Uspeh ili neuspeh…

Šta se dogodi, dogodi se. Jedino što možemo držati pod kontrolom je naša reakcija na sve što nam se događa. Usponi i padovi su sastavni deo života. Naravno da su uspesi oni koji nam donose zadovoljstvo i radost, ali su i neuspesi oni koji nam mogu doneti zadovoljstvo, jer su odlični za čeličenje nerava.

U suštini se u životu nikada nisam nešto posebno razočaravala. Prihvatala sam stvari onakvim kakve one jesu. Nisam ih čak ni posebno analizirala, jednostavno sam ih prihvatala. Kakva sam ja onda to osoba? Ja se i ne sećam svojih razočarenja? Da li to onda znači da ih možda nije ni bilo? Ma bilo ih je sigurno, ali ih jednostavno „uključim“ u svoj život, naučim nešto, možda čak i nesvesno i nastavim dalje.

Izgleda da je sve to tako zato što nikada ništa ne očekujem.  Sve što radim, radim najbolje što umem, mogu i znam, ali ne očekujem da zauzvrat nešto dobijem. Ne oslanjam se na druge, a drugi ljudi su oni koji nas najviše mogu razočarati. Više od nekih drugih stvari.

Kao prirodna reakcija kada nas neko povredi na neki način, razočara i izneveri jeste ili da mu oprostimo ili da se okrenemo i odemo od takve osobe. Kada nekome stalno imate nešto opraštati, onda se zapitajte šta ta osoba u opšte traži u vašem životu? Veliki ljudi praštaju, mali čekaju da im bude oprošteno.

Ako se u nešto uložite svim svojim mogućnostima, srcem, dušom i velikom željom, uspeh je zagrantovan. Kakav takav, koliki toliki, ali uspeh je uspeh i vaš je. Kada to nešto radite iz ljubavi, onda je sam posao na tome veliki uspeh, jer nam donosi zadovoljstvo.

Ako od sutra odlučim, da naslikam remek delo, a pojma nemam da slikam. Samo nabavljanje boja, platna, četkica, sam rad na tom „delu“ meni će doneti zadovoljstvo. Kada završim svoju sliku, to će biti moj uspeh i biću neizmerno srećna. To što to moje delo neće imati neku vrednost, što će možda biti smešno i nespretno urađeno, neće me sprečiti da ga uramim i okačim na svoj zid. To je moj uspeh, meni je donelo zadovoljstvo i baš me briga šta drugi misle o tome. To su te sitne stvari koje donose sreću, lepotu, snagu i samopouzdanje.

Ako se u nešto uložim u nadi da će mi to doneti neku finansijsku korist, a onda na kraju ne ispadne onako kako sam se nadala. Znači neko ne smatra da to što sam uradila vredi toliko, koliko ja cenim, već manje. E i za to me baš briga. To opet nije neuspeh. Otićiću dalje gde će umeti i znati da cene moj rad i trud ili ću ostati tu gde jesam i dozvoliti da me prave budalom. To je opet sve stvar izbora svakog pojedinca.

Najiskrenije mi nikada neće biti jasno kako ljudi mogu da rade posao na kom nisu zadovoljni svojom platom ili statusom koji zauzimaju ili mrze svoj posao. Stvarno to ne razumem. Zašto se ljudi plaše da za sebe pronađu ono što vole, što im odgovara, mesto gde će ih ceniti i gde će biti plaćeni adekvatno.

Ljudi će vas ceniti, voleti i poštovati onoliko koliko ste spremni da cenite, volite i poštujete sebe. Nema tu mnogo filozofiranja. Tako je oduvek bilo i tako će ostati. „Šta mi vredi što ja volim i cenim sebe, kada to drugi ne čine? Šta mi vredi što sam odličan u svom poslu, kada moj poslodavac to ne vidi i ne plaća me koliko treba? …“ Sve je to tačno, ali je i tačno da ima još ljudi i još poslodavaca. Ma jeste li se vi usudili do sada da naslikate svoje „remek delo“?