista osoba ume da bude i lepa i pamtna i ume da se obuče, baš onako kako volim.
Pametna je taman onoliko da mi ne zadaje nepotrebne probleme, razumemo se odlično po svim pitanjima. Neće me nikada izneveriti. Neće nikada dozvoliti da me ponize, neće ništa da trpi, nikada me neće izneveriti. Volim je, jer mi je toliko dobrog donela. Ono loše dok je nisam zavolela sam joj oprostila.
Da je ne volim ja, niko je drugi nikada zavoleo ne bi. Umiljata mačkica ili divlja lavica, nebitno je. Volim je baš takvu kakva jeste, jer bolju od nje nemam i ne poznajem.
Ako ne volite sebe, onda vas niko drugi nikada voleti neće. Ako ne mislite da ste dostojni ljubavi prema sebi, onda vam nikada ni drugi neće pružiti ni dovoljno pažnje, ni dovoljno poštovanja, ni dovoljno ljubavi.
Pre par dana sam htela da pišem o odličnim razlozima za razvod braka, a noćas pročitam jedan post i shvatim da sve to i nije baš za zajebanciju.
Meni došlo da se razvedem pre par nedelja kada sam sa dragim bila sama kući. Doživela sam šok. Fino ja lepo napunila kadu, pa zapenila ko luda. Romantike radi upalila sveće, pustila muzikicu, ma i pićence donela. Legla u kadu i razdrala se svojim umilnim glasićem, dozivajući svoj dragog, voljenog muža da dođe.
Uplašen je upao u kupatilo misleći da sam se povredila, ne daj Bože pala i razbila glavu.
„Šta je bilo?“
„Ništa nije bilo, zvala sam te da mi se pridružiš.“
„E ne mogu sada, tek za jedno 15-tak minuta, da završim nešto.“
To reče i izađe kao da u kupatilu nije zatekao ništa neobično. Lakše bi mi bilo da me je polio hladnom vodom. „E nećeš majci za 15 minuta da dođeš, jer mene neće biti ni u kupatilu, ma ni u stanu.“, mislim ja besna i okupam se za tili čas. Izađem iz kupatila i krenem da pišem post o razlozima za razvod braka, kad eto ti ga on, ko kučence se umiljava i trt, mrt… odustanem da odmah zorom zovem advokata.
Hoću da se razvedem i kada odemo na aerodrom i svi skaču, a ja kao blesava jurcam za decom. Svi mogu samo ja ne mogu. To je već stvar finansija. E tada uvek hoću da se razvedem. Zaboravim na to onda kada odemo sami na aerodrom i on me opremi i pošalje gore, dok on stoji dole sa decom i radio stanicom me navodi, da ne bih sletela u Zrenjanin.
Prošle godine sam se za malo razvela kada mi je rekao da ne mogu i ja da idem u Italiju na takmičenje, jer sve plaća savez. Tu sam totalno odlepila. „Ma kakav savez, koji padobranac je ikada video dinar od jebanog saveza. Samo ti idi neka mene ovde, nek’ crknem.“ 
Posle toga se ispostavilo da je samo hteo da me iznenadi. „Tebi čovek ne može ni iznenađenje da napravi.“ Ma zajebi ti to iznenađenje, kad se umalo ne razvedoh.
E kad opere sudove i ostavi kašike, viljuške i noževe, uz izgovor da to ne voli da pere. Pošandrcam i odmah u glavi spremam zahtev za razvod braka.
Tako se ja redovno razvodim i o tome sam htela da vam pričam, a onda sinoć pročitam post O JEDNOJ ŽENI i NJENOM MUŽU (morate to pročitati) i shvatim da sve to stvarno nije za zajebanciju. Jebote, pa ljudi svuda oko nas imaju prave probleme, a mi se zezamo sa jednom tako ozbiljnom društvenom institucijom.
Napisala sam tamo dva komentara, pa se mislim da li sam trebala? Šta koga briga šta ja mislim o tome? Sa druge strane to su samo komentari, a i blogovi postoje da bi se pisalo i komentarisalo. Jebem li ga.
Od jutros samo trčkam za mojim dragim, pa ga grlim, ljubim, štipkam i pričam da ga obožavam. Zna on da ja samo tako trtljam po kući, kada se iznerviram, ali da ga ne bih dala ni za šta na svetu. Ni za princa, ni za konja, ni za život iz bajke i da sve ono što činim za njega i našu decu, radim iz srca i iz ljubavi. I da znam da sve ono što on čini za mene i nas, potiče iz iskrene ljubavi. Pa ko ne bi voleo ovako „divnu“ ženu. 
Ne volim cirkularne poruke, mailove i slične stvari, ali ovo po meni zaslužuje mesto na mom blogu. Dobila sam od Drvenog Advokata, ne znam ko je napisao i nadam se da mi niko neće zameriti. Ako neko zna neka mi kaže rado ću linkovati.
