Архиве блога

Veliki mali Ljudi

Prošle nedelje, nešto mi došlo, pa sam čitala svoje stare postove. To nikada ranije nisam radila. Napišem, pročitam, objavim i ćao. Malo sređujem Zbrku.

Jedan od prvih postova, tačnije treći je bio ovaj. Napisan je 10. novembra, 2007. godine i od tada do danas sam vam na više načina približila sve nas. Ovi „tikeri“ su „porasli“ zajedno sa decom, a sada sam dodala još jedan. Nije dete u pitanju, ali član porodice svakako jeste. 😉

„Veliki mali ljudi

10. 11. 2007.

Lilypie 6th to 18th Ticker

Lilypie 6th to 18th Ticker

Lilypie 6th to 18th Ticker

Lilypie Kids Birthday tickers

Lilypie Fourth Birthday tickers

Lilypie Third Birthday tickers

PitaPata Dog tickers

„Od svoje 18. godine, kada mi je sestra rodila Dušana, moj život je vezan za decu! Taman kada sam, kao ja, trebala da prestanem da budem dete, ponovo sam podetinjila uz njega. Evo baš sada me prekinuo u ovom pisanju. Zove me telefonom da mi kaže da juče nije bio u školi, svojom voljom.

Uvek mi je sve pričao, pa i sada eto. Žao mu je što laže svoju mamu, pa da olakša dušu, zove mene. Oduvek sam govorila da je on moje prvo dete, što u stvari i jeste, samo što ga nisam ja rodila. Nikola je moje drugo dete, tj. i njega mi je rodila sestra.

Mislila sam da ni svoju decu neću moći da volim kao njih dvojicu. Taman kada je Dule izašao iz pelena, došao je Nikola. Bukvalno su odrasli uz mene, tako da me pelene nisu zaobišle. Tako je vreme išlo i njihova tetka tj. ja, je dobila neodoljivu želju da ima svoje dete. Na brzinu da ispričam sve, pa ću drugi put da detaljišem.

Iz neuspelog pokušaja braka, rodilo se moje zlato, Jovana! Još od sedmog osnovne sam pričala, da ću imati ćerku i da ću je zvati Jovana. Moja želja se ispunila u 25 godini. Posle dve i po godine Jovanin tata i ja smo se rastali. Isuviše smo bili različiti. U stvari…ma drugi put o tome. Tako smo Jovana i ja rasle same, uz Dušana, Nikolu, babu, dedu, tetku…

Dosta smo putovale, provodile se, vaspitavale, plakale, ma sve smo zajedno radile. Mislila sam da neću imati više dece, da se neću nikada udati. Kažu nikad ne reci nikad.

Dođosmo i do padobranstva. Moja neostavarena želja je bila, da postanem padobranac. I tako, postala sam padobranac i padobrančeva žena.

Jana je njegova ćerkica iz slične veze kao što je bila i moja. Marko je naš sin, a bebica je naše drugo dete koje očekujemo. Nastaviću ovu priču, drugi put. Izmešala su mi se sećanja, a i malo smo komplikovani. Srećni, ali ipak komplikovani! fotke.“

Evo sada je taj drugi put, da dopunim ovu priču o Velikim malim Ljudima.

Dušan sada ima onoliko godina koliko sam ja imala kada se rodio. Studira čovek, ne beži više sa časova i ređa devetke i desetke. Srce pametno tetkino. Setih se sada, kada je u trećem osnovne bacio kamen preko one duple ulice i ding, ding, otskoči kamen i razbije prozor na kraljevačkom SUP-u. Šta mislite koga su zvali? 😆 Tetku! Jebala sam im sve po spisku. „Da mi traumirate dete zbog jebenog prozora!!!“ Čudo me nisu uhapsili tada, zbog vređanja, organa. 🙄 Ne retko moja sestra ima običaj da kaže za neke njegove postupke, da se ponaša kao da sam ga ja rodila. Ja procvetam 😀

