Архиве блога

Nije hvali, nego fali!

uciteljicaKada su Marko i Ana krenuli u prvi razred na našu veliku sreću su „upali“ u odeljenje koje je pripalo učiteljici Radi. Ana je imala 6 godina, godinu dana je ranije upisana, Marko je bio još uvek detinjast, imao problem da izgovori R i još po koje slovo, ali su uz svesrdnu pomoć svoje učiteljice savladali sve prepreke koje školovanje donosi bez ikakvih problema i trauma. Drugi razred nam je bio proširivanje znanja i uživanje.

Prvi septembar ove godine smo dočeli bez naše divne, najbolje na svetu učiteljice Rade. Kada kažem da je najbolja na svetu, to ne znači da je bila popustljiva prema deci već da je jedna od najboljih pedagoga i prosvetnih radnika koje sam i kroz svoje i kroz školovanje svojih sestrića i rođene dece imala prilike da upoznam i vidim na delu. Imam iskustva, tako da ne pričam u prazno.

Deci je „oduzeta“ učiteljica u trećem razredu, a nova učiteljica koja je došla na njeno mesto je ostavila četvrti razred. Dođe mi sada da kažem „znači“ i da zaokružim rečenicu i misao, ali sam postala alergična na tu reč, a kroz dalji tekst ćete i videti zašto. Deca i u jednoj i drugoj školi ispaštaju ovom promenom. Sigurno je da deca koja su bila kod učiteljice Rade više ispaštaju, jer ona druga deca su svakako dobila najbolju učiteljicu na svetu.

Ljudi su ubijeni u pojam, u mozak. Nisu spremni čak ni za svoju decu da se bore. Roditelji su hteli da pišu peticiju, da štrajkuju, da pišu kojekakvim prosvetnim inspekcijama, da aču, buču, skaču… sve dok nije došao prvi dan škole.

„Kad mi tamo, a ono međutim!“

Na pitanje „Zašto ste izvršili zamenu učiteljica?“, direktorka nam je posle muljanja i političarenja na kraju jednostavno odgovorila: „To je poslovna tajna.“ Kaže: „Zašto se vi bunite kada se ne buni učiteljica Rada?“ Kažem: „Pa ko sme u današnje vreme da se buni kada se otkaz dobije za čas posla?“. Ćute ljudi i trpe da ne bi ostali bez posla. Svašta sam nešto tu još rekla, ali kad sam dižeš „revoluciju“ bez podrške, ništa ne možeš da promeniš.

Kaže jedna mama: „Ko hoće da bira ko će da mu uči i vaspitava decu i da bira učiteljice, neka ispiše dete iz škole, pa neka ga upiše u privatnu školu. Ovo je državna škola i tako je kako oni odluče.“

Jedan tata: „A šta ako je sam Vučić naredio da deci promene učiteljicu, pa mi tu ne možemo ništa.“

„Ne možemo mi tu ništa, tako je direktorka naredila!“

Direktorka: „Šta vi imate protiv nove učiteljice?“, „Nemamo ništa protiv nove, ali mi želimo staru, zašto menjati ono što je dobro?“… „Ne mogu vam to reći, to je poslovna tajna.“ Tačka.

I tako sada imamo novu učiteljicu. E sad…

Ako dete od 8 godina, pri tom i najmlađe u odeljenju koje je godinu dana ranije krenulo u školu i zbog upisa prošlo proceduru kao da se upisuje na Harvard, treba da ispravlja svoju učiteljicu trećeg razreda, koja pri tom ima 23 godine staža, „Ne kaže se šta ti hvali, nego fali?“ i da nije lepo da ti svaka treća reč bude „znači“, onda se postavlja pitanje šta ta učiteljica može da nauči to dete i šta je do sada za 23 godine staža koje stalno naglašava, naučila? Znam samo da joj sigurno nikada nijedno dete nije tako nešto reklo, a verovatno ni niko drugi.

