Архиве блога

Celu noć i celi dan…i tako dan za danom

Ko je lud, ko nije, pojma nemam. Ja sam verovatno na dobrom putu da me proglase za skroz ludu. Ma baš me briga, a i baš bih volela da vidim ko je taj koji bi se usudio da mi udari taj pečat.

 

Znam samo da sam odvozala svoju prvu veću vožnju do Kraljeva. Iz Skele, kroz ceo Bgd pa sve do kule 4 u Kraljevu. Posle Punta na kome sam polagala, kada sam sela u Lagunu karavan kao da sam vozila svemirski brod. S obzirom da je vreme bilo u najmanju ruku grozno, sneg, poledica, rizla, čuda, nisam bila baš mnogo loša, a imala sam i odličnog suflera. Napravila sam tri greške, ali za 180 km možda i koji metar više, prva duža vožnja, pa još iz malog auta u „svemirski brod“, po meni bilo je OK, a sufler je samo jednom hteo da me ubije. 😆

Proveli smo divnu noć sa Nikolom i Dušanom u Kraljevu. Videli se i ispričali sa mojima. Otišli u KV u četvrtak, vratili se u BG u petak, poveli Marka nazad.

Što mora uvek da se vidimo?...Mi znamo da smo to mi... 🙂 Nikola, Ivana, Dušan

 

Stigli u Beograd, seli u Times Pub, čiji su vlasnici naši mnogo dobri prijatelji i tako kulaža. Ahaaaa…! Odjednom Dule naš prijatelj, skoči i kaže, pali auto, zovi vatrogasce, Turgenjeva 8. Sekund i po im je trebalo da izlete napolje.

Minuti su bili večnost, dok se nisu javili. Dejana i Mika su kroz prozor stana merdevinama sišli dole i hvala dragom Bogu da se nisu povredili i da je na kraju sve prošlo na najbolji mogući način. Naš mali heroj Mika se spustio merdevinama sa drugog sprata. Srce maleno. Žao mi je što se danas nismo družili na „Ski stazi“. Ljubi ga teta Ivana. 🙂 Ima dana, a biće i snega.

Ana i Mika

 

I naravno da tu nije bio kraj mojim mukama. Posle tri i po sata, sa decom i Edijem u neizvesnosti i čekanju u Tajmsu, moj dragi se po onom snegu pri povratku sa Banovog Brda ispred kafića na parkingu, zaglavi na santimetar do Volvoa. Ni napred, ni nazad. Znate li ko je najbolji majstor u našoj familiji? Sunce ti poljubim kad ga nisam ubila. Najbolji majstor za sve i svašta sam ja, ali za ono što je on izveo sa autom nema mu premca.

Nije bre to 5, nego manje od santimetra. Čudili se ljudi. Ja sam bila mozak akcije, a on „upravljač“. Sa Volvoa nije ni gram snega spao, tako da ne moram da pričam da ga nismo ni ogrebali. Žao mi je što nisam slikala. Toliko sam se iznervirala da sam sama izgurala celu Lagunu iz snega. Sunce ti jebem da ti jebem. Za malo ubih svog rođenog čoveka. Posle smo se smejali. „To je ta ekipa!“, a deca su se radovala „mama je najbolji majstor, svaka čast!“

I tako danas smo trebali dan da provedemo na „Ski stazi“, međutim, naša prva jutarnja kafa je prošla u čuđenju. Jutros su stigle karte Beograd-Moskva, Moskva-Kabul. Čudili smo se, jer nam je nekako taj odlazak izgledao daleko, mislili smo imamo fore bar još nedelju dana. Kad ono jok.

Dolazili su nam danas baba Ljilja, Bora, Ljubica, Lara i Nikola i dan smo proveli baš veselo u igri, pesmi, veselju i jurnjavi po kuči… ja uglavnom u istom onom čuđenju sa kojim sam pila prvu jutarnju kafu.

ujkovo dete 🙂 Nikola i Ivan

pilići...razlika između najmlađeg i najstarijeg pileta, godinu i 361 dan 🙂 Nikola, Marko, Ana i Lara

 

Od onda, do sada je prošlo…ma kao tri veka i da mi je neko u onom sanitetskom vozilu tada rekao da ću za 8 meseci istog tog čoveka pakovati na sledeće daleko putovanje, rekla bih mu da je lud. E đoka. Neću da ga pakujem, nek’ se pakuje sam. Nema teorije da mu ispeglam ni jednu jedinu majicu. Jok ja. Nema onog Nemira. Prazno, hvala Bogu. Znam da će ovog puta sve biti u najboljem redu, kao što sam prošlog puta prosto znala da neće. Zagrizli smo, a mi kad zagrizemo to je ujedeno, i ne puštamo.

