Архиве блога

Nije hvali, nego fali!

uciteljicaKada su Marko i Ana krenuli u prvi razred na našu veliku sreću su „upali“ u odeljenje koje je pripalo učiteljici Radi. Ana je imala 6 godina, godinu dana je ranije upisana, Marko je bio još uvek detinjast, imao problem da izgovori R i još po koje slovo, ali su uz svesrdnu pomoć svoje učiteljice savladali sve prepreke koje školovanje donosi bez ikakvih problema i trauma. Drugi razred nam je bio proširivanje znanja i uživanje.

Prvi septembar ove godine smo dočeli bez naše divne, najbolje na svetu učiteljice Rade. Kada kažem da je najbolja na svetu, to ne znači da je bila popustljiva prema deci već da je jedna od najboljih pedagoga i prosvetnih radnika koje sam i kroz svoje i kroz školovanje svojih sestrića i rođene dece imala prilike da upoznam i vidim na delu. Imam iskustva, tako da ne pričam u prazno.

Deci je „oduzeta“ učiteljica u trećem razredu, a nova učiteljica koja je došla na njeno mesto je ostavila četvrti razred. Dođe mi sada da kažem „znači“ i da zaokružim rečenicu i misao, ali sam postala alergična na tu reč, a kroz dalji tekst ćete i videti zašto. Deca i u jednoj i drugoj školi ispaštaju ovom promenom. Sigurno je da deca koja su bila kod učiteljice Rade više ispaštaju, jer ona druga deca su svakako dobila najbolju učiteljicu na svetu.

Ljudi su ubijeni u pojam, u mozak. Nisu spremni čak ni za svoju decu da se bore. Roditelji su hteli da pišu peticiju, da štrajkuju, da pišu kojekakvim prosvetnim inspekcijama, da aču, buču, skaču… sve dok nije došao prvi dan škole.

„Kad mi tamo, a ono međutim!“

Na pitanje „Zašto ste izvršili zamenu učiteljica?“, direktorka nam je posle muljanja i političarenja na kraju jednostavno odgovorila: „To je poslovna tajna.“ Kaže: „Zašto se vi bunite kada se ne buni učiteljica Rada?“ Kažem: „Pa ko sme u današnje vreme da se buni kada se otkaz dobije za čas posla?“. Ćute ljudi i trpe da ne bi ostali bez posla. Svašta sam nešto tu još rekla, ali kad sam dižeš „revoluciju“ bez podrške, ništa ne možeš da promeniš.

Kaže jedna mama: „Ko hoće da bira ko će da mu uči i vaspitava decu i da bira učiteljice, neka ispiše dete iz škole, pa neka ga upiše u privatnu školu. Ovo je državna škola i tako je kako oni odluče.“

Jedan tata: „A šta ako je sam Vučić naredio da deci promene učiteljicu, pa mi tu ne možemo ništa.“

„Ne možemo mi tu ništa, tako je direktorka naredila!“

Direktorka: „Šta vi imate protiv nove učiteljice?“, „Nemamo ništa protiv nove, ali mi želimo staru, zašto menjati ono što je dobro?“… „Ne mogu vam to reći, to je poslovna tajna.“ Tačka.

I tako sada imamo novu učiteljicu. E sad…

Ako dete od 8 godina, pri tom i najmlađe u odeljenju koje je godinu dana ranije krenulo u školu i zbog upisa prošlo proceduru kao da se upisuje na Harvard, treba da ispravlja svoju učiteljicu trećeg razreda, koja pri tom ima 23 godine staža, „Ne kaže se šta ti hvali, nego fali?“ i da nije lepo da ti svaka treća reč bude „znači“, onda se postavlja pitanje šta ta učiteljica može da nauči to dete i šta je do sada za 23 godine staža koje stalno naglašava, naučila? Znam samo da joj sigurno nikada nijedno dete nije tako nešto reklo, a verovatno ni niko drugi.

Znači kada treba da se upišeš u školu „istresu te iz gaća“, a kada treba neko znanje i da ti daju, onda „znači“… poslovna tajna!

Znači očekujem da me ta ista učiteljica, znači, ubrzo pozove na razgovor i da mi, znači, kaže da moje dete, znači, nije dobro i poslušno dete i da, znači, ne poštuje autoritet koji joj je, znači, nametnut.