Znači kada treba da se upišeš u školu „istresu te iz gaća“, a kada treba neko znanje i da ti daju, onda „znači“… poslovna tajna!

Znači očekujem da me ta ista učiteljica, znači, ubrzo pozove na razgovor i da mi, znači, kaže da moje dete, znači, nije dobro i poslušno dete i da, znači, ne poštuje autoritet koji joj je, znači, nametnut.

Znači i da sam ja, znači, snimila ceo roditeljski sastanak pre par dana i da sam, znači, preslušala 5 minuta i u samo tih 5 minuta čula od te iste učiteljice 32 puta da je izgovorila „znači“ (reckala sam) i da je moje dete osuđeno da to „znači“ sluša po ceo dan.

  • Mama učiteljica mi je „probušila uši“, dođe mi da puknem!

skolaOstalo nam je minđuše da okačimo i svi kao jedan za stadom pohrlimo! E pa mi nećemo! Sve mogu da nam uzmu, otmu i ukradu, ali znanje i ono što jesmo ne mogu. Mi da im ćutimo nećemo.

Danas je neki dan pismenosti ili tako nešto, a ja se tako radujem što sam uspela da svojoj deci usadim samopouzdanje i koliko toliko pismenosti da znaju ponešto i da slobodno ispravljaju i starije od sebe, pa čak i učiteljicu koja ima 23 godine staža.

Ne brinem se za svoju decu, jer sam sigurna da imaju čvrst temelj, deca se vaspitavaju do šeste godine života i šta smo uradili, uradili smo. Sve ostalo je samo nadogradnja i učenje. Neće oni nikome ćutati i ništa trepeti, poštovaće autoritet koji to stvarno jeste, pomoći će, daće, reći će i hvala i izvini i izvoli, ali sigurno neće ćutati kada znaju da su u pravu. Ne znam samo gde da se selimo?

Hvala vam deco. Ljubi vas i voli majka.

Besplatni udžbenici… ma koga vi zezate?

Hvala gradu Beogradu što ja našoj deci dao knjige za DŽ… na korišćenje. Nisam nezahvalna daleko od toga, ali sam u najmanju ruku popizdela, pa tako shodno tome i pišem ovaj post.

Odem juče na roditeljski i kao uvek nemam šta da kažem, jer ako bih krenula da pričam roditeljski se do malopre ne bi završio, a ništa ne mogu da promenim.

Pitam gradske oce grada Beograda kad su tako pametni, jesu li našli i neki novi način učenja, pošto su našli način da se proslave? Znači moje dete ima „svoje“ knjige na kojima ne sme da napiše ni svoje ime, ne sme da podvuče ono što misli da je važno da bi kasnije učila, ne sme negde u ćošku da napiše ime svoje simpatije i da nacrta srce ako joj se hoće, ne sme čak ni neku stranu da zaokruži, ne sme kada se iznervira da baci knjigu u ćošak sobe, jer dotična knjiga MORA da ostane neoštećena, „ko nova“, jer ako joj nešto bude falilo ima da se plati šteta na kraju godine kada knjige budu trebale da se vrate. E to MORA, ne prolazi kod mene.

Deca šestog razreda su preuzela 9 knjiga, na tih 9 nedostaje im još udžbenik iz engleskog i ruskog, kao i radne sveske iz tih predmeta, onda zbirka zadataka iz matematike, radni listovi iz srpskog, gramatika iz srpskog, postoji i radna sveska za biologiju, a verovatno i za fiziku, možda i iz geografije, iz Tehničkog obrazovanja nisu dobili nikakav materijal tako da verovatno i to treba… dugačak je spisak svega onoga što tek treba nabaviti, a što spada u neophodne knjige za taj razred. Bar još 10 knjiga.

Dobro to nije ništa novo. Svake godine roditelji dokupljuju knjige, preko onoga što kupe od škole, ali zašto taj isti grad Beograd da na sva zvona priča da je deci besplatno dao knjige, (koje ne smeju da koriste kako žele), jer to treba na kraju platiti i da pri tom dokupe još najmanje 10 knjiga?

