Архиве блога

Celu noć i celi dan…i tako dan za danom

Ko je lud, ko nije, pojma nemam. Ja sam verovatno na dobrom putu da me proglase za skroz ludu. Ma baš me briga, a i baš bih volela da vidim ko je taj koji bi se usudio da mi udari taj pečat.

 

Znam samo da sam odvozala svoju prvu veću vožnju do Kraljeva. Iz Skele, kroz ceo Bgd pa sve do kule 4 u Kraljevu. Posle Punta na kome sam polagala, kada sam sela u Lagunu karavan kao da sam vozila svemirski brod. S obzirom da je vreme bilo u najmanju ruku grozno, sneg, poledica, rizla, čuda, nisam bila baš mnogo loša, a imala sam i odličnog suflera. Napravila sam tri greške, ali za 180 km možda i koji metar više, prva duža vožnja, pa još iz malog auta u „svemirski brod“, po meni bilo je OK, a sufler je samo jednom hteo da me ubije. 😆

Proveli smo divnu noć sa Nikolom i Dušanom u Kraljevu. Videli se i ispričali sa mojima. Otišli u KV u četvrtak, vratili se u BG u petak, poveli Marka nazad.

Što mora uvek da se vidimo?...Mi znamo da smo to mi... 🙂 Nikola, Ivana, Dušan

 

Stigli u Beograd, seli u Times Pub, čiji su vlasnici naši mnogo dobri prijatelji i tako kulaža. Ahaaaa…! Odjednom Dule naš prijatelj, skoči i kaže, pali auto, zovi vatrogasce, Turgenjeva 8. Sekund i po im je trebalo da izlete napolje.

Minuti su bili večnost, dok se nisu javili. Dejana i Mika su kroz prozor stana merdevinama sišli dole i hvala dragom Bogu da se nisu povredili i da je na kraju sve prošlo na najbolji mogući način. Naš mali heroj Mika se spustio merdevinama sa drugog sprata. Srce maleno. Žao mi je što se danas nismo družili na „Ski stazi“. Ljubi ga teta Ivana. 🙂 Ima dana, a biće i snega.

Ana i Mika

 

I naravno da tu nije bio kraj mojim mukama. Posle tri i po sata, sa decom i Edijem u neizvesnosti i čekanju u Tajmsu, moj dragi se po onom snegu pri povratku sa Banovog Brda ispred kafića na parkingu, zaglavi na santimetar do Volvoa. Ni napred, ni nazad. Znate li ko je najbolji majstor u našoj familiji? Sunce ti poljubim kad ga nisam ubila. Najbolji majstor za sve i svašta sam ja, ali za ono što je on izveo sa autom nema mu premca.

Nije bre to 5, nego manje od santimetra. Čudili se ljudi. Ja sam bila mozak akcije, a on „upravljač“. Sa Volvoa nije ni gram snega spao, tako da ne moram da pričam da ga nismo ni ogrebali. Žao mi je što nisam slikala. Toliko sam se iznervirala da sam sama izgurala celu Lagunu iz snega. Sunce ti jebem da ti jebem. Za malo ubih svog rođenog čoveka. Posle smo se smejali. „To je ta ekipa!“, a deca su se radovala „mama je najbolji majstor, svaka čast!“

I tako danas smo trebali dan da provedemo na „Ski stazi“, međutim, naša prva jutarnja kafa je prošla u čuđenju. Jutros su stigle karte Beograd-Moskva, Moskva-Kabul. Čudili smo se, jer nam je nekako taj odlazak izgledao daleko, mislili smo imamo fore bar još nedelju dana. Kad ono jok.

