Архиве блога

Buona vita – Video by Charolija

Vi koji volite zimu, uživajte, nauživajte se. Meni se smučila. I pošto nemam para za neko putovanje u toplije krajeve, a lasta nisam, mogu bar ovako da odem. Malo je bilo oblačno, malo je padala kiša, ali je bilo super za spavanjac. Javiću vam se opet, ali sa plaže. 😀

Vi auguriamo una buona vita. 😉

Advertisements

Šarena zbrka

Prođe ceo prvi mesec ove godine, a od pisanja ništa. U draftu nikada ranije ništa nisam imala, a sada tamo „čuči“ ni manje ni više nego deset započetih postova. Greota da to propadne, pa reko’ da objavim i to. Kod mene je uvek neka zbrka i jurnjava, pa tako neka i  deo te zbrke bude objavljen.

.

.

Sigurna sam da ćete se snaći u ovoj mojoj šarenoj zbrci. Nije belo, nije crno, sivo ne volim, jer nije konkretno, pa zato neka bude šareno, kao i život. He…kao da je šareno konkretno.

.

Običan dan

Posle moje izjave o zavisnosti od interneta, baš sam opteretila sebe. Stvarno ne uključujem komp ujutru kad ustanem i u 23h ga gasim. Pada sneg nepolju, nema dobrih filmova, Marko je u Kraljevu, sutra i Jovana putuje, Ana spava, dragi čisti komp od koje kakvih programa, a ja nemam pojma šta ću sa sobom.

Pisala bih vrlo rado, ali pojma nemam šta. Mislim da sam najpametnija kad ćutim.  Mislim da je vreme da sredim snimke sa mora, sa skakanja i koje kakvih putovanja.

.

.

Treba deliti

Na svom blogu sam napisala mnogo nekih stvari koje ranije nisam nikome mogla ni da kažem u četiri oka, čuvala sam ih u sebi i rešavala sama sa sobom. Nema to veze sa blogom, već sa godinama. Da li da opet upotrebim onu omraženu reč „apsolutno“? U stvari mene nervira, ne znam da li još kome ide na živce, ali je koristim iz inata samoj sebi. S obzirom da kontinuirano nerviram sebe, upotrebiću je. Apsolutno me boli dupe šta ko misli o meni i mojim izjavama. Znate zašto? Zato što znam ko sam, šta sam, koliko mogu i smem i koliko ne mogu, ne smem i ne znam.

Nekako imam potrebu da se otvorim. Nosim tako neki težak  oklop i odbrambeni štit dugo, dugo godina, pa se pitam čemu sve to?  Sve svoje dileme, trileme i ostale leme sam rešila, pa mi sada preostaje da neko svoje iskustvo, neiskustvo podelim sa svetom. Možda nekom bude značilo.

.

Šta li je pisac hteo da kaže?

Svakog od vas vidim baš onako kako želite da vas vidim. Možda me lažete. Možda želite da vidim ono što niste, ali to mi je nebitno. Vidim ono što želite da mi pokažete i to poštujem.

Ako krenem da vas nabrajam, kao i svoje mišljenja o vama, osvanuću. Uradiću to jednom ove zime. Imam vremena.

Čemu ovakav tekst? Zar je važno da li vam nešto značim? Mnogo puta sam se pitala, šta bi bilo da mi se desi neka nesreća i da jednostavno nikog nema da vas obavesti o tome, jer samo ja znam šifru ovog bloga?

Na kraju krajeva dok bi ljudi skontali da sam skončala već bi me zaboravili.

.

.

Običan zimski dan

Smuči mi se ponekad tako sve, kao juče, pa mi nije ni do čega. Verovatno znate taj osećaj kada vas mrzi i iz kreveta da ustanete. Puna sudopera prljavih sudova, stoji opran veš u mašini, preskačem igračke po kući i samo gledam kako da se strovalim u najbliži krevet. Smlatilo me nešto opasno. Ali samo dok ne padne mrak. Kako se bliži noć, meni se budi volja za životom.

Kad sav normalan svet ide na spavanje ja se „budim“.  Kad vidim da je 11 sati (23), kažem „teeek???“. U 12 sam već oprala sudove, okačila veš, pokupila igračke, sredila sve kao da niko ne živi u stanu. Ako zaspim do 2, to znači da ću se opasno dobro naspavati do 7:20 kada ustajem ako idemo pre podne u školu. Uglavnom pre pola 4 nisam ni u krevetu.

Zamenila sam dan za noć. Izgleda da je tako još od mog rođenja. Volim noć.

