Архиве блога

Celu noć i celi dan…i tako dan za danom

Ko je lud, ko nije, pojma nemam. Ja sam verovatno na dobrom putu da me proglase za skroz ludu. Ma baš me briga, a i baš bih volela da vidim ko je taj koji bi se usudio da mi udari taj pečat.

 

Znam samo da sam odvozala svoju prvu veću vožnju do Kraljeva. Iz Skele, kroz ceo Bgd pa sve do kule 4 u Kraljevu. Posle Punta na kome sam polagala, kada sam sela u Lagunu karavan kao da sam vozila svemirski brod. S obzirom da je vreme bilo u najmanju ruku grozno, sneg, poledica, rizla, čuda, nisam bila baš mnogo loša, a imala sam i odličnog suflera. Napravila sam tri greške, ali za 180 km možda i koji metar više, prva duža vožnja, pa još iz malog auta u „svemirski brod“, po meni bilo je OK, a sufler je samo jednom hteo da me ubije. 😆

Proveli smo divnu noć sa Nikolom i Dušanom u Kraljevu. Videli se i ispričali sa mojima. Otišli u KV u četvrtak, vratili se u BG u petak, poveli Marka nazad.

Što mora uvek da se vidimo?...Mi znamo da smo to mi... 🙂 Nikola, Ivana, Dušan

 

Stigli u Beograd, seli u Times Pub, čiji su vlasnici naši mnogo dobri prijatelji i tako kulaža. Ahaaaa…! Odjednom Dule naš prijatelj, skoči i kaže, pali auto, zovi vatrogasce, Turgenjeva 8. Sekund i po im je trebalo da izlete napolje.

Minuti su bili večnost, dok se nisu javili. Dejana i Mika su kroz prozor stana merdevinama sišli dole i hvala dragom Bogu da se nisu povredili i da je na kraju sve prošlo na najbolji mogući način. Naš mali heroj Mika se spustio merdevinama sa drugog sprata. Srce maleno. Žao mi je što se danas nismo družili na „Ski stazi“. Ljubi ga teta Ivana. 🙂 Ima dana, a biće i snega.

Ana i Mika

 

I naravno da tu nije bio kraj mojim mukama. Posle tri i po sata, sa decom i Edijem u neizvesnosti i čekanju u Tajmsu, moj dragi se po onom snegu pri povratku sa Banovog Brda ispred kafića na parkingu, zaglavi na santimetar do Volvoa. Ni napred, ni nazad. Znate li ko je najbolji majstor u našoj familiji? Sunce ti poljubim kad ga nisam ubila. Najbolji majstor za sve i svašta sam ja, ali za ono što je on izveo sa autom nema mu premca.

Nije bre to 5, nego manje od santimetra. Čudili se ljudi. Ja sam bila mozak akcije, a on „upravljač“. Sa Volvoa nije ni gram snega spao, tako da ne moram da pričam da ga nismo ni ogrebali. Žao mi je što nisam slikala. Toliko sam se iznervirala da sam sama izgurala celu Lagunu iz snega. Sunce ti jebem da ti jebem. Za malo ubih svog rođenog čoveka. Posle smo se smejali. „To je ta ekipa!“, a deca su se radovala „mama je najbolji majstor, svaka čast!“

I tako danas smo trebali dan da provedemo na „Ski stazi“, međutim, naša prva jutarnja kafa je prošla u čuđenju. Jutros su stigle karte Beograd-Moskva, Moskva-Kabul. Čudili smo se, jer nam je nekako taj odlazak izgledao daleko, mislili smo imamo fore bar još nedelju dana. Kad ono jok.

Dolazili su nam danas baba Ljilja, Bora, Ljubica, Lara i Nikola i dan smo proveli baš veselo u igri, pesmi, veselju i jurnjavi po kuči… ja uglavnom u istom onom čuđenju sa kojim sam pila prvu jutarnju kafu.

ujkovo dete 🙂 Nikola i Ivan

pilići...razlika između najmlađeg i najstarijeg pileta, godinu i 361 dan 🙂 Nikola, Marko, Ana i Lara

 

Od onda, do sada je prošlo…ma kao tri veka i da mi je neko u onom sanitetskom vozilu tada rekao da ću za 8 meseci istog tog čoveka pakovati na sledeće daleko putovanje, rekla bih mu da je lud. E đoka. Neću da ga pakujem, nek’ se pakuje sam. Nema teorije da mu ispeglam ni jednu jedinu majicu. Jok ja. Nema onog Nemira. Prazno, hvala Bogu. Znam da će ovog puta sve biti u najboljem redu, kao što sam prošlog puta prosto znala da neće. Zagrizli smo, a mi kad zagrizemo to je ujedeno, i ne puštamo.

