Архиве блога

Šta posle svega?

Šta ćemo onda, kada mi srce prepukne? Puf…Tras…Cangr… Koliko toga se sakupilo u tom mom malenom „srcetu“? Ko će meni da pomogne da sve to razvrstam, da napokon neke stvari shvatim, uhvatim i doznam, a tiču se njega? Srca mog.

Niko, sem mene same. Znam da se tu unutra krije nešto nedokučivo, što nema veze sa životom i ljubavlju. Nešto samo moje, što ne dam nikom. Ne zato što neću, rado bih dala, ali ne znam šta je to, a kako dati nešto kada ne znaš šta bi dao?

Oni „pametni“ kažu: „Zamislite sebe mrtvog u kovčegu, šta biste želeli da kažu o vama oni koji ostaju? Živite sa tom mišlju.“ Hoće da nam kažu da živimo tako da nam sutra niko na grob ne pljune.

Znam šta želim nad svojim mrtvim beživotnim telom, koje leži u kovčegu da kažu oni koji su me voleli. „Bila je baš nedokučiva…čudo jedno, koje smo voleli, a čak i ne znamo zašto.“ Ništa takva jedna rečenica ne govori, ali meni znači. Razumeli smo se oni i …ja koja je otišla. 😉

Advertisements

APEL za pomoć Svetlani Kukić

I tako. Odgledam juče prilog, a danas pročitam ovo i ovo i znate šta, stvarno smo srećni. Ne mogu ništa da pišem, možda sutra, možda za dan dva, tužna sam i sluđena, ali ću dati sebi slobodu da iskopiram post koji je postavila Drvena, jer ništa pametno ne umem da kažem. Duša me zabolela.

„Svako od nas, kao najlepši period života, pamti detinjstvo. Mislim da nam je letnji raspust uvek bio posebno drag, jer smo imali ceo dan na raspolaganju samo za igru. Sećam se, ustanem nešto pre devet i brrrzo strpam sendvič u usta i već sam napolju. A iza zgrade livada (tada nam je bila ooogromna) i drveće pitomog kestena. Pa igrarije do ručka, onda odmor ili spavanjac i posle 17h opet napolje.

Tada smo se igrali zmurke uglavnom ili ‘partizana i Nemaca’, pa niko nije hteo da bude Nemac, te smo se igrali Indijanaca i kauboja. Pa šetnja po bankinama, a ko izgubi ravnotežu i stane pored kaže: “Zeka pije vodice”. Sećanja mi neprimetno vraćaju osmeh i dok sećanja zapisujem se smešim.

No, surova realnost je uozbiljila moje lice. Ako nešto ne učinimo, jedanaestogodišnja devojčica iz Beograda, Svetlana Kukić, neće doživeti period u kom će moći da se seća. Ceca, kako je drugarice zovu, boluje od teškog oblika anemije, zbog koje joj se gvožđe taloži u vitalnim organima, što može biti vrlo opasno.

Cecin brat je prošle godine umro od iste bolesti i dete zna da je, ako se nešto ne preduzme, očekuje ista sudbina. Lek postoji, ali je veoma skup za njene roditelje. Količina za dve godine, koliko treba da traje Cecina terapija, košta 50 000 eura. To je mnogo novca za njene roditelje, ali nije mnogo za sve nas. Znate da svaki dinar znači, zato se odreknite današnjeg sladoleda/kutije cigareta/pića u gradu/čokolade i pomozite ovoj devojčici da dobije nadu za bolje sutra.

Ulepšajmo Cecino detinjstvo, izbrišimo osmosatovne trasfuzije iz njenog života i pomozimo joj da se više ne umara od bolesti!“ Izvor: Drveni Advokat

Nemoguće da ništa ne možemo da učinimo za malu Cecu. Naše malo njoj može značiti život.

Komercijalna banka AD Beograd

TEKUĆI RAČUN:
205-9001012298160-46

Svrha uplate: Pomoć za Svetlanu Kukić

Merso, ubica s predumišljajem – Alber Kami – Stranac

Ne, neću klasično da analiziram ovo delo Albera Kamija. Ima toliko toga već napisanog i u knjigama i na internetu. Neću da pričam i pišem nešto što je već ko zna koliko puta napisano. Samo ću nešto da primetim, a nisam pronašla podatak da je neko mislio tako kao ja. Evo već drugi dan kako razmišljam o Mersou.

Stranac može uvek da se čita i svaki put drugačije da zvuči. Bar je takav slučaj sa mnom. U svim kritikama se naglašava da je Merso (glavni lik) nehotično ubio Arapina na plaži. E baš nije i to je u stvari ključno u celoj knjizi. Baš to je Kami hteo da kaže, da uvije i zavije, a da ne bude primećeno na „prvu loptu“. To je moje mišljenje koje bih branila sada u razgovoru sa profesorom, ostalim učenicima, ma i u odnosu na cenjene kritičare.

