Архиве блога

Živimo blizu vi i ja…mislite o tome

U kakvoj ja to nirvanici živim? Ne verujem nikom ništa, ali ljude vidim kao dobre i u svakome samo dobro tražim. Umem da se čuvam, ne dam prilaz svakom. Ne želim da me bilo ko povredi, na bilo koji način, jer ni ja nikoga ne povređujem. Volim ljude, volim decu, životinje, prirodu, reku, sunce, leto, more, planinu…volim svetlost, pa neka je i zima i sneg. Ne umem da mrzim, ne želim nikada u svom životu da saznam kakav je to osećaj.

Prosto ne mogu da verujem da je određeni tip ljudi i dalje opstao na ovoj planeti. Pa se nešto mislim noćas??? Jebote….pa možda će oni na kraju i da prevagnu. Preplaviće ovaj svet i osteće par nas, vas i tako…malo ćemo da se pogledamo i priznamo jedni drugima, „jebi ga prijatelju, manjina smo“. Život ti poljubim, pa to se možda već desilo, a ja i dalje živim u svojoj nirvanici?

Danas sam uzela probnu vozačku dozvolu. Hvala na čestitkama, nego neće to biti tema ovog posta. Čačkam sinoć po netu i baš me zanimalo to P-e što kao mora da se lepi na auto. Novi propisi, za nas „probne“ vozače i tako čač, čač i naletim na neki forum. Niko pojma ništa nema. Treba da se lepi, ne treba, ovo, ono i uglavnom, moj stav je da ne treba da se lepi, ako nam ga ne daju prilikom davanja dozvole. Naravno da ga nisu dali. To bre košta državu!!! Važno je da smo mi „probni“ to platili.

Ne mogu sada da vam prepričavam, jer se mnogo nerviram, takvih reči i uvreda odavno nisam čula. Ljudi moji, nisam mogla da verujem, kakve su ljudi stvari izgovorili, napisali na moje tri rečenice. Ovo je bilo moje zadnje što sam im rekla: „Hvala vam što ste me podsetili zašto sam prestala da dolazim na bilo kakve forume. Toliko od mene.“, a neko od njih mi je napisao nešto ovako: „sa takvim stavom, ovde i nema šta da tražiš.“ Dobro neću. Hvala lepo, pokazali ste mi kakvi ste, ko ste, odoh ja svojoj kući.

Što tako, zato što su me ispljuvali, sunce ti poljubim kao da sam im pobila pola familije, samo zato što sam rekla da neću da lepim jebeno P na svoj auto, ako mi ga ne daju. Znači moram da ga platim, ali oni nemaju da mi ga daju i ja sada ko poslednji kreten treba da napišem na papirče i zalepim. Mislim stvarno. Je l’ normalan ovaj narod? Najgore od svega je što je u ovoj zemlji baš sve tako. Nema to nikakve veze sa jebenim P. U ovoj zemlji je baš sve tako, a oni koji se trude da pokažu da je ova zemlja na pravom putu u stanju su sve da urade da bi vas ubedili da tako treba.

I tako legnem sinoć da spavam i mislim. Kuda bre da pobegnem odavde? Gde da vodim ovu svoju nejač? Da im negde stvorim život među nekim normalnim ljudima, koji žive svoje „nirvanice“, GDE?

I svaka zemlja koja mi je pala na pamet ili je pred nekim ratom, ili će da je udari neki cunami, zemljotres, vulkan…neko sranje, ili ima mnogo otrovnih životinja. Nisam ni spavala noćas. Nemam gde da pobegnem. Ne može se pobeći od većine. Tuga jedna ljudi moji. Ukalupljeni, uamljeni, žive neke svoje živote, bez želje da se pobune protiv bilo čega. Ma i protiv komšije, ne daj Bože.

Užas jedan. I tako vrati mi se u glavu scena iz nekog našeg filma što smo skoro gledali, gde Glogovac kaže: „Ma bježi bre tamo. Nije to moje djete. Nisam ja sadista da pravim djecu u ovo vreme.“ Mila majko moja!!! Koliko je samo istinita ova rečenica? Jesam li ja bre sadista. Kuda i kako da povedem svoju rođenu decu.

Među kakve ljude ću ih sutra pustiti da polete? O Gospode Bože.

Mnogo mi je muka od svega. Na kraju ću stvarno da se preselim u PITOMINU. Ako želim da ostenam ono što jesam, a želim, ja od sebe neću i ne želim da bežim, ali moram negde pobeći odavde, od zla koje se toliko namnožilo da preovladava. Što dalje, u neku šumu, na neku livadu, u neki mir, negde gde ljudi nisu zli i toliko loši da svoje nezadovoljstvo jedino umeju da iskažu nad, ni krivim, ni dužnim. Mislite o tome. Živimo blizu vi i ja.


Advertisements

Pitomina

Kako objasniti reč, pitomina? Kad je čujem imam samo jednu sliku u glavi, tj. mnogo slika, ali su sve vezane samo za jedno mesto. Daleko od pitomog, ali tu mi se srce vrati na mesto, misli mi se rasčiste, duši mi nekako lakne, život dobije neki lepši i dublji smisao. To je naša pitomina.

Tu je paradajz najslađi i najrumeniji, mmm…pa još sa dobrim sirom i kajmakom, pogačom i … ma sve drugo što ide uz to je višak. Tu najlepše jutro svanjava, dan je pun dešavanja, a sa druge strane miran i nekako nirvanast.

Noć potpuno mračna, a nebo zvezdano da ti se čini da ih možeš rukom dohvatiti tako daleke. Tišina se prosto čuje.

Trčanje niz brdo, miris trave, kupina, šetnja kroz šumu, zujanje pčela, leptir na dlanu, kornjača u žbunju, orlovi na nebu, košenje trave, skupljanje sena, kupljenje šljiva… Raj na dohvat ruke. Nažalost opusteo.

Poslednja kuća u selu na brdu. Prve komšije udaljene pola sata. Ženska deca, otišle, udale se. Ostali stric i strina. Stric prerano umro, strina ostala sama. Sama u raju. Koji joj je u toj samoći najveći pakao. Samoća je pakao. Džaba raj ako ga nemaš sa kim deliti.

Selo Lazac u blizini Kraljeva, to je moja pitomina, naša. Tu nam je korenje, temelj, stara kuća u kojoj su rođeni naši preci. Stari dud u dvorištu se lagano oporavlja. Posekli mu grane. Pitam se šta će u našoj pitomini biti i ostati nakon deset, dvadeset godina. Hoće li moja deca imati gde da dođu ili će sve da propadne, hoće li sve to pojesti vreme, kao da ničega nikada nije ni bilo? Tužna sam zbog toga, ali i nemoćna. Možda i nisam. Ne znam, pokazaće vreme i to. Pogledajte ovu lepotu (SLIKE 1 i SLIKE 2)