Kako izlečiti lažova?

Svako od nas, članova ljudske populacije, kad tad u životu, dođe do saznanja da je život jedna velika zajebancija. Dobro jeste život zajeban, ali preživi se svašta, pa čovek ojača. I taman nekako dođeš u neku fazu, kada misliš da si naučio većinu toga, da više niko i ništa ne može da te povredi, svašta si prošao, video, „samo da je života i zdravlja“, desi se nešto što te pomeri iz temelja, kao najnaivnijeg tinejdžera.

Šta čovek može da uradi kada sazna da je neko ko mu je drag i blizak, lažov? Ne ono, malkice, nego patološka lažovčina. Iz laži u laž, pa kada ga uhvatiš u jednoj, on od te jedne napravi još pet? Ne možeš da okreneš leđa i odeš, ipak je to neko do koga vam je stalo na određen način, a sa druge strane se osećaš povređen i razočaran.

Na tu osobu gledam kao na nekog kome je potrebna pomoć. Nisam čak ni ljuta, samo sam neizmerno tužna. Boli me, bre.  Mislim da je patološkog lažova teško „izlečiti“, skoro nemoguće, kao i kleptomana, recimo.

U meni živi mali detektiv, koji ima svoj detektor laži i kada me neko laže, taj detektor toliko zapišti i zaječi, da ne postoji šansa da ga ignorišem. Tada mali detektiv kreće u akciju, za čas posla nađe činjenice, dokaze i motiv. U slučaju koji me trenutno muči, ne vidim motiv i to je ono što boli toliko. Kada nađem motiv, mogu da tražim i opravdanje za lažova, a u ovom slučaju motiv izostaje. Šta činiti?

Čime sam to zaslužila? Imam li razloga da preispitujem sebe? Ljudi ponekad lažu da bi poštedeli osobu do koje im je stalo. Sa druge strane, ta me osoba ne bi lagala da joj je stalo do mene. Čega sam pošteđena? Baš ničega, povređena sam, razočarana i najtužnije će biti ako postanem ravnodušna. To bi značilo „boli me dupe“ za lažova.

Najveći problem koji možete imati sa patološkim lažovom su njegovi izgovori. Daće sve od sebe da njegova laž, ne izgleda kao laž, već  kao „nešto što vam je rekao“, „nešto što je povezano sa onim“, „takođe je povezano i sa ovim“, „tripuješ…ma šta sam slagao?…rekao sam ti da…“. Nijedna laž na ovom svetu ne može da boli, kao činjenica da vas neko pravi ludim.

Kada ga pritisnete, počeće da viče, da odbija da razgovara, na svoju laž će da doda još više laži, samo da se opravda, „opere“. Pokušaće i vas da okrivi, ali neće priznati da je slagao, pa makar na kraju morao i fizički da vas napadne.

Neutešna sam, očajna je možda prejaka reč, ali zavisi šta je za koga očaj. Najgore od najgoreg je što ćete izgubiti poverenje u tu osobu i što će sve ono što je prava, čista istina, postati znak pitanja. Strah me je da će crv sumnje koji se rodio, pojesti sve ono što je vredelo.

Laž boli u 35-toj kao i kada imate 15 godina… I kako pomoći lažovu, do kojeg vam je stalo, da prestane da lažima osvaja svet. Boli, majku mu jebem! Nemam ideju.

Istina i laž

Još od ranog detinjstva nas uče da ne smemo da lažemo, da je bolje da kažemo istinu, pa ma kakva da je, nego da izmišljamo i govorimo laži. Sećate li se kako su vam roditelji to objasnili?

Ne smeš da lažeš? Reci mami istinu? Kaži kako je bilo, neću nikom da kažem, biće to naša tajna. Tajna! Odmah se sukobi sa istinom. Znači neću da ti kažem, jer je to moja i Simina tajna. Prećutkivanje. Zar prećutati istinu, nije isto što i laž? Po meni jeste. Ljudi koji imaju puno tajni, smatram da su izuzetni lažovi.

Kako bi svet izgledao da se sve zna, da se govori samo istina i da nema tajni? Kada bismo izgubili moć da slažemo, bilo koga, bilo šta. Možda bi svi bili mnogo bolji. Znali bismo da će sve što kažemo i uradimo da se sazna, jer nismo sposobni da lažemo, pa bismo više pazili šta radimo i šta pričamo. Hm…?

Ne verujem da bi bilo bolje. Mislim da bi ceo svet propao, za manje od jednog dana, kada bi ljudski rod izgubio sposobnost laganja. Kada bi u jednoj porodici svi sve znali o svim članovima iste, ne bi možda ni veče dočekali zajedno. Da ne pominjem neke organizacije, partije, skupštine, državu… Bez moći laganja, svet bi propao za čas posla.

Bez moći laganja, svaki čovek bi morao da se suoči sam sa sobom, da se seti svih svojih laži, prećutanih „istina“, tajni, svojih, tuđih koje nosi u svojoj „životnoj torbi“. Morao bi da se zamisli sam sa sobom, a onda da sve svoje laži ispriča drugima. Nije dovoljno da ih ispriča bilo kome, nego svakom lično, onako u lice da kaže šta ga je slagao.

Lažete li vi? Neki će reći, „ne ja ne lažem, ja samo govorim istinu, pa šta bude“. Hm…? Onda vam neće biti problem da recimo nedelju dana ili dve, pazite šta govorite i da svima govorite samo istinu. Mužu, deci, šefu, komšinici, kolegama na poslu, drugarici, dečku, telefonskom sagovorniku… ma bilo kome, samo istinu. Da li smete? Ja sam se ozbiljno zamislila. 🙂

Istina je da nas od malih nogu uče da ne lažemo, ali kroz život se pokaže da je to nemoguće, pa se zato slobodno opustite i slažite ponekad bez griže savesti.  Možda bi propao svet, da ne učinite tako.

