Архиве блога

APEL za pomoć Svetlani Kukić

I tako. Odgledam juče prilog, a danas pročitam ovo i ovo i znate šta, stvarno smo srećni. Ne mogu ništa da pišem, možda sutra, možda za dan dva, tužna sam i sluđena, ali ću dati sebi slobodu da iskopiram post koji je postavila Drvena, jer ništa pametno ne umem da kažem. Duša me zabolela.

„Svako od nas, kao najlepši period života, pamti detinjstvo. Mislim da nam je letnji raspust uvek bio posebno drag, jer smo imali ceo dan na raspolaganju samo za igru. Sećam se, ustanem nešto pre devet i brrrzo strpam sendvič u usta i već sam napolju. A iza zgrade livada (tada nam je bila ooogromna) i drveće pitomog kestena. Pa igrarije do ručka, onda odmor ili spavanjac i posle 17h opet napolje.

Tada smo se igrali zmurke uglavnom ili ‘partizana i Nemaca’, pa niko nije hteo da bude Nemac, te smo se igrali Indijanaca i kauboja. Pa šetnja po bankinama, a ko izgubi ravnotežu i stane pored kaže: “Zeka pije vodice”. Sećanja mi neprimetno vraćaju osmeh i dok sećanja zapisujem se smešim.

No, surova realnost je uozbiljila moje lice. Ako nešto ne učinimo, jedanaestogodišnja devojčica iz Beograda, Svetlana Kukić, neće doživeti period u kom će moći da se seća. Ceca, kako je drugarice zovu, boluje od teškog oblika anemije, zbog koje joj se gvožđe taloži u vitalnim organima, što može biti vrlo opasno.

Cecin brat je prošle godine umro od iste bolesti i dete zna da je, ako se nešto ne preduzme, očekuje ista sudbina. Lek postoji, ali je veoma skup za njene roditelje. Količina za dve godine, koliko treba da traje Cecina terapija, košta 50 000 eura. To je mnogo novca za njene roditelje, ali nije mnogo za sve nas. Znate da svaki dinar znači, zato se odreknite današnjeg sladoleda/kutije cigareta/pića u gradu/čokolade i pomozite ovoj devojčici da dobije nadu za bolje sutra.

Ulepšajmo Cecino detinjstvo, izbrišimo osmosatovne trasfuzije iz njenog života i pomozimo joj da se više ne umara od bolesti!“ Izvor: Drveni Advokat

Nemoguće da ništa ne možemo da učinimo za malu Cecu. Naše malo njoj može značiti život.

Komercijalna banka AD Beograd

TEKUĆI RAČUN:
205-9001012298160-46

Svrha uplate: Pomoć za Svetlanu Kukić

Advertisements

Neka sećanja

Rođena sam u, za mene najlepšem gradu na svetu, u Kraljevu. Svaki grad u kom se bilo ko rodi je za njega najlepši na svetu, ali o Kraljevu reči hvale imaju i oni koji samo zastanu u njemu. Kraljevo je za mene centar sveta.

Dakle rođena sam u centru sveta, 17. juna, 1974. godine. Bio je ponedeljak, tačno podne. Kada je sunce tog dana dostiglo najvišu tačku na nebu, rodila se devojčica dugačka 52 cm i teška 2700 g. Kažu da mi se tata najviše obradovao, drugo dete i opet devojčica. Babica se prosto začudila, tolikoj njegovoj radosti, jer ipak ovo je ovde Balkan i sve tate više vole mušku decu. Kad ono jok. Čovek pošandrcao.

Moja starija sestra je bila razočarana. Malu četvorogodišnju devojčicu su babe, tetke, strine ubedile da će da dobije brata. Nije tada mogla da zna koliko treba da bude srećna što je dobila mene za sestru. Sada posle toliko godina se iskreno radujemo, što imamo jedna  drugu.

Majka kao i svaka druga dobra majka, bila je presrećna što je rodila živo, pravo, zdravo dete. Rodila ga majka.

Svojih prvih 10 godina života, živela sam sa roditeljima i sestrom u podstanarskoj kući koja se nalazila skoro u centru grada. Imali smo, za mene tada, najveće prostrano dvorište u celom gradu, koje je meni zaista bilo centar sveta.

