Архиве блога

Možemo i mi stojećki :)

Zamislite sasvim slučajno upadnete u kupatilo dok je vaš dragi muškarac unutra, kad ono tamo ima šta i da vidite. Opružio se čovek koliko je dugačak, piški i vežba istovremeno, da ne gubi vreme. Krcka šolja pod njegovom težinom, ali on se ne obazire. Jedan, dva…piš, piš, dva, dva.. .piš, piš… Može mu se, ima alatku za takvu akrobaciju, pa ga baš briga… piš, piš.

Ova druga piš poza verovatno se češće može zateći. Apolon na delu, vežba streličarstvo. Ponos i dika svog roda. Za ovakav stav, treba da bude dobro obdaren, da posle akcije ne bi dobio po nosu, jer je zapišao wc šolju. Mislim da je sve stvar treninga i vežbe.

Treću pozu možda koriste kada se zapiju u kafani ili noću kada su sanjivi, pa se i ne probude.

Razlog za ovakvu pozu bi verovatno bilo razgibavanje ili ne daj bože ako bi mu noga bila u gipsu u vrlo čudnom položaju.

U slučaju da vaš muškarac zaista voli da vežba, a prostor mu ne dozvoljava da se opruži kao na prvoj fotki, uvek može da se nađe jednostavno rešenje. Nedostatak prostora u kupatilu se prosto rešava postavljanjem vratila ili neke ljuljaške iznad wc šolje. Može lepo da se zabavi, trenira i piški istovremeno. Uđete ujutru nonšalantno u kupatilo, pogledate ga zajapurenog, „dobro jutro dragi, hoćeš li skoro?“, „do-bro-ju-tro-pet-dva-:stenj:-piš-e-vo-stenj-šest-dva-da-za-vr-šim-piš“, „dobro dušo, samo ti vežbaj“. 😀

E već za ovako nešto ni moja mašta ne može da nađe razlog, pa ako imate neku ideju vi recite. 😆

Ovu poslednju scenu smo svi uglavnom već videli. Piški mu se, a možda uradi i još nešto. Poza na koju smo mi žene osuđene još od rođena. Sedneš lepo i šoraš bez brige da slučajno ne popiškiš i nešto okolo.

E pa dragi naši muškarci i mi konja za trku imamo. Nemojte se začuditi ako nas u kupatilu zateknete u nuobičajenoj pozi ili ako u muškom wc-u zateknete neku damu kako piški iznad pisoara. Možemo i mi sada da piškimo stojeći. Možda ne možemo da uradimo većinu ovih akrobacija kao vi, ali vežba čini čuda. Možemo i mi da piškimo uz neki zid ako nas baš potera, nije to više samo privilegija muškaraca. 😀magic-cone2 magic-cone magic-cone1

A vi drage dame, uz ovaj proizvod imate i uputstvo. Šta da radimo kada nismo rođenjem predodređene da piškimo stojeći. Samo što će sada naši muškarci moći da se svađaju sa nama. „Ko je jutros promašio?“.  😀

A šta kad godine počnu da gaze?

Koji je to broj godina kada žena počne da oseća da su godine počele da je „gaze“? Zavisi od osobe do osobe, neko se oseća staro i iznemoglo i sa 25, dok neko drugi i u svojim šesdesetim godinama ne dozvoljava da poklekne pred životom.

Postoje mlade, lepe žene koje nekoliko borica oko očiju, par kilograma viška ili ne daj Bože strija ili celulita shvataju kao katastrofu, znak starosti i prolaznosti života, koje nemaju više volje ni za čim, jer „Moje je prošlo.“. Dok ima i onih koje svoje prave duboke bore nose sa toliko ponosa i osmeha na licu. Žene iz kojih prosto izgara život i želja da još mnogo toga ostvare, prvo za sebe, a onda i za sve sebi drage.

Da se razumemo to nisu žene koje misle da hvataju zadnji voz za nešto, već one koje su ostvarene i ispunjene na svakom polju svoga života, zato što su one tako odlučile, pa bez obzira na broj godina. Prvenstveno zbog sebe, a onda i zbog svih onih koji ih okružuju i vole.

Samo bez zablude da je tim i takvim ženama život bio med i mleko. Nikako nije. Ima tu takvih priča, da čovek ne može da poveruje da neko sve to može da izdrži i podnese, ali takva jedna žena koja je odlučila da se bori je sve to pregazila, a i dalje je spremna da ide napred i gazi godine, ne da godine gaze nju.

Svuda oko nas primera i ovakvih i onakvih. Ima onih žena koje svoj najvećí uspeh u životu ostvare onog trenutka kada se udaju, pa još i kada rode decu, ceo ostatak života, pa makar to bilo i još 50 i više godina, svijaju oko tog svog „uspeha“. Da li su u tom braku srećne ili ne, da li ih muž vara ili ne, da li one varaju muža ili ne, da li su pre toga imale neku karijeru ili ne…sve postaje nebitno. „Udala sam se, imam muža, svoju decu…moj zadatak je da se brinem o njima i da nas sve držim na okupu, zauvek, pa ma šta se dešavalo.“

Ovo u najčešćim slučajevima važi za neobrazovane žene. Neobrazovane, ne u smislu da imaju samo osnovno ili srednje obrazovanje, već da više od dnevnih i trač novina nikada nisu pročitale. Svoj život vide samo kao deo nečijeg drugog života. Neobrazovane za življenje.