Znači i da sam ja, znači, snimila ceo roditeljski sastanak pre par dana i da sam, znači, preslušala 5 minuta i u samo tih 5 minuta čula od te iste učiteljice 32 puta da je izgovorila „znači“ (reckala sam) i da je moje dete osuđeno da to „znači“ sluša po ceo dan.

  • Mama učiteljica mi je „probušila uši“, dođe mi da puknem!

skolaOstalo nam je minđuše da okačimo i svi kao jedan za stadom pohrlimo! E pa mi nećemo! Sve mogu da nam uzmu, otmu i ukradu, ali znanje i ono što jesmo ne mogu. Mi da im ćutimo nećemo.

Danas je neki dan pismenosti ili tako nešto, a ja se tako radujem što sam uspela da svojoj deci usadim samopouzdanje i koliko toliko pismenosti da znaju ponešto i da slobodno ispravljaju i starije od sebe, pa čak i učiteljicu koja ima 23 godine staža.

Ne brinem se za svoju decu, jer sam sigurna da imaju čvrst temelj, deca se vaspitavaju do šeste godine života i šta smo uradili, uradili smo. Sve ostalo je samo nadogradnja i učenje. Neće oni nikome ćutati i ništa trepeti, poštovaće autoritet koji to stvarno jeste, pomoći će, daće, reći će i hvala i izvini i izvoli, ali sigurno neće ćutati kada znaju da su u pravu. Ne znam samo gde da se selimo?

Hvala vam deco. Ljubi vas i voli majka.

Prosveta u Srbiji – Osnovno i srednje obrazovanje, pametnih je sve manje i manje !

Čitam knjige i poneki blog, slušam muziku i gledam filmove. Malo pišem u zadnje vreme. Postala sam potpuno nepismena, pored svih dešavanja oko nas. Možda zato što ih i ne pratim, ne znam. Naletim na blog jedne profesorke srpskog jezika, gde ona u jednom postu piše o zakonu, tj. o pravilniku ocenjivanja đaka u školi. Smrklo mi se. Ne mogu sada da tražim taj blog, jer onda neću ni objaviti komentar koji sam ostavila. Uglavnom radi se o tome, „ako dete ovo, onda ti ono… ako dete ovako, ti onako… ako zna ovoliko, ti toliko… „. Čitava lestvica, a da se niko ne zapita, kakvo znanje zaista stoji iza svega toga, koliko je zaista upotrebljivo i za šta će im uopšte ikada služiti. Jadna naša deca. A komentar je bio ovo… mora da se žena začudila? 🙂

Stvarno me zanima ko je napisao, usvojio, odobrio ovakav pravilnik ili kako se ovo već zove? Jesu li ti ljudi ikada išli u školu? Baš zbog njega više nikom ništa nije jasno. Ti ga tumačiš ovako, drugi profesor onako, dete na peti način. Sistem ocenjivanja deca shvataju sasvim drugačije, a tu onda na red dođu i roditelji koji smatraju da imaju najpametnije dete na svetu i da njegovo znanje zaslužuje bar ocenu više. Često poželim da jesam profesor, ali sa druge tačke gledišta, ne bila vam u koži.

Učim svoju decu da uče, da ih sve zanima, da budu vredni i radni, da se trude i daju sve od sebe u svemu što rade u životu, a kako će to neko da oceni zaista nije važno.

Mnogo mi je žao što je naše školstvo ovoliko uništeno. Žao mi je prvo dece, a onda i profesora.

Ćerka mi je 8 razred, odem na roditeljski i čudom se ne mogu načuditi. Ne mogu da razumem toliko nepoštovanje i dece i roditelja prema profesorima, nastavnicima, školi, prema znanju. Imala je baš ovih dana pismeni iz srpskog, napisala je tekst nad kojim samo može da se plače. Verovatno znaš o čemu 8 razred sada piše. Srbija! Njena poslednja rečenica me porazila, slomila potpuno: „Volim ja svoju zemlju, ali ne znam koliko ona voli mene.“.

Mnogo je tu faktora umešeno. Roditelji koji rade od jutra do sutra, samo gledaju kako da prehrane porodicu, a deca jadna, odrastaju sama i gotovo nepismena. Povezan lanac. Uništiš porodicu, uništio si celu državu.

Iako ne ume sa svojih 6 godina da kaže R, marljivo vežbamo, moj Marko zna da se ne kaže „celo vreme“ i sigurna sam da će ispraviti svakog ko pogreši, jer je mama bila dosadna i dosledna i spremna da ispravi svaki put kad se pogreši.