Dolazili su nam danas baba Ljilja, Bora, Ljubica, Lara i Nikola i dan smo proveli baš veselo u igri, pesmi, veselju i jurnjavi po kuči… ja uglavnom u istom onom čuđenju sa kojim sam pila prvu jutarnju kafu.

ujkovo dete 🙂 Nikola i Ivan

pilići...razlika između najmlađeg i najstarijeg pileta, godinu i 361 dan 🙂 Nikola, Marko, Ana i Lara

 

Od onda, do sada je prošlo…ma kao tri veka i da mi je neko u onom sanitetskom vozilu tada rekao da ću za 8 meseci istog tog čoveka pakovati na sledeće daleko putovanje, rekla bih mu da je lud. E đoka. Neću da ga pakujem, nek’ se pakuje sam. Nema teorije da mu ispeglam ni jednu jedinu majicu. Jok ja. Nema onog Nemira. Prazno, hvala Bogu. Znam da će ovog puta sve biti u najboljem redu, kao što sam prošlog puta prosto znala da neće. Zagrizli smo, a mi kad zagrizemo to je ujedeno, i ne puštamo.

Što se nekom ne desi celog života, mi preživimo za jedan vikend. Jebem ga, život ide dalje.

 

 

 

…ma NeMrešBilivit…

I kako uopšte napisati nešto, kada je čovek još uvek pod velikim utiskom. Strah me preteraću sa nekim „hvalospevom“, a sa druge strane mislim nešto ću zaboraviti da napišem.

Dođe Leki, stara kajla, reč, dve i kaže, „hm…taj internet ti je veliko zlo.“, a za stolom, to jest po celoj kafani raširili se NeMresBilivit i ja, nema smisla da ne spomenem i još jednog blogera od cela dva-tri posta, koji je donekle zaslužan za tu punu kafanu, Jabučilo je l’ te. 😆 Kako Lekiju objasniti da u kafani žive duše ne bi bilo da nema interneta? 🙄 Odustali u startu.

Nas troje, a puna kafana. Pun ceo Jarak. Darko, Ivan, Ivana, Tamara, Nadina, Mile, Jovana, Marko, Ana i Edi. Dotična dama, Ana, je sasvim „slučajno“ ispustila naš fotoaparat pre neki dan, pa je malo crko, tako da slike čekamo od drugog „tabora“, ali da smo se slikali jesmo. Da smo se dobro proveli jesmo, da smo se ispričali, e to nismo. Baš je malo dva dana da bismo se mi ispričali.

I tako. Ostala neka praznina. Žao mi je što ne možemo češće da se družimo, viđamo, pričamo. Ma čini mi se da Darko i ja nismo šest reči razmenili. 😆 Jebi ga, kad Jabučilo priča za četvoro. 😀

O deci neću ništa da vam kažem. Deca su deca, a svi znamo da je kod dece uvek sve jasno. Dušice male, lepe, dobre, ali moram vam reći da se ne bi sva deca tako složila, ali naša jesu. To vam je sve stvar mozga, a s obzirom da mi jesmo na istim talasnim dužinama, neosporno je da su i naša deca.

Ništa više nemam da vam kažem. Ispunjena sam, a i nekako prazna, jer znam da ih sutra nećemo videti. Dobro, ima dana.

Vidimo se drugari ubrzo. Znate i sami kako to ide, sa nekima si dobar, sa nekima nisi, a mi ovakvi kakvi jesmo, kao da smo zajedno sa vama odrasli. Ljubimo vas.

Slučajni VCast… :))))

Šta se desi kada roditelji četvoro maloletne dece izađu u noćni provod posle dužeg vremena?  :mrgreen:

Uputstvo za gledanje:

1. Prvo utišajte svoje zvučnike.

2. Ako slučajno imate slušalice na ušima utišajte malo više, da se ne biste prepali od mog „milog glasića i smeha“ . Zvučim kao da sam celu noć pevala u kafani, a nisam. 😆

3. Ako su u blizini vaša deca, (a i neka tuđa) nemojte da gledate sa njima, jer će deca možda imati noćne more, a i rečnik nije primeren deci. Popilo se malo. 😀

4. Ako se pitate „šta joj bi da ovo postavi?“, reći ću „a što da ne?“. Možda se i vi nasmejete, a i malo šale na svoj račun nikad nije na odmet. Bar meni.