A gde to postoji škola za učenje života? Nigde, ali glava služi da se njom misli, ne da na njoj bude frizura. Jednom prilikom mi je rečeno da „svoje propale ambicije“ lečim pisanjem na blogu „istresanjem“ na, „ni krive, ni dužne“.  Kažem dobro, svako ima pravo na svoje mišljenje. Već znate da mene sve i svašta tera na razmišljanje, pa sam se zapitala imam li ja propalih ambicija? Posle dužeg razmišljanja zaključila sam da ih nemam, jer sve što sam poželela to sam i ostvarila. Možda samo treba mnogo više da želim i još više ostvarujem.

Mogu da imam i 106 godina, ali nikada mi neće biti svrha života da  to što imam muža i decu, bude jedini cilj života. Neka su oni meni živi i zdravi, ali ne dam da me gaze godine. Ne u smislu da im neću dati 100% sebe, već da ću uvek i pored njih imati apsolutno samo svoj život, jer on to i jeste. Ne da ne starim, da nemam bore, da nemam 10 kila više ili  jebem li ga šta sve starenje nekima donosi, već da ću sutra sa svojim borama i kilogramima i ko zna sa čim sve biti srećna u svojoj koži i ne samo sutra, već i danas.

Šta sa onim ženama koje celu sebe daju mužu i deci, a onda taj isti muž odluči da ih ostavi i ode, jer je uvideo da pored sebe ima „zombija“? Šta posle 10-15 godina braka takva žena treba da uradi sa sobom? Da padne u tešku depresiju? Da se povuče u sebe? Da zamrzi ceo svet? Da joj svi drugi budu krivi? Da se ubije? E ako joj je glava služila za nešto sem za čupanje obrva i održavanje frizure, onda joj ništa od navedenog neće ni pasti na pamet.

Sve one žene koje svoj život ne vide kao svoj, već kao život koji treba da poklone drugima su u velikoj opasnosti od ovakvih situacija. Ako dođe do razvoda braka u koji su se potpuno uložile, posle toga svoj život ne mogu da vide sa vedrije strane i svakako shvate da ih život ne gazi, nego ih je već pregazio, a godina pri tom nemaju manje, nego mnogo više.

Muž otišao, deca kad tad porastu i odu svojim putem, a ona, žena, ostane sama. Pregazio život, pregazile godine, „moje je prošlo“, ostane rascepljena između neostvarenih želja i stvarnosti koja boli.

Kako ne doći u takvu situaciju? Biti spremna na sve? Ne možemo uvek biti spremni na sve, ali možemo ne dozvoliti da imamo propalih ambicija. Da se pre svega oslanjamo na sebe i sopstvene snage. Ako bi moj muž sutra odlučio da me ostavi i ode nekim svojim putem dalje u život bez mene, bio bi to veliki udarac, ali nikako udarac koji bi me sprečio da nastavim da živim dalje uz još više snage i volje. Samo još jedan veliki izazov.

Godine počnu da gaze, onda kada odustanemo od sebe.

Piš pauza

Zamislite sasvim slučajno upadnete u kupatilo dok je vaš dragi muškarac unutra, kad ono tamo ima šta i da vidite. Opružio se čovek koliko je dugačak, piški i vežba istovremeno, da ne gubi vreme. Krcka šolja pod njegovom težinom, ali on se ne obazire. Jedan, dva…piššš, pišš, dva, dva…piš, piš… Može mu se, ima alatku za takvu akrobaciju, pa ga baš briga.

Ova druga piš poza verovatno se češće može zateći. Apolon na delu, vežba streličarstvo. Ponos i dika svog roda. Za ovakav stav, treba da bude dobro obdaren, da posle akcije ne bi dobio po nosu, jer je zapišao wc šolju. Mislim da je sve stvar treninga i vežbe.

Treću pozu možda koriste kada se zapiju ili noću kada su sanjivi, pa se i ne probude.

Razlog za ovakvu pozu bi verovatno bilo razgibavanje ili ne daj bože ako bi mu noga bila u gipsu u vrlo čudnom položaju.

U slučaju da vaš muškarac zaista voli da vežba, a prostor mu ne dozvoljava da se opruži kao na prvoj fotki, uvek može da se nađe jednostavno rešenje. Nedostatak prostora u kupatilu se prosto rešava postavljanjem vratila ili neke ljuljaške iznad wc šolje. Može lepo da se zabavi, trenira i piški istovremeno. Uđete ujutru nonšalantno u kupatilo, pogledate ga zajapurenog, „dobro jutro dragi, hoćeš li skoro?“, „do-bro-ju-tro-pet-dva-:stenj:-piš-e-vo-stenj-šest-dva-da-za-vr-šim-piš“, „dobro dušo, samo ti vežbaj“. 😀

E već za ovako nešto ni moja mašta ne može da nađe razlog, pa ako imate neku ideju vi recite. 😆

Ovu poslednju scenu smo svi uglavnom već videli. Piški mu se, a možda uradi i još nešto. 🙄 Poza na koju smo mi žene osuđene još od rođena. Sedneš lepo i šoraš bez brige da slučajno ne popiškiš i nešto okolo.

E pa dragi naši muškarci i mi konja za trku imamo. Nemojte se začuditi ako nas u kupatilu zateknete u nuobičajenoj pozi. Možemo i mi sada da piškimo stojeći. Možda ne možemo da uradimo većinu ovih akrobacija kao vi, ali vežba čini čuda. Možemo i mi da piškimo uz neki zid ako nas baš potera, nije to više samo privilegija muškaraca. 😀

A vi drage dame, uz ovaj proizvod imate i uputstvo. Šta da radimo kada nismo rođenjem predodređene da piškimo stojeći. Samo što će sada naši muškarci moći da se svađaju sa nama. „Ko je jutros promašio?“ 😀