„ŽIVI SAMO ZA DANAS KAO DA NIKADA NEĆEŠ UMRIJETI I DOBRO PAMTI OVO…
PROČITAJ, ZAPAMTI, IZBRIŠI
Moj prijatelj otvori jednu od ladica koja je pripadala njegovoj ženi.Izvadi jedan zamotuljak u rižinom papiru i reče: ‘Ovo nije bilo što, ovo je nešto specijalno.’
Odmotao je paketić i odbacio papir, i onda se duboko zagledao u biranu svilu i čipku. Ona je ovo kupila kad smo bili prvi put u New York-u, prije otprilike osam ili devet godina. Nije to nikad upotrijebila. Čuvala je to za neku ’specijalnu priliku’.
Dobro…ja mislim da je sada prigodna prilika za to’. Prišao je krevetu i položio rublje pored druge garderobe, koju će ona imati – na pogrebu.
Njegova žena je umrla.
Okrene se prema meni i reče:’Ne čuvaj nikada ništa za neke specijalne prilike, svaki dan u tvom životu je specijalan’.
Još uvijek mislim na njegove riječi…one su promijenile moj život. Više čitam, a čistim manje. Sjedim na terasi uživam u pejzažu, i ne smeta mi korov u vrtu.
Provodim više vremena s porodicom, a manje na poslu.Shvatio sam da je život u suštini jedna cjelina ispunjena užicima, a ne tečaj preživljavanja.
Više ništa ne čuvam. Upotrebljavam svoje kristalne čaše svaki dan.. Obučem svoj novi sako kad idem u supermarket, ako mi je želja.
Ja ne čuvam svoj najbolji parfem za specijalne izlaske, ja ga upotrebljavam uvijek kad poželim. Fraze…’jednog dana’ i ‘jednog od ovih dana’su nestale iz mog rječnika.
Ako nešto vrijedi vidjeti, slušati ili raditi, onda ja to želim vidjeti, slušati ili raditi SADA. Ja nisam siguran u to što bi žena mog prijatelja uradila, da je samo znala da je neće biti ovdje sutra.
Ja mislim da bi ona bila više u kontaktu sa svojom familijom, svojim najbližim prijateljima.
Ona bi možda nazvala svoje stare prijatelje i molila za oproštaj za neke nesporazume, i pomirila se s njima. Vjerujem da bi ona išla jesti u kineski restoran, to je njena omiljena hrana.
Upravo ove neučinjene male stvari što meni smetaju, ako bih ja znao da su mi sati izbrojani. Smeta me što sam prestao sretati svoje dobre prijatelje koje sam ‘jednog dana’ htio kontaktirati.
Smeta mi što ne pišem pisma, koja sam mislio pisati ‘jednog od ovih dana’. Smeta mi i žalosti me da nisam rekao svojim roditeljima, svojoj braći i djeci, češće, koliko ih volim.
Sada pokušavam ne zakasniti, ne držim po strani, ili čuvam nešto, što može obogatiti naš život sa smijehom ili radošću.
I svaki dan kažem samom sebi, da je danas jedan specijalan dan… Svaki dan, svaki sat, svaka minuta… je specijalna.
Ako si ti dobio/la ovu poruku, znači da te netko voli, a postoje i osobe koje ti voliš. Ako si prezauzet, da pošalješ ovo dalje drugim osobama, i kažeš samom sebi da ćeš poslati ‘jednog od ovih dana’…čuvaj se! ‘Jednog od ovih dana’ je tako daleko…. ponekad ne dođe nikada više…“
Naređujem vam da čuvate svoje zdravlje, da idete kod lekara na redovne preglede. Naređujem vam da se svaki dan smejete i radujete sebi i svojim bližnjima. Svojoj deci i roditeljima. Ne nisam ja neko ko uopšte ume da naređuje, niti neko ko ima to pravo, samo sam uplašena, užasnuta, skamenjena.
Rećiću vam nešto u šta je teško poverovati, u šta još uvek ni sama ne verujem. Ispred naših ulaznih vrata leži mrtav čovek.
Dragi je spremio svoj specijalitet, deca su zadremala, napravili smo po hladan špricer i uživali u mirisima koji se šire iz kuhinje. Šetkam se u novom brusu po kući i super mi je. Klopa je gotova, pozvao me je da se poslužim, pa da ručamo. Neko zvoni na vrata, on kaže „otvori“, ja kažem „ne znam gde mi je majica, otvori ti“, on otvara. Čujem iz kuhinje šta pričaju. Uzima priznanicu, čujem komšiju kako kaže „samo ovo odnesite u poštu i ovde upišite iznos.“ To su bile poslednje reči mrtvog čoveka koji sada leži ispred naših vrata.
Tada se zateturao, pao. Ja u svom novom brusu istrčavam na vrata. Ivan viče „zovi hitnu pomoć“. Zovem 94 „molim vas hitno dođite“, diktiram adresu, pitaju me da li je svestan, kažem da nije, kažem da izgleda da je srce, „molim vas požurite, umreće nam pred vratima.“
Izlazim ispred, on diše, ropće, ja mu kažem „…nemoj čiko, drži se, ne daj se…možeš ti to, ajde čiko!!!“. On je komšija iz susedne zgrade, dolaze njegova supruga i sin. Čiko više ne reaguje. Žena kuka, držim je, sedim sa njom na stepenicama, dolazi hitna…reanimiraju ga, daju mu neke inekcije, infuziju… Ne…nije čika izdržao.
