Архиве блога

Cela mladost u jednoj torbi

Volim svoj blog, ali on nikada neće imati vrednost torbe u kojoj su moje sveske. Cela jedna mladost može da stane u jednu torbu, imam dokaz za to.  Puna je mojih ispisanih misli, moje blago koje ne može da se izbriše pritiskom na dugme. Čitam i shvatam da se od onda gotovo uopšte nisam promenila po pitanju svojih razmišljanja i stavova.

Onda malo pogledam oko sebe. Prosto me zaboli duša kada vidim koliko beznađa ima među mladim ljudima. Mislim na zaista mlade, one koji su blizu i preko 18. Nemoguće da je ovo vreme toliko strašnije od onog kada sam ja bila u njihovim godinama. Svako vreme ima svoje breme, razumem ja to, ali opet sa druge strane sve je stvar stava i ličnosti.

To su godine kada mislimo da smo veliki, odrasli, zreli, pametni i da sve znamo. Kada se sada osvrnem unazad, mogu samo reći da sam tada zaista bila velika, odrasla, zrela, pametna i da sam sve znala. Postavljam sebi pitanje, da li sam onda uopšte napredovala od onda, kada se u mojoj glavi ništa nije promenilo?

24. januar, 1993. godina 00:49 nedelja

Ne postoji način, saznati sve, ne postoji način znati sve sa 18 godina. Postoji samo mogućnost postepeno dolaziti do saznanja da je život čudan i zajeban. Ne znam mnogo toga, ali i znam mnogo više, mnogo više nego što bi trebalo da znam.

Sve za šta mi se pružila mogućnost sam do sada probala, a što nisam probaću i daću sve od sebe da napravim još dosta grešaka, jer samo će moje greške i ludosti ostati moje. Moje greške će me učiniti pametnijom, više ću ceniti život. Sve ostalo će se zaboraviti, sve dobro će uzeti drugi. Valjda je čovek rođen da daje i uzima. Daje sebe, uzima druge, a uvek su ljudi spremniji da uzmu dobro, a da loše ostave.

Još sam ranije rekla da se u životu samo neću jebati za pare i pucati u venu, a sve ostalo ću da probam da uradim. Ma neću samo probati, iskočiću i ja iz voza, popeću se na toranj od toplane, vrištaću na sred časa, plakaću jednom na sred ulice, skočiću zadnji prelom, otićiću jednom u Australiju, postaću padobranac kad tad, probaću hašiš, kupaću se na otvorenom bazenu u novembru, voleću „ludaka“, pustiću da se „ludak“ zaljubi u mene, iskockaću 11 karti bez deljenja na poker aparatu, i uradiću još najmanje 1000 stvari koje su drugima glupost. E baš hoću!

Ko zna u šta ću se sve uvaliti? Ko zna kakve će biti posledice i da li će ih biti? Da li ću imati dovoljno sreće da pregazim sve sranje ovoga sveta? Ne bojim se ničega. U ostalom i nije važno šta će biti sutra, samo sada je važno, a ja želim samo malo više sreće i ništa više. Biće mi dobro, samo da živim. Samo da me niko ne ubije, sve ostalo ću lako. Uvek dođe sutra kada je čovek živ.

Možda ne lako, ali ja uvek idem dalje. Sama ili sa nekim probiću se kroz ovaj život. Ponekad poželim da zaustavim vreme u jednom jedinom trenutku, da stane to prokleto vreme i da bar na 5 minuta znam da sam jača od vremena, ali nisam i ne mogu biti i zato ću uvek ići dalje u novo sutra, sama ili sa nekim ići ću dalje, jer jaka sam i hrabra i niko mi ništa ne može.

Sve mi je jasno i sve već sada znam. Proćiće sve, a onda nekada, voleću i voleće neko mene i biće sve onako kako ja hoću. Sve što bude u mojim rukama biće kako ja hoću i nije važno u šta sam se sve uvalila pre toga i nisu važne posledice i da li je u redu popeti se na toranj od toplane. Imaću sreće da pregazim sve sranje ovoga sveta i imaću jednom svoju porodicu, imaću decu, imaću ljubav, imaću sve. Imaću sve, jer ja tako hoću! 02:20

Sada kada ovo pročitam, čini mi se kao da sam juče napisala. Ne zato što je vreme brzo prošlo, već zato što i danas isto tako mislim. Nema mesta za beznađe, pa ma kako nam se život činio nepravedan u nekim trenucima. Najvažnije je znati šta nećemo u životu. 😉

Advertisements