Nikola je sada prva godina srednje. Po mom mišljenju on je najmudriji od sve „moje“ dece. Svaki put kada smo zajedno, naši ozbiljni razgovori mi pričine veliko zadovoljstvo i ispuni me ponosom, jer i ako ima samo 15 godina, vrlo rado učim od njega, kao i on od mene. Nadopunjujemo se i odlično razumemo. On često i sam kaže da je njega rodila tetka. 😀

Jovana je mamina ljubavčica. Peti razred osnovne. Snalazi se kako zna i ume, a snalažljiva je. Kažu da liči na mamu, a da liči liči, samo što je jači karakter od mene. Sasvim dovoljno da budem sigurna da će ostvariti sve što bude poželela. I dalje je najsitnija, najbrža, najlepša. Za sada je atletika njena velika ljubav, mada je talentovana za još svašta nešto. Najvažnije od svega mi je da je dobar čovek i da smo razvile bezgranično međusobno poverenje. Ja sam njena mama, a ona je meni pored toga što je moje prvo rođeno dete, ne retko i najbolja drugarica kojoj sve mogu da ispričam.

Jana je drugi razred osnovne i sve je zanima. Bavi se glumom, igra šah, aktivna je na svim poljima i prava je lepotica. Ne učestvujem u njenom vaspitanju i odrastanju, ali njena mama odlično obavlja taj „posao“. Ponosna sam na Janu i sigurna sam da će biti vrlo uspešna u životu.

Marko je trenutno na proputovanju kroz Srbiju. Otišao čovek u Kraljevo kod babe i dede. Bez njega nam je kuća kao prazna. Od svega što možete da zamislite on će da napravi avion. Od štipaljke, od knjige, od grane… Puna kuća nekih rančeva koji glume padobrane, pa onda uzme frotir za pokrivanje, pakuje, popenje se na krevet ili stolicu i skače. Može satima tako da se igra, samo da ga niko ne dira. Ili stavi kacigu na glavu i vozi motor na zadnjem točku. Ume opasno da se iznervira, do usijanja, kada nešto ne može da uradi, pa se trudi, muči, a kad popizdi, sačuvaj Bože. Onda beži od njega. Pokušavam da mu objasnim da mora da čuva živce. Tata kaže da je to od mame pokupio. Sve što ne valja od mame su nasledili. 😆

Ana je prava mudrica. Dok se Marko nervira, ona ćuti, gleda i iskoristi priliku da uradi nešto što je naumila bez nerviranja. Ume i ona da se iznervira i tera po svome, ali ipak je razumnija, u smislu, da zna da će ipak isterati svoje, na politički način. Čak i to je na mamu, kaže tata. Voli da bude „devojka“, da lakira nokte, da se picne, da ima frizuru „kao učiteljica“. Koja i kakva učiteljica, pojma nemamo, ali to je određeni tip frizure i kad joj pravim tu frizuru nijedna dlaka ne sme da bude nameštena suprotno od onoga kako je ona zamislila, pa vi vidite šta me tek čeka. 😆

I kao šlag na ovu našu tortu, dolazi Edi. Nije dete, ali je ravnopravan član ovog malog, ali odabranog društva. Ponekad kad se baš umorim uhvatim sebe kako mu zavidim. 😆 Baš je lepo biti pas u našoj porodici.

I sad ne mogu da odolim,a da ne postavim gomilu slika.