Nije prošlo ni tri dana, a jedna od knjiga je  već počela da se razdvaja na sastavu, po sredini. Kako će ta knjiga izgledati na kraju školske godine?

Vi ćete sada sa ovom dodelom knjiga da se hvalite, a na kraju godine ćete od roditelja da naplatite knjige koje ste „poklonili“. Koga bre vi zajebavate i kako mislite da uče ova naša deca? 99,9% tih knjiga koje ste „poklonili“ na kraju godine roditelji će morati da plate, jer je dete nacrtalo srce ili je nešto podvuklo u knjizi. O kakvom vi poklonu pričate?

Zar niste mogli da bar jednom napravite CEO komplet knjiga i da uđem u knjižaru i kažem: „Dajte mi komplet knjiga za taj i taj razred.“ Platim lepo i izađem, a ne da do pred Novu Godinu obilazim knjižare i jurim koji izdavač je  zadužen za odeljenje u koje ide moje dete?

Za četvrti razred sam dva puta kupovala knjige, jer to isto dete je promenilo školu. Sačuvaj Bože da iste knjige važe za dve beogradske škole, ma razlika se dešavala i u dva odeljenja iste škole, onda o Srbiji da ne pričam ništa.

Srbija nije Beograd to je svima jasno. Deca po Srbiji idu u školu po nekom drugom programu, uče iz nekih drugih knjiga i nemaju privilegiju ni tih 9 da uzmu za DŽ da ih čuvaju k’o oči u glavi.

Zar niste mogli da obezbedite CEO komplet knjiga i radnih listova za decu koja su u teškoj materijalnoj situaciji, a da ostali kao i do sada plaćaju na više rata, ali da odjednom znaju šta im treba i gde da nabave? Neeee… vi ste hteli da ispadnete dobri i humani. U stvari CEO komplet biste u toj situaciji trebali da obezbedite većini.

More terajte se i vi i Beograd i školstvo  i Srbija, terajte se u tri lepe pizde materine.

Idem da kupim dva bukvara. Jedno dete mi je već pismeno tako da mi treći ne treba. Tri dooobre gramatike srpskog jezika, još se nisam odlučila koje. Nekoliko kvalitetnih enciklopedija iz raznih oblasti i par dobrih srpsko engleskih rečnika i knjiga. Knjiga je zakon, a sve ostalo ima na Internetu. Onda ću da počnem da tražim „plac“ na nekoj plaži u svetu i selimo se.

Od vašeg školstva i školovanja u ovoj zemlji niko nikada koristi imao nije, pa tako verovatno neće ni moja deca. Sve ono što ih možete naučiti, naučiću ih i ja na nekoj plaži i uživaćemo u učenju. Sve ono što je vredelo uništili ste. Sve ono što uspeju ovde da nauče, nemaju gde i na čemu da primene. Pobegoše svi iz Srbije. Koji mozga lečak imaju, odavno su daleko.

Više ne morate da imate završenih 4 godine srednje škole da biste imali mogućnost da upišete fakultet i vremenom dobijete zvanje intelektualca ako nastavite da se dalje školujete. Danas u Srbiji imate gomilu „akademskih građana“ koji imaju 3 razreda srednje i još 3 razreda neke škole za „visoko obrazovanje“ koji…. jooooj zemljo, više se ne kontrolišem i ne mogu da pričam dalje, a imam još što šta da kažem.

Mislim da nema zemlje na svetu u kojoj ima više marketing „stručnjaka“, PR menadžera i koje kakvih bankara, ekonomista i ekonomskih koje šta. Ne znam vam ja to. Imam jedan ispit da regularno završim ekonomski fakultet. E neću nikad. Ne pada mi na pamet. Ne mislite valjda da to ne mogu?