Što se nekom ne desi celog života, mi preživimo za jedan vikend. Jebem ga, život ide dalje.

 

 

 

Advertisements

Postala sam vozačica :)

Za one upućene, sam naslov govori sve, a za one neupućene, danas sam položila vozački ispit.  Postala sam prava pravcata vozačica. 😀

Istina da je polaganje opet zakazano za 9 ujutru i da mi je to bio najteži deo svega, ali šta ćeš. Što se mora nije teško. 🙂 Smrzla sam se ko dupe dok su prvo polagali oni za C, ali zato da se ne bih smrzla načisto, polagala sam prva. Reko’ daj da završimo to, pa da idemo dalje.

Na svoju sreću, a i na sreću svih ostalih kandidata ovog puta onaj policajac L. što uporno traži nepostojeće znake, nije bio prisutan. Čovek je prošli put, od 28 ljudi, ladnije od leda oborio 26, tako da mi je nekako bilo mnogo lakše kad sam čula taj podatak. Takav se valjda zaguljen rodio, da nije prošlog puta pitao za znak, našao bi nešto drugo. Sada je došao policajac R.

Ovog puta je bilo desno, levo, pravo, pravo, polukružno, propusti pešaka, pretekni autobus, stani sa strane, pođi pod ručnom i nazad na poligon. Kažu izađi, izađem, kažu uđi, uđem i onda mi policajac R. kaže:

„Čime se vi bavite?“. Možda je pomislio čovek da sam taksista koji već godinama vozi bez dozvole. :mrgreen: Nema bato moj, ja kad vozim, vozim, pa se čovek naš’o zbunjen.

Pomislim, šta ja tu njemu sad da objašnjavam koješta, pa ko iz topa rekoh: „Padobranstvom.“.

Kaže: „Žao mi je padobranac, ali danas nećeš dobiti vozačku dozvolu.“, prestade da persira.

Smrče mi se. Kud ne reko’ da sam taksista? Sunce ti jebem da ti jebem, pa ako sad nisam položila nikad neću, pomislim, ali se ujedem za jezik. Gledam ko tele u njega, a on će: „Dozvolu ne možeš da dobiješ dok sutra ne uzmeš potvrdu da si položila.“ Uuuu jeee! Ovo neki duhovit policajac. Da ne poveruje čovek ima i takvih.  :mrgreen:

Kako god bilo, posle dva i po meseca završila sam još jedan veliki posao. Idemo dalje. Sad ću malo da teram našu Lagunu, a onda ću da polažem za kamion i postanem kamiondžija. Šta me boli uvo. Pustim brkove na opasno i teraj bato.

Jedan znak manje više …

Poludeo mi blog juče. Nestale sve kategorije, svi tagovi, nisam mogla ni sliku da „nakačim“ na uobičajen način. Da li se od svih onih bezobraznih reči postideo ili koji su mu drugi pundravci bili nemam pojma. Najbolje što sam mogla da uradim je da se nenerviram i ništa ne čačkam, jer koliko sam poludela 100% bih nešto zeznula. Nisam čačkala i evo ga sada sve fercera po „PeeSu“.  😀 Ovo samo onako usput. Nego…

Sećate se da „Kad porastem biću tramvaj“, odvozala sam svih 40 časova, smrklo mi se jutarnje ustajanje i odlaženje na čas. Srećom je to trajalo prih par dana, a posle toga sam vozila od 15h, 12h kako kada, neko normalnije vreme, a jok u 9 ujutru kad i pevci spavaju.  😆 Zima je ljudi, vreme za spavanje i kuliranje. Čak i naša deca ne ustaju pre 11h. Vozila sam skoro svaki dan i o čas posla odvozala obaveznu „meru“.

Test – smejurija, i nije mi stvarno jasno kako mlada, lepa, na izgled pametna deca polažu test  5-6 puta. Uradila sam ga za 5 minuta i naravno u brzini promašila jedan broj, ali uglavnom položila iz „prvke“.  🙂

Problem „divljačke“ vožnje tj. neumerenog korišćenja kvačila sam rešila kroz časove i tako danas bila spremna da izađem na polaganje vožnje. Jes’ do mojega sam bila spremna. Polaganje je zakazano za 9 ujutru.  😆

Navijem sat u 5, da bih Jovani dala sirup, jer se već par dana borimo sa neviđenom temperaturom. Prvo Marko, a sada i Jovana. Dam detetu sirup promenim zvonjavu za buđenje u odgovarajuće vreme, ali cvrc. Kako je uopšte moguće da ne čujem da je zvonio, ako je uopšte i zvonio, ne znam? U svakom slučaju u 15 do 9 ko zna zašto skočim kao oparena iz kreveta i tačno u 9 se nacrtamo na poligonu. E svaka nam čast, mom dragom i meni, a i deci, koja su sama ostala kući.