Danas mi već sija sunce, što, kako i zbog čega pojma nemam.  Svi se smrzli i cvokoću, a ja bih se igrala u snegu. Bar malkice. Ne volim zimu, pa ma koliko lepo i čisto izgledala. Dok se obučemo svi treba nam bar pola sata. Skafanderi, kape, rukavice, jakne, čizme, znate već šta sve ide i sve to puta 3 ako ne računam sebe.

A leti kad upekne zvezda, ih milina. Kupaći, naočare, papuče i piči samo.

.

.

Sve vreme je pisac hteo da kaže baš ovo…

Ovaj post pišem već skoro mesec dana. Vuče se tako.  Napišem reč, dve…rečenicu…stanem…sačuvam i odem sa bloga. Plakala bih, a onda se smejem, šta ću drugo, to je moj život i ja ga volim. Delim ga sa vama, dobrovoljno, već više od dve godine. Neću odustati. Podeliću i ovo sa vama.

Kada smo se dogovorili i odlučili, moje prvo pitanje posle sve priče, bilo je…“…a šta ću da napišem na blogu? Šta ću reći? Gde si?…“, pored svega, meni je to jako važno. Kaže: „…nemoj da pričaš gde idem, nemoj o tome da pišeš…šta to njih briga?“  Kažem: „Dobro“.

Prolaze dani, muči me muka. Što bih vam sve pričala, što bi vas bilo briga za bilo šta što mi živimo, tako i za ovo?…, a onda se zapitam, „pa čekaj, ako slažeš njih, to je kao da lažeš sebe, zar ne? Nije li ovaj blog odraz tebe same? Njih jeste briga i važna si im, kakve veze ima što ih ne poznaješ lično, to su ljudi sa kojima deliš svoj život zato što ti tako želiš, kozo.“ Bili ste sa mnom i kada je bilo lepo i kada je bilo ružno i loše, ako bih vas lagala osećala bih se kao da vas izdajem. Vas, kao svoj zdrav razum.

Delili ste sa mnom, sa nama, sve dobro i loše što nas je snašlo za ove dve godine. Neću lažima oskrnaviti mesto na kom se susrećemo. Divna noć, da se isplačem sa drugarima, nema meni drugog ramena za plakanje. Treba jaka da budem. Nema mesta nigde, za moje suze i „teško mi je“ samo ovde. Noć i ja skrivena iza nekoliko suza, sa dobrom muzikom u ušima, nekoliko piva i sa svojom sudbinom, pišem vama, pišem sebi.

Sve ima svoju cenu. Pitanje je samo da li ste spremni da platite za ono što želite. Mi smo spremni. Već neko vreme znamo šta želimo, ali nikako da nađemo način  da dođemo do toga. Čini nam se da je prilika pred nama, zgrabićemo je, platićemo, cena je naša razdvojenost. Skupo je, ali platićemo.

Ima dana. Pisaću i pričaću vam gde se moj dragi sprema na put. Pre svega toga, treba sebi da objasnim da hoće otići, da ćemo biti bez tate 6 meseci,  da ću biti sama i odgovorna za našu decu. Lopovima koji ovo budu pročitali da kažem da imam pušku i da sam spremna i da pucam i da poginem za svoju decu i sebe. 😀 Poginuću i za sebe, jebo te. Ako se meni nešto desi, ko će o njima da brine.

Znate za foru u putničkom avionu. Nije fora, živa istina je. Ako se vozite putničkim avionom i dođe do nekog problema, dužni ste da prvo sebi stavite masku sa kiseonikom, pa tek onda svojoj deci. Mislite o tome. Ako prvo vi padnete u nesvest, nikako nećete moći da pomognete svojoj deci.

Nikada ni na jednom postu nisam zatvorila komentare, mislim se sada. Toliko vas već sve poznajem da tačno znam šta će ko reći…ma želim to da čujem. Dobrodošli u naše nove avanture.

I eto tako. Ne umem da zaključim ništa. Zbrkana sam i šarena kao i ovaj post. Na proleće pravimo žurku na aerodromu, svi ste pozvani, pa planirajte još od sada. Datum i konkretni podaci će biti naknadno objavljeni. Ima da skačemo, letimo, igramo, pevamo, a na kraju dana ćemo da se ponapijamo da proslavimo susret i zalijemo nov avion.

Moje Kraljevo i još po nešto

08. jun, 2009. ponedeljak 13:23  Beograd – autobuska stanica –

Posle ko zna koliko vremena, nalazim se u autobusu za moje Kraljevo. Nisam se vozila busom, pa stvarno ne pamtim od kada. Jedne godine sam po našoj maloj zemljici prešla preko 8000km samo autobusom. Sa ove tačke gledišta mi to izgleda totalno blesavo, ali tada mi je bilo više nego lepo i zanimljivo. Kada god bi mi bilo dosadno, sela bih u bus i otputovala negde. Gore, dole, levo, desno. Kao da sam imala buve u gaćama.

