Merso, ubica s predumišljajem – Alber Kami – Stranac

Ne, neću klasično da analiziram ovo delo Albera Kamija. Ima toliko toga već napisanog i u knjigama i na internetu. Neću da pričam i pišem nešto što je već ko zna koliko puta napisano. Samo ću nešto da primetim, a nisam pronašla podatak da je neko mislio tako kao ja. Evo već drugi dan kako razmišljam o Mersou.

Stranac može uvek da se čita i svaki put drugačije da zvuči. Bar je takav slučaj sa mnom. U svim kritikama se naglašava da je Merso (glavni lik) nehotično ubio Arapina na plaži. E baš nije i to je u stvari ključno u celoj knjizi. Baš to je Kami hteo da kaže, da uvije i zavije, a da ne bude primećeno na „prvu loptu“. To je moje mišljenje koje bih branila sada u razgovoru sa profesorom, ostalim učenicima, ma i u odnosu na cenjene kritičare.

Čitali ste Stranca? Ako niste pročitajte ovo ili ovo da biste znali o čemu pričam ili u najboljem slučaju pročitajte knjigu.

Odakle meni ideja da je Merso namerno ubio Arapina? Približiću vam malo situaciju. Posle kupanja u moru, sa svojom devojkom Marijom i njihovim domaćinom te nedelje, Masonom, sa plaže odlaze na ručak u kuću. Ručaju, popiju malo vina i onda Merso, Mason i Remon (komšija i drug našeg glavnog junaka) odlaze da prošetaju plažom, dok Marija i Masonova žena ostaju kod kuće. Šetajući nailaze na dva Arapina koji su u svađi sa Remonom.

Naš glavni junak ne učestvuje u nastaloj tuči. Remon bude isečen nožem. Merso ostaje sa dve žene u kući da im ispriča šta se desilo, dok Mason i Remon odlaze kod lekara. Vraćaju se i tada Remon, kome je nožem isečena ruka i lice, želi da prošeta plažom, odbija da mu bilo ko pravi društvo. Naš junak bez obzira na sve, kreće sa njim.

Šetaju, „činilo se da Remon zna kud ide, ali verovatno to nije bilo tačno“, dugo su hodali po vrelom suncu, sve dok ponovo nisu naišli na ona dva Arapina koji su ležali na plaži. Remon vadi pištolj i pita: „Da ga smaknem?“, Merso odgovara: „On ti još ništa nije rekao. Bilo bi gadno da pucaš tek tako…Ako on ne izvadi nož, ti ne smeš da pucaš…Nemoj. Priđi mu kao čovek čoveku i daj mi taj svoj revolver. Ako se onaj drugi umeša ili ako izvadi nož, smaći ću ga ja.“ Ništa se ne dešava, gledaju se. „Pomislio sam u tom trenutku da se može i pucati i ne pucati.“ Arapi odlaze.

Vraćaju se do kućice, Mersou je užasno vruće i teško mu je da se popne stepenicama na sprat. Odlučije da se se vrati na plažu. Eto to je to! Toliko mu je vruće da nema snage da se popne jedan sprat, ali ima snage da se vrati na plažu i da nastavi da hoda?! Dan je vreo. Upekla zvezda. „Sva ova žega me je pritiskala i smetala da koračam…stezao sam zube, stiskao pesnice u džepovima na pantalonama, sav se upinjao da nadvladam sunce…Dugo sam tako išao.“

Gde je on to krenuo? Šeta po lepom danu, bez cilja? Prija mu sunce i letnji vreo dan? NE!!! Ima cilj i nada se da će sresti one Arape. „Želeo sam da ponovo čujem žubor njegove vode, (tu postoji izvor) želeo sam da pobegnem od sunca, napora i ženskog plača, želeo, najzad, da ponovo nađem hlad i mir. Ali kad sam prišao bliže, video sam da se onaj Remonov vratio…Za mene je ta stvar bila svršena i došao sam ovamo i ne misleći na nju.“ Da li?

„Čim me je video, pridigao se i stavio ruku u džep. JA SAM NARAVNO, STEGAO REMONOV REVOLVER U KAPUTU.“ Jeste li primetili tu rečenicu dok ste čitali Stranca? Kada i zašto je po tako vrućem danu, posle kupanja u moru, obukao kaput? Njegova devojka nosi belu lanenu haljinu, njegov drug plave pantalone i belu košulju sa kratikim rukavima.

Alooo, on nosi kaput na +40, pa neka je to i neki mantil, ali toliko je vruće da jedva može da se diše, a on nosi kaput, ajde neka ga nosi, malo je lud ili šta već. Zašto ga nije skinuo kada je došao do kućice, bilo mu je jako vruće i loše od žege? Zato što je u džep od kaputa stavio revolver, zato što mu je revolver trebao. Nije mu trebao da se brani, jer on je sam otišao na ono mesto gde su bili Arapi. Bez obzira što je bilo daleko i što je bilo vruće i što mu je bilo jako teško da hoda. „Već dva sata dan se nije micao, dva sata kako je bacio sirdo u okean ključalog metala.“ Dva sata kako je uzeo revolver u svoje ruke. Više od dva sata je u kaputu.