Pokrili su ga belim pokrivačem, hitna je otišla, došao je grobar. Čekamo policiju.
Verujem u Boga, upalila sam kandilo i sveću. Deca nikada ne spavaju u ovo vreme. Sada su spavali. Ana se evo probudila, Marko još uvek spava, Ivan čeka policiju, ja sam … ja sam dobila želju da vam naredim da brinete o sebi.
Sve ovo što sam vam ispričala se desilo i dalje se dešava ispred naših ulaznih vrata. Hvala Bogu da je Ivan bio kod kuće, da nisam bila sama. Niko nikada ne zna kada i gde će doći čas da odemo. Nekako ne ide uz mene da naređujem. Molim vas brinite o sebi i svom zdravlju.
Već neko vreme se nosim mišlju da vam malo više približim padobranstvo. U stvari to hoću od kada sam počela da pišem blog, ali nekako nikako.
Skakala sam u četvrtak. Radila sam simulaciju. Priprema za skok na slobodno. Da ne davim, a ako počnem, sigurno hoću, idemo na neke osnovne stvari u padobranstvu.
Da biste se bavili ovim sportom treba da budete punoletni ili da imate najmanje 16 godina i pismenu dozvolu roditelja. Morate da uradite i lekarski pregled i da završite obuku. Obuka se sastoji od 20 časova što teorijske što praktične nastave. Postoje škole koje obuku rade dosta kreće, čega sam izričiti protivnik, ali neću o tome.
Oblasti koje sačinjavaju padobransku obuku su:
- Vazduhoplovna pravila i propisi
- Osnove teorije skoka padobranom
- Poznavanje opreme, padobrana i vazduhoplova
- Tehika skoka padobranom
- Bezbednost i vanredni postupci
Ovo je program obuke po kome sam se ja obučavala. Trenutno ovih dana stupa na snagu novi pravilnik i novi način obuke, ali u svakom slučaju će i po novom pravilniku sve ove oblasti biti „pokrivene“.
Posle završene obuke radi se test i ako nastavnik ustanovi da ste savladali sve potrebne veštine i znanje koje je neophodno možete da skočite. Prvih desetak skokova, ponekad manje ponekad više, zavisi od čoveka do čoveka i od njegovog napredovanja, se skače na gurtnu. Prilikom izvođenja ovih skokova glavna kupola padobrana je zakačena gurtnom za avion i vaše je samo da iskočite. Kada iskočite gurtna otvara padobran.
Da bi jedan padobranski skok u opšte bio izveden neophodni su padobran, visinomer, kaciga, radio stanica i garderoba sa dugim rukavima i nogavicama. Naravno i avion, kao prevozno sredstvo do određene visine.
Svaki padobran pored glavne kupole ima i rezervnu. Rezervna kupola, kao što i samo njeno ime kaže, služi da u slučaju ako se pojavi neki problem sa glavnom kupolom, je zameni. Proces odbacivanja glavne kupole i otvaranja rezerve je nešto što se uči i vežba. Postoji posebna oblast prilikom obuke koja se zove „Bezbednost i vanredni postupci“, koju je neophodno i obavezno savladati. Svaki padobranac je dužan prema sebi i svima ostalima da ovu oblast savršeno savlada. Ukoliko se pojavi neki problem, da problem na vreme prepozna i da ga reši.
Pored glavne i rezervne kupole svaki đački padobran mora da bude obezbeđen automatom. Postoje dve vrste automata Vigil i Cypres. Prosto rečeno, automat je mali kompjuter koji na određenoj visini, tj. pri određenoj brzini sam otvara rezervni padobran ukoliko to ne učini padobranac iz nekog razloga.
Minimalna visina započinjanja procesa otvaranja glavnog padobrana za učenike padobrance iznosi 1200 metara. Najvažniji zadatak svakog padobranca u toku skoka je svest o visini na kojoj se nalazi i kasnije kada sam počne da otvara padobran, otvaranje na zadatoj visini.
Padobranstvo je zaista široka oblast, tako da sve ono što je važno ne mogu da napišem odjednom, ali zato možete da pitate sve što vas zanima. Rado ću vam odgovoriti.
Nastaviće se…
Danas punim 35 godina. Kako će samo brzo doći dan kada će ove dve cifre zameniti mesta. Mirna sam, spokojna, ispunjena. Imala sam sreće do sada i želja mi je da me ta ista sreća prati i dalje. Pa rođendan mi je. To je dan kada imamo pravo da zamislimo bar jednu želju.
Jako lepo detinjstvo je iza mene. Imam divne roditelje i sestru, koji su mi od samog mog rođenja život činili lepim. Neke ljude život šiba, baca, maltretira ih, a meni je tako jednostavno od samog početka lepo. Nije to baš bez i malo moje zasluge, ali čovek stvarno treba da ima sreće, jer roditelje i primarnu porodicu ne možemo da biramo, a to je osnov srećnog budućeg života. Kako kome zapadne, tako mu i bude.
