Архиве блога

Celu noć i celi dan…i tako dan za danom

Ko je lud, ko nije, pojma nemam. Ja sam verovatno na dobrom putu da me proglase za skroz ludu. Ma baš me briga, a i baš bih volela da vidim ko je taj koji bi se usudio da mi udari taj pečat.

 

Znam samo da sam odvozala svoju prvu veću vožnju do Kraljeva. Iz Skele, kroz ceo Bgd pa sve do kule 4 u Kraljevu. Posle Punta na kome sam polagala, kada sam sela u Lagunu karavan kao da sam vozila svemirski brod. S obzirom da je vreme bilo u najmanju ruku grozno, sneg, poledica, rizla, čuda, nisam bila baš mnogo loša, a imala sam i odličnog suflera. Napravila sam tri greške, ali za 180 km možda i koji metar više, prva duža vožnja, pa još iz malog auta u „svemirski brod“, po meni bilo je OK, a sufler je samo jednom hteo da me ubije. 😆

Proveli smo divnu noć sa Nikolom i Dušanom u Kraljevu. Videli se i ispričali sa mojima. Otišli u KV u četvrtak, vratili se u BG u petak, poveli Marka nazad.

Što mora uvek da se vidimo?...Mi znamo da smo to mi... 🙂 Nikola, Ivana, Dušan

 

Stigli u Beograd, seli u Times Pub, čiji su vlasnici naši mnogo dobri prijatelji i tako kulaža. Ahaaaa…! Odjednom Dule naš prijatelj, skoči i kaže, pali auto, zovi vatrogasce, Turgenjeva 8. Sekund i po im je trebalo da izlete napolje.

Minuti su bili večnost, dok se nisu javili. Dejana i Mika su kroz prozor stana merdevinama sišli dole i hvala dragom Bogu da se nisu povredili i da je na kraju sve prošlo na najbolji mogući način. Naš mali heroj Mika se spustio merdevinama sa drugog sprata. Srce maleno. Žao mi je što se danas nismo družili na „Ski stazi“. Ljubi ga teta Ivana. 🙂 Ima dana, a biće i snega.

Ana i Mika

 

I naravno da tu nije bio kraj mojim mukama. Posle tri i po sata, sa decom i Edijem u neizvesnosti i čekanju u Tajmsu, moj dragi se po onom snegu pri povratku sa Banovog Brda ispred kafića na parkingu, zaglavi na santimetar do Volvoa. Ni napred, ni nazad. Znate li ko je najbolji majstor u našoj familiji? Sunce ti poljubim kad ga nisam ubila. Najbolji majstor za sve i svašta sam ja, ali za ono što je on izveo sa autom nema mu premca.

Nije bre to 5, nego manje od santimetra. Čudili se ljudi. Ja sam bila mozak akcije, a on „upravljač“. Sa Volvoa nije ni gram snega spao, tako da ne moram da pričam da ga nismo ni ogrebali. Žao mi je što nisam slikala. Toliko sam se iznervirala da sam sama izgurala celu Lagunu iz snega. Sunce ti jebem da ti jebem. Za malo ubih svog rođenog čoveka. Posle smo se smejali. „To je ta ekipa!“, a deca su se radovala „mama je najbolji majstor, svaka čast!“

I tako danas smo trebali dan da provedemo na „Ski stazi“, međutim, naša prva jutarnja kafa je prošla u čuđenju. Jutros su stigle karte Beograd-Moskva, Moskva-Kabul. Čudili smo se, jer nam je nekako taj odlazak izgledao daleko, mislili smo imamo fore bar još nedelju dana. Kad ono jok.

Dolazili su nam danas baba Ljilja, Bora, Ljubica, Lara i Nikola i dan smo proveli baš veselo u igri, pesmi, veselju i jurnjavi po kuči… ja uglavnom u istom onom čuđenju sa kojim sam pila prvu jutarnju kafu.

ujkovo dete 🙂 Nikola i Ivan

pilići...razlika između najmlađeg i najstarijeg pileta, godinu i 361 dan 🙂 Nikola, Marko, Ana i Lara

 

Od onda, do sada je prošlo…ma kao tri veka i da mi je neko u onom sanitetskom vozilu tada rekao da ću za 8 meseci istog tog čoveka pakovati na sledeće daleko putovanje, rekla bih mu da je lud. E đoka. Neću da ga pakujem, nek’ se pakuje sam. Nema teorije da mu ispeglam ni jednu jedinu majicu. Jok ja. Nema onog Nemira. Prazno, hvala Bogu. Znam da će ovog puta sve biti u najboljem redu, kao što sam prošlog puta prosto znala da neće. Zagrizli smo, a mi kad zagrizemo to je ujedeno, i ne puštamo.

Što se nekom ne desi celog života, mi preživimo za jedan vikend. Jebem ga, život ide dalje.

 

 

 

Kad porastem biću tramvaj

Jutros sam vozila svoj prvi čas. Opet sam neki đak prvak. Možda se neki od vas i začude, ali da… ja još uvek nemam vozačku dozvolu.  Odličan sam suvozač, ma da me svako poželi. Po mojim kriterijuma sam još bolji vozač 🙂 , ali dozvolu nemam još uvek.