Mojoj drugoj ćerki nisu dozvolili da se upiše u predškolsko, jer nije na spisku zato što je mlađa 20 dana od određene granice. Ko je taj ko je odredio tu granicu? To što je pametnija od neke dece koja su i treći razred nema veze. To što već ume da čita, piše, koristi se kompjuterom, bolje nego ja sa svojih 20 godina, nije važno. Što je sa tri godine znala skoro sve glavne gradove zemalja kojih smo se setili da je naučimo, zanimalo je, ma nema veze. Zakon je zakon. Ako hoćeš da napreduješ u ovoj zemlji, pa iako imaš 5 godina uhvate te za nogu i vuku dole iz sve snage.

Zašto neće da dozvole našoj deci koja žele, da se razvijaju i rade na sebi, da napreduju? „NE može u predškolsko, ali ako prođe pregled i psiho test možete je upisati u školu.“. U kakvu školu, pitam se?

I tako, iznervirala sam se i ovaj komentar je prerastao u post na mom blogu i objaviću ga sutra. Potrudila sam se da ne opsujem. 🙂 U septembru ću imati tri đaka prvaka, život i zdravlje, ali iskreno ne vidim cilj. Ocenjivaće ih po nekom pravilniku? Razni ljudi. Neki će poštovati pravilnik, neki će se kao ti pitati: „Šta je bre ovo?“. Šta kad završe ono što vole i žele? Tuga.

Na kraju samo još da ti kažem, srećno. Ako ništa drugo, neko će sigurno da zapamti da se ne kaže „celo vreme“. 🙂

I tako, ostavih komentar… kad pomislim na septembar, smuči mi se. Ne bojim se obaveza, njihovih i svojih, ne smetaju mi ni petice, ni cvetići, trojke, jedinice… Samo želim da moja deca shvate, nekako, da su te ocene potpuno nebitne. Važno je da se nauči ono što se voli i da se ostalo nekako prođe. Sad bih rekla: „Serem vam se u ocene i ocenjivanje i ovakvo školstvo… „, ali neću da psujem.

Polagaće malu maturu posle 8 razreda, tj. prijemni. 106 hiljada predmeta. Ako more, i treba, da vidimo šta ste ih to naučili? Naučili su mućak, jer svi sve treba da uče ponovo. Manufaktura u još jednom obliku. Treba posao da se obezbedi i nezaposlenim profesorima koji pripremaju decu za prijemni ili kako se već to zove?

Sve nešto mislim da je ovo maslo onog Obradovića. Kako bih ga slatko izudarala samo da mogu? Uhapsila bih ga, bez objašnjenja i prava na odbranu. Uništio je generacije ljudi. On i njegovi, koji su, već ne znam.

Moje dete u prvom razredu nije imalo Bukvar. Učili su da pišu slova u sveskama bez linija, FLOMASTEROM! Alooo! Zapalo joj eksperimetionalno odeljenje. Gde je sveska u male i velike linije? Penkalom, kosa tanka, uspravna debela. Pa dokle bre, da eksperimentišete sa nama i našom decom? Da ih ocenjujete po nekom tamo pravilniku, a da ih ne naučite da ustanu kad učitelj, nastavnik, profesor uđe u učionicu? Deca nam tuku profesore, bez ikakvih sankcija. Eeeej zemljo! Rastu u siledžije, narkomane i ludake, i nikom ništa.

Moje drugo dete. Ne možeš da je upišeš u predškolsko? Eeeej! Kažu baš ovako: „Znate šta, nema nikakvih problema da je dogodine upišete u prvi razred ako je dovoljno zrela i ako prođe sve preglede i psiho test, ali u predškolsko ne može.“ Serem vam se u vaših 4 sata predškolskog. Svaka čast učiteljicama i radnicima u predškolskom, ali gde je tu neki plan i program, kada se već toliko držite pravilnika i zakona? Jedino dobro od svega je što su se deca upoznala i družila. To su mogli i u parkiću.

Znači da sam je rodila 20 dana pre, ne bi bilo nikakvih problema, pa makar bila i potpuno nezrela za predškolsko i školu kasnije. Koje su to budale donosile te zakone, da mi je da ih vidim samo? Gde je taj Obradović uopšte? Da sam pokušavala na Harvard da je upišem, uspela bih, ali u predškolsko ne može!