I ništa, bez jutarnje kafe i normalnog rasanjivanja završim u Puntu na poligonu. Pre nego da uđem u auto čujem od momka koji polaže četvrti put, „…e baš šteta što je došao ovaj L., jer je baš zajeban.“ Pa šta, može da bude zajeban koliko mu volja, ako znam, znam. I tako. Poligon položim i ‘ajmo bato na ulicu.

I tako teram ja levo, desno, polukružno, sve kulaža, levo, pešački, usporavanje, ležeći i onda ĐOKA. Na raskrsnici koja izlazi na ulicu kojom vozim ranije je stajalo STOP, međutim mangupi ukrali „stop“, pre nekog vremena i nema ništa. I pita me pandur L. Šta mu je koji klinac trebalo da me pita? „Ima li znak ovde ispred raskrsnice?“. Misli na ulicu kojom se mi krećemo. Znam da je u pitanju „pravilo desne strane“, jer oni iz one ulice više nemaju stop, ali šta mi bi, ko iz topa kažem „Ima.“, a nije ga bilo. Dođe mi da odem da ga postavim. 😀

Sve ostalo laganica. Dovezem do poligona, izađem, oni se unutra dogovaraju, pozovu me, uđem unutra i ništa, kaže: „Pala si. Nije tamo bilo nikakvog znaka. Imaš odličnu tehniku vožnje, ali ipak vidimo se drugi put.“ Pri tom mi predsednik komisije kaže „Bolje da ništa nisi rekla.“ i ubije me u pojam, načisto. Izbrojim do 4, kažem „u redu, hvala lepo, doviđenja“, izađem zatvorim vrata i sada se osećam ko dupe.

Popila sam kaficu, pristavila grašak za ručak, dragi mi je natočio jednu orahovaču i eto, jadam vam se. Najgore mi je što će sledeće polaganje biti tek 14. februara, a do tada, život i zdravlje dragi će otputovati i nije mi to problem, nego ću morati da idem busom na polaganje ili…  😆 ili ću lepo ko čovek da se odvezem autom. Što da ne?

Ako me uhvate bez vozačke dozvole ne gine mi 6 meseci zatvora. Ma možda ne bi bilo loše da malo odmorim, pa makar i u zatvoru. 😀 Šalim se neću to da uradim.

Neću sada da lažem da je policajac L. ovakav ili onakav. Ma svako svoj posao radi, Njegovo je da pita, a moje je da lupim, ako mi se pričinjava nepostojeći znak. Lopovi da mogu i put bi ukrali.  Nikom ništa, a i oni koji se raspituju jesam li položila kažu: „Ne bi bila normalna, da si položila iz prve.“, teše me. 😆 S obzirom da nam je svima jasno da sam potpuno normalna po nekim svojim aršinima, ne samo da se osećam ko dupe, nego me evo već isto, boli za sve ovo. Izgleda da je orahovača odradila svoje.  😆

Da smo mi živi i zdravi i kada čujete ili vidite policijski auto brzom brzinom što dalje od pešačkih prelaza, jer su mnogi kao ja, manja opasnost na ulici od njih, pojedinih. Svaka čast izuzecima.

Kad porastem biću tramvaj

Jutros sam vozila svoj prvi čas. Opet sam neki đak prvak. Možda se neki od vas i začude, ali da… ja još uvek nemam vozačku dozvolu.  Odličan sam suvozač, ma da me svako poželi. Po mojim kriterijuma sam još bolji vozač 🙂 , ali dozvolu nemam još uvek.