Što se nekom ne desi celog života, mi preživimo za jedan vikend. Jebem ga, život ide dalje.

 

 

 

Mamicu ti malu blasavu

Ova Ana je opičena milion posto. Obično ujutru kada tata ode, pre nego da izađe prebaci je kod mene u krevet, da gleda crtani, pije mleko, mazimo se. Tako i jutros. S tim što sam ja ponovo zaspala. Ništa novo, redovno se dešava. Ona obično ustane i igra se po sobi, čeka da se Marko probudi, pa ustanemo svi. Rasanimo se i krećemo u nove akcije. Jovana je u školi.

Međutim mala je Ani soba, mali joj stan, u svet bi ona. Vrata od stana retko zaključavamo, tako da tata nije zaključao kada je izašao. Do sada ništa neuobičajeno, sada ću morati i rajber da udarim, za svaki slučaj. Ona lepo otvorila vrata i bosa u pidžami otišla.

Ne u hodnik, mali joj i on. Sišla lepo tri sprata dole u prizemlje. 😯  Srećom je komšinica koja živi u prizemlju videla, uzela je u naručje i unela kod nje u stan, da vidi žena odakle je dete došlo i gde je pošlo. Pitala je gde je pošla, ona rekla „Gde je tata?“  „A gde ti je mama?“ „Spava.“ A gde su Marko i Jovana, „Ne znam.“

I srećom komšinica nema naš broj telefona inače da me je pozvala iz momenta bih umrla, kada bih videla da nema Ane. Donela je gore i bila pametna da ne zvoni, inače bih i u tom slučaju precrkla.

Zna blesa da to nije smela da uradi. Sagla glavu i gleda me ispod oka. „Gde si pošla Ana?“. „Kupi Ana sadoed.“ I šta da joj radim. Evo već sat vremena ne mogu da dođem sebi. Pričala sam sa njom, ona se pokunjila, zna da je kriva i samo me gleda, pa me zagrli. „Izini mama, izini.“

Jebote život, pa nema ona pet godina, nego samo dve i još mi se izvinjava. Odlepila sam totalno, a  sada kada sam se smirila i kada se ništa strašno nije desilo, smešno mi. Da je komšinica nije videla ona bi onako bosa otišla u prodavnicu po sladoled. Šta joj samo to palo na pamet?  Srećom do prodavnice nema da prelazi ulicu. Ne smem ni da mislim šta je sve moglo da se desi.

I tako, trudiću se da ne izlapim dok ne porastu ova naša dečurlija.

Danas nam je divan dan Anin drugi rođendan

Ponedaljak je pravi dan za nove početke. Idemo dalje. 🙂

Napravili smo tortu zajedničkim snagama, uvežbali smo rođendansku pesmicu, spremili smo najlepšu haljinicu, danas slavimo. Ana puni dve godine. 🙂 Proletelo je vreme kao dlanom o dlan. Već ume da broji, da peva, ima svoj laptop (velika ukoričena sveksa), ponekad ide u školu, sprema ručak, leti avionom, trči, maršira, igra, peva, žvrlja sveske, kopa zid, jede zemlju, ume da se brani, ali i da napada kad misli da treba. Malena bebica od 2900 grama, sada je već velika cura.

Mila moja želim ti svu sreću ovoga sveta. Želim ti da budeš zdrava i srećna. Ma znaš ti već sve šta ti mogu poželeti. Mudrice moja srećan ti rođendan. Voli te mama.

Rodila se Ana pre godinu dana

ana-markoDanas nam je divan dan, divan dan, divan dan….

Našoj Ani je prvi rođendan. Posebno sam raspoložena i srećna. Godina je proletela toliko brzo, da mi se čini da se juče rodila. Već je prava cura. Ima celih osam zuba i još neke koji se spremaju da izađu. Porasla joj kosica i već možemo da stavimo šnalu, dve. Prohodala je sa nepunih 9 meseci, tako da sada već može i da potrči za ovim većima. Bori se kao lavica i verovatno zato što žuri da ih stigne, a i da nametne svoju volju, voli da viče. Sva je na mamu. 😀 Napravili smo tortu i imaćemo goste. Pravimo žurkicu, mada je kod nas žurka svaki dan. Hvala vam svima na lepim željama. 🙂

Sva deca su fotogenična, ali da njih četvoro uhvatite u jednom kadru… to je prosto nemoguće. Bilo je lepo i veselo. Post sam počela pre žurke, a završavam ga posle žurke. Imamo i slike i snimke. Oni sada polako jedno po jedno padaju u san, a tati i meni preostaje da malo predahnemo i nazdravimo za sve njih. Živeli. 😀