Moja prva deca - Nikola, tetka i Dušan

Nikola, Danijela, Dušan - mamini sinovi 🙂

Ovako tetka šiša - mi se malo zezali, pa hteli da nas ubiju 🙂

Samo smo se zezali - Nikola 🙂

Zezanje na splavu - Nidžo i Ivana

Spavanjac na splavu - braća - Nikola i Marko

Dušan i tetka - došlo vreme da zajedno pijemo viski 🙂

Tradicija - kada se kreće na maturu, valja se nazdraviti sa tetkom 🙂

Ana i Nikola 🙂

Uživanje na Adi - Nidžo, Ivana i Ana

Rod rođeni - Ana, Dušan i Marko

Ovako lumpujemo - Nikola i tetka

Marko na motoru

Jana, Ana i Jovana - devojke

Kuliranje na aerodromu - Marko

Ana gleda padobrance

Ana banana, kisela i slana, nemojte je dirati, jer će eksplodirati 🙂

Edi i Marko

Edi, mama i Ana - jedan lep sunčan dan na plaži

mama i Ana - aerodrom

mama kulira i cele zime živi za ovakve trenutke 🙂

Mama, Jovana i Marko

Jovančica spremna za školu

Marko - jao ljudi šta se ovo dešava ! 🙂

mama i Anči - aerodrom

Ana i Marko - Lazac

Marko, Jovana i Ana - može da se spava i u jednom krevetu 🙂

Ana - kada joj se spava, zaspi i u prolazu :)))

Važno je da su glava i noge na stabilnom - guza nije bitna 🙂

To je ta ekipa :)))

Edi genijalac 🙂

Ljubavnici - Srećko i Žaklina 🙂

Mama će stvarno da pusti brkove 🙂

Baš mi lepo stoje :)))

Dok brkovi ne porastu, preostaje mi da pijem hladno pivo...i strpljivo čekam 🙂

Omiljene Anine naočare - mama-tetka će da puši za sve njih, :))

Ivan i Ivana - i kako god bilo, znam da će da me voli, pa i ako brkove pustim :)))

Sada posle skoro četiri godine od onog početnog posta, mislim da sam ga baš lepo dopunila. Uspeh u životu nije rađanje dece, nije uspešna karijera i gomila para, uspeh je ono što dajemo onima koje volimo.  Sa ovih slika ljubav puca na sve strane, toliko se nesebično dajem, da sam potpuno sigurna da sam uspela u životu. Živi i zdravi bili.

Advertisements

Zverčice u akciji

Odlučim da se isključim iz svega i da malo danem dušom, međutim…  😀

…bude baš ovako kao u ovom crtaću, samo puta tri. 😆

"Zverčice" posle jurnjave po barama 🙂

Kakav sam to čovek?

kuliranjeZapitate li se vi nekada ovako nešto? Kakav sam to čovek i šta je to ispalo od mene? Svojim rođenjem sam postala ćerka, sestra i sve ono što ide uz ostale rodbinske veze. Kakva sam sve „zvanja“ sticala svojim odrastanjem i sazrevanjem? Hm… ?

Drugarica, prijatelj, simpatija nečija, školska drugarica, nečiji đak, vremenom i nečija ljubav, devojka, samim tim i nečija suparnica, možda me je neko video i kao svog neprijatelja, ne znam.

Kasnije sam postala i tetka. Izuzetno sam ponosna na to „zvanje“. Kada sam rodila svoje prvo dete, zvanično sam postala majka. Pre toga sam vežbala sa svojim sestrićima i bila „mama“ u pokušaju. 🙂 Onda sam neko vreme bila, ružno i tužno zvano, samohrana majka. Prošle su godine dok sam postala nečija žena, pa ponovo majka i onda još jednom. Istovremeno i nečija snajka i ujna.

Ostalo mi je još da postanem nečija tašta, svekrva i baba, možda i nečija ljubavnica. 🙂 Nikad se ne zna. 😉

Od svega nabrojanog, najbolja sam kao tetka. Sve ostalo je pod znakom pitanja. Moji sestrići su dovoljno porasli da mogu to da potvrde, a i ovo govorim, jer je to njihovo mišljenje. Tetku kao ja bi svako poželeo, bez lažne skromnosti. Sa mnom su mogli i mogu sve i svašta.

Dobro me je imati za prijatelja, ali i za neprijatelja.  Poželela bih svima neprijatelje kakav sam ja. Ako ste spremni da podnesete nečiji trenutni bes i ljutnju i gomilu koje kakvih reči, jer ste bili izuzetno loši,  onda o čas posla ako u meni vidite neprijatelja, možete dobiti prijatelja. Kod mene sve mora da se razjasni i sve krive drine moraju da se isprave, posle toga možemo iz početka. Svakome dajem šansu, ponekad i dve.