Mene možete da vozite kako god volite i želite, ali ne sedam sa svakim u kola. Što znači da u auto sedam sa onima za koje ocenim da umeju da me voze, tako da ne treba da se mešam u njihovu vožnju i to nikada ne činim, pa makar i da vidim da će negde da udari, ništa neću reći. „Ti voziš, ti misli.“ Umem u vrlo retkim situacijama, da upozorim vozača na brzinu, samo kada se i deca voze u autu, ali sve ostalo je stvar vozača. Ko ne ume mene da vozi taj treba ponovo da polaže. E takav sam suvozač. Teraj to brate! Ne podnosim kilave i nesnalažljive vozače, naročito u Beogradu! Tako da je i vožnja po šinama sasvim po mom ukusu, kada nikoga ne ugrožavamo. „Kad porastem, biću tramvaj.“  :whistle:

Što još nemam dozvolu? Eeee… Odvozala lane svih 40 časova, živela sam tada u Kragujevcu. Položila testove iz prve, izašla na vožnju i oboriše me ko ništa. Dobro dešava se, ALI!!! Pitam ja: „Što sam pala?“, oni kažu: „Isuviše sigurna vožnja, a i onda u onoj jednosmernoj se nisi prestrojila.“ Alooo bre gde, kada je na mestu gde sam trebala da se prestrojim, nepropisno stajao parkiran auto? „Ne, ne…pogrešila si!“. „Jesam pogrešila??? E pa dobro, doviđenja!!!“ Zalupim vrata, odem i ne videše oni mene više. Ako je budala, koja ne zna koja mu je leva, a koja desna ruka tada položio,  a ja nisam, e onda se terajte svi. Ne podnosim nepravdu, a kasnije shvatih da sve krive drine u životu, neću moći da ispravim. 😉

Od tada je prošlo još malo, pa 10 godina. Šta sam radila u međuvremenu? Kako to da za vožnju nikada nisam imala vremena? Šta mi je sve to bilo preče? Pravo da vam kažem, sve drugo i jeste bilo preče i sada posle toliko vremena i posle prvog časa vožnje mogu da vam kažem, da mi je jako drago što onda u Kragujevcu nisam položila. Jer da jesam…?

U suviše sigurnu vožnju spada, kada kandidat tj. đak, koristi kvačilo kao da je na trkama, moj slučaj, tek danas sam to shvatila. Ma jes’ baš shvatila, do mojega. Rek’o mi čovek, iskusan. Hoću da vozim kao profi vozač, a ni dozvolu nemam, 😀 šta drugo da vam pričam? Đak prvak sam. Refleks koji imam treba da eliminišem, jer se nažalost ne spremam za moto-trke. Jebi ga, sve u svoje vreme, a moto-trke… rekoh…ups…mislila sam na auto-trke, neću voziti. Mada nikad se ne zna. 😆

Čemu sva ova priča? Pa eto nešto novo se dešava, a i šta raditi u Padinskoj Skeli sa gomilom dece, Edijem starim dobrim kerićem i Reno Lagunom karavanom parkiranim ispred zgrade, a da nema ko da vas vozi? Kako nema? Ima nije da nema, ali pitanje je koliko dugo ću još imati vozača pored sebe, raspoloživog u svako doba dana i noći? Na kraju krajeva i šta pokloniti ženi za četiri godine braka, a da se takva ženetina kakva jesam, obraduje? Nisam prestala da se čudim kako smo i tri sastavili, kad ono već četiri godine prošlo. Istina je da za malo ne  ostadoh udovica, ali jebi ga umem opasna da budem, a moj dragi me ozbiljno shvatio, pa nije jadničak smeo ni da ‘mre.

Avganistan je pred nama, ludo zvuči posle svega, je l’ da? Idemo dalje tamo gde smo stali. Par meseci oporavka, mesec i po do dozvole, praznici, neka Nova Godina, zima, sneg, ko zna šta još, ali u svakom slučaju kada krenete da jedete svog slona, pojedite ga do kraja, pa ma šta da se desi u međuvremenu i ma gde da vas odvede to vaše grickanje. Prevedeno na srpski, kada krenete da jedete „govna“,  jedite ih do kraja, jer svako odustajanje je poraz. Sve krive drine nećete ispraviti, ali sam sigurna da ćete se toliko „govana“ najesti u životu da ćete se jednog dana pitati: „Sunce mu poljubim, gde stadoše sva ta „govna“?“. Ne brinite, sve u životu ima svoje mesto, pa i „govna“.

Potrudila sam se da vam ovog puta baš dam deo sebe, ako niste videli kako, ništa onda. E tako. Jebem mu sve, pa svaki put vam dam deo sebe. Ako ništa drugo ne pada mi na pamet da ikada više idem u bolnicu gradskim prevozom. 😀 Crnjak je l’ da?  :angel:  , ali kako god bilo, čovek nikad ne zna šta ga sutra čeka. Živi bili vi meni, a ako da Bog i da vas provozam malo po šinama.  😉 Šalim se, vozaću vas samo po zato obeleženim površinama, bar dok mi ne daju dozvolu.  :p