Архиве блога

„Majmunska“ posla

I tako, krenem sa jednom idejom, da provedem popodne laganica, čitajući blogove i svratim kod Varagića, kad ono od njega odem na neku petu stvar.

Ko zna kada bih i da li bih ikada čula za Ljubicu Arsić da je bloger Nebojšta Krivokuća u „amaterski osrednje majmunisanom“ tekstu nije linkovao? Možda ta žena jeste poznata i popularna, ali šta ću, nisam obaveštena. Međutim njen tekst me jeste malo žacnuo, pa rekoh da vidim ko je ta? Kad ono ona majstor za erotiku. Dugačak ovaj članak, nemam vremena da čitam gluposti, ali sasvim mi je bilo dovoljno da vidim kako je našla inspiraciju za svoju knjigu ili knjige, pojma nemam. Šetala žena „silikonskom dolinom“. Mora da je baš majstorica, ako ništa drugo ono bar pisane reči. Ja sam ipak samo majmun, a ona žena piše knjige. Stručnjak bre.

Ovaj drugi link koji je Nebojša ostavio i tekstove koje sam pročitala, vodi do čoveka koji po svoj prilici nije za džabe dobio batine. Ko zna koga je on uvredio, a taj neko imao kratak fitilj i eto ti belaja? Možda će neko na kraju i mene izudarati, međutim ja sam ipak samo blogerski majmun, tako da nisam uopšte zanimljiva, pa sam verovatno sigurna. Žao mi čoveka iskreno, ipak treba svako da može da kaže i napiše šta god mu je volja, pa ko se slaže slaže, ko se ne slaže ima pravo da se ljuti, može da tuži, ali ne sme da bije, mada bih ja ne retko ponekog i izudarala. Uspešno se suzdržavam.

A za njegov treći link i ako sam rekla da se ne usuđujem ni jedan tekst da pročitam, pročitala sam, nemam reči. Napisao čovek poduži tekst, a ja ko poslednji mentalać čitam, a u meni sve provrelo. Prvo kada sam videla kojoj stranci pripada, mada da je bila i bilo koja druga isto bih reagovala, a drugo. Ma zar on stvarno misli da postoji razlika između svih njih?

Dragi moji prijatelji sve su to ista govna, a mi blogeri smo majmuni, ali ponosni majmuni koji će na svoj amaterski način da napišu sve što im padne na pamet bez obzira da li nas smatrali ovakvim ili onakvim i sigurna sam da će za nekoliko godina ispasti najmanje dva remek dela od našeg majmunisanja. Možda ne u rangu Hamleta, ali Pomodandžu, Mandarinu, Papaju, Mango, Višnju ili neku petnastu voćku može svako od nas da napiše, samo treba da prošetate „silikonskom dolinom“, tu se krije inspiracija.

Za sam kraj, mogu samo reći da ipak svako treba da gleda svoja posla. Ako se pomenuti osećaju ugroženi od blogera, onda je to njihov problem, a meni se nekako čini da nas „majmuna“ ipak ima više, tako da im je zaista pametnije da pišu erotske priče, političke parole ili već nešto šesto, nego da nas uzimaju u usta.

Slava im i večno plavo nebo

S obzirom da živimo u Padinskoj Skeli i da nam se sa terase pruža pogled na Lisičji Jarak, nema šanse da proleti neki avion, zmaj, helikopter ili da skaču padobranci, a da deca to ne isprate pogledom sa terase.

Tako i juče. Leti avion, a oni brže bolje na terasu, po zvuku aviona pretpostavljam koji avion leti i onda, utrčavaju deca: „mama, mama pao avion!“, „ma nije deco, sleteo je“, „ma pao mama, ovako kššš…bum“…izađem na terasu, bacim pogled na „livadu“, onoliko koliko se vidi, ništa ne gori i sve se završi na tome.

Pošto je dan bio lep, otišli smo kasnije do Jarka i nažalost deca su bila u pravu.  Jedan od naših najboljih pilota ikada, Davorin Pavlović – Super Deka  je odleteo u legendu, sa njim je u avionu bila i jedna devojka i oboje su na mestu ostali mrtvi.

Ovim putem izražavam najdublje saučešće porodicama stradalih. Volela bih da je moj blog čitaniji, pa da i zamolim novinare i javnost da ne spekulišu sa šturim informacijama koje imaju. Desila se tragedija i nije lepo pričati i pisati stvari koje naslućuju, a koje nisu tačne ili su delimično tačne.

Sačekajte izveštaj nadležnih organa, pa onda raspredajte priče. Po novinama se može pročitati sve i svašta, komentari su još strašniji. O ovom događaju pišu i ljudi koji ne znaju ni naziv aviona. Ako već morate da pišete onda imajte obzira, dobro se raspitajte, navedite imena ljudi koji su vam dali neku informaciju. Ljudi su stradali i to nije senzacija kojom treba da  prodate novine.