Dok smo bili u Kraljevu srela sam školsku drugaricu koju nisam videla punih 20 godina. Nisam je prepoznala, ona mene jeste. Obradovala sam se i bilo mi je drago što je vidim i ako se nismo puno družile.
Tada sam je okarekterisala kao nekog ko pokušava da kupi prijatelje. Stalno je po grupu „glavnih“ vodila na kolače, kupovala im skupe, lepe sveske, olovke, gumice, šnalice… Poklanjala neke svoje lepe stvari. Uvek je imala para i drugi su je iskorišćavali.
Nismo se puno družile, jer ja sam bila glavna u nekom drugom svetu u kom sam i ostala glavna, tako da me njene pare, pokloni i takve gluposti nisu zanimali.
Dovela sam decu u park na vožnju kolcima. Ona je bila tu. Njeno dete je to odavno preraslo. Radi tu za nekog lika, stoji na suncu po ceo dan i meri po 10 minuta za svaku vožnju, za neke male pare.
Potresla me je njena priča. Nekoliko dana po dva puta 10 minuta može biti stvarno puno ako nekome želiš da ispričaš svoj život u rasponu od 20 godina. Ona je htela, imala je potrebu, pa je i pričala, pričala, pričala…
Neću prepričavati iz poštovanja prema njoj, ali blago je reći da je život bio grub prema njoj. Nije imala sreće!!! Nije ona imala ni puno pameti, ali opravdavam je vaspitanjem koje je stekla i primarnom porodicom, tako da samo sreća preostaje. Definitivno je nije imala.
Ispričala mi je i šta je sa nekim našim drugaricama iz osnovne bilo. Jedna je rodila dvoje dece do 21. od dva oca. Pevala je po kafanama dok je bila mlada i lepa, a onda se udala za nekog trećeg, čiču. Živi u jednom selu u okolini. Kaže: „…ugojila se kao svinja i propala. Pije neke lekove za smirenje, leči se od nečega…“ Dok smo bili deca pevala je najlepše u celoj školi. Posle njenog glasa nikada nisam čula tako lep dečiji glas i danas mi odzvanja u ušima.
Druga je srećna. „Udala se, živi u Nišu. Muž joj je…ma znaš onaj NN sa televizije. Ima para kao blata i ne možeš da zamisliš kako se dobro oblači. Videla sam je za Novu Godinu.“ To joj je najveći uspeh u životu.
Za treću sam i ja čula. Pre par godina joj je prepuklo srce. Bukvalno. Ušla je u kupatilo i nikada više nije izašla. To što je bila najlepša, najpametnija, naj u svemu, a pri tom posle par godina postala i težak naj narkoman, neću da pričam. Žao mi je.
Svega i svačega sam se naslušala od moje drugarice koja je nekada pokušavala da kolačima kupi prijatelje. Šta se desilo sa tom decom? Ima tu i lepih priča, ali nekako mi se to čini ne srazmerno sa ovim lošim.
Šta je poenta ove moje priče? Danas mi je rođendan, htela sam nešto važno reći. Uvek nešto važno kažem za svoj rođendan, možda ne bude pametno, možda bude nekom i glupo, ali meni bude važno, a to i jeste suština.
SREĆA. Kako sam ja živela proteklih 20 godina od završetka svoje osnovne škole? Prva godina srednje škole. Nisam htela da idem u školu. Nije mi se sviđalo odeljenje, ni profesori, ni ništa. „Obolela“ sam od jednog vida epilepsije. Doktori su to potvrdili na naučnoj osnovi i ja sam imala dooobar razlog da školu posećujem samo ponekad.
Eto kako mi imamo dobre doktore. Znate vi već odavno da sam ja kreten, ali sam tada baš bila budala. Kad god mi se nije išlo u školu, „bolela“ me je glava. Onda su doktori istraživali i na kraju utvrdili, „vrlo mudro“ da imam tu epilepsiju. Strašno.
Nikada nisam popila ni jedan jedini lek protiv te bolesti, i ako su mi ih prepisivali, ali sam imala divna putovanja od Kraljeva do Beograda sa svojom mamom, po raznim „eminentnim“ klinikama. Sada mi je mnogo smešno. Smešno je i mojoj mami, ali tada joj nije bilo, kasnije sam joj ja sve to priznala. Nije me ubila, bila je presrećna. Baš mi je bilo zanimljivo da kada dođem u školu, a to je bilo stvarno vrlo retko, profesor me prozove, a ja sva ponosna ustanem i kažem: „Znate profesore ja nisam spremna da odgovaram, imam epilepsiju.“ Obožavala sam to da im radim. Ostanu zabrinuti i u šoku.
Morala sam da polažem razredni ispit zbog nedovoljnog broja časova. Za dve nedelje sam morala da položim sve predmete da bih upisala drugu godinu. Nisu uopšte bili popustljivi. Učila sam ko kreten. Od 14 predmeta položila sam 11., a onda sam sela i razmislila. „Ako položim još jedan predmet, svakako ću proći razred, jer mi onda samo dva ostaju za avgust. Ja to ne želim. Ne mogu da ih gledam još tri godine.