Arapin nije ustao, ležao je na suncu, samo je izvadio nož iz svog džepa, nije napao Mersoa. „Ali ovoga puta, ne pridižući se, Arapin je izvadio nož i pokazao mi ga na suncu.“ ALI OVOGA PUTA. Znači da je Merso očekivao da će biti drugačije. „Bilo je to ono isto sunce kao onog dana kad sam sahranjivao mamu i, kao i tada, bolelo me je čelo, a svi damari na njemu udarali su mi pod kožom u isti mah.“

Pucao je jednom u Arapina koji je ležao. „Stresao sam sa sebe znoj i sunce…Onda sam ispalio još četiri hica u nepomično telo u koje su se kuršumi neprimetno zabijali.“

Kada ga kasnije advokat pita zašto je to uradio, Merso ćuti. „Zašto, zašto, zašto?!“ Svaki put kada je bio u nekim čudnim situacijama, setio se svoje majke. Njegova majka je ključ cele njegove priče, njegova majka je žena koju je sahranio bez i jedne suze, njegova majka je bila neko sa kim nije imao šta da priča, nisu postojala neka lepa sećanja, samo praznina.

Nije hteo da je vidi poslednji put mrtvu u sanduku. Nije imao potrebu za tim, jer njegova majka živi u njemu, ako bi je video mrtvu to bi srušilo njegove iluzije. On živi od danas do sutra, čini se monotonim životom, ali to nije tačno. On se trudi da se uklopi, da ima devojku, da ima prijatelje, ali sve mu teško pada, jer osnova svakog života je ljubav. Ljubav koju on nije imao od svoje majke i koju nije umeo ni da primi ni da pruži, jer tako je naučen. Kada već nije dobio ljubav od one od koje je prirodno da je dobije, onda mu druga ljubav i ne treba. Svejedno mu je, hoće li se oženiti Marijom ili ne. On ne vidi nikakav značaj u tome da devojci kaže da je voli ili da to čuje od nje. On ne ume da oseća ljubav, zašto bi onda i pričao o njoj?

Jedino sećanje koje ima na oca je, opet, iz priče njegove majke. Otac je išao da gleda neko pogubljenje, a kada se vratio povraćao je. Koliko je ta žena bila očajna kada je svom detetu pričala takve priče? On ne zna nijednu drugu priču vezanu za svog oca. Oca se ne seća, nije ga nikada upoznao. Bez obzira da li je otac umro ili ih napustio, njegov jedini oslonac u životu je bila njegova majka, koju je na kraju odveo u dom za stare, jer više nije imao šta da priča sa njom.

Nije je posećivao, ali odlazi na njenu sahranu. Pitam se da je otišao dok je bila živa, da li bi taj susret isto izgledao kao i kada joj mrtvoj dolazi? Ona…zatvorena u svom „sanduku“ celog života. Ćuti, pa ćuti. Mrtva ili živa svejedno. Pred samu svoju smrt i sama u potrazi za ljubavlju, nalazi snagu da pokuša da se zbliži sa nekim, sa starim gospodinom Perezom, takođe štićenikom staračkog doma. „Na domaku smrti mama se sigurno osetila oslobođenom i spremnom da sve iznova proživi.“ Tek kada je bila sigurna da nema još puno vremena. Strah od ljubavi i čežnja za istom.

Merso zna da se ne sme ubiti čovek koji te nije napao i takav savet daje svom drugu, svestan je posledica, ali kada dolazi do pištolja on rešava da promeni dalji tok svog života. Zašto je pucao u Arapina? Jednim metkom, uplašio se, ali čemu ostala četiri hica? Kada je već ubio čoveka, sa ostala četiri hica je „ubio“ sve ono sa čim nije bio zadovoljan u svom životu. Tim činom ubio je i svoju majku i oca i društvo u kom živi i samog sebe, na kraju. „Zar ponekad svako ne poželi smrt nekog sebi dragog?“, pita se u jednom trenutku dok mu sude.

Osuđen je na smrt. „Ali svi znaju da život nije vredno živeti.“, razmišlja. „…nije važno da li će čovek umreti u tridesetoj ili u sedamdesetoj godini…“, zaključuje. Postoji mogućnost pomilovanja, ali koliko god da se nada da će biti pomilovan, sa druge strane i svejedno mu je. Umreće kad tad. Danas ili sutra, kao da je to važno?

