Архиве блога

Dovodi me do ludila…

Šta to mene izluđuje? Izostaviću ovde neke stvari kao što su lažovi, prevaranti, lopovi, političari i tako te gluposti. Šta to mene izluđuje, a da drugi možda i ne primete?

Ne podnosim alavost. U smislu: „E važno je da je meni puno dupe.“ To me može stvarno dovesti do nervnog sloma. Kada sednete sa nekim za sto da jedete, a on ili ona onda napadne da trpa u usta kao da mu je to zadnje u životu. Tu nemam opravdanja ni za gladne, pa čak ni za decu. Ili kada je neko gladan, a onda druge i ne pita da li možda i oni hoće da jedu, pa sedne sam, natrpa pred sebe i jede dok ga drugi gledaju. Ne mogu to da razumem.

Ne podnosim kada neko srče…supu, čorbu, kafu, čaj, jogurt…vodu ili sok da ne pominjem. U momentu mi se digne kosa na glavi.  Dođe mi da mu otmem tanjir ili čašu, šolju i da mu tečnost koja je u pitanju sipam za vrat. Ozbiljno vam kažem. Najgore je kada ne mogu da kažem toj osobi: „Alooo bre, ne srči kao na takmičenju.“, nego moram da istrpim. Nerviram se i kada samo pomislim na to.

Mljackanje. Evo skočio mi pritisak odmah. Kad neko razvali usta dok jede, a levo, a desno, pa mljac, mljac, mljac, mljac… Uh…sunce ti poljubim. Odlepim u momentu. Pokušala sam iz zezanja da mljackam i srčem dok jedem, ali sam samu sebe toliko iznervirala da sam odustala od daljeg obedovanja.

Izluđuje me beskonačno razglabanje prilikom telefoniranja. „E i onda je ona rekla… e, a da vidiš posle toga…bla, bla, bla…ne mogu da verujem, pričaj šta je dalje bilo…“. Sa mnom telefonom nema šta da se priča, „da, ne, dobro, važi…to i to…tu i tu…tad i tad“…i gotovo. S obzirom da sestru, mamu, Joca, sestriće ne viđam baš tako često, to ne znači da svaki dan pričamo telefonom. „Znaš mama malopre sam piškila, a onda je neko zvonio na vrata, ja otvorim, kad ono…možeš da zamisliš.“ Pupupupu…daleko bilo. To je samo još jedan nervni slom za mene, čak i kada samo prisustvujem takvim telefonskim razgovorima u kojima mene niko ne dira.

Još više me nervira kada neko cvrkuće dok priča sa mnom, uživo ili telefonom, svejedno, pa mi se kao nešto umiljava, da bude fin ili fina, a u stvari me ne podnosi zbog ovoga ili onoga. Ja normalna ko i uvek 🙄 , a taj neko mi se kezi i nešto mi tepa, pa baš cvrkuće. E odlepim. Šta mi koji krasni tu glumiš, reci šta imaš i ćao zdravo.

Nemam ništa protiv nijednog naglaska. Svi mi imamo neki naglasak u zavisnosti gde smo odrastali i po meni je to sasvim u redu, ali kada neka „kvočka“ počne da mi zavija i da se folira, a praziluk joj još viri iz dupeta, sa sve prevrtanjem okicama i treptanjem, e dođe mi da iskočim iz kože.

Užasno me nervira kada neko kaže „vaLda“. Dobro znam da se u nekim krajevima tako kaže, ali to LJ mi toliko fali u toj reči, da se ponekad jedva uzdržim da ne ispravljam ljude dok nešto pričaju, a ako se neko usudi da kaže „stojao sam“, pobenavim.

Ako kojim slučajem na bilbordu, flajeru ili tv-reklami vidim pravopisnu ili gramatičku grešku u stanju sam da tandrčem ko navijena. „Pu mamicu im nepismenu, pa zar nisu mogli da pogledaju u rečnik ili neku gramatiku.“

Ima sigurno još tih takvih stvari koje me mogu dovesti do ludila, ali da ne preterujem, ispašće da sam ja sva neka fina, a nisam majke mi. Šta ću kada me navedene stvari nerviraju? Šta je to što vas nervira, a da drugi i ne primećuju?