Ma nebitno

Uvek su moju pažnju privlačile istinite priče. Knjige pisane i filmovi snimani po istinitom događaju. Može mi neko i zameriti, ali ništa lakše nego izmisliti nešto. Ne znači da ja umanjujem vrednost onoga što je izmišljeno, ali jednostavno to se nije stvarno dogodilo. To je plod nečije mašte, a mašta nema granica. Treba biti baš spretan, sve to izmišljeno uklopiti i napraviti celinu. Verovatno su najveća svetska dela, priče, knjige, filmovi, izmišljeni. Ja ne umem da izmišljam, verovatno zato i pišem samo istinu, a možda i pomalo zavidim onima koji umeju da izmisle priču.

Umem brate da slažem, a da ne trepnem. Nije to baš pozitivna i dobra osobina, ali tako je i šta ću. Treba i to neko da zna. Lažem obično samo onda kada smatram da bi istina mnogo zabolela nekoga, pa ma o čemu da se radi. U startu znam da li ću oko nečega da lažem ili da govorim istinu. U većini slučajeva to nema nikakve veze sa mnom lično i kako odrastam laži je sve manje. Sigurno zato što više i nemam nekog razloga za laž.

Moje laži su se pretvorile u prećutkivanje. Prećutim drugim ljudima, koji mi i nisu toliko važni u životu, ono što znam da je istina. To bi se možda moglo nazvati i stečeno iskustvo. Ljude koje iskreno volim ne lažem, jer smatram da ako bih ih slagala, prestala bih i da ih volim. I to nije baš dobro. Šta imam na umu kažem, pa šta bude. Ne bude uvek prijatno, dođe ponekad i do zamerki i svađe, ali sa ljudima koji me vole i koje volim mogu i da se svađam. Jebeš ti ljubav, ako moramo da tolerišemo i da ćutimo jedni drugima ono što mislimo i osećamo.

Pričam i o prijateljima. Prijateljima koje imam, a imam ih malo ili dovoljno kako god hoćete, govorim baš ono što mislim i svađam se sa njima. To su lepe slatke svađe. Znači da mi je stalo do tih ljudi čim se svađam sa njima. Ako se neko sa mnom nije ni jednom posvađao, znači i da mi ne znači ništa. U tim situacijama se smeškam, kažem jeste, nije, i tako. Prosto kroz moj razgovor sa njima čovek može da vidi da li mi je stalo do njih ili ne.

I sve sam vam ovo ispričala ko zna zbog čega. Sedim na stolici, sa jedne strane pegla, daska, pelene, bodići, zeke, ispeglani i oni drugi, a sa druge strane pogledam, kad ono sto, kompijuter, tastarura. I tako okrenem se, pa malo peglam i razmišljam, pa se opet okrenem i pišem. Ma ne bitno! Eto tako!

E baš neću da ćutim…

Kosovo je prodato mnogo pre nego da se o tome bilo šta reklo u javnosti. Zadnja velika prodaja je obavljena pred bombardovanje. Kada su ti isti Srbi koji se danas kunu u Kosovo, prodavali svoju zemlju, kuće i stanove i došli u Srbiju.

Da ima onih koji su došli bez ičega ima, ali je većina njih došla sa debelom “slamaricom“. Pokupovali su stanove, zemlju, napravili nove kuće, zauzeli sva moguća radna mesta, dobili zdravstvena i socijalna osiguranja, proširili se ko Albanci na Kosovu i pri tom nastavili da kukaju za svojom “svetom“ kosovskom zemljom.

U Kraljevu su ti isti kosovski, “velikomučeni“ Srbi, drogirali i silovali par devojaka u centru grada. Da pokažu kako se nije šaliti sa njima. Došli su kao najveća beda, zauzeli parkove i parkiće ispred zgrada. Čekali da im neko nešto udeli, dok su se dva puta okrenuli, a onda kod istih tih ljudi koji su ih hranili, raspitivali se “…ćero ima li u tvojoj zgradi neki trosoban stan na prodaju, da smestim ovu svoju sirotinju, a i ako znaš nekog da prodaje neko parče zemlje, dobro bi došlo…“

I dok su se oni tako širili, naši momci odavde, zatrovani nacionalizmom, patriotizmom i pričama o Milošu i Lazaru, su krvarili gaće po Kosovu. 48 kraljevčana je izgubilo život i za sobom su ostavili, svoje porodice, žene i decu, većinom nezbrinute. “Majka“ Srbija ih pozvala da brane prodatu srpsku zemlju, a njihove porodice su ostale i dan danas kao socijalni slučajevi. Oni koji su se vratili, ostali su osakaćeni, što za nogu, ruku, što za pamet i pri tom dobili epitet, zločinci i ubice.

Ponekad me je baš sramota što pripadam ovom narodu. Volim ja Srbiju i Srbe, ali daleko nam lepa kuća bila. Kaže kletva “ne daj Bože da se Srbi slože“. Ne boj se svete neće se Srbi složiti nikada.

I neka se ljuti ko hoće, iznela sam samo činjenice i svoj stav o svim ovim dešavanjima. Sve bih ovo rekla i pred “150 miliona ljudi“, koji će se danas skupiti u Beogradu, pa makar me linčovali. Sačuvaj me Bože, Srba i politike!