Ostali su mi fizičko, odbrana i zaštita i biologija. Smešno. Ako se ne pojavim na fizičkom, pala sam razred. Pojavila sam se ja u školi, ali kada je zvonilo nisam ušla u školu, u salu, ostala sam da sedim na stepenicama, rešena da krenem u neki drugi život. Došla sam kući i rekla: „Ja ponavljala.“ i sva srećna otišla na bazen.
Posle toga sam završila srednju ekonomsku. Od mojih 5 godina „srednjeg“ školovanja, jedva da sam trećinu provela u školi. Ma ne možete ni da zamislite kako je meni bilo dobro. Moj drug Miško i ja smo bili tandem snova. Dobri moj Miško. Bio je ludo zaljubljen u mene, a ja nisam mogla da se zabavljam sa nekim ko ide sa mnom u odeljenje, tako da smo bili najbolji drugari sve do mature. Da nam nije bilo Ivanove tetke, koja nam je bila razredna, da nam pravda časove (tetka mog sadašnjeg muža) polagali bismo razredni ispit svake godine. Bila sam u šoku kada sam saznala ko mu je tetka. Bili smo vrlo dobri đaci.
I tako. Prođe jedno divno leto. Voleli se Miško i ja kao niko nikada. On ode u vojsku, ja na fakultet. Nas dvoje smo za neku drugu celu priču.
Fakultet. Osvanuću…bolje da preskočim. U stvari već sam osvanula, ali ipak drugi neki put. Reći ću samo da imam još samo jedan ispit već godinama i da sam rešila da ću da ostanem da sedim na stepenicama. Ne treba mi. Sve sam ja dala u roku. Bila rešila, ali onda sam skontala da mi je ipak draže da nešto kao razlog ostavim i dušmanima, da se raduju. Ma neću da ga završim iz principa. Dobro jesam budala, priznajem, ali stvarno još uvek ne vidim razlog zašto bih ga završila.
Moj najveći problem u životu je bio kada sam… Ne znam stvarno. Nikada nisam imala najvećih problema. Ako su to i bili veliki problemi, meni nisu, jer sam ih rešila, onako usput, kao kroz igru, kao kroz šalu. Samo da je zdravlja i života.
Nisam imala pameti da sebi udesim život onako kako sam želela od malih nogu. Nije to pamet. Sreća me je pratila i udesila mi život onako kako je najbolje za mene, onako kako je stvarno dobro, baš do jaja. Želim da me sreća prati, ali želim i da naučim da to poštujem. Čini mi se da umem da poštujem sreću, ali sa druge strane kad dođu teški dani, ne smem da zaboravim da jesam rođena pod srećnom zvezdom.
Neću da vam pričam ni o deci, ni o braku, ni o ljubavi, ni o čemu više neću da vam pričam. Do sledećeg rođendana ima dana, tako da ću vam pričati već. Ko razume shvatiće, ko ne razume nije morao ni da čita. Imala je Ivana sreće u životu i samo da je sreća i dalje prati. To joj želim. Srećan joj rođendan.
Da li znate šta je strah i šta izaziva kod ljudi? Ja ne znam. Kako biste ga vi opisali ili definisali? Šta je za vas strah i šta je vama strašno? Šta vam to oduzima dah i čega se najviše plašite? Vrlo često u svojim tekstovima navodim da su život i zdravlje najvažniji, tako da sve što se tiče toga izuzimamo iz ove moje pričice.
Plašite se mraka, brzine, visine, igle, krvi…ne mogu da nastavim. Jednostavno sam svesna, da u stvari svaki strah negde u dubini potiče, od straha od gubitka života. Tako da ono što rekoh da život i zdravlje izuzmete nikako ne može da se realizuje. Zdravlje i život su osnova svakog straha. Ne izgubiti ih. Strah od bola ih prati u stopu.
Šta je u stvari osnova straha? Pa upravo život i zdravlje. Grešim li? Hm… Ako ipak nekako uspemo da izbegnemo strah za život i zdravlje, koji nam strahovi preostaju? Ja ne umem da ih se setim, jer se u suštini ničega konkretno ne plašim. Ma razumete li me? Ako bismo recimo bili besmrtni, da li bi smo se plašili nečega? Recimo miševa, buba, samoće, zmija, gužve, straha od napuštanja, vode, strah od javnih nastupa… Zbunila sam samu sebe.Verovatno postoji neka selekcija strahova.
Ja se plašim da me neko sa leđa ne ubode nožem u predelu bubrega. Znam zašto se toga plašim. I plašim se same sebe tj. svoje reakcije na određene situacije. Iz nekog iskustva sam naučila da me to može dovesti u velike probleme, koji opet mogu biti rizični za moj život.
Htela sam da vam pričam nešto sasvim drugo, ali eto i o ovome nije loše prodiskutovati. Čega i zašto se plašite?