Advertisements

Buđenje

Ako ikada doživim infarkt biće to ujutru, prilikom buđenja mog dragog. Meni jednostavno kada zazvoni alarm na mobilnom, ustanem odmah i gotovo. Šta ima tu da se prenemažem po krevetu kada svakako treba da ustanem. Kada on treba da ustane, njemu alarm nije dovoljan. Njegov alarm sam ja.

E sada zamislite da ne morate da se budite, jer nemate nikakve obaveze, ali neko ko spava sa vama u krevetu treba da ustane. Prvo mene probudi sat, on ga uopšte ne čuje, pa ma koliko da je izabrani zvuk grozan i piskav, a onda ga ja ćušnem, guram, ljuljam, on me pogleda i obično kaže „budan sam, evo još minut“, okrene se na drugu stranu, ušuška se i nastavi. Okrenem se i ja i nastavim da spavam.

Međutim on sat namesti da se uključuje svakih 10 minuta. Taman me san ponovo uhvati onako lepo, slatko. Opet se čuje nenormalno pištanje. Tu mi već puls skače do neslućenih visina. Proces se ponavlja, ljuljam, guram, tresem, ne mogu da vičem da ne probudim decu. On kao da se ništa ne dešava, samo dohvati ćebe i prevuče ga preko glave, a ja sam na ivici nervnog sloma.

Kao što već jednom rekoh ja spavam kao zec na straži i ne mogu da verujem da neko može tako čvrsto da spava, dok se neko drugi uporno trudi da ga probudi i istera iz kreveta. Najviše me nervira što on uvek alarm namesti najmanje sat ranije nego što treba, tako da kad god da ustane stiže na vreme. Nikada se ne uspava. 🙄 Ja se iznerviram i posle ne mogu ponovo ni da zaspim, dok on pojma nema šta se dešavalo.

S obzirom da ovakav proces buđenja na mene ima pogubno dejstvo i stvarno može srce da mi otkaže, u zadnje vreme preduzimam drugačije mere. Počela sam još prilikom prvog buđenja da vičem, ustanovila sam da deca spavaju ko topovi, verovatno na tatu, tako da njih ne uznemiravam uopšte, a on se živ isprepada ne znajući šta se dešava i ustaje kao oparen.

Pre neko jutro nisam imala pojma da treba da ustane, a on ostavio telefon na stolu, daleko od kreveta i promenio muziku u neku laganicu. Meni je svejedno šta svira, budim se na prvom tonu. Međutim ovo svira li svira, a ja pojma nemam odakle dopire i šta je. Ustanem dohvatim se onog telefona, pogledam da vidim ko zove, a ono piše „Ustaj marvo!“. Hahahah….stoka jedna, sad mi smešno, a u tom trenutku sam imala neodoljivu želju da skrcam onaj telefon čekićem.

Ovakvo njegovo spavanje dubokim, čvrstim snom ima i svoje prednosti, jer on nema pojma šta sve noću radi. Kada se neko od dece probudi tokom noći, naravno da ih prvo ja čujem, a onda ga samo ćušnem i šapnem, „zove te Marko“, „Ana nešto hoće“ i on odmah ustaje sipa mleko, pokriva ih, vodi u wc i pojma nema da je uopšte i ustajao. Deca ne mogu da ga probude, ali moj šapat ima neverovatno dejstvo na njega tokom noći. Samo još da nađem način da ga tako i ujutru nateram da ustane.

Mislim da ću na kraju morati bolje da proučim ovaj izum i da ga napravim, pa kada treba ujutru da ustane, uveče da legne u ovakav krevet. Možda će da ima malu glavobolju, ali bar ja neću doživeti infarkt, valjda posle ovakvog buđenja, neće ni on ? 😀