Tu sam naučila sve što dete u svojoj prvoj deceniji života treba da nauči i zna. Bila sam i mirno i živahno dete, odjednom. Kažu da je bilo dovoljno da budem suva i sita i da se ne čujem. Mislim da su u suštini svima nama malo zbrkana sećanja iz ranog detinjstva.

Najdraža uspomena mi je sećanje na mog Komšiju Ljubinka. On je bio deda koji je živeo sa svojom ženom u kući koja je zidom bila spojena sa našom kućom. Pošto su i mama i tata radili, a ja nisam išla u obdanište, čuvala sam se sama.

Ne mogu da kažem tačno sa koliko sam godina počela da ostajem sama kod kuće. Recimo da je to sa 4 godine, da ne kažem i manje, da ne preteram. Pokušavale su da me čuvaju mamina maćeha, tetka i tatina tetka, tj. neka baba, ali to nije išlo.

Volela sam da ostajem sama kod kuće. Maminu maćehu baš nisam volela, ne znam zašto? Tada i nisam znala da ona nije prava majka mojoj mami, jednostavno kao i svako dete osećala sam da tu nema baš neke ljubavi.

Kod tatine tetke tj. kod te moje babe sam isto imala veliko dvorište, blizu su živeli i bilo je puno dece, ali ni tu mi nije bilo lepo. Mislim da samo ta baba i ta tetka, njena ćerka znaju zašto nisam volela da ostajem kod njih. Deca su čudo.

Ujutru mama i tata odlaze na posao, sestra u školu. Mama mi spremi doručak i ostavi na stolu. Stvarno mi se čini da sam ustajala čim bi oni izašli na vrata. Volela sam da onako u pidžami gledam televiziju.

Gledala sam apsolutno sve emisije. Tada su postojala samo dva programa tako da to i nije bilo tako teško. Nisam volela da jedem sama, pa sam mnogo puta bacala doručak. Kada nisam gledala televiziju, volela sam da igram i da se ogledam u velikoj staklenoj vitrini. To sam stvarno mnogo volela. Pravila sam priredbe, pričala, smejala se, glumatala, plesala.

U suštini sve što sam tada radila pričinjavalo mi je veliko zadovoljstvo. Svojim lutkama sam bila učiteljica, ponekad doktorka, nekada sam ih mazila, a nekad se boksovala sa njima. Moj Komšija je znao da kaže, da kada prođe pored našeg prozora, izgleda kao da unutra ima bar petoro dece.

On je mene zvao Mile. Imao je i decu i unuke i praunuke, ali mene je najviše voleo, a i ja sam njega volela više nego bilo koga, a da to nisu mama, tata ili sestra. Njega deca u suštini nisu volela. Govorili su da je strog i da ne voli decu, da ne zna sa njima, ali to su bila neka druga deca, a ne njegov Mile.

On me je povremeno obilazio, pričao sa mnom, šetao me, vodio u park da berem cveće, naučio me kako se prelazi ona dupla ulica. Prva jagoda iz njegove bašte je uvek bila za mene, prva mušmula sa pijace, bila je moja.

Ja sam bila njegov lični frizer. Nije imao neku kosu. U stvari šišao se skroz na kratko, a ja sam volela da ga češljam. Možete da zamislite kada jedan star čovek, koji ne voli dečiju galamu  i koji je donekle bio prek čovek, sedi na krevetu, a bukvalno mu na glavi sedi dete koje ga češlja metalnom četkom.

To je bilo pravo uživanje i za mene i za njega. Možda mu nije uvek baš bilo prijatno, ali me je toliko voleo da sve ono što je meni činilo zadovoljstvo i njemu je. Dođe tako uveče sedne na krevet i pita. „Mile hoćemo li se frizirati večeras.“ U tom sam se ja već uspentrala sa svojim rekvizitima na njegova ramena.

Bila sam i bolešljivo dete, imala sam spasični bronhitis, koji sam dobila još kao mala beba. Moja mama se baš napatila sa mnom i tim mojim bolestima. Kao sasvim maloj bebi izašlo mi je nešto na levom oku, na gornjem kapku. Nešto crveno u obliku loptice.