„Pablik rilejšn“ vlada ovom zemljom, pa šta će nam diplomirani ekonomisti? Više ljudi ne prave razliku. Svako će pre da zaposli PiaR menadžera nego diplomiranog ekonomistu iz prostog razloga, jer ljudi i ne znaju šta je to. Moje poštovanje svim PR menadžerima sa regularno završenim fakultetima, ali…  meni sve više to liči na policajce kursirste. One sa 6 meseci kursa. Srbija je to bato moj. Ovde ono što je popularno, to i prolazi. Ono što prolazi, može i pare da donese.

Svaka čast svima onima koji su se snašli u ovoj i ovakvoj Srbiji. Ja odoh. Samo još plažu da izaberem. Možda vama ove knjige sa početka, nemaju veze sa životom u Srbiji, ali mi je već sve dozlogrdilo i sve ima veze. Verujte mi. Na kraju krajeva, ne moram ja baš sve da kažem. Ne umem. Vreme je da svako počne da misli svojom glavom. Mislite.

Objavljujem neću ni da pročitam.

Učiti, učiti i samo učiti…samo ono što želimo

Bila sam na roditeljskom, samo što sam ušla na vrata. Posle ovoga mi treba dvonedeljni odmor. 😆 Sigurna sam da se mnogi neće složiti sa mnom, ali ja moram da vam kažem. Škola je postala jedno veliko sranje i ne vidim baš nikakvu svrhu što naša deca završavaju takvu školu. Eto rekoh, nemoj da me tužite kod dece. Licemerje? Ovde ću reći šta mislim, ali sopstvenoj deci ne smem reći da ne bi stvorili otpor prema školi. Grrr… Pravo licemerje. Upisala bih ja njih u neku drugačiju školu, ali takva škola ovde ne postoji.

Moram da se ispravim, škola nije postala sranje, oduvek je to bila. Verovatno još i više u vreme kada smo mi išli, ali morala sam da idem u školu, pa nisam ni mogla da mislim svojom glavom. Čime potkrepljujem ovakav svoj stav.

Peti razred. Sve im se mukicama zavrtelo u glavi od šetanja iz jednog u drugi kabinet, da ih pitaš koji su to novi predmeti, nema šanse da bi vam neko od njih uspeo sve navesti. Neko je oduševljen biologijom, neko istorijom, neko geografijom, tehničkim obrazovanjem, informatikom ili novim stranim jezikom. Oni stari uobičajeni predmeti likovno, muzičko, fizičko…pa čak su decu doveli do toga da i te „proste“ predmete više ne vole svi i da nema šanse da svi bar tu imaju dobre ocene. To su bre nauke, nije šala.

„Srpski i matematika su vam najvažniji, nemojte da se zavaravamo.“, reči su razredne starešine koja predaje biologiju. „Znate deca mogu da vole biologiju ili ne, ali srpski i matematika moraju da im budu prioritet.“

Pu…mamicu im svima. Koje ja vajde imam od naučenog iz matematike kroz osnovno, srednje i visoko obrazovanje, e da mi je znati. Ma baš nikakve. Zašto? Zato što mi je matematika bila „eto tako usput predmet“. Matematika je MORALA da se uči zbog prijemnog ispita, a mora i danas. Niko te ne pita „da li voliš, da li ti ide, da li si rođen za to“, nego „jebi si mater, MORAŠ“.

A što moraš? Pa moraš da bi sutra mogao da zaradiš bodove, da upišeš srednju školu koju želiš i baš ni iz jednog drugog razloga. Izostavljam iz ove priče one koji vole matematiku i koji joj se dive. Ovakav isti scenario može da se primeni za bilo koji drugi predmet, ali matematika se „računa“.

„Istorija je jako važan predmet.“ Dobro jeste, ali za koji đavo je važna. Šta ja imam od toga što sam morala da učim kad je koja bitka počela i završila se i ko je pobedio? Ko su bre oni da ocenjuju šta je u jednom životu važno i šta se mora?