Slava im i večno plavo nebo.

Nemam vremena da smislim naslov

Znam da je vreme godišnjih odmora, ali mi je jako zanimljivo što posećenost ovom blogu toliko varira da mi je stvarno mnogo smešno. Izgleda da ako hoću da me neko čuje treba samo da vas obaveštavam šta sam danas jela, gde sam išla, koliko puta smo šetali kera, da li je komšija prebio ženu, a ja ga prijavila i da negde između tih obaveštenja dodam i da mi je svega dosta,  jer kada pokrenem temu o tome kako stvarno ljudi žive u Srbiji, verovatno većina kaže: „Evo ova opet nešto kenja!“ i neće ni da pogledaju. 😀

Imala sam priliku da za ove dve i nešto godine postanem cenjeni bloger, jer mnogi i za dosta kraće vreme uspeju da „animiraju“ javnost na razne načine, ali jebi ga nisam iskoristila priliku. Ipak sam odlučila da se nikako ne klasifikujem.

Svoja sam, nisam novinar, nisam bloger, nisam pisac, nisam čak ni padobranac, ni internet manijak, nisam ni samo mama, ni samo udata žena, nisam ni kuvarica, ni kurva, ni gospođa, nisam ni astrolog, ni ekonomista, ni sanjar, ni poznavalac boja, ni prodavac cipela, nemam pojma o džudou, o ribolovu, nisam ni poznavalac ljudske duše i tela, ni poznavalac filmova i muzike…ko zna šta sve još nisam. Nisam ništa od svih kategorija i strana koje postoje na mom blogu, ali sam zato sve to odjednom. E baš to sam.

Zbrka. Samo neka je ludo i brzo. Neka se nešto dešava. Neka život ne prolazi u letargiji. Ne sme biti dosadno, jer kada je dosadno onda je opasno. Kada bih se opredelila za samo jedno, odlepila bih. Ne umem živeti tako. Ma ne želim. Da se ne rasplinjujem mnogo. (a mogla bih sada da napišem 16 i po strana).

Nemam vremena za to. Moram da idem da kupim ribu, piletinu, koka kolu, cigare, beli luk, paradajz, krastavac…i još ponešto. Moram da zapišem, kad ne zapišem pola zaboravim, jer leti mi pamet na 48 strana, pa zaboravim.

Da ispoštujem one koji vole da čitaju o mom životu da kažem, da ovaj keronja Edi sere za sve pare. Većeg seronju nisam videla. Zanimljivo je što obožava da se posere onako usput. Povedeš ga napolje, a on se od trećeg sprata do prizemlja posere tri puta. Ne vredi da vičeš, da ga prekineš i cimaš. Jok bre, sere batica onako usput. Smešan je, tupča pravi. Izvedeš ga na travu, a on zalegne, jer sve obavi još u ulazu. Sve mislim da on to meni namerno radi.

Postala sam neplaćena čistačica ulaza. Šta ima veze ? Bar nam ulaz izgleda sve čistije i čistije, jer je svima bilo teško da mesečno za čistačicu izdvoje po 200 dinara, pa je i nemamo. Ludnica. Šta sam samo đubreta pokupila sa stepenica i spratova, između Edijevih govana, ne možete da verujete.

Zašto ljudi ne žele da očiste ispred svojih vrata, e nije mi jasno nikako??? Ma šta ih briga. Kakav je ovaj naš seronja, počistiću im ja. Pičim po zgradi sa kesama, džogerom, vodom i onim što miriše, za pod. Miriše ulaz na cveće, jok na govna ovog „konja“.

Samo čekam da mi neko nešto kaže. U smislu: „Taj vaš pas sere po ulazu.“ Daaaa…naš pas je mali, voli da se posere u ulazu, ali zašto vi niste očistili ovo kilo i po đubreta ispred svojih vrata, pa mu onda otvorim vrata i saspem mu sve unutra, sem govana naravno, govna su moja koliko i Edijeva. Ovaj narod je mnogo velika stoka, to je činjenica i tačka. Ovo i tačka, rekoh da mi je uzrečica.

Odoh bre u prodavnicu, a htedoh još svašta da vam kažem. Kao nikakva domaćica, kuvarica, vlasnica psa, majka, supruga, padobranac u pokušaju…i sve ono što vam rekoh gore…pa gledajte sami.

Pričaću vam o Avganistanu, o Americi, o Srbiji, o Šutanovcu, o Tadiću, o Vukovaru….i još o pticama, kučićima, deci, padobranstvu….ma svašta nešto. Odoh, žurim, a vi izvinite ako ovaj post nije dobio ni početak ni kraj. Žurim stvarno, nemam kada ni naslov da smislim.