Čitali ste Stranca? Ako niste pročitajte ovo ili ovo da biste znali o čemu pričam ili u najboljem slučaju pročitajte knjigu.

Odakle meni ideja da je Merso namerno ubio Arapina? Približiću vam malo situaciju. Posle kupanja u moru, sa svojom devojkom Marijom i njihovim domaćinom te nedelje, Masonom, sa plaže odlaze na ručak u kuću. Ručaju, popiju malo vina i onda Merso, Mason i Remon (komšija i drug našeg glavnog junaka) odlaze da prošetaju plažom, dok Marija i Masonova žena ostaju kod kuće. Šetajući nailaze na dva Arapina koji su u svađi sa Remonom.

Naš glavni junak ne učestvuje u nastaloj tuči. Remon bude isečen nožem. Merso ostaje sa dve žene u kući da im ispriča šta se desilo, dok Mason i Remon odlaze kod lekara. Vraćaju se i tada Remon, kome je nožem isečena ruka i lice, želi da prošeta plažom, odbija da mu bilo ko pravi društvo. Naš junak bez obzira na sve, kreće sa njim.

Šetaju, „činilo se da Remon zna kud ide, ali verovatno to nije bilo tačno“, dugo su hodali po vrelom suncu, sve dok ponovo nisu naišli na ona dva Arapina koji su ležali na plaži. Remon vadi pištolj i pita: „Da ga smaknem?“, Merso odgovara: „On ti još ništa nije rekao. Bilo bi gadno da pucaš tek tako…Ako on ne izvadi nož, ti ne smeš da pucaš…Nemoj. Priđi mu kao čovek čoveku i daj mi taj svoj revolver. Ako se onaj drugi umeša ili ako izvadi nož, smaći ću ga ja.“ Ništa se ne dešava, gledaju se. „Pomislio sam u tom trenutku da se može i pucati i ne pucati.“ Arapi odlaze.

Vraćaju se do kućice, Mersou je užasno vruće i teško mu je da se popne stepenicama na sprat. Odlučije da se se vrati na plažu. Eto to je to! Toliko mu je vruće da nema snage da se popne jedan sprat, ali ima snage da se vrati na plažu i da nastavi da hoda?! Dan je vreo. Upekla zvezda. „Sva ova žega me je pritiskala i smetala da koračam…stezao sam zube, stiskao pesnice u džepovima na pantalonama, sav se upinjao da nadvladam sunce…Dugo sam tako išao.“

Gde je on to krenuo? Šeta po lepom danu, bez cilja? Prija mu sunce i letnji vreo dan? NE!!! Ima cilj i nada se da će sresti one Arape. „Želeo sam da ponovo čujem žubor njegove vode, (tu postoji izvor) želeo sam da pobegnem od sunca, napora i ženskog plača, želeo, najzad, da ponovo nađem hlad i mir. Ali kad sam prišao bliže, video sam da se onaj Remonov vratio…Za mene je ta stvar bila svršena i došao sam ovamo i ne misleći na nju.“ Da li?

„Čim me je video, pridigao se i stavio ruku u džep. JA SAM NARAVNO, STEGAO REMONOV REVOLVER U KAPUTU.“ Jeste li primetili tu rečenicu dok ste čitali Stranca? Kada i zašto je po tako vrućem danu, posle kupanja u moru, obukao kaput? Njegova devojka nosi belu lanenu haljinu, njegov drug plave pantalone i belu košulju sa kratikim rukavima.

Alooo, on nosi kaput na +40, pa neka je to i neki mantil, ali toliko je vruće da jedva može da se diše, a on nosi kaput, ajde neka ga nosi, malo je lud ili šta već. Zašto ga nije skinuo kada je došao do kućice, bilo mu je jako vruće i loše od žege? Zato što je u džep od kaputa stavio revolver, zato što mu je revolver trebao. Nije mu trebao da se brani, jer on je sam otišao na ono mesto gde su bili Arapi. Bez obzira što je bilo daleko i što je bilo vruće i što mu je bilo jako teško da hoda. „Već dva sata dan se nije micao, dva sata kako je bacio sirdo u okean ključalog metala.“ Dva sata kako je uzeo revolver u svoje ruke. Više od dva sata je u kaputu.

