Ništa se ne mora…

Ne mogu da se složim da se mora učiti, da se mora nameštati krevet ujutru, da se mora spavati, kupati, prati zubi, reći „hvala, izvini, izvoli…“, da se mora čitati, raditi domaći zadaci, biti fin za stolom, ništa se sa tim ne slažem, jer ništa od navedenog se ne mora i ko zna čega još sve se deca ne moraju pridržavati. Ovde mi najviše bode oči to „mora se“.

Mislim da je život mnogo lakši i lepši kada se sve ovo navedeno upotrebljava, ali se ne mora. E sada, kako deci bez „morati“, usaditi sve to? Kako ih naučiti da nije loše imate obaveze? Treba, ne mora. Ne umem da vam kažem recept, ali vam mogu reći kako na sve to ja gledam.

Sve ono što se MORA je nešto što se nameće nekome, a bilo kakvo primoravanje, samo od sebe stvara otpor i kod dece, a i kod odraslih. Ako neko nešto mora, onda samim tim nije slobodan da radi ono što želi, već zato što je neko drugi tako rekao. Znači u samom startu se stvara neki razdor između onoga ko naređuje i onoga koji to mora da uradi.

Igračke mogu da budu svuda rasturene, pobacane na sve strane i ne moraju da se skupe, deci ne smetaju, a više i neće da se igraju. Želim da ih pokupe, a njih mrzi. Dobro, nema problema, vaše igračke vaša stvar, ako vas mrzi da skupite, mene mrzi da ih preskačem, znači ono što meni smeta ja ću da sklonim i da bacim u kantu, to je moja stvar. Šta koga briga šta ja radim sa onim što mi ne treba i što mi smeta?

Znači važi, ne morate da ih skupite, to je vaša stvar, ali ih sutra neće ni biti. Nema svađe, uzmem kesu za đubre i laganica jednu pojednu ubacujem u kesu. Da vidiš samo kako potrče da skupe igračke i sledeći put ne treba ni da kažem da posle igre treba da se pokupe. Znači ne moraš to da uradiš, ali to će imati svoje posledice, ako ti odgovara to što će se desiti zbog toga što nešto ne želiš da uradiš, onda nema nikakvih problema. Suoči se sa posledicama i teraj po svome. To ti je život.

Ne raditi se domaći zadatak, ne čita ti se knjiga, koju treba da pročitaš, ne učiti se, mrzi te, pa dobro i ne moraš. Meni sutra niko neće dati jedinicu, neće mi niko ništa reći, šta me briga za to, to je tvoja stvar. Ako tebi nije problem, što bi meni bio? Neće mene sutra niko da ismejava zato što sam lupila neku veeliku glupost u školi. Ja sam svoju lektiru odavno pročitala. Suoči se sa posledicama i teraj po svome. Ako tebi odgovara, odgovara i meni. Podržaću te u svakom slučaju. To ti je život.

Ovo su samo dva gruba primera, ali mislim da se suština vidi. Deca treba da imaju pravo izbora i da se suoče sa posledicama. Akcija i reakcija. Ako sa dve i tri godine nauče da sve što rade ili ne rade ima svoje posledice, onda kada dođe vreme za školu i neke druge ozbiljnije stvari, ne treba ni da im se objašnjava.

Ne treba da rade ništa zbog mene i da bi meni udovoljili. Ti slušaš mene, ja slušam tebe. Ja slušam tebe, pa slušaš i ti mene. Ravnopravno i pošteno. Ne moramo to da radimo, ali nam je svima mnogo lepše. Iz toga proizilazi poštovanje, a poštovanjem se pokazuje ljubav. Ja tebe volim, pa te s toga i poštujem.

Ne očekujem da i deca mene vole i poštuju, zato što to tako treba ili je prirodno. Svaka prava ljubav se zasluži svojim delima. Ono što radimo za one koje volimo radimo zato što ih volimo, ne zato da bi i oni voleli nas. Važno je da drugima ne radimo ono što ne volimo ni nama drugi da rade, pa ma kakvi odnosi bili u pitanju, između mame i deteta ili sutra između deteta i drugara, ili još kasnije u ljubavi kada dete odraste.

Znači nekad sutra, mogu da odem na mesec dana sa njihovim tatom, ako poželimo. Nedostajaće mi deca naravno, kao i mi njima, ali neću se opterećivati sa tim da li rade nešto što se „mora“, jer ništa se ne mora. Radiće ono što treba da se radi, da bi im bilo lepše i bolje i ni iz jednog drugog razloga.

Naravno da je ljudski grešiti, možda moj pristup deci nije dobar, pokazaće vreme, ali za sada nam dobro ide i nećemo ništa menjati. To što ponekad vičem, pokazuje samo moju slabost, ali treba imati u vidu da sam i ja samo obično ljudsko biće, pa pri tom i mama. Obećavam da ću se popraviti, ljubi vas majka.