Neki su govorili ovo, neki ono, doktori ovako, pa onako. To su mi na kraju „sredili“ u Beogradu na Klinici za majku i dete. Tako da za ceo život imam jedan divan ožiljak na levom oku. Stvarno mnogo volim taj ožiljak. Mali je i diskretan i nekako me obeležava.

Zbog mog bronhitisa išli smo u Lošinj svake godine na mesec dana. U stvari tri godine za redom, sa mojih 3, 4 i 5 godina. Ne morate da mi verujete, ali stvarno se sećam svega. Predivnih događaja sa tih letovanja. Kada sada pričam o tome moji roditelji, ne mogu da veruju da se sećam takvih sitnica, kao što su boje nekih igračaka, gde smo kupili crvenu ribicu, šta smo jeli u nekom hotelu, gde se nalazio sat koji jako kuca, gde smo pravili kolibicu, sa kim sam se i gde kupala i još mnogo toga.

Nisu to neke stvari o kojima sam mogla da čujem kasnije iz njihovih priča, to su žive slike u mojoj glavi koje i sada mogu da vidim. Koje me i sada čine srećnom.

Volela sam satima da pričam mom Komšiji gde sam bila, kako i sa kim sam se igrala, gde sam šta videla. Obožavala sam da mu posle letovanja sve ispričam, a on me je uvek pažljivo slušao i zapitkivao.

Ne mogu da ne napišem ništa o jorgovanu iz našeg dvorišta. Sasvim običan stari jorgovan koji je izrastao u pravo drvo. To je bio moj avion. Volela sam da se popnem na njega i da letim. Osećam miris tog predivnog  cveća, čini mi se i sada.

Iz moje dosadašnje priče čovek bi rekao da se uopšte i nisam igrala sa drugom decom. Jesam, ali nisu to neke preterano važne stvari u mom životu. Obično sam se sa decom igrala rata. Ja sam bila Prle iz Otpisanih. Bila sam brza i spretna. Pošto su to bile igre za dečake, ja sam morala da budem i bolja i spretnija i brža od većine da bih mogla da im budem komandant.

Volela sam da im budem komantant i da me sve slušaju. Jurišali smo na nevidljive Nemce i naravno uvek pobeđivali sa mnom na čelu. Bila sam sva važna i glavna. Lepo smo se igrali, voleli i poštovali jedni, druge i pravila igre. Sa njima sam igrala i klikere. Sve se to dešavalo u dvorištu one tatine tetke, kada sam raspoložena da odem tamo.

Moja starija sestra je više vremena tamo provodila. Imala je drugarice svog uzrasta i stvarno ne znam kako su se one igrale.

Jednog dana tata mi je doneo bicikl. Bila sam presrećna. Biciklica na dva točka sa narandžastim banana sedištem. Sutradan sam od ranog jutra, pa sve do uveče učila da je vozim. Na kraju sam naravno i uspela. Uveče mi je guza bila crvena i ožuljana. Nisam mogla ni da sedim ni da ležim na leđima, ali bila sam presrećna što sam uspela. Jedva sam čekala da svane, novi dan, pa da se jurnem mojim „poršeom“.

Vremenom sam stvarno postala pravi majstor. Kasnije sam dobila dozvolu od roditelja da se vozim i po trotoaru na našem delu ulice. To je tek bio doživljaj. Volela sam da se jurnem kroz baru i da podignem noge sa pedala. Bila sam srećna!

Zime su mi uvek bile čudno lepe. Oduvek sam više volela leto i more, ali zima je uvek imala neku svoju posebnu draž. Volela sam kada preko noći padne sneg i sve pobeli. Čist, beli, prelepi sneg prekrije sve. Tada smo moja sestra i ja izlazile napolje, pravile Sneška, grudvale se klizale. Bili su to neki posebni trenuci naše bliskosti.

Oduvek sam mnogo volela svoju sestru, ali nikada u detinjstvu i ranoj mladosti nismo bile bliske. Uvek smo volele jedna, drugu i nikada se nismo tužakale kod roditelja. Moja sestra u celoj ovoj priči zaslužuje poseban deo i ne mogu o njoj da pišem tek tako.

Priča o nestašlucima tek sledi, a svaki deo ovog ovakvog posta će jednog dana biti opisan do sitnih detalja. Eto samo tako.

ana-jarak-20.04.2009.

Ana ima i jorgovan i avion :)))