Arapin nije ustao, ležao je na suncu, samo je izvadio nož iz svog džepa, nije napao Mersoa. „Ali ovoga puta, ne pridižući se, Arapin je izvadio nož i pokazao mi ga na suncu.“ ALI OVOGA PUTA. Znači da je Merso očekivao da će biti drugačije. „Bilo je to ono isto sunce kao onog dana kad sam sahranjivao mamu i, kao i tada, bolelo me je čelo, a svi damari na njemu udarali su mi pod kožom u isti mah.“

Pucao je jednom u Arapina koji je ležao. „Stresao sam sa sebe znoj i sunce…Onda sam ispalio još četiri hica u nepomično telo u koje su se kuršumi neprimetno zabijali.“

Kada ga kasnije advokat pita zašto je to uradio, Merso ćuti. „Zašto, zašto, zašto?!“ Svaki put kada je bio u nekim čudnim situacijama, setio se svoje majke. Njegova majka je ključ cele njegove priče, njegova majka je žena koju je sahranio bez i jedne suze, njegova majka je bila neko sa kim nije imao šta da priča, nisu postojala neka lepa sećanja, samo praznina.

Nije hteo da je vidi poslednji put mrtvu u sanduku. Nije imao potrebu za tim, jer njegova majka živi u njemu, ako bi je video mrtvu to bi srušilo njegove iluzije. On živi od danas do sutra, čini se monotonim životom, ali to nije tačno. On se trudi da se uklopi, da ima devojku, da ima prijatelje, ali sve mu teško pada, jer osnova svakog života je ljubav. Ljubav koju on nije imao od svoje majke i koju nije umeo ni da primi ni da pruži, jer tako je naučen. Kada već nije dobio ljubav od one od koje je prirodno da je dobije, onda mu druga ljubav i ne treba. Svejedno mu je, hoće li se oženiti Marijom ili ne. On ne vidi nikakav značaj u tome da devojci kaže da je voli ili da to čuje od nje. On ne ume da oseća ljubav, zašto bi onda i pričao o njoj?

Jedino sećanje koje ima na oca je, opet, iz priče njegove majke. Otac je išao da gleda neko pogubljenje, a kada se vratio povraćao je. Koliko je ta žena bila očajna kada je svom detetu pričala takve priče? On ne zna nijednu drugu priču vezanu za svog oca. Oca se ne seća, nije ga nikada upoznao. Bez obzira da li je otac umro ili ih napustio, njegov jedini oslonac u životu je bila njegova majka, koju je na kraju odveo u dom za stare, jer više nije imao šta da priča sa njom.

Nije je posećivao, ali odlazi na njenu sahranu. Pitam se da je otišao dok je bila živa, da li bi taj susret isto izgledao kao i kada joj mrtvoj dolazi? Ona…zatvorena u svom „sanduku“ celog života. Ćuti, pa ćuti. Mrtva ili živa svejedno. Pred samu svoju smrt i sama u potrazi za ljubavlju, nalazi snagu da pokuša da se zbliži sa nekim, sa starim gospodinom Perezom, takođe štićenikom staračkog doma. „Na domaku smrti mama se sigurno osetila oslobođenom i spremnom da sve iznova proživi.“ Tek kada je bila sigurna da nema još puno vremena. Strah od ljubavi i čežnja za istom.

Merso zna da se ne sme ubiti čovek koji te nije napao i takav savet daje svom drugu, svestan je posledica, ali kada dolazi do pištolja on rešava da promeni dalji tok svog života. Zašto je pucao u Arapina? Jednim metkom, uplašio se, ali čemu ostala četiri hica? Kada je već ubio čoveka, sa ostala četiri hica je „ubio“ sve ono sa čim nije bio zadovoljan u svom životu. Tim činom ubio je i svoju majku i oca i društvo u kom živi i samog sebe, na kraju. „Zar ponekad svako ne poželi smrt nekog sebi dragog?“, pita se u jednom trenutku dok mu sude.

Osuđen je na smrt. „Ali svi znaju da život nije vredno živeti.“, razmišlja. „…nije važno da li će čovek umreti u tridesetoj ili u sedamdesetoj godini…“, zaključuje. Postoji mogućnost pomilovanja, ali koliko god da se nada da će biti pomilovan, sa druge strane i svejedno mu je. Umreće kad tad. Danas ili sutra, kao da je to važno?

Na kraju njegov izliv osećanja i bujica reči koje upućuje svešteniku, ne kao pokajanje, jer u Boga ne veruje, već kao olakšanje samom sebi, jer napokon se osetio dovoljno jak da kaže sve što ima, celom svetu, dolazi kao „…očišćenje od zla… i prepuštanje ravnodušnosti sveta.“. Posle toga je shvatio da mu je to bilo potrebno: „Da bi se sve konačno završilo, da se ne bih osećao toliko usamljen, ostalo mi je da poželim da na dan mog pogubljenja bude mnogo gledalaca i da me dočekaju s povicima mržnje.“.