Kakva sam kao nečija supruga? Ne d’o Bog nikome, najiskrenije. Mora čovek da bude malo lud da bi bio moj muž. Neću ovde ništa da vam objašnjavam, jer se to tiče samo jednog jedinog ludaka na ovom svetu koji uspeva da me izdrži i zadrži.

Znate… da ovo nije obostrano, verovatno brak u kom jesmo moj muž i ja ne bi uspeo ni pet dana.  Znate kako kažu „…svaka rupa ima zakrpu“. Našli smo se na našu sreću i sreću svih onih potencijalnih muževa i žena koje bismo samo unesrećili i koji bi nas upropostili. Ovako smo se našli, njih poštedeli, a nas usrećili. Teško je razumeti, ali tako je. 😀

Sve sam ovo napisala, jer sam na početku imala jednu misao. Kakva sam to majka? Moja deca će svakako dobiti šljagu po dupetu ako su grubi jedni prema drugima ili prema sebi, ali zato mogu da ižvrljaju zid za šta će dobiti samo usmenu pridiku i „no, no…“. Zbog ovoga ćete, ako ikada kod nas dođete, da vidite ižvrljan zid i njih dvoje ili troje u zagrljaju.

Kad pozvonite na vrata, budite sigurni da će vas sve tri glavice dočekati, kako vire. Da će vam svako od njih pružiti ruku da se pozdravite. Ako ste baš gotivan lik, možete očekivati i da će vam sesti u krilo. Ako vičete dok govorite, budite sigurni da vam neće prići. U njihovim životima samo jedna osoba ima pravo da ponekad neograničeno viče, bez posledica i po njih i po nju. Njihova mama.

Ako ste moje dete bez ikakvih problema možete da se probudite 5-6, 15 puta tokom noći i da zanovetate. „Hoću piškim.“, „Daj vodu.“, „Taći, taći, Mako.“ (kaki Marko), a onda se samo smejete i zezate, „neće taći, Mako zeza…“. „Daj piš, meko.“ (piš je obična bela bebinjska pelena sa kojom Marko spava, meko je mleko).

Možete i da me probudite u 7 i dignete iz kreveta da vam nađem šta ćete da obučete za školu, jer sinoć ste zaboravili da ćete ujutru uopšte da se obučete.  Možete da budete Ana i da iz kreveca bacate flašicu i tražite da vam je dodam, onoliko puta koliko vam je zanimljivo ili dok mama ima živaca…. a ima ih za takve zajebancije. Ma svašta nešto možete ako ste moje dete, a ono što ne možete, e to ne možete i tačka, pa makar i da hoćete da crknete od muke.

Ako ste moje dete možete biti sigurni da ću vas tokom dana poljubiti kad ujutru ustanete ili kad ustanem, da ću vas poljubiti kad ste dobri i uradite nešto lepo i dobro, da ću vas poljubiti i ako uradite nešto loše, ali kažete „izini  mama…“, da ću vas poljubiti kad izlazite iz kuće, kad ulazite u kuću, ma kad samo prođem pored vas.  Svaki put kad izlazite iz kuće rećiću vam „…lepo se provedi“.

Ako ste moje dete sigurno ćete tokom dana bar jednom čuti, onako na uvce, „volim te najviše na svetu, najbolji/a si i niko nije kao ti“, „najlepša/i si, dušo moja“. S obzirom da ih je troje, svako od njih ima svojih „5“ minuta dnevno za ovakve izjave, a da niko drugi ne čuje i da to bude samo naše.

Smatram da svako od njih treba sve to da zna, onako samo za sebe, odvojeno od svega drugog što se dešava oko nas i svih drugih koji nas okružuju.  Vreme će pokazati koliko sam dobra ili loša majka. Preostaje mi samo da se nadam da nisam mnogo loša. Nisam sigurna koliko ću najvažniji posao na svetu dobro uraditi. Iskreno rečeno prepadnuta sam, kakav sam to čovek postala? Ma…osnovno pitanje je, kakva sam to majka?

Slika0158

Slika0138

mljac-mljac