Kada dođe vreme da upišeš srednju školu, onda si ko ovnić. Pojma nemaš šta voliš, šta moraš, šta ti je sve nametnuto i kuda da lupiš glavom. Upišeš šta ti se nametne. Šta ti nametnu tata i mama, šta su ti nametnuli nastavnici kroz ocenjivanje u osnovnoj školi ili šta ti je nametnulo društvo i politika zemlje. „Nema razloga da upisuješ školu koju kada završiš ne možeš decenijama da se zaposliš.“

Treba da postoji jedna škola koja bi bila izbor dece i roditelja.
„Izvol’te ko želi, može.“,  „Deca imaju pravo i jedinu obavezu da uče i rade ono što vole i žele.“

– Dobar dan.

– Dobar dan.

– Mi smo došli da upišemo dete u vašu školu.

– Izvolite, za šta ste zainteresovani.

– Pa znate kako…naše dete je zainteresovano za sve i svašta, ali je još uvek mala da bi znala i umela da oceni šta je to što joj najviše odgovara. Želimo da pokušamo zajedničkim snagama da joj pomognemo da se pronađe u svemu tome što joj se nudi.

– Nema nikakvih problema. Upoznaćemo vaše dete, saslušaćemo je, njena interesovanja i njene želje, pa ćemo videti kako ćemo i kojim putem dalje. Najvažnije nam je da ustanovimo šta je to što nju najviše zanima, za šta je talentovana i u čemu bi mogla da bude dobra, na koje oblasti najviše da se obrati pažnja i u kojem poslu bi „sutra“ bila uspešna i srećna.

E tako treba sa detetom. Mnogo pre nego i da dođe u uzrast  petog razreda. E takvu školu bih volela i ja i mnogi, ali znam i da će mnogi biti protiv. Sigurna sam da je to jedan od puteva koji nam svima može doneti dobre, srećne i zadovoljne ljude. Utopija?

Ovih 6 metara glupih, beznačajnih knjiga, koje sam donela sa roditeljskog, treba da savladamo ove godine. Kažem i naglašavam treba, ne kažem mora. E mi ćemo baš tako uraditi. Savladaće samo ono što misli da treba i što je interesuje, ništa što mora. Za to što „mora“, e baš nećemo.

Pošto škola koja stvara srećne ljude, zadovoljne sobom, svojim znanjem i onim što ih zanima ne postoji, moje dete koje je peti razred, ove godine će naučiti samo, ponovo slovima SAMO ono što je zanima. Zbog onog što je ne zanima, spremna sam i da je ispišem iz škole i odvedem tamo gde ne mora ništa.

Toliko je onih koji su sa diplomama diplomiranih ovih i onih završili kao taksisti, kao prodavci na pijaci, kao građevinski radnici, kao čistačice, konobarice, kao ljudi bez budućnosti koji rade ono što moraju, ne zato što vole, e nećemo tako. Ima da uči samo ono što voli, ono što ne voli neću lično da joj dozvolim da uči, pa neka i kečeve naređa.

Ne verujem u ovakav prosvetni sistem, ne verujem da će joj šest metara knjiga u petom razredu doneti bilo šta dobro u životu ako to ne voli, ne verujem u ovakvu državu, u zemlju koja ljude koji u njoj žive gleda kao stoku, ne verujem i tačka.

Ovo je isključivo moje mišljenje. Ona je radoznala i sigurna sam da će je većina svega toga zainteresovati, ali znam i sigurna sam da od većine toga nikada u životu neće imati baš nikakve koristi. Škola je u Srbiji sranje.

Mogućnost da učimo je neophodna i najdivnija stvar kojom smo kao ljudi obdareni. Treba učiti celog života, ali nikome ne treba nametati ništa. Verujem u učenje, verujem u razvijanje u bilo kom smislu i obliku, verujem u napredak i trud da se napreduje u svom razvitku, ali ne verujem da ono što je neko rekao da se mora, može doneti nešto što je dobro. Tačka.