Da li je Merso dočekao pomilovanje ili je pogubljen, ne zna se. Ostavljeno je čitaocu da sam zaključi. Da li će živeti otuđen od svih u nekom zatvoru, godinama čekajući dan svoje smrti ili će ga ubiti oni koji su mu sudili, svejedno je. To bude isto, jer on je svoj život svakako završio, ne onda kada je ubio Arapina, već onog trenutka kada je sve što misli rekao svešteniku i kada je postao svestan sebe.

On je stranac čitavom svetu, jer prihvata, da život jeste jednostavan i ne komplikuje ga bez nekog cilja. Svi ljudi negde u sebi imaju potrebu da budu voljeni. Ako im još u detinjstvu ta potreba ne bude ispunjena, onda im je zaista svejedno šta ih čeka u životu. Svojim prilagođavanjem situacijama, ostaju stranci ostalim ljudima i tu pomoći nema. Neće ih nikada shvatiti i prihvatiti. Privićiće se na sve u svojoj potrazi. Čini se da čovek zaista može i u „sanduku“ da živi.

Okrenimo svet

Ovaj post jedne meni jako drage osobe, mi već par dana stoji tako otvoren. Mogla sam odmah da dam odgovor, ali nekako bi bio površan. Tako ozbiljno pitanje, traži i ozbiljno razmišljanje i odgovor, a i nekako sam tako raspoložena ovih dana.

Svi mi, se bar ponekad pitamo, čemu sve ovo? Što da živimo, kada ćemo svakako umreti? Što da stvaramo, rađamo, što da postojimo? Pravde nema, stradaju, umiru i nedužni?

Svako ima drugi odgovor. Neko živi za decu, nekome je smisao života ljubav, nekome umetnost, neko smatra da je smisao uživati. Ljudi smo, pa svako ima svoj način da svoj život učini podnošljivijim i smislenim.

Svaki put kada upoznamo neku osobu, samim tim menjamo i svoj i život te osobe. Dovoljno je samo i rukovanje. Prosto zastajanje za sekund, menja tok stvari, tok života. Zamisli koliko toga onda menja samo jedna napisana knjiga. Knjiga koju će pročitati neko, sutra, ko zna kada. Zamisli samo koliko tek onda stvari može da promeni nečije rođenje, nečija smrt. Sve ima svoju svrhu, svako rukovanje, svako prosto „dobar dan“. Ništa nije slučajno.

Zašto govoriti o 500 000 godina, kad je za nas i 100 godina mnogo. Kad kažemo 100 godina, pa razmislimo malo… ni 50 nije malo. 50 godina je duplo od 25. Kada neko ima 25, to je već zrela i lepa mladost. Sa malo sreće doživimo dvadesetpetu. Čas posla o razmišljanju o 500 000 godina, dođemo na 25 ili 5… ili na prva ili poslednja 3 dana života. Na trenutak. Trenutak rađanja ili trenutak smrti. Iz života niko nije izašao živ.

Svrha je da to, dok si živ…budeš ŽIV! Svrha je da taj period dok jesi živ ispuniš najbolje što umeš. Makar to bilo i nezamislivo kratko. Kada bi nam neko sutra rekao da imamo još mesec dana života, kako bi iskoristili to vreme? Da li bi sebe mučili pitanjem, „šta je svrha mog života?“ ili bi iskoristili svaki trenutak da živite? Prosto i jednostavno. Svako od nas ostavi trag. Neizbrisiv. Makar postojali na ovoj planeti i 15 sekundi, makar umrli na rođenju, sigurno je da ćemo ostaviti trag. Patiće za nama, ako ništa drugo. Neću da ulazim u to, kako i koliko menjamo sve oko sebe samim svojim postojanjem. Prestaću da pišem blog, jer sam postala površna.

Zamislite sebe u mrtvačkom sanduku, kako nepomično i nemoćno ležite. Što ste uradili, uradili ste. Nema više ništa što biste pružili drugima. Šta biste voleli da tada kažu o vama, tu, nad vašim mrtvim telom? Pitanje na koje ne smeju svi da odgovore, scena koju ne smeju svi da zamisle.

Još davno sam rekla i sigurna sam da ću uspeti. Između svog prvog i svog poslednjeg dana života, želim da okrenem svet naopačke, da učinim nešto što nikada niko pre nije, neće se možda ni znati da sam to ja uradila, ali sam sigurna da će svet naopako stajati onoga dana kada budem otišla, srećna i nasmejana. Pitate se kako? Jednostavno, možda zastanem na trenutak, pružim nekom ruku, kažem nekom reč, dam nekom podstrek da uspe, da napreduje, da odustane od sulude misli ili da svoju ideju sprovede u delo. Bilo šta, bilo kome. Moj život ima smisao, samim mojim postojanjem. Tako i vaš. Svrha života može biti i samo jedan trenutak koji vam se možda sada čini nevažan. Sve je važno.