08. jun, 2009. ponedeljak 13:23 Beograd – autobuska stanica -
Posle ko zna koliko vremena, nalazim se u autobusu za moje Kraljevo. Nisam se vozila busom, pa stvarno ne pamtim od kada. Jedne godine sam po našoj maloj zemljici prešla preko 8000km samo autobusom. Sa ove tačke gledišta mi to izgleda totalno blesavo, ali tada mi je bilo više nego lepo i zanimljivo. Kada god bi mi bilo dosadno, sela bih u bus i otputovala negde. Gore, dole, levo, desno. Kao da sam imala buve u gaćama.
Deca su nam u Kraljevu, danas je šesti dan kako ih nisam videla. Imam osećaj da su meseci prošli. Uznemirena sam, kuva mi nešto u stomaku, steglo mi se srce. Evo bus kreće. Nadam se da će me navedeni simptomi popuštati sa svakim pređenim kilometrom.
U Rijeku nismo otišli zbog meteo situacije. Vikend je bio grozan za skakanje, tako da nismo pogrešili i nije mi žao. Sve je zbog nečega dobro, ali sam se ovih par dana osećala krivom, jer su deca kod babe i dede, a mi u Beogradu i nismo otišli na put.
Trebala sam ove dane da iskoristim za odmor, ali meni je sve ovo bilo samo mučenje. Planirali smo da u sredu odemo po decu, ali ja ne mogu više da čekam.
Vikened ni u Beogradu nije bio dobar za skakanje tako da nisam još uvek skočila na slobodno. Uveče pred spavanje, a čini mi se i tokom noći ponavljam postupak u glavi… skok…1001, 1002, 1003… i iznad glave imam otvoren padobran. Važno je da se ono što treba da se uradi na nebu, prvo uradi na zemlji. Vežbom, ali i u glavi.
Bila sam srećna i pozitivno uzbuđena, ali čekanje iz dana u dan mi je unelo još veću nervozu. Prvo zbog dece, a onda i zbog skoka. I jebem li ga šta se sve odigravalo u mojoj šašavoj glavi.
Jovana je na rekreativnoj na Rudniku. Sutra ćemo i nju da dovezemo u Kraljevo. Tata je u Bgdu, ali još samo malo, pa će cela ekipa ponovo biti na okupu.
Jedva čekam da padne noć i da se šćućurim uz moje klince.
13. jun, 2009. subota – Kraljevo -
Proletelo je vreme od piskaranja u busu, pa do danas i nikako nisam imala vremena da otkucam ovo prethodno pisanije. Uživamo kod babe i dede. Po ceo dan samo negde skitaramo. Imam poseban odnos prema ovom gradu i uvek će za mene biti najlepši i najdraži.
Smirila sam se, ali i dalje se čudno osećam. Kao da sam izašla iz same sebe. Shatila sam da sam postala pametnija što se tiče nekih životnih stvari. Ja koja sam uvek skakala „na prvu loptu“, skontala sam da je to mnogo, mnogo glupo. Zar sam morala da prođem kroz milion i jednu glupu situaciju da bih se naučila pameti.
Još dok sam bila u Bgdu imali smo jednu situaciju sa nekim nadrkanim ljudima. Našla sam se na mestu gde mi nikako nije bilo mesto. Situacija je bila više nego napeta. Pijana budala koja viče na sav glas i preti. Razlog vam ne mogu objašnjavati, ali neko ko nam je bio jako drag, skoro kao rod rođeni, nam je napravio velike probleme. Sve se dešavalo na javnom mestu i kroz glavu mi je munjevito prolazila hiljadu i jedna kombinacija. Na kraju sam pijanoj budali rekla „Ti jesi veći i jači od mene, ali sigurno nisi luđi. Mislim da ti je pametnije da se smiriš.“ Mlad je i sigurna sam da nije ni svestan šta je sve moglo da ga snađe zbog njegovog ponašanja. Iskulirali smo ga, a ja sam sva ponosna na sebe shvatila da sam postala pametna.
Šta su ti godine i iskustvo? Na pragu 35-te sam napokon naučila da se ništa ne postiže isterivanjem pravde i ispravljanjem krivih drina. Pustiš budalu, iskuliraš, okreneš se i odeš, pa neka misli šta god hoće. Ranijih nekih godina bismo sigurno, zahvaljujući samo mojoj nepromišljenosti i temperamentu svi završili ili u supu ili na urgentnom. Zavisi kako bi se ko snašao. Ponosna sam na sebe, jer smo to veče dragi i ja, sa svojim prijateljima, završili na Adi uz dobro Češko pivo i muziku.
Za sve ono što drugi ljudi rade uvek mogu da nađem opravdanje, ali osoba koja nas je uvukla u celu tu neprijatnu situaciju me je totalno razočarala. Žao mi je, ali to nije moja sramota, već njegova.
Meni definitivno nije dobro. Moždano sam obamrla. Ako možete da mi poverujete, svaki dan pišem po jedan post, ali ništa ne objavim. Baš mi nije jasno šta se desilo?
Standardno uvek po 15 otvorenih stranica, sa jedne na drugu, sa druge na treću, pa na petu i tako čitam, gledam… pa sve što napišem, pa pročitam, ništa više nema smisla posle svega.