Što se većine prosvetnih radnika tiče, divim im se na entuzijazmu. To su uglavnom ovako neki ljudi kao ja. Samo što imaju više problema, jer vole decu, a imaju posla sa državom. Ne mogu da se izbore sa zakonom, pravilnicima, decom, roditeljima… Sada svako ima svakakva prava i oni su ugrožena „vrsta“.

A tek pregled za upis u prvi razred. Sačuvaj Bože. Kao da će kosmonauti da budi. Važno je da se roditelji šetaju od jedne do druge zdravstvene ustanove, k’o neki ludaci. Valjda da oni što džabe sede po domovima zdravlja, imaju kao nekog posla. Nekad je to bilo, pedijatar, psiholog, vakcina i to je to. Sada im jedino ne pregledaju bankovni račun, ali su taman toliko pametni da znaju da ih tako mala deca nemaju.

I posle me pitaju što nisam glasala? Kada se bude pojavio neko ko će umeti da reši, pre svega i prvo, problem prosvete i zdravstva možda i izađem na izbore. Znači, nikad. To je tek početak, ali je najvažnije. Zdrava i pametna nacija.

Je l’ vi zaista mislite da je ovom narodu važno što ste vi uhapsili tog i tog?Jeste im važno, da bi imali šta da pričaju i o čemu da pišu, drugo i nemaju. Kad nemaju šta da jedu, ljudi se okrenu tuđim životima, pa ma čiji da su. Samo kad nisu njihovi.

Za sramotu ne znate. Pa majku vam, i rod i porod. Isprali ste im mozgove i jedini problem su vam ovakvi kao ja, ali ste u prednosti, jer nas je malo. Je l’ vam jasno da je Srbija veća van Srbije? Još malo, pa nećemo postojati. Svi će otići. To je valjda i vaš cilj?

P.S. Samo za kraj da vam kažem da bez obzira što je ovaj post ovoliki, ja sam sve ovo samo ukratko rekla. Šturo i nepotpuno. To je sve trebao samo da bude jedan komentar od par rečinica na blogu jedne zbunjene profesorke, koja ne zna kako po pravilniku da ocenjuje našu decu, a ko bi znao?

Učiti, učiti i samo učiti…samo ono što želimo

Bila sam na roditeljskom, samo što sam ušla na vrata. Posle ovoga mi treba dvonedeljni odmor. 😆 Sigurna sam da se mnogi neće složiti sa mnom, ali ja moram da vam kažem. Škola je postala jedno veliko sranje i ne vidim baš nikakvu svrhu što naša deca završavaju takvu školu. Eto rekoh, nemoj da me tužite kod dece. Licemerje? Ovde ću reći šta mislim, ali sopstvenoj deci ne smem reći da ne bi stvorili otpor prema školi. Grrr… Pravo licemerje. Upisala bih ja njih u neku drugačiju školu, ali takva škola ovde ne postoji.

Moram da se ispravim, škola nije postala sranje, oduvek je to bila. Verovatno još i više u vreme kada smo mi išli, ali morala sam da idem u školu, pa nisam ni mogla da mislim svojom glavom. Čime potkrepljujem ovakav svoj stav.

Peti razred. Sve im se mukicama zavrtelo u glavi od šetanja iz jednog u drugi kabinet, da ih pitaš koji su to novi predmeti, nema šanse da bi vam neko od njih uspeo sve navesti. Neko je oduševljen biologijom, neko istorijom, neko geografijom, tehničkim obrazovanjem, informatikom ili novim stranim jezikom. Oni stari uobičajeni predmeti likovno, muzičko, fizičko…pa čak su decu doveli do toga da i te „proste“ predmete više ne vole svi i da nema šanse da svi bar tu imaju dobre ocene. To su bre nauke, nije šala.

„Srpski i matematika su vam najvažniji, nemojte da se zavaravamo.“, reči su razredne starešine koja predaje biologiju. „Znate deca mogu da vole biologiju ili ne, ali srpski i matematika moraju da im budu prioritet.“

Pu…mamicu im svima. Koje ja vajde imam od naučenog iz matematike kroz osnovno, srednje i visoko obrazovanje, e da mi je znati. Ma baš nikakve. Zašto? Zato što mi je matematika bila „eto tako usput predmet“. Matematika je MORALA da se uči zbog prijemnog ispita, a mora i danas. Niko te ne pita „da li voliš, da li ti ide, da li si rođen za to“, nego „jebi si mater, MORAŠ“.