Mene možete da vozite kako god volite i želite, ali ne sedam sa svakim u kola. Što znači da u auto sedam sa onima za koje ocenim da umeju da me voze, tako da ne treba da se mešam u njihovu vožnju i to nikada ne činim, pa makar i da vidim da će negde da udari, ništa neću reći. „Ti voziš, ti misli.“ Umem u vrlo retkim situacijama, da upozorim vozača na brzinu, samo kada se i deca voze u autu, ali sve ostalo je stvar vozača. Ko ne ume mene da vozi taj treba ponovo da polaže. E takav sam suvozač. Teraj to brate! Ne podnosim kilave i nesnalažljive vozače, naročito u Beogradu! Tako da je i vožnja po šinama sasvim po mom ukusu, kada nikoga ne ugrožavamo. „Kad porastem, biću tramvaj.“  :whistle:

Što još nemam dozvolu? Eeee… Odvozala lane svih 40 časova, živela sam tada u Kragujevcu. Položila testove iz prve, izašla na vožnju i oboriše me ko ništa. Dobro dešava se, ALI!!! Pitam ja: „Što sam pala?“, oni kažu: „Isuviše sigurna vožnja, a i onda u onoj jednosmernoj se nisi prestrojila.“ Alooo bre gde, kada je na mestu gde sam trebala da se prestrojim, nepropisno stajao parkiran auto? „Ne, ne…pogrešila si!“. „Jesam pogrešila??? E pa dobro, doviđenja!!!“ Zalupim vrata, odem i ne videše oni mene više. Ako je budala, koja ne zna koja mu je leva, a koja desna ruka tada položio,  a ja nisam, e onda se terajte svi. Ne podnosim nepravdu, a kasnije shvatih da sve krive drine u životu, neću moći da ispravim. 😉

Od tada je prošlo još malo, pa 10 godina. Šta sam radila u međuvremenu? Kako to da za vožnju nikada nisam imala vremena? Šta mi je sve to bilo preče? Pravo da vam kažem, sve drugo i jeste bilo preče i sada posle toliko vremena i posle prvog časa vožnje mogu da vam kažem, da mi je jako drago što onda u Kragujevcu nisam položila. Jer da jesam…?

U suviše sigurnu vožnju spada, kada kandidat tj. đak, koristi kvačilo kao da je na trkama, moj slučaj, tek danas sam to shvatila. Ma jes’ baš shvatila, do mojega. Rek’o mi čovek, iskusan. Hoću da vozim kao profi vozač, a ni dozvolu nemam, 😀 šta drugo da vam pričam? Đak prvak sam. Refleks koji imam treba da eliminišem, jer se nažalost ne spremam za moto-trke. Jebi ga, sve u svoje vreme, a moto-trke… rekoh…ups…mislila sam na auto-trke, neću voziti. Mada nikad se ne zna. 😆

Čemu sva ova priča? Pa eto nešto novo se dešava, a i šta raditi u Padinskoj Skeli sa gomilom dece, Edijem starim dobrim kerićem i Reno Lagunom karavanom parkiranim ispred zgrade, a da nema ko da vas vozi? Kako nema? Ima nije da nema, ali pitanje je koliko dugo ću još imati vozača pored sebe, raspoloživog u svako doba dana i noći? Na kraju krajeva i šta pokloniti ženi za četiri godine braka, a da se takva ženetina kakva jesam, obraduje? Nisam prestala da se čudim kako smo i tri sastavili, kad ono već četiri godine prošlo. Istina je da za malo ne  ostadoh udovica, ali jebi ga umem opasna da budem, a moj dragi me ozbiljno shvatio, pa nije jadničak smeo ni da ‘mre.

Avganistan je pred nama, ludo zvuči posle svega, je l’ da? Idemo dalje tamo gde smo stali. Par meseci oporavka, mesec i po do dozvole, praznici, neka Nova Godina, zima, sneg, ko zna šta još, ali u svakom slučaju kada krenete da jedete svog slona, pojedite ga do kraja, pa ma šta da se desi u međuvremenu i ma gde da vas odvede to vaše grickanje. Prevedeno na srpski, kada krenete da jedete „govna“,  jedite ih do kraja, jer svako odustajanje je poraz. Sve krive drine nećete ispraviti, ali sam sigurna da ćete se toliko „govana“ najesti u životu da ćete se jednog dana pitati: „Sunce mu poljubim, gde stadoše sva ta „govna“?“. Ne brinite, sve u životu ima svoje mesto, pa i „govna“.

Potrudila sam se da vam ovog puta baš dam deo sebe, ako niste videli kako, ništa onda. E tako. Jebem mu sve, pa svaki put vam dam deo sebe. Ako ništa drugo ne pada mi na pamet da ikada više idem u bolnicu gradskim prevozom. 😀 Crnjak je l’ da?  :angel:  , ali kako god bilo, čovek nikad ne zna šta ga sutra čeka. Živi bili vi meni, a ako da Bog i da vas provozam malo po šinama.  😉 Šalim se, vozaću vas samo po zato obeleženim površinama, bar dok mi ne daju dozvolu.  :p