Pitomina

Kako objasniti reč, pitomina? Kad je čujem imam samo jednu sliku u glavi, tj. mnogo slika, ali su sve vezane samo za jedno mesto. Daleko od pitomog, ali tu mi se srce vrati na mesto, misli mi se rasčiste, duši mi nekako lakne, život dobije neki lepši i dublji smisao. To je naša pitomina.

Tu je paradajz najslađi i najrumeniji, mmm…pa još sa dobrim sirom i kajmakom, pogačom i … ma sve drugo što ide uz to je višak. Tu najlepše jutro svanjava, dan je pun dešavanja, a sa druge strane miran i nekako nirvanast.

Noć potpuno mračna, a nebo zvezdano da ti se čini da ih možeš rukom dohvatiti tako daleke. Tišina se prosto čuje.

Trčanje niz brdo, miris trave, kupina, šetnja kroz šumu, zujanje pčela, leptir na dlanu, kornjača u žbunju, orlovi na nebu, košenje trave, skupljanje sena, kupljenje šljiva… Raj na dohvat ruke. Nažalost opusteo.

Poslednja kuća u selu na brdu. Prve komšije udaljene pola sata. Ženska deca, otišle, udale se. Ostali stric i strina. Stric prerano umro, strina ostala sama. Sama u raju. Koji joj je u toj samoći najveći pakao. Samoća je pakao. Džaba raj ako ga nemaš sa kim deliti.

Selo Lazac u blizini Kraljeva, to je moja pitomina, naša. Tu nam je korenje, temelj, stara kuća u kojoj su rođeni naši preci. Stari dud u dvorištu se lagano oporavlja. Posekli mu grane. Pitam se šta će u našoj pitomini biti i ostati nakon deset, dvadeset godina. Hoće li moja deca imati gde da dođu ili će sve da propadne, hoće li sve to pojesti vreme, kao da ničega nikada nije ni bilo? Tužna sam zbog toga, ali i nemoćna. Možda i nisam. Ne znam, pokazaće vreme i to. Pogledajte ovu lepotu (SLIKE 1 i SLIKE 2)