Deca su nam u Kraljevu, danas je šesti dan kako ih nisam videla. Imam osećaj da su meseci prošli. Uznemirena sam, kuva mi nešto u stomaku, steglo mi se srce. Evo bus kreće. Nadam se da će me navedeni simptomi popuštati sa svakim pređenim kilometrom.

U Rijeku nismo otišli zbog meteo situacije. Vikend je bio grozan za skakanje, tako da nismo pogrešili i nije mi žao. Sve je zbog nečega dobro, ali sam se ovih par dana osećala krivom, jer su deca kod babe i dede, a mi u Beogradu i nismo otišli na put.

Trebala sam ove dane da iskoristim za odmor, ali meni je sve ovo bilo samo mučenje. Planirali smo da u sredu odemo po decu, ali ja ne mogu više da čekam.

Vikened ni u Beogradu nije bio dobar za skakanje tako da nisam još uvek skočila na slobodno. Uveče pred spavanje, a čini mi se i tokom noći ponavljam postupak u glavi… skok…1001, 1002, 1003… i iznad glave imam otvoren padobran. Važno je da se ono što treba da se uradi na nebu, prvo uradi na zemlji. Vežbom, ali i u glavi.

Bila sam srećna i pozitivno uzbuđena, ali čekanje iz dana u dan mi je unelo još veću nervozu. Prvo zbog dece, a onda i zbog skoka. I jebem li ga šta se sve odigravalo u mojoj  šašavoj glavi.

Jovana je na rekreativnoj na Rudniku. Sutra ćemo i nju da dovezemo u Kraljevo. Tata je u Bgdu, ali još samo malo, pa će cela ekipa ponovo biti na okupu.

Jedva čekam da padne noć i da se šćućurim uz moje klince.

13. jun, 2009. subota – Kraljevo –

dsc_6339_1Proletelo je vreme od piskaranja u busu, pa do danas i nikako nisam imala vremena da otkucam ovo prethodno pisanije. Uživamo kod babe i dede. Po ceo dan samo negde skitaramo.  Imam poseban odnos prema ovom gradu i uvek će za mene biti najlepši i najdraži.

Smirila sam se, ali i dalje se čudno osećam. Kao da sam izašla iz same sebe. Shatila sam da sam postala pametnija što se tiče nekih životnih stvari. Ja koja sam uvek skakala „na prvu loptu“, skontala sam da je to mnogo, mnogo glupo. Zar sam morala da prođem kroz milion i jednu glupu situaciju da bih se naučila pameti.

Još dok sam bila u Bgdu imali smo jednu situaciju sa nekim nadrkanim ljudima. Našla sam se na mestu gde mi nikako nije bilo mesto. Situacija je bila više nego napeta. Pijana budala koja viče na sav glas i preti. Razlog vam ne mogu objašnjavati, ali neko ko nam je bio jako drag, skoro kao rod rođeni, nam je napravio velike probleme.  Sve se dešavalo na javnom mestu i kroz glavu mi je munjevito prolazila hiljadu i jedna kombinacija. Na kraju sam pijanoj budali rekla „Ti jesi veći i jači od mene, ali sigurno nisi luđi. Mislim da ti je pametnije da se smiriš.“ Mlad je i sigurna sam da nije ni svestan šta je sve moglo da ga snađe zbog njegovog ponašanja. Iskulirali smo ga, a ja sam sva ponosna na sebe shvatila da sam postala pametna.

Šta su ti godine i iskustvo? Na pragu 35-te sam napokon naučila da se ništa ne postiže isterivanjem pravde i ispravljanjem krivih drina. Pustiš budalu, iskuliraš, okreneš se i odeš, pa neka misli šta god hoće. Ranijih nekih godina bismo sigurno,  zahvaljujući samo mojoj nepromišljenosti i temperamentu svi završili ili u supu ili na urgentnom. Zavisi kako bi se ko snašao. Ponosna sam na sebe, jer smo to veče dragi i ja, sa svojim prijateljima, završili na Adi uz dobro Češko pivo i muziku.

Za sve ono što drugi ljudi rade uvek mogu da nađem opravdanje, ali osoba koja nas je uvukla u celu tu neprijatnu situaciju me je totalno razočarala. Žao mi je, ali to nije moja sramota, već njegova.