…ma NeMrešBilivit…

I kako uopšte napisati nešto, kada je čovek još uvek pod velikim utiskom. Strah me preteraću sa nekim „hvalospevom“, a sa druge strane mislim nešto ću zaboraviti da napišem.

Dođe Leki, stara kajla, reč, dve i kaže, „hm…taj internet ti je veliko zlo.“, a za stolom, to jest po celoj kafani raširili se NeMresBilivit i ja, nema smisla da ne spomenem i još jednog blogera od cela dva-tri posta, koji je donekle zaslužan za tu punu kafanu, Jabučilo je l’ te. 😆 Kako Lekiju objasniti da u kafani žive duše ne bi bilo da nema interneta? 🙄 Odustali u startu.

Nas troje, a puna kafana. Pun ceo Jarak. Darko, Ivan, Ivana, Tamara, Nadina, Mile, Jovana, Marko, Ana i Edi. Dotična dama, Ana, je sasvim „slučajno“ ispustila naš fotoaparat pre neki dan, pa je malo crko, tako da slike čekamo od drugog „tabora“, ali da smo se slikali jesmo. Da smo se dobro proveli jesmo, da smo se ispričali, e to nismo. Baš je malo dva dana da bismo se mi ispričali.

I tako. Ostala neka praznina. Žao mi je što ne možemo češće da se družimo, viđamo, pričamo. Ma čini mi se da Darko i ja nismo šest reči razmenili. 😆 Jebi ga, kad Jabučilo priča za četvoro. 😀

O deci neću ništa da vam kažem. Deca su deca, a svi znamo da je kod dece uvek sve jasno. Dušice male, lepe, dobre, ali moram vam reći da se ne bi sva deca tako složila, ali naša jesu. To vam je sve stvar mozga, a s obzirom da mi jesmo na istim talasnim dužinama, neosporno je da su i naša deca.

Ništa više nemam da vam kažem. Ispunjena sam, a i nekako prazna, jer znam da ih sutra nećemo videti. Dobro, ima dana.

Vidimo se drugari ubrzo. Znate i sami kako to ide, sa nekima si dobar, sa nekima nisi, a mi ovakvi kakvi jesmo, kao da smo zajedno sa vama odrasli. Ljubimo vas.