Na kraju njegov izliv osećanja i bujica reči koje upućuje svešteniku, ne kao pokajanje, jer u Boga ne veruje, već kao olakšanje samom sebi, jer napokon se osetio dovoljno jak da kaže sve što ima, celom svetu, dolazi kao „…očišćenje od zla… i prepuštanje ravnodušnosti sveta.“. Posle toga je shvatio da mu je to bilo potrebno: „Da bi se sve konačno završilo, da se ne bih osećao toliko usamljen, ostalo mi je da poželim da na dan mog pogubljenja bude mnogo gledalaca i da me dočekaju s povicima mržnje.“.

Da li je Merso dočekao pomilovanje ili je pogubljen, ne zna se. Ostavljeno je čitaocu da sam zaključi. Da li će živeti otuđen od svih u nekom zatvoru, godinama čekajući dan svoje smrti ili će ga ubiti oni koji su mu sudili, svejedno je. To bude isto, jer on je svoj život svakako završio, ne onda kada je ubio Arapina, već onog trenutka kada je sve što misli rekao svešteniku i kada je postao svestan sebe.

On je stranac čitavom svetu, jer prihvata, da život jeste jednostavan i ne komplikuje ga bez nekog cilja. Svi ljudi negde u sebi imaju potrebu da budu voljeni. Ako im još u detinjstvu ta potreba ne bude ispunjena, onda im je zaista svejedno šta ih čeka u životu. Svojim prilagođavanjem situacijama, ostaju stranci ostalim ljudima i tu pomoći nema. Neće ih nikada shvatiti i prihvatiti. Privićiće se na sve u svojoj potrazi. Čini se da čovek zaista može i u „sanduku“ da živi.

Advertisements

Posted on 20/02/2010, in Boje su u nama, SVAŠTA NEŠTO and tagged , , , , , , , , . Bookmark the permalink. 22 коментара.

  1. Sunce? Znaš… ima već trista godina kako sam čitao ovaj roman. Polako ga zaboravljam i moraću ponovo da čitam. Inače, dugačak ti je tekst! No, šta misliš o čoveku koji ide ulicom i padne mu na glavu saksija! Podosta toga treba da se uklopi da se baš tako dogodi a ne drugačije! Lepi pozdravi!

    Свиђа ми се

  2. Stevo iskreno rečeno tekst sam pre svega pisala sebi, pa onda nekome koga ne mrzi da pročita. 😉 Kako god bilo na +40 nositi kaput, me je pomerilo s mesta. 😀

    Свиђа ми се

  3. Zaboravila sam sve, a znam da sam citala daaavnoo, i ovo sto si zapazila ima smisla, ne secam se da li je jos neko to zapazio… 🙄

    Свиђа ми се

  4. Lele, beše taj Stranac lektira pre 17-ak godina, a znaš valjda sa kolikom smo voljom čitali „ono što se mora obavezno pročitati“. I što znadoh, zaboravih, moraću da obnavljam gradivo. A i kasno mi za filozofiranje. Vratiću se ovih dana da pročitam još koji put tekst, pa možda kažem i nešto pametno 😀

    Свиђа ми се

  5. Joooj, ja se uopste ne secam te knjige… Samo znam da mi je bila teska kada sam je citala, od samog pocetka me nervirao taj glavni lik… Morala bih da procitam ponovo, jer ne znam uopste o cemu se radi…

    Свиђа ми се

  6. Zelena verovatno da jesu i drugi to primetili, a pitala sam se da li je možda i stvar u prevodu. Ne bi smeo prevodilac toliko da pogreši. 🙂

    Свиђа ми се

  7. Danijela šta to pričaš, to je lektira od prošle godine, kakvih crnih 17. :mrgreen:

    Свиђа ми се

  8. Breskvice verovatno ti sada neće biti tako teška. 😉

    Свиђа ми се

  9. Mislim da treba malo vise o filozofiji egzistencijalizma da znas, s obzirom da je Kami pripadao toj orjentaciji.
    Upravo sustina celog romana i jeste u Suncu kao vrsti egzistencijalne nelagodnosti, a cela filozofija egzistencijalizma bazirana je na vrsti relativnosti.
    Na kraju, imas i ,,Mit o Sizifu“, Kamijev vlastiti komentar ,,Stranca“.

    Nemas bas nikakvu osnovu, osim sunca i kaputa, a oni su, kao sto rekoh, na simbolickom planu upravo suprotno od onog sto ti pokusavas da kazes – predumisljaj bi prosto bilo nesto neimanentno egzistencijalistickoj paradigmi

    Свиђа ми се

  10. cestitam,mene si ,iskreno, odusevila svojim zapazanjima i interpretacijom romana!