A što moraš? Pa moraš da bi sutra mogao da zaradiš bodove, da upišeš srednju školu koju želiš i baš ni iz jednog drugog razloga. Izostavljam iz ove priče one koji vole matematiku i koji joj se dive. Ovakav isti scenario može da se primeni za bilo koji drugi predmet, ali matematika se „računa“.

„Istorija je jako važan predmet.“ Dobro jeste, ali za koji đavo je važna. Šta ja imam od toga što sam morala da učim kad je koja bitka počela i završila se i ko je pobedio? Ko su bre oni da ocenjuju šta je u jednom životu važno i šta se mora?

Kada dođe vreme da upišeš srednju školu, onda si ko ovnić. Pojma nemaš šta voliš, šta moraš, šta ti je sve nametnuto i kuda da lupiš glavom. Upišeš šta ti se nametne. Šta ti nametnu tata i mama, šta su ti nametnuli nastavnici kroz ocenjivanje u osnovnoj školi ili šta ti je nametnulo društvo i politika zemlje. „Nema razloga da upisuješ školu koju kada završiš ne možeš decenijama da se zaposliš.“

Treba da postoji jedna škola koja bi bila izbor dece i roditelja.
„Izvol’te ko želi, može.“,  „Deca imaju pravo i jedinu obavezu da uče i rade ono što vole i žele.“

– Dobar dan.

– Dobar dan.

– Mi smo došli da upišemo dete u vašu školu.

– Izvolite, za šta ste zainteresovani.

– Pa znate kako…naše dete je zainteresovano za sve i svašta, ali je još uvek mala da bi znala i umela da oceni šta je to što joj najviše odgovara. Želimo da pokušamo zajedničkim snagama da joj pomognemo da se pronađe u svemu tome što joj se nudi.

– Nema nikakvih problema. Upoznaćemo vaše dete, saslušaćemo je, njena interesovanja i njene želje, pa ćemo videti kako ćemo i kojim putem dalje. Najvažnije nam je da ustanovimo šta je to što nju najviše zanima, za šta je talentovana i u čemu bi mogla da bude dobra, na koje oblasti najviše da se obrati pažnja i u kojem poslu bi „sutra“ bila uspešna i srećna.

E tako treba sa detetom. Mnogo pre nego i da dođe u uzrast  petog razreda. E takvu školu bih volela i ja i mnogi, ali znam i da će mnogi biti protiv. Sigurna sam da je to jedan od puteva koji nam svima može doneti dobre, srećne i zadovoljne ljude. Utopija?

Ovih 6 metara glupih, beznačajnih knjiga, koje sam donela sa roditeljskog, treba da savladamo ove godine. Kažem i naglašavam treba, ne kažem mora. E mi ćemo baš tako uraditi. Savladaće samo ono što misli da treba i što je interesuje, ništa što mora. Za to što „mora“, e baš nećemo.

Pošto škola koja stvara srećne ljude, zadovoljne sobom, svojim znanjem i onim što ih zanima ne postoji, moje dete koje je peti razred, ove godine će naučiti samo, ponovo slovima SAMO ono što je zanima. Zbog onog što je ne zanima, spremna sam i da je ispišem iz škole i odvedem tamo gde ne mora ništa.

Toliko je onih koji su sa diplomama diplomiranih ovih i onih završili kao taksisti, kao prodavci na pijaci, kao građevinski radnici, kao čistačice, konobarice, kao ljudi bez budućnosti koji rade ono što moraju, ne zato što vole, e nećemo tako. Ima da uči samo ono što voli, ono što ne voli neću lično da joj dozvolim da uči, pa neka i kečeve naređa.

Ne verujem u ovakav prosvetni sistem, ne verujem da će joj šest metara knjiga u petom razredu doneti bilo šta dobro u životu ako to ne voli, ne verujem u ovakvu državu, u zemlju koja ljude koji u njoj žive gleda kao stoku, ne verujem i tačka.

Ovo je isključivo moje mišljenje. Ona je radoznala i sigurna sam da će je većina svega toga zainteresovati, ali znam i sigurna sam da od većine toga nikada u životu neće imati baš nikakve koristi. Škola je u Srbiji sranje.

Mogućnost da učimo je neophodna i najdivnija stvar kojom smo kao ljudi obdareni. Treba učiti celog života, ali nikome ne treba nametati ništa. Verujem u učenje, verujem u razvijanje u bilo kom smislu i obliku, verujem u napredak i trud da se napreduje u svom razvitku, ali ne verujem da ono što je neko rekao da se mora, može doneti nešto što je dobro. Tačka.