Pisala sam vam o tome kako sam bila lopov u prošlom životu, kako smo se proveli na takmičenju, kako planiramo odlazak u Rijeku, kako planiram da uživo prenosim skokove padobranaca, kako želim da se istetoviram, pa kako se ljudi zajebu sa izborom i tetovaže i majstora, kako nisam dobro uradila svoj domaći zadatak i dobila keca pre neki dan…
Smislim, napišem, pročitam, obrišem…baš tim redom. Kao da je neko bacio neku vradžbinu na moj blog. Sad još samo da kliknem na „Publish“ da razbucam tu magiju. 
Pitam se često, „zašto imam potrebu da pomognem svima?“. Ako čujem da neko meni drag, blizak, ma i dalek i nepoznat ima neki problem, ja bih da pomognem. Ne mogu ja ceo svet da spasim, ali pitam se odakle u opšte takva potreba u meni? Da se odmah na početku razumemo i da otklonimo tu osnovnu ljudsku potrebu da mu se drugi zahvaljuju, da ga kuju u zvezde, da je učinio dobro delo, da je dobar, velikodušan, da mu duguju neku uslugu, da možda može da zaradi, da uspe u nečemu povezanim sa tim…NE.
Ne podnosim da mi se neko zahvaljuje zbog nečega, da me spominje, da se zna, da me hvali, da priča o meni, ništa od toga nije osnov mojoj potrebi da pomažem ljudima.
Samim tim, što dođem u situaciju da nekome pomognem mene čini srećnom. Neka to bude i neka glupost. Nisam neko ko ne ume da kaže „ne“. Umem i koristim to čuveno „ne“. Znači ne dovodim sebe u situaciju da me drugi ljudi iskorišćavaju. Umem da budem i gruba i surovo iskrena. Ne uvlačim se nikome, ali moja potreba da pomognem postoji i opstaje.
Prosto ne mogu da se setim situacije u kojoj je nekome trebala pomoć, a da sam ja ostala po strani. Ne namećem se, već jednostavno pomognem i sklonim se. Ne trebaju mi zasluge. Taj osećaj u kom sam svesna da je nekome bolje zbog nečega što sam učinila mi je sasvim dovoljna. Ne volim nepravdu, kada vidim da je neko ugrožen na bilo koji način, umešam se kao da mi život od toga zavisi.
Sa druge strane, kada meni treba pomoć, ne umem da tražim. Na kraju krajeva, čak kada želim i čašu vode, bude mi teško da tražim. Lakše mi je da sama ustanem i uzmem šta mi treba.
Najteže mi je kada vidim rešenje nečijeg problema, ali sam nemoćna da toj osobi pomognem. Neke stvari se uče samo iz ličnog iskustva. To vam je kao da nekome objašnjavate koliko gusta treba da bude smesa za knedle. Dok par puta ne pokuša sam i budu mu i tvrde i raspadnu se, neće naučiti. Sa strane gledate i tačno znate koliko još griza treba da doda, ali … jbga. To su njegove knedle.
Kako to da vam objasnim? Recimo…vozimo se autobusom. Autobus se pokvari. Svi putnici izađu iz busa, noć je, svi su ljuti i nervozni. Vozač pokušava da popravi autobus. Naravno, ne mešam se. Vreme prolazi. Prolaze druga vozila. Niko ne reaguje. Svi samo psuju i negoduju.
Priđem, posmatram. Skontam šta je problem. Vozač nema potreban alat i pukao je kaiš. Zaustavim kamion, jer znam da on sigurno ima alat. Nemaju kaiš. Uđem u bus i gospođu koja drema zamolim da skine svoje najlonske čarape. Nemam pojma odakle to znam, ali znam da ženske najlonske čarape mogu da zamene jebani kaiš. Ostalo prepustim vozaču autobusa i kamiondžiji. Autobus popravljen, svi srećni i zadovoljni, gospađa ostala bez čarapa. Meni lepo.
Ne kažem da se niko drugi ne bi setio da zaustavi neko vozilo, to je normalno i sasvim očekivano, ali odlaže se, čeka se, prolazi vreme. Ne razumem zašto ljudi uvek od drugih očekuju da reše nešto, bez volje da pomognu ili upotrebe neko svoje znanje. Sasvim im je dovoljno, „platio sam kartu, želim da stignem gde sam krenuo, baš me briga za sve drugo…grrrr. „
Ovo mi sada nekako glup primer. Ne želim da pričam o konkretnijim, ličnijim primerima, samo me zanima odakle mi tolika potreba da „spašavam“ svet. Pоmažete li drugima i koliko drugi pomažu vama? Nekako mislim da se sve vraća. Ovako ili onako, sve uvek dođe na svoje.
Mislim da sve to ima neku dublju psihološku stranu.