Izlazite što češće, a ako hoćete dođite nam u goste, adresu znate. Još uvek se ne selimo. :mrgreen:

Šta više lupetam, pogledajte slučajni VCast, a možda to i nije, ma nema veze, samo nek je veselo.

Taxi from Ivana Momcilovic on Vimeo.

Uh bre…

Uh… nekako mi je svega dosta. Držim se, ne dam se, ali bre ne mogu više. Eto došlo mi tako da kažem, a pojma nemam ni za šta se držim, ni šta se to ne dam, ni šta ne mogu, niti imam pojma čega mi je dosta? Ako šta na svetu mrzim, onda je to ono kada se svi dani sliju u jedan. Budu to različiti dani, neki kišni, neki sunčani, ali u suštini mu dođu na isto.
Svako ko me bar malkice poznaje, zna da sam osoba koju ne drži mesto, a sada tako prolaze dani u mestu. Ako ćemo iskreno, još sam ja i super, s obzirom da sam od mogućih 20 meseci, evo već 18 trudna… Fenomen! Trudnoća mi je postala prirodno stanje i više i ne znam kako je to biti ne trudan. Opasno sam se uželela putovanja, skitanja, ludovanja, a tek je 17 mart. Uh… Jedva čekam da spakujem svoju čergu i da krenemo dalje. Mnogim ljudima je problem da sa malom decom putuju i da luduju i da se dobro zezaju, ali nama nije. Samo da su oni nama živi i zdravi i da ja nisam trudna baš mnogo, e to je jedini uslov za dobro zezanje.

Pogled sa moje terase  u Kraljevu

Uželela sam se ljudi koje volim, a koji ne žive ovde. Hoću bre da idem kući u Kraljevo, hoću da mi mama spremi ručak, da sedim sa ćaletom i sestrom i da pijemo špricer, hoću sa klincima da brčkam noge u Ibru i pijem pivo u Kajak klubu, da Marka i Jovanu stavim u džipić da se vozaju oko Milutina, uželela sam se da trčim, da plivam, da skačem… Da za Đurđevdan odemo u Lazac na slavu, kad sve ozeleni, a selo procveta, da se popnem na brdo i da vičem iz sveg glasa, da se oslobodim sve negativne energije, da vrtimo prase na ražnju, da se smejemo i igramo fudbal u dvorištu, da kad padne mrak, sednemo pod dud i slušamo seosku “tišinu“…

Milutin i džipići

Za vikend smo išli na Jarak (aerodrom), “sunce piči mi roštiljamo, cure gule krompir u hladovini, nedeljom se mi planirano, utapamo u harmoniji. I znamo sve već o životu, i šta ti meni imaš pričati, koliko troši benzina u zimskim uvjetima, i koji je limar najjeftiniji. Divlje izlaske u grad zamenio je sad, lagani dvokorak uz puni želudac… tra la la la la la la….“ E braćo i sestre i ja zapevah… Sve je to lepo, a ja se ipak osećam ko baba! Jedva čekam, kada ću se nakačiti ovde i pisati vam o danu koji smo proveli onako kako ja hoću.

Odoh sada da skuvam još jednu kaficu, Jocka je u školi, Mare i tata spavaju, odoh da ih budim, pa ćemo da vidimo kako ćemo ovaj dan da provedemo. Isto kao i juče, samo malo drugačije, a proćiće i to, tek će nama biti lepo. Sve prođe. Sutra idemo opet na kontrolu, (šta me više kontrolišu) i tako… Idu neki lepi, srećni dani, ja sam samo malo više trudna nego obično, pa ne znam šta ću više sa sobom, pa tako mlatim praznu slamu… Ljubi vas Ivana sve koji ovo pročitate, ne zamerite nešto…