    Свиђа ми се

  11. Hvala Madam Butterfly na ovakvom komentaru, napokon neko ko razume jednostavnost mog razmišljanja u vezi ovog romana. U stvari sve je u životu jednostavno, samo mi ljudi mnogo komplikujemo. 🙂

    Свиђа ми се

  12. Znas sta 🙂 onaj njegov kaput 😆 udario mi je u mozak kad sam procitala 😀 :woot: uzas 😀 hehe
    E odlicno si napisala… 🙂 sada radim Stranca i slazem se sa tobom u potpunosti… i ja sam pomislila na taj nedostatak ljubavi u detinjstvu i to revolver u kaputu a bilo mu vruce i sunce je mnogo peklo… 🙂 i da onim zapazanjem: prvim pucnjem ubio majku,drugim oca, trecim drustvo, i cetvrtim sebe si me odusevila 🙂 slazem se u potpunosti… ^_^
    POZZ :whistle:

    Свиђа ми се

  13. Anice možeš samo da ga zamisliš u kaputu po toj vrućinčini. 😆 Meni se smrklo. xD

    Свиђа ми се

  14. Upravo pisem seminarski rad o Strancu pa naleteh na tvoj tekst 😉 I moram da kazem da se ne slazem sa tobom, Merso ni u kom slucaju nije ubio Arapina s predumisljajem (pa on je sam uzeo revolver od Remona kako ga ovaj ne bi ubio), a sto se tice kaputa, na francuskom je to ‘veston’, verovatno si citala los prevod… 😉 gresis i sto se tice toga da nista nije osecao prema svojoj majci, on nije bezosecajan, voleo ju je-procitaj opet kraj romana pazljivo, gde on kaze da niko nema pravo da place za njom, jer je bila srecna i slobodna da od pocetka sve prozivi… ne pisem sve ovo kako bih te kritikovala, nego zato sto sam i sama do skoro bila u zabludi, tek kada sam procitala roman u originalu, razumela sam neke detalje 😉 tek tada roman dobija svoj smisao i postaje fantastican! pozz 😉

    Свиђа ми се

  15. Čim me ugledao, pripodigao se i turio ruku u džep pa sam,
    naravno, stegnuo Raymondov revolver u džepu na kaputu.
    Zatim se on ponovo izvalio, ali nije izvadio ruke iz džepa……
    Evo ovo je tačno napisano u knjizi bar u ovoj iz koje sam ja čitala 😯 . Znači ipak je bio u kaputu ❗

    Свиђа ми се

  16. Devojko, znacii, imamo skoro isto tumacenje. 🙂 Ovaj text je cisto savrsenstvo 🙂

    Свиђа ми се

  17. Odusevljena sam tvojim zapazanjem.. 🙂 😆

    Свиђа ми се

  18. Moram priznati da se sa ne slazem bas sa tvojim misljenjem.
    Slazem se sa ovim “Stranac može uvek da se čita i svaki put drugačije da zvuči“ citala sam ga par puta i svaki put sam zapazila nesto cemu u predhodnom citanju nisam pridavala znacaj… Ne slazem se da se namerno vratio kod stena kako bi ubio Arapina…jer i sam u romanu kaze “ Za mene je sve to bila svrsena stvar i dosao sam ovamo ne misleci vise ma to. “
    “On se trudi da se uklopi, da ima devojku, da ima prijatelje, ali sve mu teško pada, jer osnova svakog života je ljubav.“ Po mom misljenju on se uopste ne trudi da se uklopi…jer ako nisi primetila kroz celi roman on je za sve nezainteresovan i uvek mu je svejedno… kada mu Remon kaze „sada si mi pravi prijatelj “ on govori kako mu je svejedno da li mu je prijatelj…tak oda bas i ne deluje da se trudi oko uklapanja,oko sticanja prijatelja.
    I pominjes kako nema nikakve uspomene na oca…ali ako malo pazljivije procitas roman videces da proslost za njega skoro i ne postoji….svega dva, tri puta nam prica o dogadjajima u proslosti.. uglavnom se fokusira na sadasnjos i buducnost jer smatra da ne vredi secati se proslosti. Isto tako roman je pisan u prvom licu, nama sam Merso govori o sebi…sto u jednu ruku objasnjava zasto ne prica o osecanjima kada je sahranjivao majku…jer smatra da to ne treba zapisivati…to je njegovo, to se tice samo njega.

    Свиђа ми се

  19. svaka cast, slazem se sa svim sto si napisala, samo ne sa jednom tezom, a to je: ubica sa predumisljajem! Ja mislim da on definitivno to nije bio, i ima mnogo cinjenica koje to dokazuju…ostalo je savsrseno! :p

    Свиђа ми се

  20. Svaka cast!

    Свиђа ми се

  21. Svaka cast na ovakvom zapazanju. Roman sam citala pre 2 mjeseca ali mi sad treba za odgovaranje i bas si mi pimogla da shvatim skroz. 🙂

    Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s