Ja sam jedna mnogo dosadna žena. Nije ovo priznanje, ovo je samo činjenica koju sada i vi znate. Nisam ja u svemu dosadna, ali u jednom jesam sigurno. Prosto obožavam da dođem kod mog dragog, da se umiljavam kad on nešto važno radi ili onako iz čista mira da kažem „ti mene više stvarno ne voliš.“ …“dobro, dobro…nema veze što ti mene ne voliš, ja tebe volim.“…“a jel` voliš ti mene u opšte?“, „a zašto me više ne voliš?“…“ e poludeću više od tvog ne voljenja.“ i sve tako nešto slično.
Ja kao okarakterisana dosada, pitam „a jel` voliš ti mene?“, a on na to odgovori pitanjem „a zašto misliš da sam sa tobom, ako te ne volim?“, kada ja kažem „volim te“, on kaže „i ja tebe“.
Šalim se ja tako sa njim, ali u stvari moj dragi ljubav pokazuje na sve moguće načine, ali nikada rečima. Za tri godine koliko smo zajedno nikada mi nije rekao onako iz čista mira „ja te volim“. Prosto neverovatno, ali je istina. Koliko ljudi te reči olako koriste, izgube na značaju, prestanu da imaju bilo kakvu vrednost, a on ih tako čuva. Toliko da ih jednostavno ne upotrebljava.
Sada sam mu jako zahvalna na tome. Učinio me je jako srećnom pre neko veče, tako da se i sada radujem kada se toga setim. Gledali smo neku seriju, onako se šćućurili jedno uz drugo, deca spavaju, sasvim uobičajena situacija, a onda…onda me je jako zagrlio, poljubio i rekao „uh koliko ja tebe volim.“ Zamalo sam vrisnula, zamalo sam rekla „eto rekao si mi napokon.“, ma za malo sam pala u nesvest.
Uzdržala sam se od bilo kakvog komentara, jer bih definitivno ispala neviđeni kreten. Podelili smo taj trenutak u čvrstom zagrljaju. Osetila sam se toliko voljenom da mi se čini da i danas ne hodam, nego lebdim iznad zemlje. Sva sam važna.
Neverovatno je koliko su nam, kao ljudskom rodu reči bitne i koliko mogu da izgube ili dobiju na važnosti, u zavisnosti koliko ih često koristimo. Presrećna sam što ih moj dragi čuva. Da ih je često govorio verovatno ne bih ni primetila da je nešto rekao, a ovako me je učinio srećnom. Spremna sam da sada čekam još tri godine, za sledeću izjavu ljubavi, rečima.
Ne kažem ti da te volim! Otkrila sam to odavno! Još pre dva veka, vrisnula sam razbivši se o tebe! Volim te… zapinju mi u grlu te reči, nisu mi dovoljne, a i klasične su nekako! Znam da to nema veze sa onim što osećam prema tebi! Volim te…šta to uopšte znači? Zašto uvek te iste reči za ono što nikada nije isto? Ovako se čovek oseća samo jednom u životu, možda se niko nikada i nije osećao ovako kao mi sada! Kao da si me ukrotio, otvorio mi dušu, nastavio sve moje pogubljene niti! Sprečio me da pokopam dušu u vlastiti pepeo!
Oterao si sve crno, osvetlio si mi život, razum, srce!
Razmišljam nešto. Juče u Beogradu ludnica. Došao taj neki jebeni Amerikanac i oni ga po njihovom protokolu zaštitili kao belog medveda, a već danas čovek ladnije od leda, ušao u zgradu Predsedništva Srbije sa cele dve bombe. Bar tako kažu.
Dok nisam čula celu vest, prvo mi je palo na pamet da je kidnapovan Tadić. Verovatno sam odgledala mnogo sličnih filmova, pa mi mašta radi u tom pravcu ili mi je proradila podsvest, tj. videla sam stvar onako kako bih volela da je vidim. Sve u nadi da će se nešto promeniti. A neće?
Proglasiće čoveka ludim, možda će ga i ubiti, možda će se ubiti sam.
Dragan Marić je čovek koji je radio sve i svašta, ali po svemu sudeći radio je to pošteno i uspeo da dođe do nekog kapitala. Više puta sam se pitala da li je neko uspeo u ovoj zemlji da stekne neki veći kapital, a da to bude pošteno? Naglašavam ovo, pošteno, jer da nije bilo, opet kažem, pošteno, ne bi on sada morao da preti bombama. Štrajkovao glađu, pretio da će da se spali, sudio se, terao se sa lopovima i prevarantima i izgubio na sudu.
Poslao je mail na 11 000 adresa i niko ga nije ozbiljno shvatio. Najavio je ovo što je danas uradio. Nadam se samo da u 16:00 neće morati i da aktivira bombu, jer verujem da će to i da uradi.
U ovoj zemlji ništa nije u redu. U ovoj zemlji se dešavaju velika sranja. U ovoj zemlji je nemoguće živeti pošteno. U ovoj zemlji… u ovoj zemlji… Jebem mu mater, kakva je ovo zemlja? Koja je ovo zemlja? Gde se ja to nalazim? Pošten narod će da završi u ludnicama i zatvorima, grobljima i u najboljem slučaju u siromaštvu. Najbolja situacija je sačuvati glavu.
Oduvek su me snajperisti oduševljavali, ali i Boško Buha ne zaostaje za njima.
